Арапска лига — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Спашавам 2 извора и означавам 0 мртвим.) #IABot (v2.0.8.1
Нема описа измене
Ред 51: Ред 51:


== Земље чланице ==
== Земље чланице ==
[[Датотека:Arab League members colored by joining date.svg|мини|лево|Датуми приступања земаља чланица; Комори (заокружено) су приступили Лиги 1993. године.<br />{{colorbox|#f4eed7}} [[1940]].е године {{colorbox|#decd87}} [[1950]].е године {{colorbox|#c8ab37}} [[1960]].е године {{colorbox|#786721}} [[1970]].е године]]
[[Датотека:Arab League members colored by joining date.svg|мини|лево|Датуми приступања земаља чланица; Комори (заокружено) су приступили Лиги 1993. године.<br />{{colorbox|#f4eed7}} [[1940]]. године {{colorbox|#decd87}} [[1950]]. године {{colorbox|#c8ab37}} [[1960]]. године {{colorbox|#786721}} [[1970]]. године]]


Арапска Лига је основана у Каиру 1945. године од стране седам земаља: [[Египат]], [[Ирак]], [[Либан]], [[Саудијска Арабија]], [[Сирија]], Трансјордан ([[Јордан]] од 1946. године), и [[Јемен]]. Током друге половине 20. века број земаља чланица је константно растао, добијајући 15 нових земаља чланица, што тренутно чини 21 земљу чланицу Лиге, са изузетком Сирије као 22. члана, која је тренутно суспендована почетком 2011. године.
Арапска Лига је основана у Каиру 1945. године од стране седам земаља: [[Египат]], [[Ирак]], [[Либан]], [[Саудијска Арабија]], [[Сирија]], Трансјордан ([[Јордан]] од 1946. године), и [[Јемен]]. Током друге половине 20. века број земаља чланица је константно растао, добијајући 15 нових земаља чланица, што тренутно чини 21 земљу чланицу Лиге, са изузетком Сирије као 22. члана, која је тренутно суспендована почетком 2011. године.

Верзија на датум 11. октобар 2021. у 10:49

Арапска лига

(Амблем Арапске лиге)

(Застава Арапске лиге)
Државе чланице Арапске лиге
Тип Регионална организација
Настанак 22. март 1945. (Александријски протокол)
Службени језик арапски језик
Чланице
од 20. новембра 1993. 		22 државе
 Алжир
 Бахреин
 Џибути
 Египат
 УАЕ
 Ирак
 Јордан
 Јемен
 Кувајт
 Комори
 Либан
 Либија
 Мауританија
 Мароко
 Оман
 Палестина
 Катар
 Саудијска Арабија
 Сомалија
 Судан
 Тунис
 Сирија
Седиште Каиро (Тунис од 1979. до 1989.)
Становништво 423.000.000 (2015)
Секретаријат Генерални секретар: Ahmed Aboul Gheit
 Египат
Парламент - седиште: Дамаск
- председник : Ali Al-Daqbaashi
 Кувајт
Председавање Саветом Арапске лиге
 Судан

Арапска лига (арап. الجامعة العربية [al-Jāmiʻa al-ʻArabiyya]) је регионална организација арапских земаља у и око северне Африке, Рога Африке и југозападне Азије. Основана је у Каиру 22. марта 1945. године, и тада ју је чинило шест чланова: Египат, Ирак, Трансјордан (преименован у Јордан 1949. године), Либан, Саудијска Арабија и Сирија.Јемен је постао члан лиге 5. маја 1945. године. Данас се Лига састоји из 22 члана, мада је учешће Сирије суспендовано од новембра 2011. године као последица репресије владе током грађанског рата у Сирији.[1]

Главни циљ Лиге јесте "приближавање односа међу земљама чланицама и координација међусобне сарадње, чување њихове независности и суверенитета, као и дискутовање послова и интереса арапских земаља на општи начин“.[2]

