Roman

Za druge upotrebe, pogledajte Roman (višeznačna odrednica).

Roman je dugačak pripovedni tekst napisan u prozi. Prema podeli na književne rodove, roman spada u epiku, tačnije ubraja se kao književna vrsta u epskoj poeziji u prozi. Formalne osobenosti romana je teško precizno definisati, ali je u načelu u pitanju složena, obimnija narativna forma, kako u pogledu količine teksta, tako i u pogledu opsega zbivanja koje opisuje.

Ovaj žanr je bio opisan kao forma koja ima „kontinuiranu i sveobuhvatnu istoriju od oko dve hiljade godina“, koja vodi poreklo iz klasične Grčke i Rima, iz srednjovekovne i rane moderne romantike, i iz tradicije novela. Kasnije je jedna italijanska reč korištena za pripovetku da bi pravila razlika od romana. Takva tendencija je prisutna u engleskom jeziku od 18. veka. Ijan Vat je u svom radu The Rise of the Novel predložio 1957. godine da je roman prvi put nastao početkom 18. veka. „Roman kao književna forma nastaje i razvija se u skladu sa razvojem i dinamikom kapitalizma. U ovoj pojednostavljenoj slici, roman kao forma književnog izražavanja predstavlja literarno iskazani liberalni kapitalizma čija je glavna odlika naglašeni individualizam.”

Romansa je blisko povezana sa dugim proznim narativom. Volter Skot ju je definisao kao „fiktivnu naraciju u prozi ili stihu; čiji interes se usmerava na čudesne i neobične incidente“, dok su u romanu „događaji smešteni u običan tok ljudskih događaja i savremenog stanja društva“. Međutim, mnoge romanse, uključujući istorijske romanse Skota, Orkanske visove Emili Bronte i Mobi Dik Hermana Melvila, se isto tako frekventno nazivaju novelama, i Skot opisuje romansu kao „srodan termin“. Romansu, kako je ovde definisana, ne bi trebalo mešati sa žanrom fikcije ljubavnih romansi ili romantičnim romanom. Drugi evropski jezici ne prave uvek razliku između romanse i novele: „novela je le roman, der Roman, il romanzo“.

Etimologija

Naziv za ovu književnu vrstu u srpskom jeziku, slično mnogim drugim - „roman” potiče od reči „romansa”, što je u srednjem veku, kada je službeni jezik bio latinski bio naziv za dela pisana svetovnim jezikom. Time je ovakva literatura obeležena kao lako štivo, namenjeno čitaocima sa „niskim” ukusom, sklonim fikciji, odnosno zamišljanju nekog ljubavnog zapleta, strašnih pustolovina, sa srećnim krajem. Od perioda kasnog helenizma (1-3. vek) pa do danas upravo na taj način oblikuju su obimne prozne romanse.

Nasuprot tome, engleski i španski naziv je „novela”, što asocira na aktuelnost priče, ističući pretenziju prema životnoj verodostojnosti, kako su oblikovane znatno sažetije novele od 13. veka na dalje. Zahtev za izmišljanjem na jednoj i zahtev za autentičnošću na drugoj strani vekovima postoje uporedo, da bi se sastavili tek u 18. veku, što se smatra period nastanka romana u današnjem smislu reči.

Definicija žanra

Madam Pompadur provodi popodne sa knjigom, 1756.

Roman je dugačak, fikcioni narativ koji opisuje intimna ljudska iskustva. Roman u modernoj eri obično koristi stil literarne proze, a razvoj proznog romana u to vreme je bio pospešen inovacijama u štamparstvu, a uvođenjem jeftinog papira, u 15. veku.

Sadašnja engleska (i španska) reč za dugotrajan rad prozne fikcije potiče od italijanske reči novella za „nov“, „vest“, ili „kratku priču o nečemu novom“ od latinske reči novella, imenica u jednini koristi bespolnu množinu reči novellus, deminutiva reči novus, sa značenjem „nov“. Znatan broj evropskih jezika koristi reči romance (kao što je u francuskom, holandskom, ruskom, rumunskom, srpskom, danskom, švedskom i norveškom „roman“; u finskom romaani; u nemačkom Roman; u portugalskom romance i u italijanskom romanzo) za dugačke naracije.

