Портал:Фудбал/Биографија архива 2012.
Изабране биографије [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Мишел Франсоа Платини (франц. Michel François Platini; 21. јун 1955) је бивши француски фудбалер и тренер и тренутни председник УЕФА. Једини је играч који је успео да три године заредом освоји титулу Најбољег фудбалера Европе, а 1999. је узабран за седмог најбољег фудбалера у 20. веку у избору IFFHS.
Платини је био члан репрезентације Француске која је освојила Европско првенство у фудбалу 1984., на ком је Платини био најбољи играч и стрелац. Учествовао је на Светским првенствима у фудбалу 1978, 1982. и 1986, стигавши до полуфинала у последња два. Платини, Ален Жирес, Луј Фернандез и Жан Тигана су чинили "магични квадрат", групу играча која је чинила окосницу репрезентације Француске током 1980их.
Био је познат као добар извођач слободних удараца, као што је показао бројним головима из тешких углова у дресу репрезентације и Јувентуса, у ком је Платини играо пет година и освојио већину својих клупских трофеја.
Платини је именован Витезом Легије части 29. априла 1985, а Официр је постао 1988. Био је селектор француске репрезентације четири године и коорганизатор Светског првенства 1998. у Француској. Такође је био председник Техничког и развојног комитета ФИФА и потпредседник Фудбалског савеза Француске.
Фебруар[уреди извор]
Фабијен Бартез (франц. Fabien Barthez, Лавеланет, 28. јун 1971) је бивши француски фудбалски репрезентативни голман.
За репрезентацију Француске је дебитовао 26. маја 1994. против Аустралије. На Светском првенству 1998. примио је само два гола на седам одиграних утакмица, чиме је дао значајан допринос освајању титуле светског првака. Због тога је и проглашен за најбољег голмана првенства. Две године касније, на Европском првенству 2000, његова репрезентација је постала првак Европе по други пут у својој историји, чиме је постала друга репрезентација након репрезентација Западне Немачке којој је пошло за руком да обједини титулу Светског и Европског првака. На десет утакмица светских првенстава је остао несавладан, чиме је изједначио рекорд Питера Шилтона.
Март[уреди извор]
Портал:Фудбал/Биографија март 2012
Април[уреди извор]
Портал:Фудбал/Биографија април 2012
Мај[уреди извор]
Благоје Марјановић „Моша“ (Београд, 9. септембар 1907 – Београд, 1. октобар 1984) је бивши југословенски фудбалер и фудбалски тренер.
Као дечак је почео да игра фудбал у трећем тиму подмлатка Југославије. Највећи ловац на таленте тог времена, Раденко Милровић је уочио „Мошу“ и одвео га у БСК. Играо је на позицији центарфора и десне полутке и са Александром Тирнанићем је сачињаво чувену десну страну репрезентације и БСК. За репрезентацију је дебитовао 28. јуна 1926. на пријатељској утакмици против Чехословачке (2-6), у Загребу. Први пут се у листу стрелаца уписао 15. маја 1927. против Бугарске, у Софији када је у последњих пет минута постигао једина два гола на мечу.
Био је учесник Светског првенства 1930. у Уругвају. Играо је у све три утакмице које је репрезентација тамо одиграла. У другом мечу против Боливије (4-0), био је стрелац другог гола. Репрезентација Југославије је на том првенству завршила такмичење поразом од Уругваја са 6-1, у полуфиналу. Последњи меч у дресу са државним грбом одиграо је 3. априла 1938. против Пољске у квалификацијама за Светско првенство. Тада је Марјановић постигао једини гол на утакмици. Најбољи стрелац првенства Југославије је био три пута, 1930, 1936. и 1937.
Јуни[уреди извор]
Драган Џајић (Уб, 30. мај 1946), је један од најбољих југословенских фудбалера свих времена. Трећа Звездина звезда, одиграо је 85 утакмица у националној селекцији, до 2004. председник фудбалског клуба Црвене звезде на чијем се челу налазио преко две деценије. Џајић је као тадашњи технички директор Црвене звезде творац најзлатније генерације у историји Црвене звезде, са којом се попео на врх Европе маја 1991, освојивши Куп европских шампиона, и света, када је Црвена звезда у незваничном такмичењу за најбољи клуб на планети, освојила Тојота куп, у децембру 1991.
Драган Џајић је рођен 30. маја 1946. у Убу од оца Кристивоја и мајке Видосаве. Џајић је у петнаестој животној постао члан Црвене звезде, јер је претходно сјајно играо на једном турниру у Ваљеву и ловци из великих клубова су га одмах запазили. Када је стигао до прве селекције јуниора, само шест месеци касније пребачен је у први тим. Александар Обрадовић му је указао шансу 6. маја 1963, када је дебитовао у мечу против титоградске Будућности с непуних 17 година. Већ у наредној 1963/64 сезони освојио је прву шампионску титулу и постао предводник нове генерације која је три пута узастопно (1968, 1969. и 1970) и још једном 1973. освајала титулу најбољих у првенству Југославије и четири Купа Југославије.