Кроз институције као што су Едукативна, културна и научна организација Арапске Лиге (ALECSO) и Савет арапског економског јединства (CAEU), Арапска лига пружа политичке, економске, културне, научне и социјалне програме осмишљене ради промоције интереса Арапског света.[3][4] игра функцију форума за земље чланице ради координације позиција њихових политика, разматрања ствари од општег значаја, смиривања арапских несугласица, и ограничавања конфликта као што је либанска криза 1958. године. Лига служи као платформа за скицирање и закључивање многих важних докумената који промовишу економску интеграцију. Пример за то јесте Повеља о заједничкој арапској економској акцији која излаже принципе привредних активности у региону.

Свака земља чланица има право на само један глас у Савету Лиге, а одлуке су важеће само за државе које су директно гласале за одређене предлоге. Сврхе Лиге 1945. године су биле оснаживање и координација политичких, културних, економских и социјалних програма чланица, као и посредство у међусобних споровима или споровима са трећом странком. Такође, потписивање уговора о Заједничкој одбрани и економској сарадњи 13. априла 1950. године обавезало је потписнике да врше координацију мера војне одбране. Почетком седамдесетих година 20. века, Економски Савет Арапске Лиге је дао предлог да се оформе Удружене арапске привредне коморе широм европских држава. Ово је водило ка, под указом Арапске Лиге бр. K1175/D52/G, одлуци арапских влада да се оформи Арапско-британска привредна комора која је за циљ имала: “промовисање, охрабривање и спровођење билатералне трговине” између арапских земаља и њиховог највећег пертнера у трговини, Уједињеног Краљевства.

Арапска Лига је такође играла велику улогу у обликовању школских наставних планова, побољшавању положаја жена у арапским друштвима, промовисању интереса деце, охрабривању омладинских и спортских програма, очувању арапског културног наслеђа и подстицању културне размене између држава чланица. Покренута је и кампања описмењивања, репродукован је интелектуални рад, а такође је покренута и акција превођења модерне техничке терминологије за потребе земаља чланица. Лига охрабрује спровођење мера против криминала и злоупотребе лекова, а такође се бави и питањем радне снаге — посебно међу међу арапским радницима емигрантима.

Историја

Након прихватања Александријског протокола 1944. године, Арапска Лига је основана 22. марта 1945. године. Имала је за циљ да буде регионална организација арапских земаља са фокусом на развој економије, решавање сукоба, и координацији политичких циљева.[5] Остале земље су се касније прикључиле Лиги.[6] Свака земља чланица има право на један глас у Савету. Прва велика акција Арапске лиге била је заједничка интервенција, наводно у име већинског арапског становништва које је протерано са својих територија са успостављањем израелске државе 1948. године (и као одговор на протест јавности у арапским земљама), иако је главни учесник у овој интервенцији, Трансјордан, успоставио договор са Израелом који је захтевао деобу палестинских територија онако како је предложено на Генералној скупштини Уједињених нација, док је Египат учествовао у интервенцији првенствено да би спречио Аман у остварењу свог циља.[7][8][9] Две године касније уследило је стварање заједничког одбрамбеног уговора. Заједничко тржиште је успостављено 1965. године.[5] (Роберт В. Мекдоналд, Арапска Лига: Студија регионалне организације. Princeton, New Jersey, USA. . Princeton University Press. 1965. .)

Географија

Административна подела Арапске Лиге.

Област чланица Арапске Лиге обухвата преко 13.000.000 km² и обухвата два континента: Африку и Азију. Подручје се састоји из великих пустињских површина, то јест, Сахаре. Поред тога, садржи и одређене веома плодне области, као што је долина Нила, Џуба и Шебеле долине у Сомалији, Атласке планине, и Плодни полумесец који обухвата Ирак, Сирију, Либан, Јордан, и Палестину. Ова област такође садржи и шуме у јужној Арабији, као и делове највеће светске реке, Нила.

Ова област је сведок рађања и уздизања бројних старих цивилизација: Стари Египат, Асирија, Вавилон, Феникија, Картагина, Куш, Стара Сомалија, Набатеја, као и многи други.

