Војска Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војска Србије
Grb 1.svg
Грб ВС
Основана 2006.
Датум стања 2014.
Родови војске Kov vs.PNG Копнена Војска (КоВ)
V i pvo vs.PNG Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана (ВиПВО)
KzO VS.gif Команда за обуку (КзО)
Вођство
Председник Републике Србије Томислав Николић
Министар одбране Братислав Гашић
Начелник Генералштаба Љубиша Диковић
Подаци о бројном стању
Војно способни од 18
Број расположивих
за војну службу
2.579.620, година 15-49
Број способних
за војну службу
2.077.660, година 15-49
Број годишње стасалих
за војну службу
128.291 (2008) [1]
Активни састав 110.000 (2014)[2]
Резервни састав 1.700.000 (2014)[3]
Војни трошкови
Војни буџет 120,8 милијарде динара (1,4 милијарде долара)
Проценат БДП 2,4%
Војна индустрија
Домаћи произвођачи * СДПР Југоимпорт
  • Застава Оружје
  • Крушик
  • ТРЗО „Чачак“
  • „Утва“ Панчево
  • ВТРЗ „Мома Станојловић“
  • ФАП
  • ЕДЕПРО
  • Први партизан
  • Слобода
  • Прва искра
  • Прва петолетка
  • Милан Благојевић - Наменска
  • Трајал
  • Телеоптик - жироскопи
  • ВТИ Бөоград
  • ТОЦ
  • ТРЗО Краґујевац
  • ВГИ
Сродни чланци
Чинови Чинови Војске Србије

Војска Србије (скраћено ВС) је оружана формација Републике Србије. Званично је створена 8. јуна 2006. године уредбом Народне Скупштине Републике Србије. Настала је након проглашења независности Црне Горе од оних делова Војске Србије и Црне Горе који су се налазили на територији Србије.

По Уставу Републике Србије, Војска Србије је оружана сила Републике Србије намењена за одбрану земље од оружаног угрожавања споља, као и за извршавање других мисија и задатака, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. Војска Србије се може употребити ван граница Републике Србије само по одлуци Народне скупштине Републике Србије.

Историја[4][уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Стварање Српске војске[уреди]

Српски оклоп 15.века.

Дуxовно расположење српског становништва Београдског пашалука, у једном тренутку почетком 1804. године превагнуло је на ону страну где се једини излаз још видео у подизању оружја којим би се обезбедили правда и право. Та коначна одлука пала је у Орашцу на Сретење. Био је то тада неизвесан подухват у најсложенијим политичким условима ондашње Европе.

Застава и одећа српске регуларне војске, у употреби 1809/10 године.

Два пута су Срби са обе стране турске границе садејствовали аустријској војсци у ратовима против Турске током 18. века, упамтили су двадесетогодишњу аустријску владавину над Београдом и северним деловима Србије. Није избледело сећање да је после Свиштовског мира између Аустрије и Турске било обећано да ће се Београдски пашалук поделити на 12 нахијских књежина, са једним „врховним кнезом“ као гаранцијом аутономије. Дакле, оно што су имали и за аустријске управе, на шта су били навикли. Ређали су се опетовани захтеви Срба султану и жалбе на режим узурпатора. Бојећи се нових устанака, Порта је наредила реформе и административне ревизије у Босни, али не успева да их наметне агама и јањичарима у Србији. Срби постављају у више махова скоро 33 захтева, од којих се само њих пет односи на аграрне односе и спахије. Тражили су аутономију као и њихови саплеменици на Темишварском сабору 1790. године од аустријског цара. Срби у Темишвару истичу да народ без аутономије није нација. Дух Кочине крајине се живо памтип, као и војевање фрајкора у Мачви, а преко река је избегло око 50.000 људи који чекају. Велике силе у потаји вуку своје потезе и сагледавају своје стратешке интересе.