Izmišljena priča

Usredsređenost na fikcionu priču se najčešće citira kao prepoznatljiva karakteristika romana u odnosu na istoriografiju. Međutim, to može da bude problematičan kriterijum. Tokom ranog modernog perioda autori istorijskih naracija često uključuju nalaze ukorenjene u tradicionalnim verovanjima kako bi ukrasili sadržaj teksta ili dodali kredibilitet mišljenju. Istoričari bi isto tako izumevali i sastavljali govore u didaktičke svrhe. Romani, s druge strane, mogu prikazati društvenu, političku i ličnu stvarnost mesta i perioda sa jasnoćom i detaljima koji se ne nalaze u istorijskim radovima.

Literarna proza

Dok su proza pre nego stihovi postala standard modernog romana, preci modernog evropskog romana uključuju stihovnu epiku u romanskim jezicima južne Francuske, posebno onih Kretjena de Troa (kasni 12. vek), i u srednjoengleskom (Džefri Čoserove (1343—1400) Kenterberijske priče). Čak i u 19. veku, fikcioni narativi u stihu, kao što su Bajronov Don Žuan (1824), Aleksandar Puškinov Evgenije Onjegin (1833), i Brauningova Aurora Li (1856), se nadmeću sa proznim novelama. Vikram Setova Zlatna kapija (1986), sastavljena od 590 onenjigijanskih strofa, je noviji primer romana u stihu.

Sadržaj: intimno iskustvo

I u Japanu iz 12. veka i u Evropi 15. veka, prozna fikcija je stvorila intimne čitateljske situacije. S druge strane, epski stihovi, uključujući Odiseju i Enejidu, su recitovani odabranoj publici, iako je ovo bilo intimnije iskustvo od izvođenja predstava u pozorištima.

Novi svet individualističke mode, ličnih stavova, intimnih osećanja, tajne anksioznosti, „ophođenja“ i „galantnosti“ proširio se u romanima i vezanoj proznoj romansi.

Istorija

Geneza romana kao žanra izuzetno je kompleksna i može se pratiti čak do nekih oblika antičke književnosti, ali se ipak smatra da roman počinje da nalikuje svom modernom obliku u renesansi, usled sve veće dominacije proze i razvoja štampe.

Antičko doba

Glavni članak: Starogrčka književnost

Nastao je još u staroj Grčkoj u 2. veku i povezan je s razvojem filozofije. Tematika privatnog života i intimnih osećaja obrađuje novi oblik, koji su antički teoretičari nazvali pripovešću o osobama, a koja je danas dobila naziv roman.

Od grčkih romana sačuvani su uglavnom oni koji obrađuju ljubavnu tematiku: obično se opisuju izmišljeni likovi, i to zaljubljeni par koji se mora rastati, a zatim nakon mnogih pustolovina i muka ponovo nalaze jedno drugo i nastavljaju sretan život. Najvažniji od sačuvanih antičkih grčkih romana jesu Haritonova (Χαρίτων, 2. vek) Istorija o Hereji i Kaliroji (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) te Efeske priče (Ἐφεσιακά) Ksenofonta iz Efesa (Ξενοφῶν, 2. vek). Sredinom 2. veka, roman postaje jedan od oblika sofističke proze, kako se najbolje vidi iz dela Longa (Λόγγος, 2–3. vek), autora pastirskog ljubavnog romana Dafnis i Hloja (Δάφνις καὶ Χλόη). Novina u prikazu ljubavnih zgoda sastoji se tu u tome što je za pozadinu radnje uzeta pastirska sredina i što se umesto uobičajenih lutanja i pustolovina opisuju etape otkrivanja ljubavnih osećaja. Među sofističke romane pripadaju još Heliodorove (Ἡλιόδορος, 3. vek) Etiopske priče o Teagenu i Harikleji i Priče o Leukipi i Klitofontu Ahileja Tatija (Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. vek).

