Стронцијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стронцијум (38Sr)
Rb - Sr - Y
 
Ca
Sr
Ba  
 
 
Sr-TableImage.png

Sr,38.jpg
Општи подаци
Припадност скупу земљани алкални метали
група, периода IIA, 5,
густина, тврдоћа 2630 kg/m3, 1,5
боја сребрнобела
Особине атома
атомска маса 87,62 u
атомски радијус 219 pm
ковалентни радијус 192 pm
ван дер Валсов радијус без података
електронска конфигурација [Kr]5s2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 8, 2
оксидациони број 2
Особине оксида јако базни
Кристална структура регуларна просторно
центрирана
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 1050 K
(777 °C)
температура кључања 1655 K
(1382 °C)
молска запремина 33,94×10-3 m³/mol
топлота испаравања 144 kJ/mol
топлота топљења 8,3 kJ/mol
брзина звука без података
Остале особине
Електронегативност 0,95 (Паулинг)
0,99 (Алред)
специфична топлота 300 J/(kg*K)
специфична проводљивост 7,62×106 S/m
топлотна проводљивост 35,3 W/(m*K)
I енергија јонизације 549,5 kJ/mol
II енергија јонизације 1064,2 kJ/mol
III енергија јонизације 4.138 kJ/mol
IV енергија јонизације 5.430 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Стронцијум (Sr, лат. strontium) је метал IIA групе.[1]

Откривен је 1790. године (Adair Crawford) и по хемијским особинама сличан је Са и Ва. Представља смешу 4 природна изотопа (84Sr, 86Sr, 87Sr i 88Sr), а познато је и 19 радиоактивних, који су основне компоненте радиоактивног отпада и настају у нуклеарним реакторима и бомбама - фисиони производи уранијума и плутонијума. Концентришу се у костима, одакле се врло тешко уклањају, а међу њима најважнији је 90Sr (T1/2 = 27,7 год).

Стронцијум је релативно редак елемент (370 ppm) и у природи се најчешће проналази у облику минерала: целестина (стронцијумсулфата), SrSO4 и стронцијанита (стронцијумкарбоната), SrCO3.[2]

То је сребрнастобео, лак метал, који је као и остали елементи IIa групе хемијски веома активан. Запаљен на ваздуху он енергично сагорева, бојећи пламен у црвенољубичасту боју: 2Sr+O2 → 2SrO, што се употребљава у аналитици за одређивање, а у пиротехници за ракете за сигнализацију и осветљавање (тзв. „бенгалска ватра“).

Оксид стронцијума је бела, врло тешко топљива материја, која лако реагује са водом градећи стронцијумхидроксид, Sr(ОН) 2: SrO+H2O → Sr(ОН) 2, који може да се добије и у реакцији стронцијумхлорида са алкалним хидроксидима: SrCl2+2KOH → Sr(ОН) 2+2KCl. То је јака и у води добро растворљива база и употребљава се у индустрији шећера.

Остала једињења стронцијума слична су једињењима калцијума. Познат је стронцијумкарбонат, SrCO3, који се издваја приликом прераде меласе у тешко растворљиви стронцијумсахарат, Cl2Н22O11•2SrO. А поред тога, може да се добије у реакцији стронцијумхлорида са амонијумкарбонатом: SrCl2+(NH4)2CO3 → SrCO3+2NH4Cl и веома је лако растворљив у води која је богата угљен-диоксидом: SrCO3+H2O+CO2 → Sr(HCO3)2.

Од осталих једињења познат је и стронцијумнитрат, Sr(NO3)2, који се употребљава у пиротехници за „црвене ватре“, затим стронцијумсулфат, SrSO4, стронцијумхромат, SrCrO4 итд.

Стронцијум спада у групу оних елемената који још увек нису у потпуности проучени, не јавља се тако често у природи и нема неке значајније примене. Минерали и соли стронцијума имају примену у металургији (чишћење челика од Р и S), хемијској индустрији, и за обогаћивање минералних сировина, а халогениди у индустрији хлађења, медицини и козметици.

Литература[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Стронцијум
  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 



- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стронцијум&oldid=6788557“