Јевреји у Србији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Синагога у Нишу

Јевреји су се први пут појавили на простору данашње Србије у време Римског царства. Јеврејске заједнице на Балкану су биле мале све до касног 15. века, када су Јевреји који су бежали од шпанске и португалске инквизиције нашли уточиште на територијама Османског царства, укључујући Србију. Јеврејске заједнице на Балкану биле су просперитетне све до 1930-их. Јеврејска заједница у Србији била је готово сасвим уништена у холокаусту током Другог светског рата.

Историја јеврејске заједнице[уреди]

Шпанске избеглице[уреди]

Јеврејске заједнице на Балкану знатно су се увећале у 15. и 16. веку када су ту стигле избеглице које су бежале од инквизиције у Шпанији и Португалу. Отомански султан Бајазит II је примио јеврејске избеглице у своје царство. Јевреји су најчешће били трговци, нарочито значајни за трговину соли[1].

Време турске власти[уреди]

Срби и Јевреји су углавном били у добрим односима, а јеврејски трговци су одржавали трговачке руте у царству[1].

Почев од 1804. Срби су кренули у борбу за независност од Турака. Многи Јевреји су снабдевали Србе оружјем, а османски Турци су им се брутално светили[1]. Борба за независност трајала је до 1830. када је Србија стекла незаввисност.

Српска држава (од 1830) и Јевреји[уреди]

Српска власт била је углавном добронамерна према Јеврејима. Под влашћу Милоша Обреновића београдска јеврејска заједница издавала је свој сопствени новац. Кнез Михаило Обреновић је 1861. преузео власт и увео антијеврејска ограничења.[1]. Овакав став према Јеврејима произилази из историјског контекста у којем се средином 19. века у Европи и САД буктао антисемитизам који је за последицу имао протеривање и погроме над јеврјским живљем.[2]

Хор „Браћа Барух“, основан 1879. у Београду је према неким истраживањима најстарији јеврејски активни хор у свету. Овај хор, који представља један од синонима јеврејске културе у Србији, најпре је основан као „Српско-јеврејско певачко друштво“, а име је променило после обнављања, у спомен на тројицу браће Барух из познате јеврејске револуционарне породице из Београда.[3][4]

Српски парламент је укинуо све антијеврејске рестрикције 1889.[1]

Године 1912. у Србији је живело 5.000 Јевреја.[1]. Српски Јевреји су се заједно са Србима борили против Централних сила у Првом светском рату.[5]

Међуратни период[уреди]

После Првог светског рата Србија се ујединила са Црном Гором и другим регијама у Државу Срба, Хрвата и Словенаца, која је накнадно преименована у Краљевину Југославију. У заједничкој држави живело је око 65.200 Јевреја (око 13.500 на територији која је данас Република Србија). Међуратни период (1919–1939) био је просперитетно раздобље за Јевреје Југославије.

Пре Другог светског рата у Београду је живело око 10.000 Јевреја, од којих је 80% говорило језик ладино (сефарди), а 20% јидиш (ашкенази).

Холокауст[уреди]

Увод у Априлски рат, рат и последице[уреди]

Концентрациони логори у Југославији у Другом светском рату

Краљевина Југославија покушавала је да одржи неутралност у почетку Другог светског рата. Политика Југославије није била антисемитска. Југославија је отворила своје границе за аустријске Јевреје после аншлуса.[6] Под великим притиском, Југославија је најзад потписала Тројни пакт са Немачком и Италијом, попут Бугарске и Мађарске. Због овог потписа, влада Мачека и Цветковића збачена три дана касније у државном удару кога су подржавали Британци и антинемачки официри у армији. Немачки одговор на смену власти био је бруталан; Београд је бомбардован 6. априла 1941, а трупе Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске извршиле су инвазију на Краљевину Југославију.

Нацистички геноцид над Јеврејима окупиране Југославије почео је септембра 1941. Окупатори су поделили земљу тако да је њен највећи део припао фашистичкој НДХ, која је основала логоре за истребљење непожељних људи и нација у Јасеновцу и Старој Градишки. Јевреји из Срема су послани у логоре у НДХ, али и многи Јевреји из остатка Србије. У новооснованој српској држави (Недићева Србија) Немци су депортовали Јевреје из Баната и Београда у концентрациони логор Сајмиште код Београда. Овај логор је основан са намером да служи за истребљење заробљених Јевреја и Срба.

Недићеве власти су 22. октобра 1941. у Београду отвориле Антимсонску изложбу. Централна тема изложбе је била наводна јеврејско-комунистичко-масонска завера којом би остварили светску доминацију. Српске новине „Обнова“ и „Наша борба“ су хвалиле ову изложбу, тврдећи да су Јевреји стари противници српског народа.

Ликвидације[уреди]

Нацисти су физичку елиминацију Јевреја у Србији спровели веома брзо, без потребе за организовањем конвоја у логоре смрти. Убиство око 16.000 људи спроведено је до маја 1942[7].