Јули[уреди извор]
Дијего Армандо Марадона (шп. Diego Armando Maradona, рођен 30. октобра 1960) je најславнији аргентински фудбалер. Поделио је титулу најбољег фудбалера 20. века са бразилским фудбалером Пелеом.
Као пето од осморо деце у породици Ћитора и Тоте Марадона. Рођен је у Авеланди, радничкој четврти Буенос Ајреса, у недељу - свети дан сваког Аргентинца. Дан за фудбал. Фудбал му је, написаће хроничари, морао бити у крви. На Дијегову каријеру највише је утицао његов ујак Кирило, некад голман малог клуба Кориентес, прави фудбалски зависник. За ујака га везује и сцена која нема додирних тачака с фудбалом. Мали Дијего је једне вечери упао у рупу на незгодном месту. Ујак Кирило је био близу: Ево ме, Диегито, само држи главу изнад ! Францисцо Корнејо, скаут Аргентинос Јуниорса, први је уочио Дијегов таленат: Све, баш све је могао направити с лоптом. Глава или нога, свеједно. Лопта се једноставно лепила за Дијега. Но, Корнејо је био забринут изгледом сићушног дечака, морао је ојачати да би опстао у фудбалу. Уз допуштење родитеља одвео је Дијега лекару сумњиве репутације. Качо Паладино, инјекцијама, је подигнуо мишиће будуће звијезде. Паладин је то 1995. године, након пензионисања, признао пред новинарима рекавши: Кад сам окончао третман, Дијего је изгледао попут најбољег тркачког коња. При том уопште није поцрвенео, а требао је, јер је тим чином одвео Марадону у свет допинга.
Август[уреди извор]
Велибор Васовић (3. октобар 1939, Пожаревац— † 4. март 2002. Београд) је бивши фудбалер Партизана, Црвене звезде, Ајакса и југословенски фудбалски репрезентативац и тренер.
Васовић је своју фудбалску каријеру почео као петнаестогодишњак у београдском фудбалском клубу Партизан. Веома брзо се усталио у прву једанаесторку и одиграо је укупно више од 300 утакмица у црно белом дресу. Са Партизаном је освојио четири шампионске титуле 1960/61, 1961/62, 1962/63 и 1964/65.
У сезони 1963/64 прелази у Црвену звезду и својим преласком подиже велику медијску пажњу. Пре тога се никад није догодило да неки фудбалер из било ког од ова два ривалска клуба пређе у супротан табор. Те године са Звездом осваја опет шампионску титулу Југославије, што му је четврта заредом. Одиграо је свега 13 утакмица. По тадашњим изворима за ту једну сезону проведену у Црвеној звезди добио је пет милиона тадашњих динара, што је била отприлике колико су тада коштала два мерцедеса.
После једне сезоне проведене у Црвеној звезди враћа се у Партизан са којим опет осваја титулу шампиона Југославије 1964/65.
Септембар[уреди извор]
Паоло Малдини (итал. Paolo Cesare Maldini, Милано, 26. јун 1968) је бивши италијански фудбалски репрезентативац, који је током читаве своје каријере наступао за Милан.
Малдини је свој лигашки деби у дресу Милана имао у сезони 1984/85, у утакмици са Удинезеом (1-1) 20. јануара 1985. када је у игру ушао уместо повређеног Серђа Батистинија. Малдини је тада имао свега 16 година . То му је био једини лигашки наступ те сезоне, али је већ наредне успео да избори место у стартној постави. Свој први трофеј у каријери је освојио у сезони 1987/88, а то му је уједно била и прва титула првака Италије, од укупно седам колико је са Миланом освојио. Последња линија одбране коју је чинио са Франком Барезијем, Алесандром Костакуртом и Мауром Тасотијем, сматрана је једном од најбољих у историји фудбала. Касније је Малдини чинио тандем са Алесандром Нестом у одбрани Милана као и италијанске репрезентације.
Освајање Лиге шампиона и пласман у финале Светског првенства 1994. су допринели да Малдини постане први одбрамбени играч који је изабран за фудбалера године у избору часописа World Soccer. У утакмици са Тревизом 25. септембра 2005. Малдини је оборио рекорд по броју наступа у Серији А који је до тада држао Дино Зоф. То му је био 571. наступ у првенству, док је само седам дана пре тога одиграо 800. утакмицу у дресу Милана, у свим такмичењима. Свој 600. наступ у Серији А је забележио 13. маја 2007. против Катаније (1-1). Свој хиљадити меч у сениорској конкуренцији је одиграо 16. фебруара 2008. против Парме, када је у игру ушао са клупе.
