Лед зепелин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лед зепелин
Led Zeppelin
Лед зепелин (у смеру казаљке на сату од горњег левог угла): Џими Пејџ, Џон Бонам, Роберт Плант, Џон Пол Џоунс
Лед зепелин (у смеру казаљке на сату од горњег левог угла): Џими Пејџ, Џон Бонам, Роберт Плант, Џон Пол Џоунс
Подаци
Место Лондон, Енглеска
Жанр хард рок, хеви метал, блуз рок
Активни период 1968–1980 (окупљања: 1985, 1988, 1995, 1999, 2007)
Издавачка кућа Atlantic Records, Swan Song
Бивши чланови
Џими Пејџ
Џон Пол Џоунс
Роберт Плант
Џон Бонам
Вебсајт ledzeppelin.com

Лед зепелин (енгл. Led Zeppelin) - британска рок група, једна од најуспешнијих и најутицајнијих група у историји популарне музике.[1] Чланови групе су били Џими Пејџ (соло гитара), Роберт Плант (вокал), Џон Бонам (бубњеви) и Џон Пол Џоунс (бас-гитара и клавијатуре).

Група је основана 1968. и врло брзо је, захваљујући иновативном приступу рок музици, стекла бројне поклонике, обожаваоце и поштоваоце. Група се сматра једним од пионира хард рока и хеви метала,[1] али су се у њеном звуку уочавали и утицаји блуза, рокабилија, регеа, соула, фанка, џеза, келтске музике, индијске музике, фолка, попа, латино музике и кантрија.

Група је расформирана 1980. након смрти бубњара Џона Бонама. Оставила је дубок траг у историји рока, првенствено високим уметничким дометима на подручју рок-музике, несумњивим утицајем на друге извођаче те енормним комерцијалним успехом.[2] Група је до данас продала преко 300 милиона албума широм света, а од тога 109,5 милиона у САД.

Историја[уреди]

Ране године (1968—1970)[уреди]

Године 1968. Битлси и Ролингстонси су још увек доминирали топ-листама са обе стране Атлантика, али се полако пробијао и „тешки“ рокенрол којег су свирале групе Ху, Џими Хендрикс експиријенс и Крим. Те године на музичку сцену ступа Лед зепелин, енглеска група која се представља свежим, али препознатљивим „тешким“ звуком чиме преузима кључну улогу у стварању новог музичког жанра - хеви метала.

Оснивање групе[уреди]

Почеци групе сежу од тренутка када је Џими Пејџ 1966. постао члан рок групе Јардбердс, у почетку као бас-гитариста, а потом, као несумњив свирачки таленат, и као гитариста. Дотадашњи ритам гитариста Крис Дреја се, након краћег периода привикавања, пребацио на бас-гитару. Након одласка Џефа Бека, у октобру 1966, Јардбердси, уморни од сталних турнеја и снимања, почињу стагнирати. Пејџ почиње размишљати о оснивању супер групе у којој би, уз њега, гитару свирао Бек, а бубњеве и бас-гитару Кит Мун и Џон Ентвисл, тадашњи чланови групе Ху. У најужем избору за певача били су Донован, Стив Винвуд и Стив Мариот. Та Пејџова замисао никада није реализована иако су 1966. Пејџ, Бек и Мун снимили песму "Beck's Bolero", која је уврштена на Беков албум "Truth" из 1968. На снимању је учествовао басисту Џон Пол Џоунс који је Пејџу понудио сарадњу на будућим пројектима.

Јардбердси су последњи концерт одсвирали у јулу 1968, након чега су певач Кит Релф и бубњар Џим Макарти напустили групу, желећи да се баве фолк музиком. Међутим, Јардбердси су још увек имали обавезу да одсвирају неколико концерата у Скандинавији. Макарти и Релф су овластили Пејџа и Дреју да користе име Јардбердс да би испунили уговорне обавезе групе. Пејџ и Дреја су заједнички покушали да формирају нову поставу. Пејџов први избор за певача, Тери Рид, одбија понуду, али препоручује певача Роберта Планта ког је знао са бирмингемске музичке сцене. Плант прихвата позив и препоручује бубњара Џона Бонама с којим је свирао у групи Бенд оф џој. Након одустајања Криса Дреје, који се посветио готографији (једна од његових фотографија касније ће бити употребљена за позадину омота дебитанског албума Лед зепелина), Пејџ за четвртог члана групе узима Џона Пола Џоунса.

