Пређи на садржај

Обрад Вучуровић

С Википедије, слободне енциклопедије
обрад вучуровић
Лични подаци
Датум рођења(1922-04-01)1. април 1922.
Место рођењаКривошије, Краљевина СХС
Датум смрти18. септембар 2013.(2013-09-18) (91 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијавојно лице
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411987.
Чингенерал-мајор

Одликовања
Орден југословенске звезде
Орден југословенске звезде
Орден рада са црвеном заставом Орден за војне заслуге са великом звездом
Орден братства и јединства са сребрним венцем Орден народне армије са златном звездом
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден народне армије са сребрном звездом Орден за војне заслуге са сребрним мачевима Партизанска споменица 1941.

Обрад Вучуровић (Кривошије, 1. април 1922Београд, 18. септембар 2013) је био учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор авијације ЈНА и српски ракетни инжењер. Био је водећа личност у развоју ракетне технике у Војнотехничком институту (ВТИ) у Београду за Југословенску копнену војску.[1][2]

Ракета „Вулкан” једна од првих ракета Обрада Вучуровића за противваздухопловну одбрану

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1. априла 1922. године у селу Звечава племена и области Кривошије. Основну школу завршио је 1933, а гимназију 1941. године. Његово даље школовање било је прекинуто окупацијом Краљевине Југославије. Затим је 13. јула 1941. отишао у партизане. Рат је започео као обичан борац, потом напредовао као командир вода, преко официра Одељења за заштиту народа (ОЗН) у Команди подручја до помоћника начелника Озне за Херцег Нови. Ратни пут је завршио као мајор Озне, 15. маја 1945. године.

По ослобођењу Југославије, остао је у служби у органима безбедности, као официр Управе државне безбедности (УДБ), a потом пребачен у професионалну војну службу Југословенске народне армије (ЈНА). У међувремену је уписао студије машинства на Техничком факултету Универзитета у Загребу, на коме је дипломирао 1953. године, да би касније докторирао техничке науке. Између осталог, студирао је и код ученика Вернера фон Брауна, који су предавали као гостујући професори у Загребу. Један од његових наставника постао је шеф Ваздухопловног центра у Штутгарту. Павле Савић, шеф Југословенског програма нуклеарних истраживања, препоручио је Обрада Вучуровића његовим надређенима за одлазак у Париз на два курса. Тамо је студирао техничке науке из области везаних за наоружање и нуклеарну технологију. У Паризу је стекао знања о ракетним трендовима на западу и неким од савремених основа ракетне технологије.

По повратку је служио као официр ЈНА у гарнизонима Цетиње, Котор, Загреб и Београд, док није добио стално место начелника Ракетног одељења у Војнотехничком институту (ВТИ) у Београду и постао директор Сектора за заједнички развој копнених снага у ВТИ (1981—1987).[3] Био је носилац Партизанске споменице 1941. и великог броја високих југословенских одликовања за своја бројна научна и војна достигнућа, међу којима су — Орден југословенске звезде са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, Орден заслуга за народ са сребрном звездом, Орден народне армије са сребрном звездом и Орден за војне заслуге са сребрним мачевима. По чину је стигао до ранга генерал-мајора ЈНА, у који је ванредно унапређен 22. децембра 1987. године и у којем је пензионисан 31. децембра 1987.

У Југославији развој војне ракетне технологије сеже до дела Обрада Вучуровића. Почетком 1960-их био је укључен у развој југословенске ракете земља-ваздух на течни погон под називом Р-25 Вулкан (енг. Volcano), која је могла да лети до 25 км. Војска Југославије је наводно купила 6 комада јапанске истраживачке ракете Капа (ракета) заједно са лансирном рампом и радаром који је коришћен као основа истраживања за домаће противваздушне ракете. У тајности јапанска ракета служила је као предмет проучавања домаћег војног развоја. По узору на Капу (ракету), Обрад Вучуровић је успео да направи појачивач Вулкана у војном погону Петриња (Вогошћа) у Сарајеву. Заједно са Владимиром Ајвазом развио је мотор другог степена Вулкана на бази течне ракете у ваздухопловном предузећу „СОКО” у Мостару. Куповином Капе, Југославија је добила и нову основну формулу за ракетна горива. Касније је фабрика СПС Витез производила готове блокове бездимног чврстог горива од хемијских сировина допреманих из „ЗОРКЕ” (Шабац) и Витковића (Горажде), што је допринело даљем развоју мотора Р-262.

