Летопис попа Дукљанина

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Летопис Попа Дукљанина)
Disambig.svg
За другу употребу, погледајте чланак Краљевство Словена.

Летопис попа Дукљанина односно Gesta Regum Sclavorum или Барски родослов је средњовјековна хроника, настала највјероватније у другој половини 12. стољећа, а по историчару Тибору Живковићу почетком 13. столећа. Вјерује се да је настала у бенедиктинским круговима у Бару. Аутор је анонимни свештеник Барске архиепископије, око чијег се идентитета доста дуго расправљало у историјској науци.

Паралелно са словенским оригиналом, који је изгубљен, настао је и латински пријевод, захваљујући чијим је преписима из 17. вијека овај вриједни споменик јужнословенске писмености сачуван.

Композиција и структура[уреди]

У складу са ставовима латинске средњовјековне историографије аутор хронике Готе и Словене сматра истим народом па своју историју Краљевства Словена почиње досељавањем Гота у област бивше римске провинције Превалитане (данашња Црна Гора), крајем 5. вијека. Хроника садржи каталог гото-словенских владара од краја 5. до средине 12. вијека. Као историјски извор уводни дијелови хронике у цјелини су непоуздани. Међутим, вјеродостојност података које хроника доноси за период од средине 10. до половине 12. вијека, a који се односе на стварање снажног државног језгра у Дукљи, у највећој мјери потврђују извори стране провенијенције. Литерарно најуспјелији дио хронике, прави мали љубавни роман, чини поглавље о животу, љубави и страдању светог краља Владимира и његове жене Косаре, кћерке цара Самуила.

Хроника је значајно свједочанство богатог насљеђа средњовјековне јужне приморске књижевности. У њен састав ушли су прерађени дијелови изгубљених списа:

као и бројне легенде и предања.

Рукописи, редакције и преводи[уреди]

Најстарији познати рукописи хронике потичу из средине 17. вијека. То су тзв. Ватикански рукопис, који је настао око 1650. године у скрипторијуму Ивана Луцића, а чува се у Ватиканској библиотеци, те тзв. Београдски рукопис, преписан највјероватније око 1658. године кога неки истраживачи приписују фра Рафаелу Леваковићу, а налази се у Народној библиотеци у Београду.

  • У књизи De regno Dalmatiae et Croatiae (Амстердам, 1666. године) Трогиранин Иван Луцић публиковао је латински текст хронике и дао му наслов Presbyteri Diocleatis Regnum Sclavorum.
  • Хрватска редакција хронике пронађена је почетком 16. вијека у Крајини (Макарско приморје). По својој садржини представља дио интегралног текста хронике. Док је цјеловита хроника подијељена на 47 глава, Хрватска редакција има 28 глава, од чега се текстови поклапају до 24., а дјелимично и до 26. главе. Посљедње двије главе тзв. Хрватске хронике засебна су цјелина и говоре о владавини хрватског краља Звонимира. Један препис Хрватске хронике, из средине 16. вијека, објавио је Иван Кукуљевић 1851. године.
  • Латински превод Хрватске хронике извршио је књижевник Марко Марулић 1510. године, са предлошка за који је неизвјесно да ли је идентичан оном који је публиковао Кукуљевић. Овај је превод штампао Иван Луцић 1666. године, у већ поменутој књизи.

Вередостојност[уреди]

Србин католик Луко Зоре у књизи "Дубровчани су Срби", на 15.страни пише: "За овај љетопис Рачки каже... нема баш никакве вриедности нити у материјалном нити у формалном обзиру. Симе Љубић вели, да би требало да се тај љетопис "спали на ломачи", а и И.Кукуљевић исто тако од прилике мисли. По овоме... бистро се види, каква ослона има хисторијско државно право на српске земље између Цетинеи Бојане, пошто се оно оснива једино на тијем подацима и вијестима. Име "Црвена Хрватска" спомиње се само у овом извору (у пријеводи је изостављено), па у томе једино налазе хране јадна размахивања и сањарије некојих занесењака. Ето дакле на чему су!" На претходној сраници наводи: ""Надаље је академик (Љ.Јовановић) доказао, да је хрватски љетопис написан у XV вијеку у сјеверној Далмацији..."

Готско-словенски владари[уреди]

Списак готско-словенских владара из Летописа Попа Дукљанина:[1]

  • Сенубалд, владар земље Гота на северу, синови: Брус, Тотила, Остроило
  • Брус, син Сенубалда, владар земље Гота на северу
  • Тотила, син Сенубалда, краљ у Италији
  • Остроило, син Сенубалда, краљ у Илирији
  • Сенулат или Сенудиал, син Остроила, краљ
  • Селимир, син Сенулата, краљ
  • Бладин, син Селимира, краљ
  • Ратомир, син Бладина, краљ
  • четири краља из рода Ратомира
  • Звонимир, из лозе четири краља, краљ
  • Светопелек, син Звонимира, краљ
  • Светолик, син Светопелека, краљ
  • Владислав, син Светолика, краљ
  • Томислав, брат Владислава, краљ
  • Себеслав, син Томислава, краљ
  • Разбивој и Владимир, синови Себеслава, краљеви
  • Каранимир, син Владимира, краљ
  • Тврдослав, син Каранимира, краљ
  • Остривој, нећак Тврдослава, краљ
  • Толимир, син Остривоја, краљ
  • Прибислав, син Толимира, краљ
  • Крепимир, син Прибислава, краљ
  • Светозар, син Крепимира, краљ
  • Радослав, син Светозара, краљ
  • Часлав, син Радослава, краљ