Група је одрадила скандинавску турнеју под именом Њу јардбердс. Након краћих консултација договорено је да ново име групе буде Лед зепелин, а име је предложио Кит Мун, бубњар групе Ху. Назив групе је Мунова варијација израза Џона Ентвисла Lead Zeppelin (оловни цепелин) за лош наступ (пад попут оловног цепелина) при чему је, на сугестију менаџера Питера Гранта, у коначној верзији имена из речи Lead избачено слово „а“ да би се избегло изговарање те речи као „лид“ (leed) (водећи).

Led Zeppelin[уреди]

Први албум групе, назван једноставно "Led Zeppelin" објављен је 12. јануара 1969, непосредно по окончању прве турнеје. Мешавина блуза, фолка и источњачке музике, касније се испоставило, била је један од кључних момената у настајању новог музичког жанра - хеви метала.

Иако је неколико раних песама групе било засновано на блуз стандардима, друге, као на пример "Communication Breakdown", имале су нов и јединствен „тежак“ звук. На албуму "Led Zeppelin" налази се и композиција "Black Mountain Side" одсвирана на акустичној гитари али и комбинацију акустичног и електричног приступа у обради фолк стандарда "Babe I'm Gonna Leave You." Мрачнији део албума, песма "Dazed and Confused", садржи фуриозан соло Џимија Пејџа и ефектни уводни риф. На овој песми, као и на песма "How Many More Times" по први пут се користи техника свирања електричне гитаре виолинским гудалом. Ова иновације ће постати један од многих заштитних знакова Џимија Пејџа, како на сцени тако и у студију. Албум садржи и Плантово вокално опонашање Пејџових гитарских ефеката - техника позајмљена од старих блуз музичара која ће постати заштитни знак групе на каснијим албумима а нарочито на концертима.

Слика запаљеног Хинденбурга; коришћење слике на албуму "Led Zeppelin" изазвало је многе контроверзе

Остале песме са албума су "I Can't Quit You Baby", коју је написао блуз музичар Вили Диксон и "You Shook Me", коју су написали Диксон и Џеј Би Леноар. Џеф Бек је нешто раније снимио "You Shook Me" за свој албум Truth и оптужио зепелине за плагијат. Према „Чекићу богова“ (Hammer of the Gods), биографији групе коју је написао Стивен Дејвис, ово је довело до прекида дугогодишњег пријатељства Бека и Пејџа.

Албум је наишао на добар пријем публике и критичара, али су га неки критичари, као Џон Менделсон из часописа Ролинг стоун, оштро напали оптуживши групу за плагијаторство, опонашање црначких уметника и претенциозност. Ово је означило почетак дугог непријатељства између групе и часописа. Група је од тог тренутка почела одбијати интервјуе за часопис и било какву озбиљнију сарадњу.

Слика на омоту албума изазвала је многе контроверзе, па је, на пример, аристократкиња Ева фон Цепелин, рођакиња грофа Хинденбурга (творца цепелина), након што је на омоту албума видела лого „Хинденбурга“ како се обрушава у пламену, покренула законску акцију забране наступа групе 28. фебруара 1970. у Копенхагену. Група је због тога на концерту наступила под именом „Нобс“.

