Манастир Светих Сергија и Вакха на Бојани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Остаци манастира Светих Сергија и Вакха

Манастир Светих Сергија и Вакха на Бојани је некадашњи српски православни манастир из средњег века, чије се рушевине налазе у близини старе српске престонице Скадра. Подигнут је највероватније у XI веку[1] и у њему су, према наводима полулегендaрног Летописа Попа Дукљанина, били сахрањени први српски краљеви, Михајло (око 10501081) и Бодин (1081—1101), као и њихови потомци, Владимир и Градихна. Касније (1288/1290. и 1318) су је обнављали српска краљица Јелена са синовима и краљ Милутин (12821321), а једно време је у њој било седиште скадарског епископа. Османлије су га разорили крајем XVI века, а његови остаци нису археолошки истраживани[2] и делимично су уништени бујицама реке Бојане.

Око утврђеног манастира, развио се трг Свети Срђ који је, у доба српских држава, био значајно трговачко место, захваљујући монополу у трговини сољу[a] и специфичном положају. [b]

Прошлост Манастира Светих Сергија и Вакха[уреди]

Трг Свети Срђ и околна средњовековна места

Није познато када је подигнут манастир. Иако га предања везују за цара Јустинијана (527565),[2] највероватније је настао у XI веку.[1] Полулегендарни спис, „Летопис Попа Дукљанина“, наводи манастир као гробну црква историјски познатих краљева из породице Војислављевића, Михајла и његовог сина Бодина, чија се престоница налазила у Скадру, као и њихових потомака, Владимира и Градихне.

Заједно са остацима некадашње Зете, Свети Сергије и Вакх је током прве половине девете деценије XII века, ушао у састав српске државе Стефана Немање ((1166)11681196). Није познато када је и како страдала манастирска црква, али се зна да ју је 1288/1290. године[c] обнављала српска краљица Јелена Анжујска, са синовима Драгутином (12761282) и Милутином (1282—1321), о чему сведочи уклесани натпис на западном порталу цркве. Нову, темељну обнову, извео је 1318. године краљ Милутин.[2]

После смрти српског цара Душана Силног (краљ 13311346, цар 1346—1355), област око Скадра се нашла под контролом властелина Жарка, да би почетком седме деценије XIV века постала део области Балшића. Кратак период османске власти (13921395) прекинуо је Ђурађ II (13851403) који је успео да поврати Скадар, Свети Срђ и Дриваст.

Он је склопио споразум са Млечанима и предао им ове градове на чување у замену за годишњу ренту од 1000 дуката и војну помоћ, у случају напада Османлија. Његов син, Балша III (1403—1421) водио је око ових градова два рата против Млечана (Први и Други скадарски рат), а борбе је окончао тек његов ујак Стефан Лазаревић (кнез 13891402, деспот 1402—1427) миром склопљеним у Светом Срђу 12. августа 1423. године, који је довео до коначног мира, закљученог у Вучитрну 1426. године. Током ових сукоба, Свети Срђ је имао значајну стратешку улогу за Млечане у снабдевању Скадра и околних места,[2] што је потврдио и приликом обнове сукоба 1448. године.[2]

Прва османска опсада Скадра одиграла се 1474. године и тада је Свети Срђ, коришћен као главна база за млетачке контра-ударе.[2] Нова опсада, коју је предводио лично султан Мехмед II (14511481) 1478. године, окончала се миром 24. јануара 1479. године, којим су Скадар и градови око њега, укључујући и Свети Срђ, предати Османлијама.

После пада Скадра и претварања градске саборне цркве у џамију, седиште скадарског епископа постао је манастир Светих Сергија и Вакха, који су крајем XVI века опустошиле и разрушиле Османлије.

Привилегије у доба српских држава[уреди]

Манастир је, у доба српске државе, уживао значајне повластице. Њему је припадао приход од пловидбе Бојаном (око 2 дуката годишње), затим 4 солида од сваке дубровачке лађе која је пристала у Светом Срђу, а поседовао је и своје рибњаке. После доласка Млечана, ове повластице су му укинуте, а рибњаци су око 1405. године порушени.[2]

Остаци цркве[уреди]

Рушевине цркве некадашњег манастира, очуване су само делимично, пошто је река Бојана однела њен олтарски део и добар део наоса.[1] На основу њених остатака, могуће је, у општим цртама реконструисати некадашњи изглед.

Имала је основу тробродне базилике, дужине 20 m, покривене двосливним кровом. Уз њу се налазио и високи звоник, који је још увек постојао 1686. године.[2] Направљена је наизменичним редовима камена и опеке, између којих су танки слојеви малтера. Овакво ређање се разликује од византијског комбиновања камена и опеке, уобичајеног за споменике Вардарског и Моравског стила и карактеристично је за архитектуру југа данашње Италије тј. простора некадашњих норманских држава. Поред тога, у њеној архитектури приметне су „примесе готике цистерцистког порекла“.[2]

На цркви су пронађене плоче са уклесаним натписима о обновама које су извели краљица Јелена са синовима (на западном порталу) и краљ Милутин.[1]

Иван Јастребов о овој цркви[уреди]