Октобар[уреди извор]
Силвестер Такач (Ђурђево, 8. новембар 1940) је бивши југословенски и српски фудбалер и фудбалски тренер.
Поникао је у сиромашној русинскоj породици са деветоро деце која су рано остала без оца (настрадао у фашистичкој рацији 1942) и са болесном мајком која је рано умрла. Силвестер је имао 5 година када се породица доселила у Нови Сад, где је завршио основну школу и изучио кројачки занат, а касније је дипломирао на Вишој економској школи.
Већ као ученик основне школе показао је велико интересовање за фудбал, па је брзо преко игара на пољанама са својим вршњацима доспео до јуниорском тима Војводине. Њега су приметили тадашњи стручњаци Војводине за рад са децом Миливој Дракулић и Фрања Хирман, који су га убрзо поставили и за капитена талентоване младе екипе која је побеђивала скоро све притивнике на многим међународним турнирима. Од 1954. до 1958. подмладак Војводине је са капитеном Такачем освајао републичка и савезна такмичења, а због добрих игара је два пута наступао за јуниорску репрезентацију и један пут за младу репрезентацију Југославије.
Потом је наступао за сениорску екипу Војводине, за коју је одиграо укупно 426 званичних утакмица са 245 постигнутих голова, од чега у првенству 182 утакмице и 62 гола. Такач је са својим саиграчима у сезони 1965/66. освојио прву шампионску титулу Војводине. Управо је он био један од најзаслужнијих за тај тријумф, одиграо је те сезоне свих 30 утакмица и постигао 13 голова, чиме је био најефикаснији играч у тиму.
Новембар[уреди извор]
Златан Ибрахимовић (Малме, 3. октобар 1981) је шведски фудбалски репрезентативац, који тренутно наступа за ПСЖ.
Ибрахимовић је рођен у Шведској у породици емиграната из бивше Југославије. Његов отац Шефик је из Бијељине, а мајка Јурка Гаврић из Задра. Златан је почео да тренира фудбал у екипи Малме БИ, а играо је још и у млађим категоријама екипе ФБК Балкан. Први професионални уговор је потписао 1996. са екипом Малмеа. За први тим је почео да игра од 1999. Те сезоне је Малме првенство завршио на тринестом месту на табели које је водило у нижи ранг такмичења. После само једне сезоне проведене у другој лиги, екипа Малмеа се вратила у прву. Ибрахимовићеве добре партије су скренуле пажњу Арсена Венгера, који је покушао да га доведе у Арсенал. Лео Бенхакер, тадашњи технички директор Ајакса је био бржи и успео је да постигне договор 22. марта 2001. са управом Малмеа. Према том договор Ибрахимовић је у наредном летњем прелазном року прешао у Ајакс уз обештећење од 7,8 милиона евра.
По доласку у Ајакс није пуно добијао шансу да игра код тренера Ко Адријансеа. Адријансе је неколико месеци после доласка Ибрахимовића у клуб, крајем новембра 2001. добио отказ због лоших резултата. На место тренера је постављен Роналд Куман који је одмах уврстио Ибрахимовића у стартних једанест. У тој првој његовој сезони Ајакс је дошао до титуле.
Децембар[уреди извор]
Дејан Петковић (рођен 10. септембра 1972. у Мајданпеку, Србија), је бивши српски фудбалер и бивши југословенски репрезентативац. У Србији је познат под надимком Рамбо, док је у Бразилу познатији под надимком Пет.
Одиграо је шест утакмица за репрезентацију СР Југославије, уз један постигнут гол.
Дејан Петковић је рођен у породици од оца Добривоја, саобраћајног техничара из Ниша, и мајке Милене, грађевинског техничара из Петровца на Млави, који су се упознали у Мајданпеку, где су обоје стигли у потрази за послом, а млади Дејан је фудбал кренуо да тренира у ФК Мајданпек.
Његова каријера је почела 1988. године, играњем у Радничком из Ниша. Он је постао најмлађи играч који је икада играо званичан меч у историји старе Југословенска Прва лига, а дебитовао је 25. септембра 1988. када је имао 16 година и 15 дана, против Жељезничара из Сарајева, престигавши рекорд Митра Мркеле за само 1 дан. Раднички је на крају освојио 3 бода победивши 4-0. Петковићев рекорд су до сада само оборили Славко Перовић и Данијел Алексић. До сада, Петковић помаже свом првом клубу који је запао у тешку ситуацију.