Led Zeppelin II[уреди]

На таласу комерцијалног успеха првог албума, група је брзо постала позната, нарочито у Сједињеним Државама. Друга плоча, названа "Led Zeppelin II", стилски се није претерано разликовала од првог албума и објављена је крајем исте године. Још успешнији од првог, албум је врло брзо доспео на прва места топ-листа у САД и у Великој Британији.[3]

Почетна песма на албуму названа је "Whole Lotta Love" и започиње силовитим гитарским рифом праћеним ритмичком секцијом. Музички критичари сматрају да је та песма дефинисала препознатиљиви музички стил групе. Остале значајније песме са албума су акустично/електрична "Ramble On", привлачан риф, компликован гитарски соло и моћан вокални део песме "Heartbreaker" и експлозивни хор "What Is and What Should Never Be". На лбуму се налазе песме које упадљиво наликују песмама Вилија Диксона, иако Диксон нигде на албуму није наведен као аутор песама. Увод у "Bring It on Home" је обрада "Bring It on Home" Сонија Блејка, а сама песма је измамила поређења са Диксоновом "Bring It on Back". Песму "Whole Lotta Love" многи су поредили са Диксоновом "You Need Love", иако је та фраза још раније коришћена. Седамдесетих година Арк мјузик, издавачки огранак Чиз рекордса, поднео је тужбу против групе због повреде ауторских права у композицији "Bring It on Home", која је решена вансудским поравнањем. Сам Диксон није имао користи од овога све док није тужио Арк мјузик да би повратио своја права. Неколико година касније, Диксон је поднео тужбу против Лед зепелина због кршења ауторског права у "Whole Lotta Love" која је решена великодушним вансудским поравњањем. У каснијим издањима албума "Led Zeppelin II, Диксон се наводи као аутор неких песама.

Пејџ је једном интервјуу изјавио: Често сам размишљао о томе да бисмо ми требали да будемо синови Хаулин Вулфа на исти начин на који су Стонси покушавали да буду синови Чака Берија. Верзија песме Хаулин Вулфа "Killing Floor", коју су зепелини често изводили на својим раним коцнертима, обрађена је на албуму "Led Zeppelin II у другачијем аранжману и под називом "The Lemon Song".

Током овог периода, група је одсвирала неколико турнеја у САД, наступајући у почетку по клубовима и о плесним дворанама, да би, како је популарност расла, група прешла на свирке у великим дворанама. Међутим, сингапурски званичници, који су их дочекали на аеродрому, забранили су наступ групе због дуге косе њених чланова. Концерти Лед зепелина су понекад трајали и дуже од три сата, са продуженим верзијама песама који су често садржавале елементе џејмсбрауновског соула и фанка и музичког стила кућа Стакс и Мотаун (омиљене издавачке куће басисте Џоунса и бубњара Бонама). Квартет је такође волео амерички рокенрол, оличен у музици Фетса Домина и Литл Ричарда. Група је такође свирала и рокабили песме које су прославиле Елвиса Преслија и Едија Кокрана. Многи од ових наступа су забележени на пиратским издања које и дан-данас цене и колекционари плоча и обожаваоци групе.

Led Zeppelin III[уреди]

За састављање трећег албума "Led Zeppelin III", Џими Пејџ и Роберт Плант су се повукли у Брон-Ир-Ор, удаљену викендицу у Велсу. Ово ће резултовати руралнијим, акустичнијим звуком него оним који је раније група приказила (а песма "Bron-Yr-Aur Stomp", погрешно написана као "Bron-Y-Aur Stomp" на омоту албума, је била комплетна обрада песме Берта Џанша "The Waggoners Lad"). Под јаким утицајем келтске и фолк музике, албум је открио другу страну Пејџове свестраности, највише у мирнијим песмама "That's The Way" и "Tangerine". Још једна од песама инспирисаних фолком на албуму је „Gallows Pole“, која је знатно инспирисана Ледбелијевом Gallis Pole. Плант такође користи оригиналну песму у својој тренутној групи „The strange sensation“ где је песма реструктурирана коришћењем оригиналног рифа из Ледбелијеве верзије.

Богати акустични звук албума је у почетку доживео мешовите реакције, са много критика изненађеном преокретом која је удаљила групу од примарно електричних композиција на прва два албума. Међутим, током времена њихова репутација се повратила, а "Led Zeppelin III" се сада велича.