Средиште државности[уреди]

Заједно са оружаном борбом на просторима где су живели Срби полако се развијала и свест где је средиште њихове државности. Појам Србије настаће тек као последица устанка и прерастања борбе за аутономију у оквиру турског поретка у борбу за самосталну државу. Тај преображај десио се 1806. године, после великих српских војних победа. Победе над турском војском код Иванковца, Мишара, Делиграда, али и улазак у Београд, дале су устанку међународни значај, он постаје вододелница за ондашње велике силе. Устаници су поразили не само турску војску већ, нехотично, и Наполеона, који ју је опремао и војнички инструисао да удари из три правца, цара који је свако одступање Турске видео као напредовање Русије. Мада идеолошки савезници, Аустријанци такође зазиру од руских намера. Сами Руси су полуострво радије желели да виде раздробљено, а српски устанак тек као подстицај грчком покрету за ослобођење. Не знајући за правила високе политике, Срби су се још у фебруару 1806. обратили руском цару да их подржи у праву на националну државу у „балканским покрајинама“, која би могла подићи војску од 200.000 људи. Мада готово неписмени и без стручних војних школа, вође устанка и војске правилно цене стратешке елементе у политичком одлучивању, место војске и војне претње на првом месту.

Пораз Српске војске 1813. године уследио је после одбијања да приме услове руско-турског мира. Руси који су сваког часа очекивали упад Наполеона склопили су један, по Србе магловит уговор у Букурешту, 28. маја 1812. године, у коме се гарантовала недовољно дефинисана унутрашња самоуправа и амнестија. Остављено им је да се с Турцима нагоде око величине данка и предаји оружја. Требало је да Турци поново успоставе раније гарнизоне. Хајдуцима би се дозволило да побегну у Русију и Немачку. Русија је за чувара српске аутономије одредила Аустрију, државу чији је канцелар давао подршку Турској. На скупштини у Крагујевцу, где су старешине одбациле ову понуду, речено је „да је ова земља припадала нашим прецима и ми смо је нашом крвљу освојили. Ако је Рус обећао Турцима утврђења, мораће им их негде другде дати“.

Самопожртвовање старешина и бораца до последњег момента, њихово држање и пред бројнијим непријатељем, Турци су добро упамтили. И сама помисао да би се то могло поновити терала их је касније на попуштање. Када је плануо поновни устанак 1815. године, били су спремнији на попуштање. Употреба оружја и народне војске у борби за стварање самосталне националне државе одредила је у српској политичкој култури значај војног фактора и опредељење да се војска развија као народна узданица која ће једног дана довршити националну мисију ослобођења.

Током устанка Српска војска је била народна. Војводе и старешине позивале су сељаке само кад је предстојала борба. Оружје и опрему набављали су сами, или пред битку дотурало однекуд. Уз ту борачку масу по позиву, током прве српске – устаничке државности, постојали су стални одреди увежбаних и наоружаних момака који су за своју службу били плаћени. Звали су их бећарима или момцима, а чинили су неку врсту пратње Вожду и осталим кнезовима. Чинили су посаде утврђења и чували границе. Организација је остала једнака током оба устанка.

Кнез Милош је после Другог устанка распустио војску, али она није била разоружана. Са том чињеницом – наоружаним народом – рачунале су ондашње и Турска и Аустрија. Овај „швајцарски“ систем наоружаних „резервиста“ укинуо је тек краљ Милан. Но, инструментализовани деловањем ондашњих радикала, сељаци Тимочке крајине одбијају да предају оружје и дижу буну, коју ће стајаћа војска брзо угушити.

Утицај Русије[уреди]

Деветнаести век је за српску аутономну Кнежевину и, касније, независну Краљевину протекао у дограђивању система народне, али и стајаће војске. Војска се припремала саобразно ондашњим европским искуствима, економским моћима државе и државним – националним програмом који је подразумевао ширење националног нуклеуса на још неослобођене крајеве у којима Срби живе од давнина.

Напору Србије да организује примерену стајаћу војску дају отпор, у различитим видовима, и Аустрија и Турска. С друге стране, без војске, препуштена на милост и немилост турском суверенитету и променљивој политици заштите великих сила, ни већ добијена аутономија није изгледала сасвим сигурна тековина, која се не би могла изгубити у некој ситуацији затегнутих односа међу великим силама. А није се могло без војне организације и војске ни помишљати на даљу борбу за самосталност.

Униформа Тамбур-Мажора Српске Војске из 1841. године.