Јужнословенске земље[уреди]

Краљевство Словена, према попу Дукљанину

За јужнословенску историју Летопис попа Дукљанина је исто важан, јер се у њему помиње Црвена Хрватска на тлу данашње Црне Горе (помиње се два пута у целој хроници). По хроници, на вероватно измишљеном државном сабору у Далми, краљевина Светопелека се дели тако да су земље кроз које теку реке са планина у море назване "Maritima" (Приморске земље), а земље кроз које теку реке што се уливају у Дунав назване су "Surbia" (Србија) или "Transmontana" (Загорске земље). Ове две велике области поново се деле, приморски део на Белу Хрватску или Доњу Далмацију (од Далме до Винодола, са Сплитом као седиштем архиепископије) и на Црвену Хрватску или Горњу Далмацију (од Далме до Драча, са Дукљом као седиштем архиепископије), Србија или загорски део на Босну од Дрине на запад и на Рашку од Дрине на исток.

латински оригинал:

Викицитати „...secundum continentiain privilegiorum quae lecta coram populo fuerant, scripsit privilegia, divisit provincias, et regiones regni sui, ac terminos, et fines earum hoc modo: secundum cursum aquarum, quae a montanis fluunt, et intrant in mare contra meridianam plagam, Maritima vocavit; aquas vero que a montanis fluunt contra septentrionalem plagam, et intrant in magnum flumen Donavi, vocavit Surbia. Deinde Maritima in duas divisit provincias: a loco Dalmae... usque ad Valdevino vocavit Croatiam Albam, quae et Inferior Dalmatia dicitur... Item ab eodem loco Dalmae usque Bambalonam civitatem, quae nunc dicitur Dyrachium, Croatiam Rubeam vocavit, quae et Superior Dalmatia dicitur... Surbiam autem, que et Transmontana dicitur, in duas divisit provincias: unam a magno flumine Drina contra occidentalem plagam usque ad montem Pini, quam et Bosnam vocavit. Alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lupiam, et Lab, quam Rassam vocavit. “
({{{2}}})

српски превод:

Викицитати „...према садржају привилегија, које су прочитане у присуству народа, написао је (Светопелек) привилегије и овако поделио регије и провинције своје државе и одредио њихове границе. Оне дуж тока вода, које теку од планина према југу и уливају се у море, назвао је Приморјем. Оне дуж вода које теку од планина према северу и уливају се у велику реку Дунав, назвао је Србијом. Затим је Приморје поделио на две провинције. Ону од места Дувно... до Винодола назвао је Белом Хрватском, која се зове и Доња Далмација... ону од истог места Дувна па све до града Бамбалоне, који се сада зове Драч, назвао је Црвеном Хрватском, која се зове и Горња Далмација... Србију пак која се зове и Загорје, поделио је на две провинције: једну, од велике реке Дрине према истоку све до Борове планине, назвао је Босном; другу, од исте реке Дрине према истоку све до Лапије и Скадарског језера, назвао је Рашком.“
({{{2}}})

Хрватски историчар црногорског порекла Штедимлија (1937) у делу "Regnum Sclavorum" (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин Црвена Хрватска која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода. Сама чињеница да постоји "хрватска верзија" која је "пронађена" вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као "wishful thinking" односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине. Црногорски сепаратисти као и Хрвати силно су се трудили да "докажу" несрпски идентитет Црне Горе, а ако се тим чињеницама дода и информација да је Штедимлија био близак сарадник Анте Павелића, вође усташког покрета, где је био уредник новина и пропагандних памфлета усташког покрета, оправдано се негира веродостојност.

Paul Stephenson пише да је тај текст "одбачен од стране историчара" ("dismissed out of hand by historians") као и да је "сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама" ("preserved only in late and wildly divergent versions"). Такође се каже да "разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непозузданим" ("Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source."), овај рад је по мишљењу модерних историчара углавном фикција ("This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking")

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Мијушковић, Славко, Ур. Љетопис Попа Дукљанина. (ГЗ, Титоград: 1967.)
  • Мошин, Владимир, Ур. Љетопис Попа Дукљанина. (МХ, Загреб: 1950.)
  • Никчевић, Војислав Д., Ур. Monumenta Montenegrina. Књига X. (ИИЦГ, Подгорица: 2003.)
  • Перичић, Едуард., Sclavorum regnum Гргура Барског: Љетопис Попа Дукљанина. (Загреб: 1991.)
  • Ротковић, Радослав. Краљевина Војислављевића XI-XII вијека. (Подгорица: 1999.)
  • Шишић, Фердо, Ур. Летопис Попа Дукљанина. (СКА, Београд/Загреб: 1928.)

Спољашње везе[уреди]