Поред акустичних песама, "Led Zeppelin III" је укључивао блуз-рок еп "Since I've Been Loving You" и бубњевима вођену песму "Out on the Tiles". Неповезана уводна песма албума "Immigrant Song" је такође послужила као подсетник на енергију коју је Лед зепелин био способан да изазове, са Плантовим стиховима који се позивају на викиншка освајања и нордијску митологију. Ова и друга песме чији стихови садрже митолошке референце су помогле у популаризовању употребе термина као што су „рок богови“, „богови рока“ или „чекићи богова“ да би се описала група, а касније и други рок уметници са сличним звуком.

"Led Zeppelin III" је такође започео еру јединствених омота албума; овај је садржавао точак који, када се ротира, приказује различите слике у прорезима. Новембра 1970, издавач Лед зепелина, Атлантик Рекордс, је издао песму "Immigrant Song" као сингл супротно жељама групе (Атлантик је раније објавио измењену верзију песме која је скраћена са 5:35 на 3:10, уклонивши апстрактни средњи део). Сингл је укључивао њихову једину песму која се није налазила на албумима "Hey Hey What Can I Do". Иако је група гледала на своје албума као недељиво, целовито слушачко искуство - а њихов менаџер Питер Грант, такође је инсистирао на концепцији „албумске музике“ - девет других синглова је издано без њиховог пристанка. Група се такође одупирала телевизијским појављивањима, који би умањили њихову способност да контролишу своју представу и квалитет звука. Недостатак појављивања на телевизији је приморавало њихове обожаваоце да их чују и виде уживо.

“Највећи бенд на свету” (1971. – 1975.)[уреди]

Успех ранијих година Лед зепелина ће бити засењен овим петогодишњим периодом у ком ће група објавити своје најпознатије албуме и достићи сам врх током седамдесетих. Изглед групе се такође променио како су чланови почели да носе дотерану, шарену одећу и накит. Ако је популарност групе била импресивна, исто таква је била њена репутација због вансценских лудовања и екцеса. Лед зепелин је почео да путује приватном авионском линијом (која је добила надимак Старшип - Звездани авион), закупљује целе делове хотела (најпознатије Континентал Хајат хаус у Лос Анђелесу, колоквијално позната као „Кућа буке") и постао је предмет многих најпознатијих рок прича о разузданости. Једна лудорија је укључивала Џона Бонама који је избацивао телевизоре из „Куће буке“ током свог пијанства и затим окривљавање девојки-пратиља Лед зепелина за штету. Али можда најчувенија прича о ексцесима Лед зепелина је била позната епизода са ајкулом, која се одиграла у хотелу Еџвотер Ин у Сијетлу, 28. јула 1969.

Четврти албум (званично без имена)[уреди]

Сваки од симбола на омоту албума представља по једног члана. Са лева на десно: Џими Пејџ, Џон Пол Џонс, Џон Бонам и Роберт Плант

Четврти албум Лед зепелина је био објављен 8. новембра 1971. Није било назнаке о имену на оригиналном омоту, али су на плочи одштампана четири симбола. Албум се спомиње као "Four Symbols" и "The Fourth Album" (оба имена су коришћена у каталозима Алтантик Рекордса), а такође и као "Untitled", "Zoso", "Runes", "Sticks", "Man With Sticks" и "Four". Он је званично још увек без имена, а најчешће се назива "Led Zeppelin IV".

"Led Zeppelin IV" је даље дефинисао јединствену формулу групе за комбиновање необрађених, акустичних елемената са одликама хеви метала и блуза. Албум је укључивао примере чистог хард рока као што је "Black Dog" (наводно у част пса који је лутао око студија) заједно са нежнијим, акустичнијим фолк песмама, "Going to California" (у част Џони Мичел), и "Four Sticks" (тако названа јер је у њој Џон Бонам свирао са четири бубњарска штапића). "The Battle of Evermore" је једина песма Лед зепелина која има гостујућег певача, покојну Сенди Дени.[4] Ова песма и песма весела "Misty Mountain Hop" садрже лирске референце на Господара прстенова. Ипак, три песме са овог албума, "Rock and Roll", "When the Levee Breaks (Memphis Minnie)", и посебно "Stairway to Heaven", ће постати три најбоље и најпознатије песме Лед зепелина.