U antici postoje istorijski romani (roman o Troji, o Aleksandru Velikom), utopistički romani (romani o Pitagorejcima) i avanturistički i ljubavni romani koji su najviše uticali na dalji razvoj romana; komično-satirični romani prikazuju stvarnost, kritikuju je i parodiraju, kao i postojeću književnost (Petronijev „Satirikon“ i Apulejev „Zlatni magarac“).

Srednji vek

U srednjem veku postoji roman u stihu, obično antičke ili viteške, uzvišene tematike i stila. Neki od njih su: Roman o Tristanu i Izoldi, Aleksandrida (Roman o Aleksandru Velikom), Rumanac Trojski (Roman o Troji). Tokom humanizma i renesanse pojavljuju se viteški roman, pikarski roman i pastirski roman. Viteški roman potiče iz srednjeg veka, a glavni je lik vitez koji poštuje kodeks časti i prevladava niz prepreka kako bi ostvario plemeniti podvig posvećen gospodaru ili izabranoj dami. Pikarski roman razvija se u 15. veku, a prati lik anonimnog običnog čoveka, lutalice i varalice (picaro) koji se lukavstvom i dosetljivošću provlači kroz život. Pastirski roman javlja se početkom 16. veka, a utemeljitelj mu je Jakopo Sanizaro svojim delom Arkadija iz 1504. godine. Vrhunac renesansnoga romana čini Don Kihot španskog pisca Migela de Servantesa. Takođe se javlja i fantastično satirični roman, na primer Rableov roman Gargantua i Pantagruel.

Moderno doba

Gospođa La Fajet „Princeza de Klev” (1678), priča o ženi koja živi za svoju ljubav i bori se za nju bez obzira na cenu, prvi je psihološki roman i jedan od prvih modernih romana. Njegov uticaj se oseća u 18. veku (Manon Lesko, Opasne veze), a uticao je i na Rusoa, Stendala, Tolstoja („Ana Karenjina”), Virdžiniju Vulf, Foknera, Džojsa i druge;

Realizam

Građanski roman prikazuje svakodnevni život jedne porodice bez posebnih zapleta, to je začetak realističkog romana (Balzak, Čehov);

Komični roman, kao porodični roman ili parodija (Šarl Soler „Nastrani pastir“ – junak zamišlja da je pastir i kritikuje pojave u društvu).

Roman u 18. veku se usmerava na čoveka – pojedinca, veliča običan života. Napisan je kao biografija, autobiografija ili priča o nečijem životu. U drugoj polovini 18. veka, sa Rusoom, roman postaje dominantan žanr u vidu ispovesti – ispitivanje sebe, da bi se svaka individua susrela sa sobom.

Sviftova „Guliverova putovanja“ i Volterov „Kandid“ su romani u kojima se spajaju različiti žanrovi. Kombinovanjem panoramskog ljubavnog i psihološkog, dolazi do pojave obrazovanog romana čija je tema razvoj čovekove ličnosti. To je novina u 18. veku. Junaci su individualizovani, uslovljeni poreklom, sredinom, ličnošću, kao i vremenom i mestom radnje koji su određeni.

Ričardson stvara epistolarni roman, dok Fildinga zanima sam fenomen pripovedanja i otvara pitanje dva vremena - vreme priče i vreme pripovedanja; Defo prvi stvara junaka koji je odgovoran za svoju sudbinu.

Popularno gledište jeste da je Servantesov „Don Kihot“ prvi moderni roman, ali je savremeni razvoj žanra znatno kompleksniji i ne može se vezati za jedan tekst.

Obično se smatra da su se prozne forme, nalik onome što se obično naziva romanom, razvile tokom šesnaestog i sedamnaestog veka, da bi do istinskog uspona romana došlo u osamnaestom veku, počev od opata Prevoa u Francuskoj i Defoa u Engleskoj, a zatim u delima pisaca kao što su Filding, Ričardson, Stern, Merivo, Ruso itd. U devetnaestom veku roman postaje nesumnjivo dominantna književna forma.

U daljem razvoju romana pripovedač postaje „vođa iluzije“ i njen stvaralac, „bog svog svemira“, a pripovedački glas stalno komunicira sa čitaocem; i autor i čitalac su upućeni na tekst.

