Zdravstvena zaštita u Srbiji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Opštinska bolnica Vračar, Beograd

Zdravstvena zaštita u Srbiji se pruža putem univerzalnog sistema zdravstvene zaštite.

Trenutni sistem[uredi | uredi izvor]

Zdravstvenim sistemom upravlja Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO), koji pokriva sve građane i stanovnike sa stalnim prebivalištem. Svi zaposleni, samozaposleni i penzioneri moraju da plaćaju doprinose Fondu. Doprinosi se zasnivaju na kliznom sistemu, pri čemu imućniji članovi društva plaćaju veći procenat svojih prihoda. [1] Uprkos tome, korupcija i dalje ostaje ozbiljan problem zbog niskih plata, pri čemu mnogi lekari traže mito u zamenu za bolji tretman, iako vlada i nevladine organizacije vode ozbiljnu kampanju protiv korupcije. [2]

Od 2014. godine, rashodi za zdravstvenu zaštitu u Srbiji iznosili su 10,37% BDP-a u 2014. godini, 1.312 dolara po glavi stanovnika. [3] Takođe, od 2014. godine Srbija je imala 308 lekara na 100.000 stanovnika (360 na 100.000 stanovnika bio je prosek Evropske unije (EU), 628 nedoktorskog medicinskog osoblja na 100.000 stanovnika (1.199 na 100.000 stanovnika je bio prosek EU). [3] Iako postoji trend smanjenja broja bolničkih kreveta na 100.000 stanovnika u Evropi zbog bolje efikasnosti i dijagnostike, Srbija je među boljim zemljama u Evropi, sa 552 bolnička kreveta na 100.000 stanovnika. [3] [4] Po dostupnosti medicinske opreme, Srbija blago zaostaje za prosekom zemalja EU. [3]

Vlada Srbije radi sa Svetskom bankom na unapređenju kvaliteta i efikasnosti zdravstvenog sistema Srbije. [5]

Promene u zdravstvenom sistemu[uredi | uredi izvor]

U poslednjih nekoliko decenija došlo je do brojnih promena u zdravstvenom sistemu u odnosu na stanje kada je Srbija bila deo SFR Jugoslavije. Tih godina zdravstvena zaštita je bila besplatna, ali ne i dostupna za sve ljude, nije bilo fiksnih cena, a usluge su bivale često zloupotrebljavane. Sprovedenim reformama se cilja osnovni nivo zdravstvenih usluga za sve ljude, na različitim nivoima ili uz participaciju. Ovo, međutim, nije u potpunosti ispunjeno. Naime, usluge koje nisu pokrivene mogu biti dopunjene privatnim osiguranjem. [6] Trenutni problemi srpskog zdravstva, prema navodima medicinskog osoblja koje pruža negu, su loše finansiranje primarne zaštite, neadekvatna oprema i zalihe, niske plate i neadekvatna kontinuirana medicinska edukacija. [7] Sve u svemu, reforme zdravstvene zaštite pokušale su da promene naglasak zdravstvenog sistema sa kurativne na preventivnu negu, pri čemu je uspeh bio delimičan. [8]

U 2014. godini, predsednik udruženja „Lekari protiv korupcije“ je imenovan za specijalnog savetnika Ministarstva zdravlja. [9]

U oktobru 2015. godine objavljen je spisak lekara sa važećom licencom na sajtu Lekarske komore Srbije koji do tad nije bio dostupan građanima [10]

Zakonodavstvo[uredi | uredi izvor]

Trenutni Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju stupili su na snagu 11. aprila 2019. godine. Oni definišu spisak zdravstvenih ustanova koje ne mogu biti u privatnom vlasništvu:

  • hitna medicinska pomoć,
  • obezbeđivanje krvi i krvnih proizvoda,
  • nabavljanje, očuvanje i transplantacija ljudskih organa i delova ljudskog tela,
  • proizvodnja seruma i vakcina,
  • patoanatomija i obdukcija
  • služba sudske medicine

Agencija za privredne registre Srbije ima rok da do 11. oktobra 2020. godine treba da uspostavi Registar zdravstvenih ustanova. Takođe, potrebno je uspostaviti i zajednički sistem lista čekanja za državnu i privatnu praksu.

Pacijenti su u obavezi da se podvrgavaju ciljanim preventivnim pregledima. Ako ne prođu obavezni skrining bez opravdanja, moraju da doprinesu maksimalno 35% ukupnih troškova zdravstvenih usluga ako im se oboljenje dijagnostifikuje pre početka sledećeg ciklusa skrininga.

Pokloni zdravstvenim radnicima vredni više od 5% prosečne mesečne neto plate u Srbiji su zakonom zabranjeni. [11]

Kultura zdravstva u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Samozbrinjavanje se uglavnom praktikuje kada je pacijent već bolestan, a ne kao preventivna mera. Nega se obično traži od zdravstvenih radnika kao što su lekari ili medicinske sestre gde se mito obično očekuje, ali se koriste i narodni lekovi kao što su čajevi, sirće, bilje i vitamini. Promene u nivou aktivnosti, kao što su više odmora ili povećano vežbanje, ponekad se koriste kao lekovite mere za bolest, a uočeni uzroci bolesti mogu biti nepravilna ishrana ili sudbina. [12] Hjelm, Bard, Niberg i Apelkvist (2005) navode da većina bivših Jugoslovena smatra da zdravlje nije odsustvo bolesti, već da je „bogatstvo, da je najvažnija stvar u životu imati dovoljno snage“ (str. 51).

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Serbia - EUGMS”. 
  2. ^ Aleksandra Petrovic. „Lives on the line as Serbia battles healthcare corruption - Space for Transparency”. 
  3. ^ a b v g „Koliko je efikasno zdravstvo u Srbiji?”. mons.rs (na jeziku: srpski). 26. 1. 2018. Pristupljeno 6. 3. 2020. 
  4. ^ „Hospital beds by type of care”. eurostat.ec.europa.eu. eurostat. Pristupljeno 6. 3. 2020. 
  5. ^ „World Bank Helps Serbia Improve Health Care System and Strengthen Confidence in the Financial System”. worldbank.org. 25. 2. 2014. Pristupljeno 6. 3. 2020. 
  6. ^ Kunitz 2004
  7. ^ Nelson et al., 2003
  8. ^ McCarthy 2007
  9. ^ „Outcomes in EHCI 2015” (PDF). Health Consumer Powerhouse. 26. 1. 2016. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 6. 2017. g. Pristupljeno 27. 1. 2016. 
  10. ^ „Healing Serbia's Health Care System | Transforming Lives | Asia Regional | U.S. Agency for International Development”. www.usaid.gov (na jeziku: engleski). 2016-12-30. Arhivirano iz originala 26. 09. 2022. g. Pristupljeno 2019-04-01. 
  11. ^ „New health-related legislation in Serbia”. Lexology. 12. 4. 2019. Pristupljeno 20. 5. 2019. 
  12. ^ Hjelm et al., 1999

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Здравствена_заштита_у_Србији&oldid=27688076”