"Rock and Roll" је живахна почаст раној рок музици 1950их, али са хеви метал обртом и са незаборавним бубњарским уводом Џона Бонама. Наредних неколико година је често одабирана да буде уводна песма на бројним концертима Лед зепелина. Недавно (2006), песма је упадљиво коришћена у рекламама за Кадилак аутомобиле - један од неколико примера да су живи чланови Лед зепелина лиценцирали песму.

"Led Zeppelin IV" се завршава са радикално измењеном верзијом блуз песме Мемфис Минија/Канзас Џо Мекоја "When the Levee Breaks”. Верзија Лед зепелина почиње са карактеристичним, жестоком бубњарским ударцима, који су семпловани за употребу у многим модерним рок и реп издањима.[5] Карактеристична резонанција бубњева у овој песми је постигнута њиховим снимањем на степеништу.

Фолк и тешки рок су спојену у осмоминутној свити "Stairway to Heaven", која је постала велики радијски хит иако никада није издана као сингл. Песма има три различита правца: спори акустични увод, бржу акустичну средину и електрично финале означено Пејџовим гитарским солом.

"Stairway to Heaven" је без сумње најпознатија песма Лед зепелина и многе гласине је окружују. Најпознатија гласина је да се могу чути сатанске поруке када се плоча пушта наопачке. Ово, заједно са Пејџовим признатим интересовањем за окултисту Алистера Кроулија, је појачало тврдње да је Пејџ увучен у сатанизам. И Пејџ и План су стално порицали присуство сатанских порука.

Још један предмет спекулација је било прикривено значење стихова песме "Stairway to Heaven", коју је Роберт Плант написао наводно за један дан.[6] На концертном филму из 1973. “The Song Remains The Same”, пре него што је отпева песму, Плант каже: “Мислим да је ово песма наде”.

Критичари су приметили да је уводни риф песме "Stairway to Heaven" сличан рифу песме "Taurus" рок групе Спирит, за које је Лед зепелин свирао као предгрупа на њиховој првој америчкој турнеји. Лед зепелин је истрајан да је та сличност чиста случајност.

У анкети часописа Гитар Ворлд из 2005, читаоци су изгласали да "Stairway to Heaven" има најбољи гитарски соло свих времена.[7]

До 31. јула 2006, “Led Zeppelin IV” је продан у око 23 милиона копија у САД, што га чини једним од прва четири најпродаванија албума у историји америчке музичке индустрије.[8] У целом свету, албум држи место број 11 по броју продатих албума.

Houses of the Holy[уреди]

Следећи студијски албум, "[Houses of the Holy]", из 1973, је садржао даље експерименте, са моћним мелодијама, дужим песмама и проширеном употребом синтисајзера и мелотронске оркестрације. Албум показује мање утицаја блуза од било ког другог албума Лед зепелина, окрећући се уместо тога рифовима инспирисани џезом и класиком. Посебно, вишеслојна гитарска симфонија песме "The Song Remains the Same”, атмосферичне клавијатуре песме "No Quarter” и суморна балада о паганском ритуалу, "The Rain Song", су показале већу спремност групе да истражује нове територије звука. Албум је такође укључивао експлозивну баладу “Over the Hills and Far Away” и песму "The Ocean", коју је написао Џон Бонам. Песма "Houses of the Holy" се није појавила на истоименом албуму, иако је снимљена у исто време као и остале песме са албума. Она се на крају ипак појавила на албуму из 1975. "Physical Graffiti". Упадљиви наранџасти омот албума "Houses of the Holy" је на себи имао слику голих девојчица док се пењу уз Пут џинова (у округу Антрим, Северна Ирска) до невидљивог идола. Иако деца нису приказана спреда, ово је била велика контроверза у време објављивања албума и он је био забрањен у неким подручјима. Потоња турнеја Лед зепелина "Houses of the Holy" у Сједињеним Држава 1973. је срушила рекорде по посећености, пошто су стално пунили велике дворане и стадионе. На Тампа стадиону, Флорида, су свирали пред 56.800 обожавалаца (срушивши рекорд који су поставили Битлси на Шиа стадиону 1965) и зарадили 309.000 долара. Три распродата концерта у Медисон Сквер Гардену у Њујорку су снимљена за документарни филм, али ће његово приказивање бити одложено до 1976. Лед зепелин је 1974. лансирао своју издавачку кућу Сван Сонг, названу по једној од пет песама Лед зепелина коју група никада није комерцијално издала (Пејџ је касније обрадио песму са својом групом Фирм и појавила се као "Midnight Moonlight" на њиховом првом албуму). Лого издавачке куће, заснован на слици Вилијама Римера Вече: Пад дана (1869), садржи слику Аполона (иако је често погрешно схватана као слика Икара, Луцифера, Сатане или Дедала). Овај лого се може пронаћи на многим производима са ознакама Лед зепелина, а посебно на мајицама. Уз коришћење Сван Сонга за промовисање својих албума, група је проширила списак оних који су потписали за ову издавачку кућу са извођачима попут Бед компанија, Прити Тингса, Меги Бел и Дејва Едмундса. Издавачка кућа је била успешна док постојао Лед зепелин, али се угасила три године након што су се распали.