У првом периоду српске аутономије, коју је, после успешног рата са Турском (1827—1829), издејствовала Русија и постала Једренским миром високи покровитељ српске аутономије, та сила је дала печат првобитном развоју српске стајаће војске. Малу војску, почевши од униформе, организовала је Русија по властитом узору. Активни официри су били из Русије, уведени су руски закони и егзерцир. У периоду од 1830. до 1836. године формирани су постепено батаљон пешадије, коњички ескадрон и топовска батерија. Тада је у Русију послата и прва група од 12 младића на школовање за официре. Први српски закон о устројству гарнизоног војинства донесен је 1838. године. Војска се у тој првој фази свог развоја налазила под надлежношћу Министарства унутарњих дела. Стајаћа војска Србије имала је крајем 1847. године једва 2.438 официра, стручних припадника и војника. Пешадија је била увећана за још један батаљон од четири чете.

Аустрија није благонаклоно гледала на развој српске државности, па ни њене војске. У првој фази развоја Српске војске није било неких посебних утицаја. Касније, током 1860. године почели су преласци млађих српских официра из Аустроугарске у Српску војску. У њу су долазили и други, махом Словени, лекари, апотекари, инжењери, музичари, али и официри родова. Србија је 1867. донела Закон о примању страних официра.

Доминантни утицај на развој Српске војске и војне мисли доћи ће из Француске, а нешто мање из Пруске после њене победе над Наполеоном III. Међутим, у домену теорије, немачки војни писци, који су и даље развијали Наполеонову мисао, биће опште присутни.

Модернизација по угледу на Француску[уреди]

Униформа и оружје редова пешадије из 1845. године.

Са инжењеријом и артиљеријом се више није могло импровизовати. Култу народне војске, који се после устанка поново уздигао учешћем српских добровољаца под Книћанином у рату војвођанских Срба и Аустрије против Мађара 1848, полако се додавала мисао о потреби изображене и модерне војске. Те идеје су промовисали најистакнутији српски политичари и војници тога времена. Будући генерал Миливоје Блазнавац, са својим ратним искуством из 1848. и потоњим школовањем у Бечу и Француској, пренео је Гарашанину идеје о потреби модернизације у наслону на француску школу и одлучујуће утицао да се у Србији отвори Артиљеријска школа (Војна академија). С друге стране, интереси Француза за Србију због Кримског рата доводе до блиске сарадње у подизању Тополивнице и образовања кадра. Тада створене везе довешће до тога да први министар војни у Србији буде управо Француз Иполит Монден (1861—1865), који је као капетан био задужен да 1856. направи темељну студију о Србији. Но, данас би рекли да је прагматичном и технократском приступу кнеза Михаила да војску воде и развијају најстручнији, без обзира на династичке предрасуде, морала претходити смрт старог кнеза Милоша, који је у прогону присталица Карађорђевића после 1858. отерао из земље или у изолацију најистакнутије промоторе модернизације, Заха и Блазнавца међу осталима.

Ново министарство[уреди]

Монден је практично устројио ново Министарство војно. У његовој компетенцији било је и министарство грађевина или доследно, према француском узору – Јавних радова. Путеви, мостови, водоснабдевање, а касније и железнице, биле су у свим европским земљама најважнији услов мобилизације и ратних операција. Монденова десна рука био је Блазнавац. Руска правила и закони замењени су француским, или су били нешто мало прилагођени српским приликама. Установљени су пензиони фондови за помоћ официрима и подофицирима, реорганизована здравствена служба, унапређено је и коњогојство као предуслов подизања ратне армије, и много штошта другог. Српска скупштина је пре самог доласка Мондена донела Закон о Народној војсци. У ту снагу од сто до сто педесет хиљада бораца, са којом Михаило мисли да води ослободилачке ратове, једино верују Французи, који су имали у рукама извештаје Мондена, али и искуства из својих ратова у Италији, на Криму и Гарибалдијевих похода. Народна војска, сада опремљена и бројнијом артиљеријом, видно је напредовала захваљујући највише управо националном полету.

Униформа пешадијског официра српске војске из 1900. године.

Искуства ратова 18761878. године утицала су на даљи развој српске војске и њено модернизовање. Српски официри су се жалили на наоружање, па и на руско командовање у првом рату (1876). Уочен је недостатак већег броја активних старешина и способних подофицира, али и да су обични војници недовољно обучени. Све то је утицало да се после рата повећа број питомаца у школама, установи шира мирнодопска формација, која би обухватила природни прираштај мушког становништва. Нежељени рат, у који је краља Милана гурнула Аустрија, рат против Бугарске кнежевине 1885. године, дао је нове импулсе. Милан, иако се повукао са престола, постаје командант војске и иницира најзначајнију реформу која ће бити основа формације за ослободилачке ратове 19121918. године.

