Црква рођења Христовог у Пироту

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Црква рођења Христовог
Church of the Nativity of Christ - Pirot.jpg
Поглед на цркву са предње порте
Опште информације
МестоПирот
ОпштинаПирот
Држава Србија
Врста споменикаИсторијско место
Време настанкаXIX век
Тип културног добраСпоменик културе
ВласникРепублика Србија
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Ниш
СедиштеНиш
АдресаТрг Војводе Бојовића 2 18000
Званични веб-сајт

Црква рођења Христовог или Старо-Пазарска црква у Пироту, грађена је од 29. јула до 21. децембра 1834. године захваљујући добротворним прилозима локалних и богатих мештана. Градитељ цркве, тада веома познати мајстор, био је Андреја из Велеса, који је градио цркве у Нишу, Скопљу, Смедереву, Мостару и Сарајеву. Због својих, пре свега, историјских и архитектонских вредности 1986.-е године проглашена је културним добром.[1]Црква је имала неколико вредних и старих рукописаних књига. Црква Рођење Христово освећена је 21. децембра 1834. године, осветио ју је владика Јероним. Први црквени епископи били су: кир Виден Јовановић, Гога Ценовић, Панајот Поповић и Димитрије Петровић. Године 1837. на место владике Јеронима дошао је владика Нектарије. Умро је 1853. године и сахрањен је у Пироту, по тадашњем обичају, у седећем ставу и то у гробници иза олтара цркве. Храм Рођење Христово као славу слави Божић, 7. јануара.[2]

Историја[уреди]

Пазарска црква како се међу мештанима одомаћио назив, грађена је од 29. јула до 21. децембра 1834. године, захваљујући добровољним прилозима богатих мештана. Стара црква има ферман, који је издат из царског седишта у Цариграду у време султана Абдул Меџида Ибн Махмуда. Овим документом је одобрена градња цркве и он се чува у самој цркви. У време саме градње цркве у Пироту, поред житеља Српске било је и Турске и нешто мање Јеврејске и Ромске националности. У граду је тада већ постојало осам џамија. Ово је, без сумње, редак храм у одом делу Балкана у који се улази након силажења низ неколико степеника. Разлог овакве градње је у томе што православни храм није смео бити виши од турске џамије. Да би се испоштовала одлука султана као и правило да унутрашњост храма са олтаром има дужину од 22 метара, ширину од 13 метара и висину од 10 метара, темеље и саму цркву требало је укопати у земљу. На тај начин је храм добио неопходну висину а са друге стране, оближњој џамији није реметио доминацију, што је била очигледна намера султана. Градитељ цркве је тада био познати мајстор Андреја Дамјанов из Велеса (Македонија), који је градио цркве и у Нишу, Скопљу, Смедереву, Мостару и Сарајеву.

Унутрашњост цркве је веома декоративно уређена. Иконостас има изузетну лепоту, са ликом Спаситеља и Богородице, апостолима и светитељима. Живопис цркве урадио је зограф Самоковлија па је самим тим урађен у познатом самоковском стилу иконописа. Монаси из Хиландара, који су живели у Пироту, у коме је Хиландар имао свој метох, такође су се заузимали као иконописци. Фреске на зидовима храма осликао је пиротски сликар Чедомир Крстић. У унутрашњости храма постоје 6 дрвених стубова, који подупиру црквени свод. Црква има и две певнице а око њих су столови за старе и болесне. Црква је имала неколико вредних и старих рукописаних књига. Овде су нађене и две Србуље - једна писана на пергаменту(зечија кожа) а друга на хартији. Ова црква је освештана 21. децембра 1834. године, осветио ју је владика Јероним. Први црквени епитропи били су: кир Виден Јовановић, Гога Ценовић, Панајот Поповић и Димитрије Петровић. На каменој плочи, изнад улазних црквених врата, уклесана су имена епитропа, међу којима је најзначајније име Хаџи Неше Филиповића.

Црква се у прошлости није издржавала једино од милостиње богатих верника, било је и ситних, али честих поклона у новцу, прикупљених за време Литургије и при другим обредима. Она је примала поклоне у кандилима, зејтину, воску, иконама, литијама, књигама итд. Године 1837., на место владике Јеронима дошао је владика Нектарије. Умро је 1853.-е године и сахрањен је у Пироту, по тадашњим обичајима у седећем ставу и то у гробници иза олтара цркве. Приликом археолошких радова у дворишту цркве 1990. године ова гробница је откопана, снимљена и конзервирана. До старе цркве била је зграда Митрополије и о њој за сада се мало зна, осим да је изгорела у пожару. Ова зграда је од 1868.-е до 1869.-е године била средиште Српске школе, која је успешно одолевала покушајима да се у Пироту заведе бугарски језик за време бугарске егзархије. У дворишту се налази звоник који је 2000. године реконструисан.

Приликом извођења ПТТ радова у улици иза цркве 2007. године, откопани су темљи старе цркве. Раније се веровало да је Храм Рођења Христовог био грађен на темељима старе цркве, али је овом приликом доказано да је старија црква била неколико метара североисточно од данашње црквене грађевине. С обзиром да је откопан само један сегмент темеља и да истраживање нажалост није настављено, немогуће је дати више података о тој грађевини али је засигурно рећи да је духовно благо Пирота много веће него што се мислило. Због својих, пре свега, историјских и архитектонских вредности 1986. године проглашена је културним добром. Слава овог храма је Божић који се слави 7.-ог Јануара.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ Манастири и цркве Пиротског краја - Црква рођења Христовог, 1834 године, Пирот, страна 13
  2. 2,0 2,1 Стара црква у Пироту

Спољашње везе[уреди]

Координате: 43°9′22.97″N 22°35′14.78″E / 43.1563806° СГШ; 22.5874389° ИГД / 43.1563806; 22.5874389