Physical Graffiti[уреди]

Лед зепелин на концерту у Чикагу 1975. године

24. фебруара 1975. је издан први двоструки албум Лед зепелина “Physical Graffiti ”, које је било прво издање у Сван Сонгу. Са 16 подужих песама, као што су балада "Ten Years Gone”, "In My Time of Dying” (најдужи студијски снимак групе од 11 минута), упрошћена хард рок песма “Sick Again”, "Trampled Under Foot" и "Kashmir” (инспирисана путовањем Роберта Планта у Мароко), албум је још једном показао импресивни домет групе. Доприноси Џимија Пејџа су посебно уочљиви (средина 1970их је означила врхунац у његовим музичким вештинама), иако је сваки члан групе оставио свој траг на албуму. Албум “Physical Graffiti” је оцењен у часопису Ролинг Стон као “тежња за уметничким поштовањем”, уз напомену да су једина конкуренција коју је група имала за наслов “Највећег рок бенда на свету” били Ролингстонси и Ху.[9] Албум је био велики финансијски и критички успех. Убрзо после објављивања албума “Physical Graffiti”, сви претходни албуми Лед зепелина су истовремено поново ушли на листу најбољих 200 албума, а група је кренула на још једну америчку турнеју, опет свирајући уз рекордну посећеност. У мају 1975. Лед зепелин је одсвирао 5 распродатих концерта у Лондону. Овај низ концерата међу обожаваоцима се сматра за једне од најбољих у каријери групе.

Касније године (1976-80)[уреди]

До 1975. Лед зепелин је било одомаћено име и у Сједињеним Државама и Европи, уз вишегодишње присуство на топ-листама на оба континента, што ће наставити и кроз ове године. Театралност на њиховим концертима ће се повећати, са већим бинама и комплексним светлосним ефектима који су били популарни и код других група у то време, као што је Пинк флојд. И док је овај период био музички и комерцијални успех за Лед зепелин, проблеми као што су трагична смрт Плантовог сина, Плантова саобраћајна несрећа, Пејџово употреба хероина, промена музичких укуса и алкохолизам Џона Бонама ће коначно довести до краја Лед зепелина.

Presence[уреди]

После тријумфалног појављивање на Ерлс Корту, чланови Лед зепелина су направили паузу од турнеја. У августу 1975, Роберт Плант и његова жена Морин имали су тешку саобраћајну несрећу током летовања на Родосу у Грчкој. Роберт је имао поломљен чланак на нози, а Морин је била веома тешко повређена, живот јој је спасила трансфузија крви. У немогућности да крену на турнеју, група се вратила у студио и снимила свој седми студијски албум, Presence у Минхену. Албум је изашао у марту 1976, и означава промену у звуку зепелина према још прогресивнијим гитарским деоницама.

