Самостан Светих Срђа и Ваха на Бојани

Из Википедије, слободне енциклопедије

Самостан Светих Срђа и Ваха на Бојани је некадашња бенедиктинска опатија из средњег века, чије се рушевине налазе у близини Скадра. Подигнута је највероватније у XI веку[1] и у њој су, према наводима полулегендрног Летописа Попа Дукљанина, били сахрањени први српски краљеви, Михајло (око 10501081) и Бодин (1081—1101), као и њихови легендарни потомци, Владимир и Градихна. Касније (1288/1290. и 1318) су је обнављали краљица Јелена са синовима и краљ Милутин (12821321), а једно време је у њој било седиште скадарског бискупа. Османлије су је разориле крајем XVI века, а њени остаци нису археолошки истраживани[2] и делимично су уништени бујицама реке Бојане.

Око утврђеног самостана, развио се трг Свети Срђ који је, у доба српских држава, био значајно трговачко место, захваљујући монополу у трговини сољу[а] и специфичном положају. [б]

Прошлост Светих Срђа и Ваха[уреди]

Трг Свети Срђ и околна средњовековна места

Није познато када је подигнут бенедиктински самостан. Иако га предања везују за цара Јустинијана (527565),[2] највероватније је настао у XI веку.[1] Полулегендарни спис, „Летопис Попа Дукљанина“, наводи самостан као гробну црква историјски познатих краљева из породице Војислављевића, Михајла и његовог сина Бодина, чија се престоница налазила у Скадру, као и њихових историјски непотврђених потомака, Владимира и Градихне. Према неким тумачењима, његов опат Петар је био присутан 1166. године на освећењу нове Цркве Светог Трифуна у Котору, иако се то не може са сигурношћу потврдити. [в]

Заједно са остацима некадашње Зете, Свети Срђ и Вах је током прве половине девете деценије XII века, ушао у састав државе Стефана Немање ((1166)11681196). Није познато када је и како страдала црква у самостану, али се зна да ју је 1288/1290. године[г] обнављала краљица Јелена Анжујска, са синовима Драгутином (12761282) и Милутином (1282—1321), о чему сведочи уклесани натпис на западном порталу цркве. Нову, темељну обнову, извео је 1318. године краљ Милутин.[2]

После смрти Душана Силног (краљ 13311346, цар 1346—1355), област око Скадра се нашла под контролом властелина Жарка, да би почетком седме деценије XIV века постала део области Балшића. Кратак период отоманске власти (13921395) прекинуо је Ђурађ II (13851403) који је успео да поврати Скадар, Свети Срђ и Дриваст.

Он је склопио споразум са Млечанима и предао им ове градове на чување у замену за годишњу ренту од 1000 дуката и војну помоћ, у случају напада Османлија. Његов син, Балша III (1403—1421) водио је око ових градова два рата против Млечана (Први и Други скадарски рат), а борбе је окончао тек његов ујак Стефан Лазаревић (кнез 13891402, деспот 1402—1427) миром склопљеним у Светом Срђу 12. августа 1423. године, који је довео до коначног мира, закљученог у Вучитрну 1426. године. Током ових сукоба, Свети Срђ је имао значајну стратешку улогу за Млечане у снабдевању Скадра и околних места,[2] што је потврдио и приликом обнове сукоба 1448. године.[2]

Прва отоманска опсада Скадра одиграла се 1474. године и тада је Свети Срђ, коришћен као главна база за млетачке контра-ударе.[2] Нова опсада, коју је предводио лично султан Мехмед II (14511481) 1478. године, окончала се миром 24. јануара 1479. године, којим су Скадар и градови око њега, укључујући и Свети Срђ, предати Османлијама.

После пада Скадра и претварања градске катедрале у џамију, седиште скадарског бискупа постао је самостан Светих Срђа и Ваха, који су крајем XVI века опустошиле и разрушиле Османлије.

Привилегије у доба српских држава[уреди]

Самостан је, у српско доба, уживао значајне повластице. Њему је припадао приход од пловидбе Бојаном (око 2 дуката годишње), затим 4 солида од сваке дубровачке лађе која је пристала у Светом Срђу, а поседовао је и своје рибњаке. После доласка Млечана, ове повластице су му укинуте, а рибњаци су око 1405. године порушени.[2]

Остаци цркве[уреди]

Рушевине цркве некадашњег самостана, очуване су само делимично, пошто је река Бојана однела њен олтарски део и добар део наоса.[1] На основу њених остатака, могуће је, у општим цртама реконструисати некадашњи изглед.

Имала је основу тробродне базилике, дужине 20 метара, покривене двосливним кровом. Уз њу се налазио и високи звоник, који је још увек постојао 1686. године.[2] Направљена је наизменичним редовима камена и опеке, између којих су танки слојеви малтера. Овакво ређање се разликује од византијског комбиновања камена и опеке, уобичајеног за споменике Вардарског и Моравског стила и карактеристично је за бенедиктинску архитектуру југа данашње Италије тј. простора некадашњих норманских држава. Поред тога, у њеној архитектури приметне су „примесе готике цистерцистког порекла“.[2]

На цркви су пронађене плоче са уклесаним натписима о обновама које су извели краљица Јелена са синовима (на западном порталу) и краљ Милутин.[1]

Напомене[уреди]

  1. Трг је био један од 4 места у немањићкој држави, између Бојане и Неретве, са којих је био дозвољен увоз соли.
  2. Самостан и трг су се налазили на 18 миља од ушћа реке и 6 миља од самог Скадра, на месту до кога је Бојана била пловна, због чега се на њему обављао утовар и истовар робе.
  3. Навод Petrus,abbas sanctorum Sergii et Bachi може се односити на било који сакрални објекат посвећен овој двојици светаца.
  4. Натпис је оштећен на месту где се налази година, па се он двојако тумачи као 1288. или 1290

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Дероко, Александар (1985). Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање). Београд. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 Група аутора (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља. Београд. ISBN 978-86-17-16604-3. 

Литература[уреди]

  • Група аутора (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља. Београд. ISBN 978-86-17-16604-3. 

Спољашње везе[уреди]