Униформа Официра Српске и Југословенске Војске из 1919. године.

За јачање и осавремењивање српске војске у свим временима пресудна је била сагласност владарског дома и најистакнутијих политичких чинилаца, те носилаца највиших војних положаја са циљевима националне политике у ближем и даљем периоду. У томе је само повремено било краћих периода неслагања, сумње или потпуног раскорака. У временима пресудне доминације политичког фактора у односу на војску и њене потребе, било је повремено тешко прогурати војне наруџбе, па и најнужније приоритете да земља не би заостала за суседним земљама и да би имала перспективну снагу одвраћања и у случају заоштравања односа са великим силама. На примеру Србије се могло пратити на каквим искушењима је једна мала, економски нејака и сиромашна земља, која поред одбране има и других преких потреба.

Мисије и задаци војске[уреди]

Мисије и задатке Војске дефинише Скупштина на основу неотуђивог права државе на индивидуалну и колективну одбрану, сагласно члану 51. повеље ОУН, на принципима међународног права којима се регулише употреба силе.

Мисије Војске су: одбрана државе од спољног оружаног угрожавања; учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету; подршка у случају природних непогода и катастрофа.

Основни задаци Војске су: одвраћање од оружаног угрожавања и других војних изазова, ризика и претњи безбедности; одбрана територије, ваздушног простора и акваторије; оспособљавање војника, старешина, команди, јединица и установа за реализацију мисија и задатака; учешће у међународној војној сарадњи и мировним операцијама под окриљем ОУН и система колективне безбедности; пружање помоћи у случају природних непогода и катастрофа већих размера, у којима су угрожени људски животи, животна средина и материјална добра.[5]

Одбрамбена способност[уреди]

Могућности Војске за отклањање опасности од војних претњи исказују се способношћу за одвраћање и одбрану.

Способност за одвраћање Војске, како је наведено у Белој књизи одбране, исказују њена опремљеност савременим борбеним системима и организованост за обављање задатака, те учешће у реализацији задатака у саставу међународних снага. Војска способност за одбрану исказује својим могућностима одбране територије, ваздушног простора и акваторије, уз ангажовање неопходних ресурса одбране, самостално и уз подршку партнера, савезника и пријатељских држава.

Способности Војске за одвраћање и одбрану пројектују се за максималан интензитет процењених војних изазова, ризика и претњи безбедности, а врста, јачина и начин ангажовања снага зависе од конкретне ситуације. Исказују се успешним функционисањем система, јавношћу рада и квалитетом припрема за одбрану, оспособљеношћу кадра, формирањем борбених састава способних да ефикасно обаве задатке, вежбовним активностима (укључујући и снаге партнера и савезника), борбеним могућностима наоружања и војне опреме и високим нивоом одлучности за одбрану.

Реформе[уреди]

Почасни плотун

Реформе у војсци по НАТО стандардима су почеле да се спроводе од 2003. године док је и даље постојала државна заједница Србија и Црна Гора. Тада је на место минастра одбране био постављен Борис Тадић. Број активних припадника је почео рапидно да се смањује тако да се данас зауставио на 38 хиљада с тенденцијом пада на 30 хиљада колико је предвиђено да војска Србија поседује у будућности. Такође је дошло до смањења броја тенкова и осталих оклопних возила. Сви тенкови типа Т-55 су повучени из употребе до 2008. године иако компанија Југоимпорт има програм за модернизацију ових тенкова тако да Србија данас поседује 212 тенкова типа М-84. Такође је дошло до смањења калибра на јуришним пушкама типа Застава М-70 са 7,62 мм на 5,56 мм. Србија је такође расходовала противавионске системе СТРЕЛА као и све самоходне противавионске системе ЗСУ-57. Чинови и ознаке на униформама припадника војске Србије су такође реформисани по НАТО стандардима тако да сада у саставу оружаних снага Србије постоје потпуно нови чинови као што су бригадни генерал и комодор.