Док претходни албуми садрже електричне хард рок деонице балансиране са акустичним баладама и занимљиве аранжмане, Presence је један од најагресивнијих албума који супериорно комбинује рифове панка и без сумње је крајње хеви у односу на све песме које је група продуцирала. Највећа ствар на албуму је „Achilles' Last Stand“, десетоипоминутна епска композиција са галопирајућом бас линијом, блештаво брзим бубњевима, мелодичним скалама на гитари и једним од најбољих Пејџових солоа, заједно са моћним вокалним извођењем Планта. Плант је деонице певао у колицима док се опорављао од удеса. Ова ствар као и „Nobody's Fault But Mine“ (мелодија је Слепог Вилија Џонсона из 1920. године), постала је најважнија ствар која се свирала на концертима зепелина после 1976. године.

Мада је албум био платинаст, изазвао је различите коментаре критике и обожавалаца. Неки су поштовали тај тужни губитнички стил, други су одбацивали тај сентиментални „гушећи“ звук, а спекулисало се и са распадом бенда због чувених ексцеса неких чланова јер су били испод просечни на снимку албума. Снимање албума поклопило се са почетком Пејџове употребе хероина, што је утицало на касније живе наступе и студијска снимања, мада је Пејџ то демантовао.

Упркос почетним критикама, Џими Пејџ је назвао Presence својим омиљеним албумом, а „Achilles Last Stand“ његовом омиљеном песмом. Роберт плант је такође изјавио да мисли да је „Presence“ албум који највише звучи „ледзепелински“ од свих албума.

Концертни филм „The Song Remains The Same“[уреди]

Џими Пејџ и Роберт Плант на концерту у Чикагу 1977.

Повреда Роберта Планта спречила је Лед зепелин да оде на турнеју 1976. године. Уместо тога, бенд је коначно завршио концертни филм The Song Remains The Same и музику за филм. То је једини званични живи документ групе доступан све до изласка документарца ББС-ја из 1977. Снимање је трајало током три ноћи наступа на концертима у Медисон Сквер Гардену 1973. током турнеје -{Houses of the Holy. Сваки члан бенда снимио је своју фантастичну сцену која је приказана током одређене песме. Плантов део је спашавање лепотице (током песама The Song Remains The Same и Rain Song песме"), Пејџ изводи месечев ритуал током Dazed and Confused, Џоунс представља оргуљаша за гигантским оргуљама током песме No Quarter, а Бонам вози брзе аутомобиле на метански погон током песме Moby Dick. Филм је премијерно приказан у Њујорку 20. октобра 1976. године. Следеће 1977. године, Лед зепелин креће на још једну велику турнеју по Америци, на распродатим концертима у градовима као што су Чикаго, Лос Анђелес и Њујорк. Мада веома успешна музички и финансијски, турнеја није прошла без проблема ван сцене. 3. јуна, након концерта на Тампа стадиону који је скраћен због олује, немири су избили у публици што је довело до неколико хапшења и повреда. Полиција је у крајњој нужди користила сузавац да би разбила гужву.

Након наступа 23. јула на фестивалу "Days on the Green" у Оукланду, Џон Бонам и чланови помоћног особља Лед зепелина (укључујући менаџера Питера Гранта) су ухапшени након што је члан концертног особља претучен током наступа. Члан концертног особља је наводно ошамарио Грантовог сина док је скидао ознаку за свлачионицу, када је Грант чуо за ово ушао је у приколицу заједно са Џоном Бонамом и Џоном Биндамом и претукао човека.[10].

Иако није било познато у то време, концерт следеће данаг ће постати последњи наступ Лед зепелина у САД. Након концерта су стигле вести да је Плантов петогодишњи син Карак преминуо од стомачног вируса. Остатак турнеје је тренутно отказан.

In Through the Out Door[уреди]

У децембру 1978. група се окупила поново да снима, овог пута у Полар Студију групе АББА у Стокхолму. Резултат је био албум In Through the Out Door. Можда збор трендова, овај албум садржи велики део експериментисања, највише са Џонсових клавијатура, посебно у секцијама за синтисајзер у десетоипоминутној песми „Carouselambra“, и „Fool in the Rain“. Албум се нашао на 1. месту у Великој Британији и САД (где је постао први албум рок групе који је у дебију био на 1. месту на Билбордовој листи албума). Друге песме, „In the Evening“ као и „All My Love“, су посвећене Робертовом преминулом сину.