Vrste romana

Postoje mnoge vrste romana: autobiografski, biografski, fantastični i naučnofantastični, pustolovni, avanturistički, kriminalistički, ljubavni, dečiji, istorijski, humoristički, publicistički, satirični i slično.

Klasični roman

U renesansi roman dolazi do većeg izražaja, te se u potpunosti razvija onakav kakvog danas poznajemo kao klasični roman. Najpoznatiji renesansni roman je Don Kihot španskog pisca Migela de Servantesa iz 1605. godine. Roman je zapravo parodija na viteške romane koji su tada bili popularni.

Karakteristike

• čvrsta fabula
• hronološki sled događaja
• duže vreme radnje
• jednostavnost
• sveznajući pripovedač u trećem licu

Podela

• prema temi: društveni, porodični, psihološki, istorijski, pustolovni, ljubavni, viteški, kriminalistički, detektivski, dečji, ...
• prema tonu: humoristički, satirični, didaktični, herojski, sentimentalni
• prema postojanju: klasični, moderni i savremeni roman.
• prema formi:
  • lika - strukturom dominiraju povezani likovi (ili jedan lik)
  • zbivanja - zbivanje ujedinjuje ono što roman obrađuje
  • prostora - bitna veza je neki zamišljeni ili stvarni prostor
  • lančani (stupnjeviti) - priče se kao delovi romana nadovezuju jedna na drugu, završetak jedne je početak druge
  • prstenasti - jedna uokvirena priča koja obuhvata sve ostale, neki događaj omogućuje okvir unutar kojeg se pripoveda ceo roman
  • paralelni - nekoliko priča se razvija usporedno
  • roman-reka - obuhvata ciklus povezanih romana

Moderni roman

Moderni roman se javlja u 20. veku i vuče korene u delu F.M. Dostojevskog Zločin i kazna, a prvi pravi moderni roman je ciklus U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta. On u svom delu stvara posebnu vrstu romana (monološko-asocijativni roman - roman esej i roman struje svesti), ulazi u svet podsvesti te razvija tehniku solilokvijuma (unutrašnji monolog, govor o sebi objektivno i hladno). Takođe, uvodi psihološko vreme (unutrašnje, različito od stvarnog).

Karakteristike

• psihološko (subjektivno) vreme (u stvarnosti obično nekoliko dana ili sati)
• reprodukcija čovekove svesti
• unutrašnji, narativni monolog (solilokvijum)
• težište na liku, a ne na događaju (zbog što boljeg otkrivanja čovekovog unutrašnjeg sveta)
• defabulativnost (fabula slabi ili nestaje, radnja bez uzročno posledične veze, zavisi od subjektivnih doživljaja lika)
• česte teme su traganje za životnim smislom, promišljanje o sebi, pitanja o svetu i njegovu smislu
• pripovedač je nepouzdan i subjektivan, pripoveda u prvom licu jednine
• jezik filozofije, simbola (metajezik)

Podela

• roman-esej - tip modernog romana u kojem se epsko pripovedanje nadopunjuje osećajima i asocijacijama
• struje svijesti - moderni roman koji nema prave radnje, pripovedač je u prvom licu i govori o vlastitom unutrašnjem svetu u monologu
• ideja - oslobođen potčinjenosti stvarnosti, u njega ulazi sve
• filozofski - filozofija se popularizuje pomoću književnog dela u koje je pretočena
• eksperimentalni - istražuju se i realiziraju različiti načini izražavanja i strukturiranja, sve je potčinjeno konstruktivnoj i destruktivnoj reinterpretaciji

Savremeni roman

Savremeni ili postmoderni roman nastaje 60-ih i 70-ih godina 20. veka. Delo se počinje tretirati kao promenjivo, višeznačno, struktura koja je potpuno otvorena čitatelju i njegovoj interpretaciji. U postmodernom romanu ukida se istorijski tok, a sama priča se gradi iz fragmenata te iz drugih priča i žanrova, spajaju se razni prijašnji stilski pravci. Izbegava se apsolutni kraj, gube se granice, priča stoji između realnog i imaginarnog. Tako nastaju mnogi sitniji, obično nacionalni pravci, zavisno od izbora žanrova i stila.

