Летопис Попа Дукљанина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За другу употребу, погледајте чланак Краљевство Словена.
Краљевство Словена, према попу Дукљанину

Летопис Попа Дукљанина односно Gesta Regum Sclavorum или Барски родослов је средњовјековна хроника, настала највјероватније у другој половини 12. стољећа, а по историчару Тибору Живковићу почетком 13. столећа. Вјерује се да је настала у бенедиктинским круговима у Бару. Аутор је анонимни свештеник Барске архиепископије, око чијег се идентитета доста дуго расправљало у историјској науци.

Паралелно са словенским оригиналом, који је изгубљен, настао је и латински пријевод, захваљујући чијим је преписима из 17. вијека овај вриједни споменик јужнословенске писмености сачуван. У складу са ставовима латинске средњовјековне историографије аутор хронике Готе и Словене сматра истим народом па своју историју Краљевства Словена почиње досељавањем Гота у област бивше римске провинције Превалитане (данашња Црна Гора), крајем 5. вијека. Хроника садржи каталог гото-словенских владара од краја 5. до средине 12. вијека. Као историјски извор уводни дијелови хронике у цјелини су непоуздани. Међутим, вјеродостојност података које хроника доноси за период од средине 10. до половине 12. вијека, a који се односе на стварање снажног државног језгра у Дукљи, у највећој мјери потврђују извори стране провенијенције. Литерарно најуспјелији дио хронике, прави мали љубавни роман, чини поглавље о животу, љубави и страдању светог краља Владимира и његове жене Косаре, кћерке цара Самуила (види Владимир и Косара).

За јужнословенску историју Летопис попа Дукљанина је исто важан, јер се у њему помиње Црвена Хрватска на тлу данашње Црне Горе (помиње се два пута у целој хроници). По хроници, на вероватно измишљеном државном сабору у Далми, краљевина Светопелека се дели тако да су земље кроз које теку реке са планина у море назване "Maritima" (Приморске земље), а земље кроз које теку реке што се уливају у Дунав назване су "Surbia" (Србија) или "Transmontana" (Загорске земље). Ове две велике области поново се деле, приморски део на Белу Хрватску или Доњу Далмацију (од Далме до Винодола, са Сплитом као седиштем архиепископије) и на Црвену Хрватску или Горњу Далмацију (од Далме до Драча, са Дукљом као седиштем архиепископије), Србија или загорски део на Босну од Дрине на запад и на Рашку од Дрине на исток.

Србин католик Луко Зоре у књизи "Дубровчани су Срби", на 15.страни пише: "За овај љетопис Рачки каже... нема баш никакве вриедности нити у материјалном нити у формалном обзиру. Симе Љубић вели, да би требало да се тај љетопис "спали на ломачи", а и И.Кукуљевић исто тако од прилике мисли. По овоме... бистро се види, каква ослона има хисторијско државно право на српске земље између Цетинеи Бојане, пошто се оно оснива једино на тијем подацима и вијестима. Име "Црвена Хрватска" спомиње се само у овом извору (у пријеводи је изостављено), па у томе једино налазе хране јадна размахивања и сањарије некојих занесењака. Ето дакле на чему су!" На претходној сраници наводи: ""Надаље је академик (Љ.Јовановић) доказао, да је хрватски љетопис написан у XV вијеку у сјеверној Далмацији..."

Хроника је значајно свједочанство богатог насљеђа средњовјековне јужне приморске књижевности. У њен састав ушли су прерађени дијелови изгубљених списа:

као и бројне легенде и предања.

Рукописи, редакције и преводи[уреди]

Најстарији познати рукописи хронике потичу из средине 17. вијека. То су тзв. Ватикански рукопис, који је настао око 1650. године у скрипторијуму Ивана Луцића, а чува се у Ватиканској библиотеци, те тзв. Београдски рукопис, преписан највјероватније око 1658. године кога неки истраживачи приписују фра Рафаелу Леваковићу, а налази се у Народној библиотеци у Београду.