У августу 1979, после два концертна загревања у Копенхагену, Лед зепелин отвара Нубвортски музички фестивал, што је био огроман успех пред скоро 120.000 обожавалаца који су сведоци повратка Лед зепелина. Ипак, Плант није сагласан да крене на целу турнеју, чак је и размишљао да напусти бенд. Питер Грант га је убедио да остане. Кратка европска турнеја обављена је током јуна и јула 1980. са извођењем огољених песама без уобичајених џем солоа. На концерту у Нирнбергу 27. јуна 1980. десио се неочекивани крај током треће песме, након што се Џон Бонам срушио на сцени и одведен у болницу. Новине су спекулисале да је Бонамов проблем изазван претераном конзумацијом алкохола и дроге, али у ствари он се прејео и позлило му је. Бенд је завршио европску турнеју 7. јула концертом у Берлину. Плантов ентузијазам је порастао током турнеје, па су планови били да се крене на јесен на велику америчку турнеју и евентуално сними неки живи албум.

Трагични крај[уреди]

24. септембра те године, Џон Бонама је покупио асистент Лед зепелина Рекс Кинг како би се договорили за турнеју по САД, поново након три године. Током пута Бонам је замолио да стану за доручак, па је попио четири дупле вотке са сендвичем. Након што је узео залогај рекао је свом помоћнику: „Доручак“. Тада је наставио да пије све до доласка у студио. Ово се сазнало тек те вечери када се бенд одмарао у Пејџовој кући. Након поноћи, Бонам је заспао и однели су га у кревет. Причало се да је попио четрдесет чаша те вечери. Бенџи Лефевр, који је заменио менаџера Ричарда Кола, и Џон Пол Џонс нашли су та мртвог следећег јутра. Бонам је имао 32 године.

Узрок смрти је од гушења у сопственој повраћки. Потоња аутопсија није пронашла присуство дрога у његовом телу. Алкохолизам који је мучио Бонама од његових првих дана у групи је на крају довео до његове смрти. Џон Бонам је кремиран 10. октобра 1980.

Упркос гласинама да ће га заменити Кози Пауел, Кармин Апис, Беримор Барлоу, Сајмон Кирк или Бев Беван, преостали чланови су распустили Лед зепелин након Бонамове смрти. У изјави коју су дали 4. децембра 1980. заувек су потврдили да група неће наставити без незаменљивог бубњара.

Дискографија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дискографија Лед зепелина
Студијски албуми

Референце[уреди]

  1. ^ а б Schinder, Scott; Schwartz, Andy (2008). Icons of Rock. Westport, CN: Greenwood. ISBN 978-0-313-33846-5.
  2. ^ Биографија Лед зепелина - Кућа славних Рокенрола, rockhall.com, 24. 04. 2012.
  3. ^ „Led Zeppelin Ii“. Connollyco.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  4. ^ „The Battle Of Evermore by Led Zeppelin Songfacts“. Songfacts.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  5. ^ „When the Levee Breaks by Dead Man“. Artofthemix.org Приступљено 24. 06. 2010.. 
  6. ^ Cecil Adams (25. 04. 2003.). „What's the story behind Led Zeppelin's "Stairway to Heaven?"“. The Straight Dope Приступљено 24. 06. 2010.. 
  7. ^ „100 Greatest Guitar Solos - Tablature for the greatest guitar solos of all time“. Guitar.about.com. 17. 06. 2010. Приступљено 24. 06. 2010.. 
  8. ^ „Top 100 Albums“. RIAA Приступљено 11. 8. 2008.. 
  9. ^ Jim Miller, "Album Review: Physical Graffiti", Rolling Stone, 27 March 1975.
  10. ^ Davis, Stephen (1995). стр. 44, 64, 190, 225, 277. ISBN 978-0-330-43859-9. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]