Земље чланице

Датуми приступања земаља чланица; Комори (заокружено) су приступили Лиги 1993. године.
  1940. године   1950. године   1960. године   1970. године

Арапска Лига је основана у Каиру 1945. године од стране седам земаља: Египат, Ирак, Либан, Саудијска Арабија, Сирија, Трансјордан (Јордан од 1946. године), и Јемен. Током друге половине 20. века број земаља чланица је константно растао, добијајући 15 нових земаља чланица, што тренутно чини 21 земљу чланицу Лиге, са изузетком Сирије као 22. члана, која је тренутно суспендована почетком 2011. године.

22. фебруара 2011, након почетка либијског грађанског рата и коришћења војне силе против цивила, генерални секретар Арапске Лиге, Амр Муса је изјавио да је чланство Либије у Арапској Лиги суспендовано: "организација је одлучила да суспендује учешће либијских делегација на свим седницама Арапске Лиге“.[10] То Либију чини другом земљом у историји Лиге која има статус „замрзнутог члана“ Лиге. Либијски вођа Муамер ел Гадафи је изјавио да је Лига нелегитимна, рекавши: "Арапска Лига је готова. Више не постоји Арапска Лига."[11] 25. августа 2011, генерални секретар Набил ел Араби изјавио је да је било и време да се обнови статус Либије као чланице Лиге. Прелазни национални савет, делимично призната привремена влада Либије ће послати предсавника који ће учествовати на састанку Арапске Лиге 17. августа те године, на којем ће се дискутовати о поновном примању Либије у организацију.[12]

Арапски парламент је предложио суспензију Сирије и Јемена 20. септембра 2011. године, због сталних пријава несразмерног насиља над противницима режима и активистима током Арапског пролећа.[13] Гласање одржано 12. новембра 2011. године је резултовало у званичном суспендовању Сирије четири дана након гласања, дајући Асаду последњу прилику да избегне суспензију. Сирија, Либан и Јемен су гласали против овог предлога, док је Ирак био суздржан.[14] Талас критицизма се уздигао када је Арапска Лига у децембру 2011. године послала комисију за праћење насиља над људима који протестују против режима. На челу комисије је био Мухамед Ахмед Мустафа ал Даби, шеф војне обавештајне службе Омара ел Башира, иако су разни војни злочини, укључујући и геноцид, наводно спровођени током његовог службовања.[15][16][17]

Политика и администрација

Седиште Арапске Лиге, Каиро.

Повељом Арапске Лиге[2] усвојен је принцип Панарабизма, уједно поштујући и суверенитет индивидуалних земаља чланица. Интерне регулације Савета Лиге[18] и комитета[19] су успостављене у октобру 1951. године. Одредбе о генералном секретаријату успостављене су у мају 1953. године.[20]

Од тада, управљање Арапске Лиге је базирано на дуалитету наднационалних институција и суверенитета земаља чланица. Очување индивидуалне државности потиче из снаге природне преференције владајућих елита да одрже своју моћ и независност у доношењу одлука. Такође, страх богатих да ће сиромашни желети да деле њихово богатство у име арапског национализма, несугласица међу арапским владарима, и утицај страних сила које би се буниле против арапског јединства могу бити сматране препрекама ка дубљој интеграцији Лиге.

Водећи рачуна о својим претходним изјавама подршке Арапа Палестини, творци пакта су били решени да је укључе у Лигу још од њене инагурације.[21] То је урађено анексом у којем пише следеће:[2]

На самиту у Каиру 1964. године, Арапска лига је предложила стварање огранизације која ће представљати палестински народ. Први Палестински национални савет састао се у Источном Јерусалиму 29. маја 1964. године. Палестинска ослободилачка организација је основана током овог састанка 2. јуна 1964. године. Данас, Палестина је пуноправни члан Арапске лиге и представља је Палестинска ослободилачка организација.