Пет организација су координирано радиле на истребљењу Јевреја: немачка војна команда, економски биро задужен за аријанизацију, представници Министартства спољних послова Трећег рајха, обавештајна полиција (SS) и, од свог оснивања августа 1944, влада генерала Милана Недића[7]. Прве четири организације су се састале 14. маја 1941. да размотре решавање „проблема Јевреја и Цигана“. Тако је 30. маја дошло до спровођења низа мера; дефинисно је ко су Јевреји, они су удаљени из јавних служби, уведена је обавеза ношења жуте Давидове звезде и принудни рад[7]. Од конфискованих средстава, нацистичка Немачка је задржала 60% као ратне репарације, а остатак је припао Недићевој влади[7].

Као одговор на појаву оружаног отпора окупатору у Србији, нацисти су спроводили активну политику одмазде. Светили су се Јеврејима, Циганима и комунистима, које су стрељали као таоце у случају немачких губитака. У касно лето 1941. систематски су груписали мушкарце Јевреје у логоре у Шапцу и Београду (Топовске шупе)[7]. У то време је процес елиминације Јевреја у Европи још није узео маха. Немачко Министарство спољних послова је у Београд послало Едмунда Весенмајера. Он је 8. септембра, заједно са немачким амбасадором у Београду Феликсом Бензлером, послао телеграм у Берлин у коме је тврдио да су Јевреји одговорни за саботаже и тероризам. Предложио је да 8000 јеврејских мушкараца отпреме баржама у делту Дунава. Јоахим фон Рибентроп је у Берлину одбацио ову идеју, са образложењем да то није могуће без пристанка Румуније која одбија да прими толики број Јевреја[7]. Упркос честим апелима из Београда који су позивали на депортацију Јевреја, Министарство спољних послова је то одбијало и најзад се обратило за савет оберштурмбанфиреру Адолфу Ајхману. Он је предложио стрељање Јевреја[7]. На високом нивоу је одлучено да се овим задатком позабави вермахт, за разлику од територија на истоку где су се тиме бавиле ајнзацгрупе[7]. Партизанска акција код Тополе од 2. октобра 1941, у којој је погинуо 21 немачки војник, дала је повод за прво масовно стрељање. Немачка војска је одабрала 2100 јеврејских и циганских затвореника које су стрељали у логорима у Шапцу и Београду. После тога утврђен је однос од 100 погубљених за сваког убијеног немачког војника, и 50 за сваког рањеног. Ово правило је систематски спровођено[7].

Та политика није у потпуности елиминисала Јевреје јер је вермахт обио да стреља жене, децу и старце[7]. Поред тога, масовне егзекуције су почеле да изазивају негативне реакције у неутралним земљама[7]. Одлучено је да се преостали Јевреји отпреме у логор Сајмиште[8] у близини Земуна. Ови предратни изложбени павиљони су били под управом усташког режима који је одлучио да изнајми то подручје Немцима. Дана 3. новембра 1941. наређено је окупљање свих јеврејских жена и деце. Они су чамцима отпремљени у логор Сајмиште. Градоначелник Београда Драгомир Јовановић им је организовао достаљање хране, углавном кромпира и купуса[7]. Маја 1942. из Берлина је у Београд стигао камион за гушење гасом (душегупка). Њиме су управљали СС официри Гец и Мајер[9]. У камиону су свакодневно, осим недеље, превозили Јевреје до војног полигона у Јајинцима[8]. За време тог путовања, затворенике је гушио издувни гас угљен-моноксид. У Јајинцима су српски заробљеници сахрањивали лешеве[7]. У логору Сајмиште је децембра 1941. било око 5 до 6 хиљада људи. До априла 1942. остало их је 2974[7]. Операција истребљења окончана је 10. маја, када је камион враћен у Берлин, да би поново био употребљен у Белорусији[7].

Епилог[уреди]

Као резултат масовних убистава, шеф немачке полиције и гестапа у Србији, Емануел Шефер, хвалио се 1942[10][11]:

Викицитати „Београд - једини већи европски град очишћен од Јевреја, постао је judenfrei.”
({{{2}}})

Официр СС-а Харалд Турнер је 1942. изјавио:

Викицитати „Србија је земља у којој је проблем Јевреја и Цигана решен.”
({{{2}}})

Други светски рат[уреди]

На почетку Другог светског рата у Србији, неки Јевреји су се 1941. придружили покрету отпора: комунистичким југословенским партизанима и четничком покрету оданом краљевини.

До ослобођења Србије 1944. већина Јевреја у Србији је ликвидирана. Од 82.500 Јевреја у Југославији 1941, крај рата је доживело само 14.000 (17%)[1]. Од тог броја, у Србији је 8.000 Јевреја (од тога 4000 у Војводини) преживело холокауст[5]

Неке јеврејске породице су преживеле захваљујући срећним околностима и пријатељствима.[12]

Послератни период[уреди]

Синагога у Кикинди (порушена 1953)[13]

Савез јеврејских заједница Југославије основан је по завршетку Другог светског рата да би координирао јеврејске заједнице послератне федералне Југославије, и да би лобирао за право Јевреја да емигрирају у Израел[14].