Организација[уреди]

Војска Србије је организована[6] на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу, у команде јединице и установе. Начелно је чине видови, родови и службе. Видови Војске Србије су: Копнена војска и Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана. Принцип организовања је хибридни, с измешаним елементима видовског, под једним главним штабом и с елементима поделе на оперативне групације и службе.

Јединице подређене Генералштабу Војске Србије[уреди]

Гарда
  • Бригада везе
    • 1. центар стационираних веза
    • 2. центар стационираних веза
    • 3. центар стационираних веза
    • Батаљон везе
  • Централна логистичка база
    • 1. складишни батаљон
    • 2. складишни батаљон
    • 3. складишни батаљон
    • 4. складишни батаљон
    • Командна чета
    • 1. СПЦ Београд
    • 2. СПЦ Београд
    • Приштапске јединице
    • Почасни батаљон
    • 25VP.png25. Батаљон Војне полиције
    • Логистички батаљон
    • Резиденцијални објекти
    • Објекти посебне намене

Команда за обуку[уреди]

  • Командни батаљон (Топчидер)
  • Центар за обуку КоВ (Пожаревац)
  • Центар за обуку ВиПВО (Батајница)
  • Центар за обуку логистике (Крушевац)
  • Центар за обуку везе и информатике (Горњи Милановац)
  • Центар за усавршавање кадрова АБХО (Крушевац)
  • Центар за обуку и усавршавање подофицира (Панчево)
  • 1. центар за обуку (Сомбор)
  • 2. центар за обуку (Ваљево)
  • 3. центар за обуку (Лесковац)
  • Команда за развој Београдске бригаде (Јаково)
  • Команда за развој Расинске бригаде (Крушевац)
  • Команда за развој Тимочке бригаде (Зајечар)
  • Команда за развој Банатске бригаде (Зрењанин)
  • Интервидовски полигон „Пасуљанске ливаде“ (Ћуприја)

Униформе[уреди]

Ознаке[уреди]

Видови[уреди]

Видови Војске Србије су:

  • Копнена војска и
  • Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана

Родови[уреди]

Родови Војске Србије су:

  • пешадија,
  • оклопне јединице (ОЈ),
  • артиљерија,
  • инжињерија,
  • артиљеријско-ракетне јединице за противваздухопловна дејства (АРЈ ПВД),
  • авијација,
  • речне јединице,
  • јединице за електронска дејства (ЕД)

Службе[уреди]

Службе Војске Србије се деле на опште и логистичке.

Опште службе[уреди]

  • кадровска,
  • телекомуникације,
  • обавештајна,
  • безбедносна,
  • информатичка,
  • атомско-биолошко-хемијска,
  • ваздушно осматрање и јављање,
  • геодетска,
  • правна,
  • финансијска и
  • метеоролошка и навигацијска служба.

Логистичке службе[уреди]

  • техничка,
  • интендантска,
  • санитетска,
  • саобраћајна,
  • ветеринарска и
  • грађевинска служба.

У односу на ранију организацију Војске, статус рода изгубили су веза, АБХО и ВОЈ, који су постали службе, а постојећим службама придодате су обавештајна, безбедносна и метеоролошка и навигацијска служба.

Опрема[уреди]

Борбено возило пешадије M-80

Списак опреме коју користи Војска Србије.

Копнена војска[уреди]

Тенкови[уреди]

СВРЛ М-77 „Огањ“
ВИУ-55 „Муња“, борбено инжењеријско возило Војске Србије
MT-55A тенк носач моста
  • Основни борбени тенк M-84 - 212
(предложена модернизација на M-84AC) [2] 
  • Основни борбени тенк T-72 - 88 [3]
  • Основни борбени тенк Т-55 - 260 [4]

Оклопни транспортери и борбена возила пешадије[уреди]

  • БВП M-80А - 542 [5]
  • ОТ БТР-50ПК - ~40 (користе се као командна возила при оклопним јединицама и ПВО)
  • БВП БТР-60 ПУ-12 - ~60 (користе се као командна возила ПВО са Стрелама-1М)
  • Оклопни извиђачки аутомобил БРДМ-2 - ~76 [6]
  • Возило полиције борбено БОВ М-86 - ~88 (користи их Војна полиција)
  • Борбена кола БОВ 3 - ~65
  • Против-оклопно возило ПОЛО М-83 - 84
  • Оклопни транспортер МТ-ЛБу 1В12 - ~80 (командно возило при самоходним хаубичким артиљеријским дивизионима)
  • Вишенаменско борбено возило Humvee -21