На самиту у Бејруту 28. марта 2002. године, лига је прихватила Арапску мировну иницијативу,[22] саудијски-инспирисан мировни план за арапско-израелски конфликт. Инцијатива је нудила потпуну нормалнизацију односа са Израелом. У замену за то, Израел је требало да напусти све окупиране територије, укључујући и Голанску висораван, призна палестинску независност на Западној Обали и области Газа, са престоницом у Источном Јерусалиму, као и да прихвати правично решење за палестинске избеглице. Мировна иницијатива је опет усвојена 2007. године на самиту у Ријаду. У јулу 2007. године, Арапска лига је послала делегацију која се састојала из јодранских и египатских министара спољних послова у Израел, да би промовисала ову иницијативу. Након што је Венецуела протерала израелске дипломате због сукоба Израела и Газе у периоду 2008—2009. године, представник кувајтског парламента Валид ел Табатаи је предложио премештање седишта Арапске лиге у Каракас, Венецуелу. 13. јуна 2010. године, Амр Мухамед Муса, генерални секретар Арапске лиге посетио је област Газе, што је била прва посета званичника Арапске лиге од превласти Хамаса у овом подручју 2007. године.

Самити

  1. Египат Каиро: 13–17. јануар 1964.
  2. Египат Александрија: 5–11. септембар 1964.
  3. Мароко Казабланка: 13–17. септембар 1965.
  4. Судан Картум: 29. август 1967.
  5. Мароко Рабат: 21–23. децембар 1969.
  6. Египат Каиро (први хитан самит): 21–27. септембар 1970.
  7. Алжир Алжир: 26–28. новембар 1973.
  8. Мароко Рабат: 29. октобар 1974.
  9. Саудијска Арабија Ријад (други хитан самит): 17–28. октобар 1976.
  10. Египат Каиро: 25–26. октобар 1976.
  11. Ирак Багдад: 2–5. новембар 1978.
  12. Тунис Тунис: 20–22. новембар 1979.
  13. Јордан Аман: 21–22. новембар 1980.
  14. Мароко Фес: 6–9. септембар 1982.
  15. Мароко Казабланка (трећи хитан самит): 7–9. септембар 1985.
  16. Јордан Аман (четврти хитан самит): 8–12. новембар 1987.
  17. Алжир Алжир (пети хитан самит): 7–9. јун 1988.
  18. Мароко Казабланка (шести хитан самит): 23–26. јун 1989.
  19. Ирак Багдад (седми хитан самит): 28–30. март 1990.
  20. Египат Каиро (осми хитан самит): 9–10. август 1990.
  21. Египат Каиро (девети хитан самит): 22–23. јун 1996.
  22. Египат Каиро (десети хитан самит): 21–22. октобар 2000.
  23. Јордан Аман: 27–28. март 2001.
  24. Либан Бејрут: 27–28. март 2002.
  25. Египат Шарм ел Шеик: 1. март 2003.
  26. Тунис Тунис: 22–23. мај 2004.
  27. Алжир Алжир: 22–23. март 2005.
  28. Судан Картум: 28–30. март 2006.
  29. Саудијска Арабија Ријад: 27–28. март 2007.
  30. Сирија Дамаск: 29–30. март 2008.
  31. Катар Доха: 28–30. март 2009.
  32. Либија Сирта: 27–28. март 2010.
  33. Ирак Багдад: 27–29. март 2012.
  34. Катар Доха: 21–27. март 2013.[23]
  • Два самита нису додата систему самита Арапске лиге:
  • Четрнаести самит у Фесу, Мароко, састојао се из два дела:
    • 25. новембар 1981: петочасовни састанак се завршио без успостављања икаквог договора.
    • 6–9. септембар 1982.

Економски ресурси

Арапска лига обилује великом количином нафтних ресурса и ресурса природног гаса у одређеним државама чланицама. Друга индустријска грана која се стално развија у Арапској лиги јесте телекомуникација. За мање од десет година, локалне компаније као што су Ораском и Итисалат успеле су да се такмиче и на светском тржишту.