Обрад Вучуровић је имао престижно место у хијерархији генерала Југословенске народне армије због свог инжењерског знања о потпуно новим технологијама у ракетној конструкцији. Био је одговоран не само за развој система наоружања, већ и за серијску производњу војно-индустријског комплекса. Заслугом Обрада Вучуровића, неке од великих фабрика наоружања изграђених у Југославији достигле су високе технолошке и квалитетне стандарде за војне производе, које неке фабрике више нису могле да одржавају након распада земље.

Као пионир развоја југословенских ракета, његова највећа достигнућа јесу развој ракете Р-262 и југословенског вишецевног ракетног система М-87 Оркан.[4]

Преминуо је 18. септембра 2013. године у Београду. Испраћен је на Новом гробљу у Београду, а сахрањен у родном месту.

Пројектовање ракета и ракетних система

[уреди | уреди извор]

Р-25 Вулкан

[уреди | уреди извор]

Р-25 Вулкан је била ракета земља-ваздух чији је развој започео 1958. године, а Обрад Вучуровић био је ангажован као главни инжењер.

М-63 Пламен

[уреди | уреди извор]

М-63 Пламен је развијен 1963. године као вишецевни ракетни бацач калибра 128 мм са Обрадом Вучуровићем као руководиоцем пројекта и главним инжењером развоја.

Развој самоходног вишецевног ракетног бацача М-77 Огањ започео је 1968. године проф. Обрад Вучуревић, који је водио развој и руководио конструкцијом и производњом М-77 Огањ.

М-87 Оркан и М-96 Оркан II

[уреди | уреди извор]

М-87 Оркан је самоходни вишецевни ракетни бацач калибра 262 мм. Развој је започет у оквиру пројекта КОЛ-15 1978. године. Обрад Вучуровић је за КОЛ-15 имао значајну финансијску подршку како из Југославије, тако и из Ирака. Развијене су нове ракете, лансери и возила. Професор је практично све компоненте дизајнирао уз помоћ својих инжењера према његовим плановима, не обраћајући много пажње на трошкове јер је циљ био да се добије најбољи вишецевни ракетни систем у датом тренутку. Возило је такође специјално направљено у конфигурацији 8x8 од стране ФАП-a из Прибоја. У Западној Немачкој је купљена нова опрема од компаније „Лифилд” за процесе ваљања као и цилиндричне пресе за формирање комора ракетних мотора у фабрици у Петрињи. СПС Витез је увезао нову опрему за екструзију 160 кг мев двобазног бездимног чврстог горива (НГР 375) за комору ракетног мотора. Укупно је у Југославији преко 100 фабрика металске, хемијске и аутомобилске индустрије, телекомуникација и електронике у СР Словенији, СР Босни и Херцеговини и СР Србији радило на појединачним компонентама система наоружања КОЛ-15 и Оркан. Завршна монтажа на возила обављена је у фабрици „Братство” у Новом Травнику, док су комплетне ракете са детонаторима и горивом финализоване у Петрињи–Унису (Вогошћа). Посебне нове легуре биле су потребне при избору легура челика и алуминијума да би издржале притиске новог ракетног мотора. Конкретно, цеви лансера морале су да задовоље највише захтеве. За њих су челици високих перформанси произведени у челичани „Равна” у Словенији, а готове цеви су даље прерађиване у Петрињи–Унис БиХ. Током почетних тестирања развијено је неколико верзија и испаљено је више од 500 пројектила. Поред војних полигона Превлака и Луштица, био је коришћен и полигон Криволак у тадашњој СР Македонији, где су тестирани и системи наоружања. Последњи тестови за извозног купца обављени су у Ираку. Проблем са тестовима била је употреба касетне муниције у ракетама. Није их било могуће користити на Превлаци и Луштици преко Јадранског мора да би се видело њихово распоређивање експлозије, јер је било потребно чврсто тле. У Криволаку је требало претходно евакуисати неколико села и сву стоку, пошто је подмуниција која се често тестирала покривала већу површину од планираног подручја. Оркан М-87 је јавно представљен 18. децембра 1987. Након испоруке у Ирак 1990. године у 0. серији, производња је прекинута 1991. године. Поред Ирака, Турска је користила Оркан М-87 као основу за свој артиљеријски ракетни систем ТОРОС након илегално прибављених лансера и нацрта од муслимана у Босни током рата. Крајем 1990-их година развијена је модификација М-96 Оркан II на бази возила ЗИЛ-135 која се користила као део 9К52 Луна-М.