Вучна артиљерија[уреди]

  • топ 130 mm М46 - 380
  • топ-хаубица 152 mm Нора - 450
  • хаубица 122 mm Д30 - 572

Самоходна артиљерија и ракетна артиљерија[уреди]

ПВО средства у Копненој војсци[уреди]

Беспилотна летелица Орбитер
  • ПА топ Бофорс 40 mm Л/70 - (навођен Жирафом)
  • рс ПВО С-1М - ~222
  • рс ПВО С-10 - 158
  • рс ПВО ШИЛО - ~1500+

Неборбена возила[уреди]

Блиндирани булдожер Војске Србије
  • 2000-3500 теренских моторних возила (Пух 300гд, УАЗ-469, Пинцаугер, Дефендер, Лада Нива)
  • 5000-7000 теретних моторних возила (ФАП-1118, ФАП-2228, ФАП-2026, ТАМ-110, ТАМ-130, ТАМ-150, КрАЗ,FAP 2632 8x8, МАЗ-537 8x8)
  • 400-550 инжињеријских возила (Т-55ТЗИ, МТ-55А, ВИУ-55 Муња, БТМ-3)

Против-оклопни ракетни системи[уреди]

Пешадијско наоружање[уреди]

  • Пиштољ 9 mm ЦЗ99
  • Аутоматски пиштољ 7.65 mm M84
  • Аутоматска пушка 7.62 mm M70A/M70B1
  • Пушка аутоматска 5.56 mm M21
  • Хеклер и Кох МП5
  • Далекометна снајперска пушка 12.7 mm М93 Црна Стрела
  • Застава М93 (БГА)
  • Снајперска пушка 7.9 mm M76
  • Снајперска пушка 7.62 mm M91
  • Аутоматска пушка M85
  • Аутоматска пушка M90
  • Аутоматска пушка M77
  • Пушкомитраљез 7.62 mm M72
  • Митраљез 7.62 mm M84
  • Митраљез 12.7 mm M87
  • минобацачи М74 и М75 120 mm

Ваздухопловство и ПВО[уреди]

Ракетни системи ПВО[уреди]

  • С-125 Нева - 2 дивизиона, модернизована
  • 2K12 Куб - 3 дивизиона, модернизована
  • С-350Е -(планира се куповина 3 комада)
  • Бук-М1-2 -(планира се куповина 14 батерија)
  • Панцир-С1 -(планира се куповина 24 ситема Панцир-С1)

Ваздухоплови[уреди]

МиГ-21бис из састава 101. ловачке авијацијске ескадриле 204. авио базе.
Борбени авиони[уреди]
  • МиГ-21
    • МиГ-21бис (ловац) - 21 (до 2018 ће сви бити повучени из употребе)
    • МиГ-21УМ (наставни ловац) - 9 (до 2018 ће сви бити повучени из употребе)
  • МиГ-29
    • МиГ-29с (вишенаменски ловац) - 3
    • МиГ-29УБ (наставни ловац) - 1
    • МиГ-29MM(МиГ-35)(вишенаменски ловац) - (могућа куповина 36 авиона)
  • Ј-22 Орао
    • Ј-22 (јуришник) - 21
    • НЈ-22 (наставни јуришник) - 9
    • ИЈ-22 (извиђачки јуришник) - 10
    • ИНЈ-22 (извиђачки наставни јуришник) - 6
  • Г-4 Супер Галеб
    • Г-4 (школско-борбени млазњак) - 25
      Модернизовани транспортни авион Антонов Ан-26
Транспортни авиони[уреди]
  • Ласта 95 (основна обука) - 15 (од 16. октобра 2011)
  • Утва 75 (везни авион) - 12
  • Ан-2 (транспортни авион) - 1
  • Ан-26 (транспортни авион) - 6
Борбени хеликоптер Мил Ми-24В
Хеликоптери[уреди]
  • Ми-8 - 9
    • Ми-17В (десантно-борбени хеликоптер) - 2 (ремонтовани 2010)
  • Соко Газела
    • ХО-42/45 (основни хеликоптер) - 17
    • ХИ-42 Хера (извиђачки хеликоптер) - 5
    • ХН-42M Гама (противоклопни хеликоптер) - 31

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :