Законоправило

Из Википедије, слободне енциклопедије
Законоправило светог Саве, Иловички препис из 1262.

Законоправило или Номоканон или Крмчија [1] (гр. номос – грађански закон, канон – црквено правило) је зборник грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети Сава почетком 13. века. Први је српски правни акт и писан је на разумљивом народном језику.

Византијски номоканони[уреди]

Први пут се овакав црквени зборник помиње 451. године у вези са одлукама Халкидонског сабора. У овај зборник укључени су скраћени текстови свих правила - синопсис. Састављање овог зборника приписује се Стефану Ефеском, по коме је и назван Синопсис Стефана Ефеског. Састављање црквено-грађанског зборника, у коме се материја излаже систематски према правним питањима која обрађује, приписује се цариградском патријарху Јовану III Схоластику. Овај зборник садржи и делове 12 новела цара Јустинијана који се односе на црквено-правну проблематику. Познат је као Номоканон Јована Схоластика (око 550), а негде га зову Синтагма Јована Схоластика. Уколико су у зборнику номоканонског типа изложена само правила без тумачења он се назива синтагма. Почетком 7. века у време патријарха Сергеја (610—638) настаје црквени зборник Канонска Синтагма, коју је правник Јулијан спојио са збирком закона из Јустинијановог законодавства (Collectio tripartita), непознатог састављача из истог раздобља. Тако је настао Номоканон у 14 наслова. У овај номоканон су 883. унета правила Трулског и Другог Никејског сабора, затим правила помесних Цариградских сабора и великог броја световних сабора. Патријарх Фотије је за овај номоканон написао предговор и он је назван по њему. Фотијев номоканон је 920. одлуком Цариградског сабора, коме је присуствовало четири патријарха источних цркава, постао и званичан правни акт хришћанске цркве.

Методијев номоканон[уреди]

Први словенски номоканон саставио је Методије (око 868. године). To би био Liber Sclavorum qui dicitur Methodius, поменут у Краљевству Словена, делу попа Дукљанина из Бара, написаном између 1167. и 1173. године. Своје име законик је носио по словенском просветитељу Методију, који је био његов састављач. Састојао се од Методијевог превода Номоканона Јована Схоластика око 550. и из Закона судњи људем (словенска прерада Еклоге). Еклога[тражи се извор од 12. 2013.] (избор закона) је византијски зборник из 740. године, донет за време царева Лава III и Константина V. То је скраћена верзија Јустинијановог зборника. Методијев номоканон (како је био назван овај законик) је вероватно израђен пред Методијев полазак у Доњу Панонију, код кнеза Коцеља и његових Словенаца (869870. и 873874) и био је намењен свим Словенима.

Законоправило светог Саве[уреди]

Фреска Светог Саве, Краљева црква у манастиру Студеница, из 1314.

Свети Сава је 1219. године саставио номоканон под називом Законоправило. То је био први српски устав.[2].

Законоправило или Крмчија [3] је регулисало веома велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева).

Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[4][5] и Прохирон[6] (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Законоправило је имало 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права. Законоправило није само пуки превод византијских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао свети Сава. Због тога Законоправило има своју оригиналност и вредност. Сава је у своје Законоправило унео бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва.[тражи се извор од 06. 2014.] Сава је у Законоправилу нагласио складан однос између духовне и световне власти. Тако је, захваљујући Сави, у Србију пресађена теорија симфоније.

Сачувано је више преписа Савиног Законоправила.

  • Дечански препис је настао око 1340. године. Писан је на танком пергаменту и има 284 листова. Чува се у библиотеци манастира Дечани.

Још у 13. веку Законоправило је пренето у Бугарску, a затим у Русију. Штампано је у Москви 1650. и 1653. године (под називом Крмчија), a затим прештампавано у 18. и 19. веку. Последње издање је из 1914. године. За прво издање је нађено да је погрешно, a друго је растурено у 1.200 примерака, па је допрло и до Срба. Од 17. века Срби се служе Савиним Законоправилом у руским штампаним издањима. Од Руса примљен је назив Крмчија, који указује да се Номоканоном крмари брод црквени.

Законоправило је послужило као основа законодавству српских владара, укључујући и Душанов Законик[7] из 1349. и 1354. године (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Првобитно у Савином Законоправилу нису били Закон судњи људем и Суд цара Леона и Константина (словенске прераде Еклоге). Штампани текст их садржи. Законоправило је постало први законик обновљене Србије, и то почетком маја 1804, тек што је почела Српска револуција. Прота Матеја Ненадовић је тиме настављао Методијев и Савин законодавни рад. На Законоправило наилазимо и у Српском грађанском законику из 1844. године (чланови 93 и 94). У 19. веку је продужено оно што је започето још у 9. веку.

И поред вишевековног прекида државности Срби су сачували своју снагу изграђивања и чувања законског поретка.

Суд Ивана Црнојевића[уреди]

Законодавна традиција српског народа може видети и у Црној Гори. На крају самосталности у феудалном добу, између 1485. и 1490. године, израђен је мали законик од свега седам чланова, Суд Ивана Црнојевића, познат као Суд Царски и Патријаршијски (види Црнојевићи). Ослања се на прераду Душановог законика урађену у Приморју у 15. веку. Крајем 18. и почетком 19. века, када Црна Гора почиње све јасније да се развија као држава, Петар I саставља Законик у 33 пункта (1798. и 1803. године).

Подунавски законик[уреди]

Подунавски законик је био само нацрт, који никада није ступио на снагу. Ипак, он је једно сведочанство o вечитој тежњи Срба да законима уреде своје односе. Срби у Средњем Подунављу (Војводина) су се послужили штампаном Крмчијом да би дошли до свог законика. Назвали су га Суд цара Леона и Константина, као што се у Крмчији назива Еклога (Византијски зборник, скраћена верзија Јустинијановог зборника). Законик је имао 27 чланова. Они у рукопису нису обележени бројевима. Обележавање је извршио Александар Соловјев, који је приредио издање Законика и написао правно-историјски коментар у Гласу Српске академије наука (бр. 157, 1933, стр. 110—151). У члану 16 се казује одакле су узети поједини чланови Законика: из Закона судњег, из Закона градског (Прохирона) и из Суда цара Лава и Константина (Еклоге). Сви се ти закони налазе у штампаној Крмчији. Чланови су више или мање прерађени. Језик је замењен народним, a тек је остао по који траг црквенословенског.

Законик Срба у Средњем Подунављу дописан је другим рукописом после раваничког преписа Душановог законика и Јустинијановог закона (српски скраћени превод Јустинијановог зборника). Рукопис је 1686/87. године био у манастиру Раваници. Подунавски законик је из времена после Сеобе Срба, кад су српски ратници били на Дунаву и кад је имало смисла уносити члан 7, којим се одређује смртна казна за онога ко Турке учи да праве лађе. Вероватно је писан у доба између 1690. и 1697. године, док су Раваничани били у Сент Андреји. „И придохом в некоје место више Будима зовомо Сент Андрија“, — каже даскал Стефан Раванички (према шишатовачком тексту). „Тамо всели се патријарх. Тамо же и ми житељи монастира Раванице в том месте саградихом хиже (колибе) и церков воздвигохом от древа близ брега (обале) дунавског и ту положихом мошти св. Лазара" (кнеза). Патријарх Арсеније III Црнојевић је тада над Србима имао у извесној мери и световну власт. Седмог јуна 1692. године у Сент Андреји је потврдио неког Живка за капетана тителског, a четвртог јануара 1694. године из Баје је писао Суботичанима да „лепо почитују и слушају“ новога капетана „хаџи кир Радована, зовомог Хајваза“. У рукопису је пре Подунавског законика једна страна празна, a има празних страна и после њега. Затим долази „Прилевак из трпезах“, молитва c поменима српских светаца, међу којима је и „ млади царевић Урош в Неродимљи“. Урошеве мошти су пренете у фрушкогорски манастир Јазак 1705. године, што значи да је молитва настала раније. Изгледа да је написана 1686/87. године. Из тог времена би била и многолетствија, која се нижу иза молитава (доноси их П. Сирку, Летопис Матице српске бр. 195, 1898, стр. 104—106). Помиње се и Митрополит београдски и сремски Симеон (први пут се јавља у изворима из 1682. године). Он је 1690. године оставио своју епархију и отишао у манастир Савину, код Херцег Новог у Боки которској. Рукопис којим су писане молитве и многолетствија различит је од рукописа којим су писани Душанов законик и Јустинијанов закон, и од рукописа којим је записан Подунавски законик. У препису су откривена још три рукописа, тако да их укупно има шест.

Рукопис је набавио Павле Шафарик пред крај свога бављења у Новом Саду (1831). Сад је у његовој збирци рукописа у Народном музеју у Прагу.

Види још[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:
Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Референце[уреди]

  1. ^ „Номоканон - Историјска Библиотека“. Istorijska-biblioteka.wikidot.com Приступљено 17. 10. 2012.. 
  2. ^ http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf
  3. ^ „miodrag petrovic - zakonopravilo sv.save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download“. 4shared.com. 11. 3. 2008. Приступљено 17. 10. 2012.. 
  4. ^ „S. P. Scott: The Civil Law“. Constitution.org. 19. 6. 2002. Приступљено 17. 10. 2012.. 
  5. ^ Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (20. 7. 2012.). „::: The Roman Law Library (Last Update : July 20, 2012 )“. Web.upmf-grenoble.fr Приступљено 17. 10. 2012.. 
  6. ^ http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0584-9888/2004/0584-98880441099S.pdf
  7. ^ „Dusanov Zakonik“. Dusanov Zakonik Приступљено 17. 10. 2012.. 

Спољашње везе[уреди]