У оквиру пројекта КОЛ15 1989. године започео је развој војног МРЛ РС-120 Ураган (енг. Hurricane) пречника 380 мм такође познатог у последњој фази развоја као ВЕРА (Велика ракета, енг. Large rocket) пречника 400 мм са 4 цеви и дометом од 120 км.[5] Током пројекта тестиран је основни мотор ракете домета 120 км и укључене су многе домаће фабрике.[6] Док у Југославији производња комплетног лансера није почела, Ирак је производио ракете на бази те технологије познате као Абабил-100 касније преименоване са новим горивом у Ал-Фат'х и монтиране као једношинска лансирна платформа на камион 8x8[7], док Оркан М-87 био познат као Абабил-50 у Ираку.[8] Данашња технологија добијена кроз пројекат ВЕРА је основа за нови напредни ракетни систем за вишеструко лансирање веома дугог домета, калибра 400 мм, домета 200 км, четвороструки, са ракетама и са системом за корекцију путање заснованим на ИНС-у и фрагментованом бојевом главом која садржи волфрамове куглице која је у развоју.[9] Било је планирано да се започне са развојем ракете домета 350 км са „Енергоинвестом” из Сарајева као главним инвеститором, али због рата у Југославији пројекат никада није завршен.

Други развојни пројекти

[уреди | уреди извор]

Поред наведених ракетних система („Вулкан”, „Пламен”, „Огањ”, „Оркан”, „ВЕРА”), професор Обрад Вучуровић је имао и низ других пројектних и научних радова и задатака на којима је радио. Неки од њих су ракете и пројектили: „Свитац”, ВБР-1, ВБР-2, БР-10, ПБ-10, ПБ-20 и „Вулкан”.[5]

Како је аутор радио на војним пројектима, већина од његових 85 стручних и научних радова је објављена интерно. Неки од тих радова су:

  • „Проблем напусне кртости код панцирних челика”;
  • „Развој и конструкција сферне Вјејове бомбе”;
  • „Прорачун и конструкција Фел-апарата”;
  • „Развој и конструкција уређаја за мерење трзаја”;
  • „Развој и конструкција уређаја за динамичко балансирање пројектила”;
  • „Пројекат ракете и вишецевних лансера за домете од 10 км („Пламен”), 20 км („Огањ”) и 50 км („Оркан”)" (укључујући и документацију за серијску производњу)”;
  • „Предпројекат ракете ваздух-земља 128 мм”;
  • „Конструкција ракете 57мм ваздух-ваздух и ваздух-земља”;
  • „Предпројекат ракете и вишецевног лансера 120 км”;
  • „Студија вођеног ракетног система земља-земља”;
  • „Пројекат лаког лансера ПБ-10 и преносног лансера ПБ-20”;
  • „Предпројекат бродског лансера ВБР-10”;
  • „Предпројекат противавионске вођене ракете „Вулкан””;
  • „Анализа ракетне или класичне артиљерије”;
  • „Анализа прецизно вођених пројектила”;
  • „Анализа процеса развоја средстава ратне технике”;
  • „Анализа стања и перспективе противоклопних невођених ракета и класичне артиљерије”;
  • „Тачност мерења ветра и температуре методом граната”;
  • „Истраживање ванземаљског простора сондажним ракетама”;
  • „Истраживање и развој наоружања и опреме за копнену војску”;
  • „Планирање и програмирање научно-истраживачког рада у области наоружања и опреме у ЈНА”;
  • „Војно-техничке науке у систему војних наука”,
  • ”Ракетна техника — издање Министарства одбране (књига)”.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Vremeplov (18. septembar 2014)”. www.rts.rs. Приступљено 2019-11-23. 
  2. ^ „ВУЧУРОВИЋ др ОБРАД генерал-мајор (1922—2013) »” (на језику: српски). Приступљено 2019-11-23. 
  3. ^ ВУЧУРОВИЋ др ОБРАД генерал-мајор (1922—2013) »
  4. ^ Urosevic, Andrej; Stojsic, Vladimir; Sakovic, Danilo; Tomasevic, Marko. „Obrad Vucurovic, Rocket design elements, Launcher design problems, Biography and Textbooks, Weapon systems gallery”. www.vucurovic.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2013-04-01. г. Приступљено 2019-11-23. 
  5. ^ а б „Obrad Vucurovic, Rocket design elements, Launcher design problems, Biography and Textbooks, Weapon systems gallery”. Архивирано из оригинала 2013-04-01. г. Приступљено 2019-11-23. 
  6. ^ NASLOVNA 069:NASLOVNA.qxd.qxd
  7. ^ BBC News
  8. ^ Ababil-100 / Al Fat'h
  9. ^ https://www.yugoimport.com/sites/default/files/knjizica_za_cargo_dvd_jednostrana.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (8. септембар 2022) Шаблон:Bare URL PDF