Grafički roman

Glavni članak: Grafički roman

Grafički roman ili grafička novela je sintetička literarna forma koja sjedinjuje tekst i slike, odnosno kako sam naziv kaže - crtani roman. Tehnički, grafički roman je najsličniji stripu, ali se pojam češće odnosi na kompletnu priču, objavljenu u jednoj knjizi, nego na priču koja se objavljuje periodično.

Grafički roman kao forma nastalo je istovremeno kada i strip. Sam pojam grafički roman prvi je, 1977. godine, upotrebio Vil Ajzner, američki strip crtač, kako bi opisao svoj roman Ugovor s Bogom. Akademsko priznanje grafički roman dobio je kada je Art Špigelman objavio biografski grafički roman o holokaustu Maus, za koji je 1992. godine dobio Pulicerovu nagradu. To je bio prvi put da se neki grafički roman probio na listu bestselera. Do tada je ova vrsta literature uglavnom bila marginalizovana i nije smatrana književnim delom, mada i danas postoje osporavanja i teoretičari koji grafički roman smatraju narativnom, ali ne i književnom formom. Smatra se da je pojam „grafički roman” nastao pre svega iz marketinških razloga, kako bi se ovom vidu umetničkog izražavanja dodao prizvuk „obimnosti i ozbiljnosti“, što bi dodalo na „težini“ intelektualno potcenjenih priča u slikama.