Више од половине преживелих Јевреја одабрало је да оде у Израел.

Јеврејске заједнице у свим републикама СФРЈ одржавао је на окупу Савез јеврејских заједница Југославије. Тај статус окончан је распадом земље 1990их. Многи Јевреји су тада одлучили да емигрирају у Израел или САД. Током бомбардовања 1999. Савез јеврејских општина је евакуисао многе старије београдске Јевреје, жене и децу у Будимпешту, одакле су многи трајно емигрирали[5].

Јеврејска заједница данас[уреди]

Бројност[уреди]

Пре ратова 1990их, у Србији је живело око 2.500 Јевреја[1], већином у Београду.

По попису становништва из 2002. у Србији је живело 1.185 Јевреја. Скоро сви Јевреји у централној Србији живе у Београду. Четрдесет посто Јевреја у Србији живи у Војводини. Резултати пописа приказани су у следећој табели[15]:

Подручје Јевреји
становника
Укупно
становника
Београд 415 1.576.124
Нови Сад 400 299.294
Суботица 89 148.401
Панчево 42 127.162
Остатак Србије 239 5.646.314
Укупно 1.185 7.498.001

Једина синагога у Србији, у којој се врше богослужења, је Београдска синагога.

Антисемитски инциденти у Србији су релативно ретки.

Влада Србије признаје јудаизам као једну од седам традиционалних верских заједница у Србији[16].

Према резултатима пописа становништва у Србији 2011. године живи 787 Јевреја[17].

Порекло[уреди]

Чак и данас, већина Јевреја у Србији су сефардског порекла (потомци избеглица из Шпаније и Португала).

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Virtual Jewish History Tour - Serbia and Montenegro, Приступљено 4. 5. 2013.
  2. ^ Мирослав Свирчевић (28. 2. 2011.). „Расистички памфлет који тврди да су Срби измислили фашизам“. standard.rs. Нови стандард - "New Standard Media" d.o.o. Приступљено 26. 10. 2013.. 
  3. ^ „Прослава дана јеврејске културе“. politika.rs. Политика онлајн. 3. 9. 2012. Приступљено 26. 10. 2013.. 
  4. ^ Драгана Пантић (2. 9. 2012.). „Дан јеврејске културе“. rts.rs. РТС Приступљено 26. 10. 2013.. 
  5. ^ а б в Rivka and Ben-Zion Dorfman (2000) (на ((en))). Synagogues Without Jews: and the communities that built them - Croatia and Serbia. Philadelphia: The Jewish Publication Society. стр. 61-64. ISBN 978-0-8276-0692-0 Приступљено 25. 10. 2013.. „Serbian-Jewish relations reached a high degree of cooperation during World War I, when Jews and Serbs fought side by side against the Central Powers.
    Post-war Croatia counted fewer than 5,000 Jews; Serbia about 4,000; Vojvodina, about 4,000; and some 3,000 in Bosnia.
    The Belgrade kehillah was forced to evacuate many of its women, children and elderly to Budapest for safety, many of whom emigrated permanently.“
     
  6. ^ Schneider, Getrude. Exile and Destruction: The Fate of Austrian Jews, 1938-1945. стр. 53. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Raul Hilberg, La Destruction des Juifs d'Europe, é, « Folio »-histoire, 2006, tome II, pp. 1264 - 1284
  8. ^ а б Dictionnaire de la Shoah, Larousse, Paris, 2009.
  9. ^ David Albahari, Goetz et Meyer, Gallimard, Paris 2002.
  10. ^ Љубица Штефан (30. 9. 1995.). „Антисемитизам у Србији за вријеме Другог свјетског рата“. In Александар Равлић. Међународни знанствени скуп "Југоисточна Европа 1918.-1995.". Задар: Матица хрватских исељеника, Хрватски информативни центар. ISBN 953-6525-05-4 Приступљено 26. 10. 2013.. 
  11. ^ Штефан Љубица "Anti-semitism in Serbia during World war II", ((en)) Приступљено 4. 5. 2013.
  12. ^ Јеврејки из Јерусалима испунио се живтони сн да добије српски пасош („Блиц“, 21. фебруар 2013), Приступљено 4. 5. 2013.
  13. ^ Спомен полоча на месту некадашње синагоге, Приступљено 4. 5. 2013.
  14. ^ Jews of the Former Yugoslavia After the Holocaust, Приступљено 4. 5. 2013.
  15. ^ Statistical Office of the Republic of Serbia, 2002 Census Results, p12, Приступљено 4. 5. 2013.
  16. ^ International Religious Freedom Report 2005, Serbia and Montenegro (includes Kosovo) (released by US Department of State)
  17. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији: Становништво према националној припадности - „Остали“ етничке заједнице са мање од 2000 припадника и двојако изјашњени

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]