Пређи на садржај

Црна луња

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Milvus migrans)

Црна луња
M. m. affinis, Аустралија
Дозивање
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Accipitriformes
Породица: Accipitridae
Род: Milvus
Врста:
M. migrans
Биномно име
Milvus migrans
(Boddaert, 1783)
Подврсте

7, види текст

Ареал црне луње
  гнежђење
  станарица
  ван сезоне гнежђења
  пролазник
Синоними
  • Falco migrans Boddaert, 1783
  • Milvus affinis
  • Milvus ater
  • Milvus melanotis
  • Milvus korschum S.G. Gmelin, 1771[2]

Црна луња (лат. Milvus migrans) птица је селица из реда орлова и јастребова. Име рода Milvus потиче из латинског језика и представља назив рода луње, док латинска реч migrans употпуњава назив врсте и води порекло од глагола migrare што значи селити се, мигрирати.[3] Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, ово је угрожена врста.[2]

Црне луње у лету

Дужина тела од врха репа до врха кљуна је од 48 до 58 центиметара, а распон крила је између 130 и 155 центиметара. Као и код свих птица грабљивица, женка црне луње је крупнија од мужјака и тежи од 750 до 1080 грама, док маса мужјака варира у опсегу од 630 до 928 грама. Од риђе луње је нешто мања, а осим по величини разликује се и по тамној обојености перја и незнатно краћим крилима и репу. Такође, врх крила је шири, а реп је мање рачваст и одозго је сивкастосмеђ, док је код претходне врсте изразито риђ. Број видљивих примарних летних пера је већи, а основа истих је светла, па је то одваја од еје мочварице. Док клизи, усек у репу је видљив, али ако кружи, реп је потпуно раширен и усек није најупадљивији, па је неискусно око може помешати са тамном морфом патуљастог орла. Ипак, патуљасти орао има светли надрепак и беле мрље на раменима.[4][5]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]
Водоплавна шума

Настањује већи део Европе, Азије и Африке, Мадагаскар, Малајско-филипински архипелаг и Аустралију. Европске популације су типичне селице које зимују у Подсахарској Африци. Најчешће се гнезди на рубовима низијских, листопадних, водоплавних шума, у долинама великих равничарских река или у близини других водених станишта (мочваре, баре, шарански рибњаци). Храну тражи на пашњацима, водоплавним ливадама и осталим природним травним заједницама, дуж већих водотокова, на стајаћим водама са слободном воденом површином и на интензивно обрађиваним и мозаичним пољопривредним површинама.[2][5]

Подврсте

[уреди | уреди извор]

На свету постоји 7 подврста црне луње и свака има другачије распрострањење:[6]

Биологија

[уреди | уреди извор]
Јаја

Грабљивица средње величине. Храни се ситним сисарима, рибом (најчешће угинулом или болесном), гмизавцима, водоземцима и крупним инсектима. Често се храни стрвином и отпацима, а неретко претражује и депоније за одлагање смећа. Забележено је чак и да се храни плодовима уљаних палми. Гнезди се углавном појединачно, ређе у групама. Гнездо гради на дрвећу, а често користи и стара гнезда крупних врста птица. Репродуктивна сезона у Србији траје од априла до јуна, а сеоба од августа до октобра. Европске популације се селе преко Гибралтара, у мањем броју преко Италије и Сицилије, као и преко Босфора. Ван периода гнежђења је друштвена птица и обично ноћи и сели се у мањим јатима.[2]

Угроженост

[уреди | уреди извор]

Историјски гледано главне претње по црну луњу су тровање, убијање из ватреног оружја и загађење воде пестицидима и осталим хемикалијама. Због употребе пестицида у пољопривреди, као гнездарица, је нестала из Израела још 1950. Тровање лешина којима се храни и загађење воде још увек изазивају пад бројности у Европи и делу Азије. За разлику од многих врста, црна луња се успешно прилагодила животу у близини човека, али модерни градови ипак уништавају станишта која ова врста насељава, па је евидентиран пад бројности и смањена успешност гнежђења популација које живе у близини великих градова као жто су Њу Делхи и Истанбул. У Западној Африци врста је угрожена због сече шума, прекомерне испаше и употребе пестицида. Високо је рањива због судара са ветрогенераторима.[5]

Црна луња у Србији

[уреди | уреди извор]

У Срему је почетком 19. века била бројнија од мишара. Веома честа гнездарица северних делова земље све до половине 20. века. Матвејев наводи да је типична птица водоплавних шума Србије, а да је најбројнија уз Саву и Дунав, док већ у Шумадији потпуно одсуствује. Након 1950. више није толико честа и бројна у Војводини. У савременом периоду се гнезди уз Дунав, Саву и Тису, а повремено је у репродуктивном периоду бележена и у другим деловима Србије.[7] Орнитолози процењују да популација броји између 34 и 45 гнездећих парова и да бројност исте опада.[8] Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, гнездећа популација ове врсте је угрожена.[2]

Моровићке шуме

Фактори угрожавања у Србији:[2]

  • нестанак мочварних подручја, замирање шаранских рибњака, смањивање плавних зона око равничарских река на којима се храни
  • интензивирање пољопривреде кроз стварање монокултура, преоравање ливада и пашњака
  • уређивање и сеча старих шума смањује доступност погодних стабала за гнежђење; узнемиравање јединки шумарским и другим радовима у близини гнезда
  • претварање природних плавних шума у плантаже клонских топола
  • загађење пољопривредног земљишта и водотокова смањује доступност хране и повећава опасност од тровања
  • употреба фурадана за тровање предатора домаћих животиња и дивљачи (шакал, лисица..); криволов
  • електрокуција са далеководима средњег напона и колизија са далеководима високог напона
  • колизија са ветротурбинама

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ BirdLife International (2016). Milvus migrans. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 1. 11. 2019. 
  2. ^ а б в г д ђ Puzović, S. 2018. Milvus migrans. In: Radišić, D., Vasić, V., Puzović, S., Ružić, M., Šćiban, M., Grubač, B., Vujić, A. eds. 2018. Crvena knjiga faune Srbije III — Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. pp 278—281.
  3. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  4. ^ Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  5. ^ а б в „Species factsheet: Milvus migrans. BirdLife International (2019). Приступљено 1. 11. 2019. 
  6. ^ Orta, J., Marks, J.S., Garcia, E.F.J. & Kirwan, G.M. (2019). Black Kite (Milvus migrans). In: del Hoyo, J., Elliott, A., Sargatal, J., Christie, D.A. & de Juana, E. (eds.). "Handbook of the Birds of the World Alive." Lynx Edicions, Barcelona. (Приступљено https://www.hbw.com/node/52978 1. 11. 2019).
  7. ^ Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106. 
  8. ^ Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  • Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 108, 170. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  • Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106. 
  • Radišić, Dimitrije; Vasić, Voislav; Puzović, Slobodan; Ružić, Milan; Šćiban, Marko; Grubač, Bratislav; Vujić, Ante (2018). Crvena knjiga faune Srbije III – Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. 
  • Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]