Vidi još

• Književni rodovi i vrste

Литература

• Margaret Anne Doody (1997) [1996]. The True Story of the Novel. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. стр. 1. ISBN 9780813524535. 
• Henderson, Jeffrey (2009). Longus: Daphnis and Chloe; Xenophon of Ephesus: Anthia and Habrocomes. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press: Loeb Classical Library. стр. 4. ISBN 978-0-674-99633-5. Приступљено 13. 05. 2017. 
• Erwin Rohde Der Griechesche Roman und seine Vorläufer (1876) [un-superseded history of the ancient novel] (језик: немачки)
• Lukács, Georg (1971) [1916]. The Theory of the Novel. trans. Anna Bostock. Cambridge: M.I.T. Press. 
• Bakhtin, Mikhail. About novel. '. Ed. Michael Holquist. Trans. Caryl Emerson and Michael Holquist. The Dialogic Imagination: Four Essays. Austin and London: University of Texas Press. 1981. . [written during the 1930s]
• Burgess, Anthony (1963). The Novel To-day. London: Longmans, Green. 
• Burgess, Anthony (1967). The Novel Now: A Student's Guide to Contemporary Fiction. London: Faber. 
• Watt, Ian (1957). The Rise of the Novel: Studies in Defoe, Richardson and Fielding. Berkeley: University of Los Angeles Press.  Watt reads Robinson Crusoe as the first modern "novel" and interprets the rise of the modern novel of realism as an achievement of English literature, owed to a number of factors from early capitalism to the development of the modern individual.
• Mittelstadt, Michael C. (1967). „Reviewed work: The Ancient Romances, a Literary-Historical Account of Their Origins, Ben Edwin Perry”. The Classical Journal. 62 (7): 321—322. JSTOR 3295501.  The Ancient Romances (Berkeley, 1967) review
• Richetti, John J. (1969). Popular Fiction before Richardson. Narrative Patterns 1700–1739. Oxford: Oxford University Press. 
• Burgess, Anthony (1970). "Novel, The" – classic Encyclopædia Britannica entry.
• Miller, H. K., G. S. (1970). Rousseau and Eric Rothstein, The Augustan Milieu: Essays Presented to Louis A. Landa. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-811697-4. 
• Arthur Ray Heiserman (1977). The Novel Before the Novel. Chicago. ISBN 978-0-226-32572-9. 
• Madden, David; Bane, Charles; Flory, Sean M. (2006) [1979]. A Primer of the Novel: For Readers and Writers (revised изд.). Lanham, MD: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-5708-7.  Updated edition of pioneering typology and history of over 50 genres; index of types and technique, and detailed chronology.
• Spufford, Margaret, Small Books and Pleasant Histories (London, 1981).
• Davis, Lennard J. (1983). Factual Fictions: The Origins of the English Novel. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-05420-1. 
• Spencer, Jane, The Rise of Woman Novelists. From Aphra Behn to Jane Austen (Oxford, 1986).
• Armstrong, Nancy (1987). Desire and Domestic Fiction: A Political History of the Novel. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504179-8. 
• McKeon, Michael (1987). The Origins of the English Novel, 1600–1740. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-3291-8. 
• Reardon, Bryan, ур. (1989). Collected Ancient Greek Novels. Berkeley, CA: University of California Press. ISBN 978-0-520-04306-0. 
• Ballaster, Ros (1992). Seductive Forms: Women's Amatory Fiction from 1684 to 1740. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-811244-0. 
• Doody, Margaret Anne (1996). The True Story of the Novel. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-2168-8. 
• Hunter, J. Paul (1990). Before Novels: The Cultural Contexts of Eighteenth-Century English Fiction. New York: Norton. ISBN 978-0-393-02801-0. 
• Relihan, Constance C. (ed.), Framing Elizabethan fictions: contemporary approaches to early modern narrative prose (Kent, Ohio/ London: Kent State University Press). . 1996. ISBN 978-0-87338-551-0. 
• "Reconsidering The Rise of the Novel," Eighteenth Century Fiction, Volume 12, Number 2-3 Архивирано на сајту Wayback Machine (8. april 2010), ed. David Blewett (January–April 2000).
• McKeon, Michael (2000). Theory of the Novel: A Historical Approach. Baltimore: Johns Hopkins University Press. .
• Josephine Donovan, Women and the Rise of the Novel, 1405–1726 revised edition (Palgrave Macmillan, 2000).
• Leemans, Inger (2002). Het woord is aan de onderkant: radicale ideeën in Nederlandse pornografische romans 1670–1700. Nijmegen: Vantilt. ISBN 978-90-75697-89-6. 
• Price, Leah (2003). The Anthology and the Rise of the Novel: From Richardson to George Eliot. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53939-5.  from Leah Price
• Rousseau, George (2004). Nervous Acts: Essays on Literature Culture and Sensibility. Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-3454-3. 
• Roilos, Panagiotis (2005). Amphoteroglossia: A Poetics of the Twelfth-Century Medieval Greek Novel. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 9780674017917. 
• Simons, Olaf (2001). Marteaus Europa, oder, Der Roman, bevor er Literatur wurde: eine Untersuchung des Deutschen und Englischen Buchangebots der Jahre 1710 bis 1720. Amsterdam: Rodopi. ISBN 978-90-420-1226-4.  A market study of the novel around 1700 interpreting contemporary criticism.
• Mentz, Steve, Romance for sale in early modern England: the rise of prose fiction (Aldershot [etc.]: Ashgate). . 2006. ISBN 978-0-7546-5469-8. 
• Rubens, Robert, "A hundred years of fiction: 1896 to 1996. (The English Novel in the Twentieth Century, part 12)." Contemporary Review, December 1996.
• Schmidt, Michael, The Novel: A Biography (Cambridge, MA: Belknap Press, 2014).
• Schultz, Lydia, "Flowing against the traditional stream: consciousness in Tillie Olsen's 'Tell Me a Riddle.'" Melus, 1997.
• Steven Moore, The Novel: An Alternative History. Vol. 1, Beginnings to 1600: Continuum, 2010. Vol. 2, 1600–1800: Bloomsbury, 2013.
• Antanasijević, Irina (2017). „Čitanje vidljivog”. Umjetnost riječi. LXI (1–2): 147—150. Pristupljeno 24. 12. 2018. 
• Hescher, Achim (2016). Reading Graphic Novels: Genre and Narration. Berlin: De Gruyter. ISBN 978-3110445237. 

Spoljašnje veze

• The novel 1780-1832 Архивирано на сајту Wayback Machine (11. новембар 2021) at the British Library
• The novel 1832-1880 Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јун 2021) at the British Library
• Svilar, Neven. „Roman vs. grafički roman”. Booksa.hr. Udruga Kulturtreger. Pristupljeno 25. 12. 2018.