Економска достигнућа која је иницирала Лига међу државама чланицама су мање импресивна од оних која су постигле мање арапске организације, као што је Заливски савет за сарадњу (GCC).[24] Међу њима је и Арапски гасовод који ће преносити египатски и ирачки гас у Јордан, Сирију, Либан и Турску. Од 2013. године постоји приметна разлика што се тиче економских услова између већ развијених нафтоносних земаља као што су Алжир, Катар, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати и земљама у развоју као што су Комори, Џибути, Мауританија, Сомалија, Судан и Јемен.

Писменост у земљама Арапске лиге

Мара Арапске лиге која приказује писменост по земљама (2010 Извештај Људског развоја)

При прикупљању података о писмености, многе земље сматрају да се број писмених људи заснива на подацима које људи сами пружају. Неки користе податке о постигнутом образовању уместо тога, али мере похађања школе или завршавања разреда могу бити различите. С обзиром да се дефинисање и методи прикупљања информација могу разликовати у разним земљама, проценама писмености треба прилазити са резервом. Извештај људског развоја 2010 Програма развоја Уједињених нација пружа следеће информације што се тиче писмености у Арапској Лиги:

Ранг Земља Степен писмености
1  Катар 96.3[25]
2  Палестина 96.0[25]
3  Јордан 95.9[25]
4  Бахреин 94.6[25]
5  Кувајт 93.9[25]
6  УАЕ 90.0[25]
7  Либан 89.6[25]
8  Либија 89.5[25]
9  Саудијска Арабија 87.2[25]
10  Оман 86.9[25]
11  Сирија 84.1[25]
12  Тунис 79.1[25]
13  Ирак 78.5[25]
14  Комори 75.5[25]
15  Египат 73.9[25]
16  Алжир 72.6[25]
17  Судан 71.9[25]
18  Мароко 71.0[25]
19  Џибути 67.9[25]
20  Јемен 65.3[25]
21  Мауританија 58.6[25]
22  Сомалија 37.8[25]

Демографија земаља Арапске лиге

Арапска лига је култоролошка и етничка заједница 22 државе чланице, мада се велики део популације Арапске лиге изјашњава да су Арапи (било на културолошкој, или етно-расној основи). Од 1. јула 2013. године, око 359.000.000 живи у државама Арапске лиге. Њена популација расте брже него популација других глобалних региона. Држава чланица са највећим бројем становника је Египат, чији број становника износи 91 милион. Држава чланица са најмањим бројем становника је Комори, са нешто преко 0,6 милиона становника.

Ранг Земља Популација Густина (километри) Густина (миље) Белешке
1  Египат 83,550,000 92 238
2  Алжир 37,100,000 16 41 [26]
3  Мароко 32,064,173 76 197 [27]
4  Ирак 31,234,000 71 184 [26]
5  Судан 30,894,000 16 41 [28]
6  Саудијска Арабија 28,146,658 12 31 [26]
7  Јемен 23,580,000 45 117 [26]
8  Сирија 21,906,000 118 306 [26]
9  Тунис 10,673,800 65 168 [29]
10  Сомалија 9,133,000 14 36 [26]
11  УАЕ 8,264,070 99 256
12  Либија 6,733,620 3.8 9.8 [26][30]
13  Јордан 6,316,000 71 184 [26]
14  Либан 4,224,000 404 1046 [26]
15  Палестина 4,136,540 687 1779 [31]
16  Кувајт 3,566,437 200 518 [26]
17  Мауританија 3,291,000 3.2 8.3 [26]
18  Оман 2,845,000 9.2 24 [26]
19  Катар 1,699,435 154 399 [26]
20  Бахреин 1,234,596 1,646 4,263 [32]
21  Џибути 864,000 37 96 [26]
22  Комори 691,000 309 800 [26]
Укупно  Pan-Arab States 313,147,329 30.4 78.7

Велики број становника Арапске лиге је муслиманске вере, а хришћанство представља другу најраспрострањенију веру у овом региону. Преко 20 милиона хришћана живе у Египту, Ираку, Јордану, Либану, Палестини, Судану и Сирији.