  • У књизи De regno Dalmatiae et Croatiae (Амстердам, 1666. године) Трогиранин Иван Луцић публиковао је латински текст хронике и дао му наслов Presbyteri Diocleatis Regnum Sclavorum.
  • Хрватска редакција хронике пронађена је почетком 16. вијека у Крајини (Макарско приморје). По својој садржини представља дио интегралног текста хронике. Док је цјеловита хроника подијељена на 47 глава, Хрватска редакција има 28 глава, од чега се текстови поклапају до 24., а дјелимично и до 26. главе. Посљедње двије главе тзв. Хрватске хронике засебна су цјелина и говоре о владавини хрватског краља Звонимира. Један препис Хрватске хронике, из средине 16. вијека, објавио је Иван Кукуљевић 1851. године.
  • Латински превод Хрватске хронике извршио је књижевник Марко Марулић 1510. године, са предлошка за који је неизвјесно да ли је идентичан оном који је публиковао Кукуљевић. Овај је превод штампао Иван Луцић 1666. године, у већ поменутој књизи.

Готско-словенски владари[уреди]

Списак готско-словенских владара из Летописа Попа Дукљанина:[1]

  • Сенубалд, владар земље Гота на северу, синови: Брус, Тотила, Остроило
  • Брус, син Сенубалда, владар земље Гота на северу
  • Тотила, син Сенубалда, краљ у Италији
  • Остроило, син Сенубалда, краљ у Илирији
  • Сенулат или Сенудиал, син Остроила, краљ
  • Селимир, син Сенулата, краљ
  • Бладин, син Селимира, краљ
  • Ратомир, син Бладина, краљ
  • четири краља из рода Ратомира
  • Звонимир, из лозе четири краља, краљ
  • Светопелек, син Звонимира, краљ
  • Светолик, син Светопелека, краљ
  • Владислав, син Светолика, краљ
  • Томислав, брат Владислава, краљ
  • Себеслав, син Томислава, краљ
  • Разбивој и Владимир, синови Себеслава, краљеви
  • Каранимир, син Владимира, краљ
  • Тврдослав, син Каранимира, краљ
  • Остривој, нећак Тврдослава, краљ
  • Толимир, син Остривоја, краљ
  • Прибислав, син Толимира, краљ
  • Крепимир, син Прибислава, краљ
  • Светозар, син Крепимира, краљ
  • Радослав, син Светозара, краљ
  • Часлав, син Радослава, краљ

У неким модерним интерпретацијама појединих аутора, готским владарима из Дукљаниновог летописа дата су словенска имена, па је тако Сенубалд постао Свевлад, Брус је постао Брусило, Бладин је постао Владан, итд.[2] Званична историографија оваква тумачења не прихвата. Поједина имена из Дукљаниновог дела се могу историјски повезати са одређеним личностима, као на пример Тотила, који је био краљ Острогота или Сватоплук (код Дукљанина Светопелек), који је био владар Велике Моравске.

Референце[уреди]

  1. ^ http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/duklja/ljetopis_pop_dukljanina_latinicna_redakcija.htm
  2. ^ Јован Деретић, Западна Србија, Чикаго, 1995.

Литература[уреди]

  • Мијушковић, Славко, Ур. Љетопис Попа Дукљанина. (ГЗ, Титоград: 1967.)
  • Мошин, Владимир, Ур. Љетопис Попа Дукљанина. (МХ, Загреб: 1950.)
  • Никчевић, Војислав Д., Ур. Monumenta Montenegrina. Књига X. (ИИЦГ, Подгорица: 2003.)
  • Перичић, Едуард., Sclavorum regnum Гргура Барског: Љетопис Попа Дукљанина. (Загреб: 1991.)
  • Ротковић, Радослав. Краљевина Војислављевића XI-XII вијека. (Подгорица: 1999.)
  • Шишић, Фердо, Ур. Летопис Попа Дукљанина. (СКА, Београд/Загреб: 1928.)

Спољашње везе[уреди]