Иван Јастребов је писао о овој старој цркви. Шиме Љубић је писао да је владика скадарски Борчи обишавши цело своје владичанство нашао да је то најлепша црква у целој Албанији. У време Јастребова од ње су остали само зидови. Сводови и куполе су пали давно. Олтар се са северне стране срушио у реку Бојану која протиче крај саме цркве и непрекидно јој поткопава сводове. Црква је велика: 30 корака у дужину и 20 у ширину. Висина је око 10 хвати. Око цркве је добра шума са имањима Турака (муслимана) и латина (католика). Данијеле Фарлати пише да је у његово време око те цркве било дотта православних које је скадарски бискуп Доминик ревносно преводио у католицизам, о чему се латинска пропаганда у 17. веку веома бринула. Унутрашњст храма је живописана као и 6 квадратних стубова храма. Шивопис је по Јастребову чисто српски. Сви свеци су осликани у истој одечи као у манастирима Високи Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница. На белој позадини су осликани или крстови црвене или плаве боје, или су пак на плавој позадини крстови беле и црвене боје. Сачувана су два натписа. Изнад западних врата храма, сачувао се натпис: In nomine Dui amen. Eximiae virginis filii anno M... (оштећено) XVIII magnificus dnus snus Urosius divina gratia Rassiae rex illustris magnifici regis Urossi nat Gominae que Helenae reginae edificavit hauc ecclesiam in honorem ss. martyrum Sergi et Bachia fundamentis usque ad finem assistende abate Petro Dochne scutarensi. С леве стране врата на камену је уклесан следећи натпис: Memento Due famulae Helenae regina Serviae, Diocleae, Albaniae, Chilmiae, Dalmatiae et martimane regionis quae una cum filis suis regibus Urosio et Stefano de novo edivicavit istam ecclesiam ad honorem B.B.Martyrium Sergii et Bachi ad finem usque complevit, uno dui M ++ (оштећено) XVIII. На оба натписа цифре су оштећене. Данијеле Фарлати је године писправио тако да је код њега у првом натпису 1288. г., а у другом 1290. Нема сумње да је он подигао (обновио) ову цркву заједно са супругом краљицом Јеленом, 1268. г. 1288. краљица је са својим синовима Драгутином и Милутином, српским краљевима, поново поправила и украсила цркву. Много година пре њих је постојала та црква. Они су је само подигли-увећали и обновили на месту старе, која је ту била још за време дукљанског краља Михаила (1046-1081). Ту је Михаило и сахрањен као и његов син Константин Бодин, поред њега. Ту су били сахрањени и Јован Владимир, Доброслав, кога су отровале присталице Владимира мислећи да га је он отровао, а он је ту био монах до краја живота. Ту је сахрањен и краљ Драгиња (1128-1138). Код манастира су биле трговине разних градова. И Дривастанци имали своје дућане. Код манастира је у стара времена била царина. Свети Срђ на Бојани у Зети је био познат и по томе што су српски краљеви од прихода овог манастира давали другим местима. Тако је српска краљица Јелена, Урошева супруга, у својој повељи навела: от трга свето-срћскаго р (100) перпер монастиру Св. Николе у Врањини. Милутинвом Хрисовуљом било је даровано врањинском манастиру от трга светаго Сергија всако годишче р (100) перпер у новцу или стварима. И Стефан Урош III Дечански је приложио цркви Св. Успења у Призрену 80 пудова соли оу светаго сргија прихода. То место је имало велики значај због положаја на реци, којом су из Јадранског мора за Скадар пролазили трговачки бродови, па су између српског краља и Млетачке републике у том погледу постојали трактати. Када се однос Срба и Млечана погоршао, било је и тензија у овом крају у виду градње тврђава са обе стране, а у временима примирја једни и други су били у обавези да униште своја утврђења. Од када је Бојана била потпуно под Млечанима и ова црква је осиромашила. Млетачки католички фанатици су је опљачкали и запалили па се купола обрушила. Млечани нису имали времена да је покатоличе јер су се морали повлачити пред Турцима. Православци, који су обновили одласке у ту цркву ради парастоса на гробовима својих краљева, убрзо су остали и без те утехе. Турци су уништавали трагове тих споменика. Када је у 17. веку ојачао прогон католика, православни су опет наставили да долазе у своју цркву. Покатоличени православци су цркву сматрали својомјер су се у њој морлили они и њихови преци. Латински фратри су ову цркву Св. Сергија и Вакха, без обзира на натпис, прозвали црква Santa Veneranda. Касније и православни и католици губе интересовање за ову цркву. Бојана временом руши храм. У доба Јастребова је и део олтара пао и он предвиђа да ће ускоро пасти и зидови и жали што ће временом пропасти овај споменик српске славе. Тај крај су обележили сукоби Ромеја и Срба, касније Турака и Млечана. Шкрељи су зими силазили са својим стадима до Бојане и овог манастира. [3]

Напомене[уреди]

  1. ^ Трг је био један од 4 места у немањићкој држави, између Бојане и Неретве, са којих је био дозвољен увоз соли.
  2. ^ Манастир и трг су се налазили на 18 миља од ушћа реке и 6 миља од самог престоног Скадра, на месту до кога је Бојана била пловна, због чега се на њему обављао утовар и истовар робе.
  3. ^ Натпис је оштећен на месту где се налази година, па се он двојако тумачи као 1288. или 1290

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Дероко, Александар (1985). Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање). Београд. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 Група аутора (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља. Београд. ISBN 978-86-17-16604-3. 
  3. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 329. - 334. Београд: Службени гласник. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]