Јурисдикција

Ранг Земља Област (км)[белешка 1] Област (миље) укупно % Белешке
1  Алжир 2,381,741 919,595 18.1% Највећа земља у Африци и Арапској лиги.
2  Саудијска Арабија 2,149,690 830,000 16.3% Највећа земља на Блиском истоку.
3  Судан 1,886,068 728,215 14.3%
4  Либија 1,759,540 679,360 13.3%
5  Мауританија 1,030,700 398,000 7.8%
6  Египат 1,022,600 394,800 7.8% Без Халаиб троугла (20,580 km²/7,950 sq mi).
7  Сомалија 637,657 246,201 4.8%
8  Јемен 527,968 203,850 4%
9  Мароко 446,550 172,410 7.8% Без Западне Сахаре (266,000 km²/103,000 sq mi).
10  Ирак 435,244 168,049 3.3%
11  Оман 309,500 119,500 2.3%
12  Сирија 185,180 71,500 1.4% Заједно са Голанском висоравни (1,200 km²/460 sq mi) која је тренутно под администрацијм Израела.
13  Тунис 163,610 63,170 1.2%
14  Јордан 89,342 34,495 0.7%
15  УАЕ 83,600 32,300 0.6%
16  Џибути 23,200 9,000 0.18%
17  Кувајт 17,818 6,880 0.14%
18  Катар 11,586 4,473 0.09%
19  Либан 10,452 4,036 0.08%
20  Палестина 6,020 2,320 0.05% Окупирана Газа и Западна Обала, заједно са Источним Јерусалимом.
21  Комори 2,235 863 0.017%
22  Бахреин 758 293 0.006%

Напомене

  1. ^ Извор, ако није другачије одређен: „Демографски годишњак;Табела 3: Популација по полу, повећању популације, површине и густине” (pdf). United Nations Statistics Division. 2008. Приступљено 24. 09. 2010.  Информације у табели дају одређене бројеве који се не подударају са информацијама које пружа овај извор написане су у заградама у делу одређеном за белешке, а разлог коришћених бројева је такође објашњен у белешкама.

