Џамахирија
Џамахирија (арап. جماهيرية) је арапска именица која означава посебан облик владавине и облик политичког уређења који је заговарао либијски вођа Муамер ел Гадафи. Термин је по први пут употријебљен у Зеленој књизи (1975).
Садржај |
[уреди] Назив
Ријеч „џамахирија“ је неологизам који је настао путем замјене у коријену ријечи „џумхурија“ (република). Једнина — „џумхур“ (народ) замијењена је множином — „џамахир“ (масе), те се с тога најчешће преводи као „држава маса“ или „свенародна република“.
Џамахирија се често употребљавала и као синоним за Либију, будући да је њен службени назив гласио: „Велика Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија“. Либија је проглашена за џамахирију 2. марта 1977. године.
[уреди] Теорија
Према Зеленој књизи,[1] сматра се да су народни конгреси једини начин за остварење демократије. Сви други политички системи се сматрају за недемократске, и да ће такви остати и убудуће уколико не примјене метод народних конгреса. Џамахирија се заснива на непосредној (директној) демократији, која се сматра за једину стварну демократију, док се она представничка (парламентарна) одбацује као превара.
Да би се остварило непосредно одлучивање грађана, први корак је подјела народа у основне народне конгресе. Они би бирали своје секретаријате, који би сви заједно сачињавали неосновне народне конгресе. Затим, основни народни конгреси би бирали и административне народне комитете који би замијенили уобичајену владину администрацију. Све јавне институције би биле вођене од стране народних комитета који би били одговорни основним народним конгресима. Грађани, који су чланови народних конгреса, уједно би по својој струци припадали и радничким народним конгресима, који би се оснивали при универзитетима, фабрикама, медијским кућама итд.
Све што народни конгреси и народни комитети претресају, своју завршну форму би добило у Општем народном конгресу. Њега би чинили секретари народних конгреса и народних комитета, а састајао би се најмање једном годишње. Одлуке Општег народног конгреса би се затим просљеђивале народним конгресима и народним комитетима који би их извршавали преко надлежних комитета, који су пак одговорни основним народним конгресима. Општи народни конгрес не би био парламентарно тијело као у представничким системима, него би био зборно мјесто окупљања за све народне конгресе и народне комитете. Чланови Општег народног конгреса не би гласали у своје име, већ би преносили глас народних конгреса и народних комитета.
Према Међународној зеленој повељи,[2]насталој по узору на либијску Велику зелену повељу о људским правима,[3] на демократију се гледа као на власт народа, а не само као на израз народне воље. Власт припада народу и он је врши директно, без посредника или представника, кроз народне конгресе и народне комитете.
[уреди] Либија
 |
За више информација видети Либијска Џамахирија и Политика Либијске Џамахирије |
Једина земља која је формално уређена по систему џамахирије била је Либијска Џамахирија на челу са пуковником Муамером ел Гадафијем. Међутим, сматра се да је заправо он, у својству вође Револуције, био носилац цјелокупне власти у земљи. Земља је била административно подијељена на општине (шабије), у оквиру којих су постојали основни народни конгреси и комуне. Будући да је држава великим дијелом ненасељена, због климатских услова, општине су биле простране као регије. Либијска Џамахирија није имала јединствени писани устав.
У оквиру општина, постојали су основни народни конгреси у чији састав су улазили сви пунољетни мушкараци и жене. Окупљали су једно или више повезаних насељених мјеста. Они су се сматрали окосницом народне власти и носиоцем државног суверенитета. Сваки конгрес је бирао свој секретаријат као предсједавајуће тијело, али и основни народни комитет као своје извршно тијело. Сви секретаријати основних народних конгреса на простору једне општине чинили су општински народни конгрес. Он је бирао секретаре општинских извршних тијела — општинског народног комитета и ресорних општинских народних комитета. На челу комитета и конгреса налазила су се лица са звањем секретара. Извршну власт на нивоу државе вршио је Општи народни комитет и ресорни општи народни комитети, својеврсна колективна министарства. Коначно, врховни орган био је Општи народни конгрес који је окупљао секретаре свих горепоменутих народних конгреса и комитета. Његов секретар имао је улогу формалног шефа државе. Народни комитети су се оснивали при скоро свим правним лицима. На примјер, ректори су формално носили звања секретара народних комитета универзитета.
У Либијској Џамахирији нису постојале политичке странке, будући да су у Зеленој књизи оцијењене као недемократске. Значајну улогу вршио је Покрет револуционарних комитета (енгл. Revolutionary Committees Movement — RCM), невладина организација која је окупљала све револуционарне комитете у земљи. Њихов прокламовани задатак је био да чувају Првосептембарску револуцију и подстичу учешће народа у раду основних народних конгреса. Сједишта револуционарних комитета биле су тзв. матабе, мјесни политички штабови.
[уреди] Види још
[уреди] Извори
- ^ Green Charter Movement: The Green Book ((en))
- ^ Green Charter Movement: International Green Charter — Human Rights for the Third Millennium ((en))
- ^ الوثيقة الخضراء الكبرى لحقوق الانسان في عصر الجماهير
يوم الاحد 27 من شوال 1397 و.ر
الموافق 12 من شهر الصيف ( يونيو ) 1988 م