Референце

  1. ^ Слај, Лиз (12. 11. 2011). „Сирија суспендована из Арапске Лиге”. Washington Post. Архивирано из оригинала 21. 05. 2013. г. Приступљено 07. 11. 2013. 
  2. ^ а б в оснивача, Шефови држава (1998). „Пакт држава Арапске Лиге, 22. март 1945”. Авалон пројекат. Yale Law School. Архивирано из оригинала 25. 7. 2008. г. Приступљено 15. 7. 2012. 
  3. ^ „Едукативна, културна и научна организација Арапске Лиге (ALESCO)”. 
  4. ^ Ашиш К. Ваидја, Глобализација (ABC-CLIO: 2006). стр. 525.
  5. ^ а б Editors, History com. „Arab League formed”. HISTORY (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-25. 
  6. ^ „Historical Figures”. HowStuffWorks (на језику: енглески). 2012-09-12. Приступљено 2019-08-25. 
  7. ^ Shlaim, Avi (1988). Collusion Across The Jordan: King Abdullah, the Zionist Movement, and the Partition of Palestine. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 978-0231068383. 
  8. ^ Ури Бар-Џозеф, Ури, Најбоље од непријатеља: Израел и Трансјордан у рату 1948. године, London, Frank Cass, 1987
  9. ^ Nevo, Joseph (1996). King Abdallah and Palestine: A Territorial Ambition. London/New York: Macmillan Press/St. Martin’s Press. 
  10. ^ http://www.ynetnews.com/articles/0,7340,L-4032530,00.html
  11. ^ Сохаил Карам - Том Хенеган - Мајкл Роди (16. 3. 2011). „Гадафи изазива критикама, изазива да га ухвате”. Ројтерс Африка. Архивирано из оригинала 17. 07. 2011. г. Приступљено 20. 3. 2011. 
  12. ^ „Арапска Лига признаје либијски побуњенички савет”. RTT News. 25. 8. 2011. Приступљено 25. 8. 2011. 
  13. ^ „Парламент Арапске Лиге пожурује суспензију Сирије”. Al Jazeera English. 20. 9. 2011. Приступљено 20. 9. 2011. 
  14. ^ „Арапска Лига изгласала суспензију Сирије због строгог кажњавања”. New York Times. 12. 11. 2011. Приступљено 12. 11. 2011. 
  15. ^ D. Кенер, "Светски најгори контролор људских права“. Спољна политика, 27. децембар 2011. Док Арапска Лига надгледа рад да би приказала строга кажњавања које спроводи председник Башар ел Асад, вођа мисије је нико други до судански генерал оптужен за стварање "janjaweed," полицију која је одговорна за најгора зверства током Дарфур геноцида. http://www.foreignpolicy.com/articles/2011/12/27/the_worlds_worst_human_rights_observer
  16. ^ "Сиријски активисти критикују вођу мисије Арапске Лиге", CNN, 28. децембар 2011, http://articles.cnn.com/2011-12-28/middleeast/world_meast_syria-opposition-al-dabi_1_ali-kushayb-local-coordinating-committees-syrian-opposition?_s=PM:MIDDLEEAST Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2012)
  17. ^ "Насиље у другом сиријском граду пред очима посетиоца контролора Арапске Лиге", The Guardian, 28. децембар 2011, http://www.guardian.co.uk/world/2011/dec/28/syria-egypt
  18. ^ „Интерне регулације Савета Арапске Лиге”. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. 4. 1998. Архивирано из оригинала 6. 4. 2008. г. Приступљено 9. 07. 2008. 
  19. ^ „Интерне регулације комитета Арапске Лиге”. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. 4. 1998. Архивирано из оригинала 6. 4. 2008. г. Приступљено 9. 07. 2008. 
  20. ^ „Интерне регулације генералног секретаријата Арапске Лиге”. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. 4. 1998. Архивирано из оригинала 6. 4. 2008. г. Приступљено 9. 07. 2008. 
  21. ^ Геде 1991, стр. 208
  22. ^ лиге, Савет Арапске (1. 10. 2005). „Арапска мировна иницијатива, 2002”. www.al-bab.com. Приступљено 9. 07. 2008. 
  23. ^ „Arab League Summit 2013”. qatarconferences.org. Приступљено 2019-08-25. 
  24. ^ Reuters.com
  25. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т The World Factbook
  26. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „World Population Prospects, Table A.1” (PDF). 2008 revision. United Nations Department of Economic and Social Affairs. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 06. 2019. г. Приступљено 26. 8. 2017. 
  27. ^ http://www.hcp.ma Official Moroccan Population clock
  28. ^ http://www.cbs.gov.sd 2008 Sudanese census
  29. ^ „National Statistics Institute of Tunisia”. Архивирано из оригинала 04. 09. 2015. г. Приступљено 07. 11. 2013. 
  30. ^ CIA World Factbook. July 2012 population estimate for Libya. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/ly.html
  31. ^ PALESTINIAN TERRITORIES GAZA STRIP AND WEST BANK
  32. ^ „Bahraini Census 2010 - تعداد السكــان العام للبحريــن 2010”. Архивирано из оригинала 20. 03. 2012. г. Приступљено 07. 11. 2013. 

Литература

  • Nevo, Joseph (1996). King Abdallah and Palestine: A Territorial Ambition. London/New York: Macmillan Press/St. Martin’s Press. 
  • Shlaim, Avi (1988). Collusion Across The Jordan: King Abdullah, the Zionist Movement, and the Partition of Palestine. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 978-0231068383. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арапска_лига&oldid=24085584”