Чајниче

Из Википедије, слободне енциклопедије
Чајниче

Чајниче
Чајниче

Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Републике Српске Република Српска
Општина Општина Чајниче
Становништво
Становништво (2013) 2.401
Положај
Координате 43°33′00″N 19°04′00″E / 43.55, 19.066667
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Чајниче на мапи БиХ
{{{alt}}}
Чајниче
Чајниче на мапи БиХ
Остали подаци
Позивни број 058


Координате: 43° 32′ 60" СГШ, 19° 04′ 00" ИГД

Чајниче (од перз. чај-вода и нич-добра) је насељено мјесто и сједиште општине Чајниче на крајњем истоку Републике Српске на граници са Црном Гором. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Чајниче укупно је пописано 2.401 лица.[1]

Историја[уреди]

Центар Чајнича

У историјским документима се први пут помиње 1477. године као један од важнијих градова у Херцеговачком санџаку. Развоју Чајнича у то вријеме посебно су доприносили рудници гвожђа, једини у Херцеговачком санџаку као и положај који је заузимао на трговачком путу (Стамболска џада) између Дубровника и Истанбула. Овај градић је богат културно-историјским мотивима. Стара православна црква први пут се спомиње 1492. године. У XVII веку чајнички ковачи су били познати по вештини обраде метала, а у мјесту је постојала и ковачница новца.

Чајничке цркве[уреди]

Оба чајничка православна храма налазе се у истој порти и посвећени су Успењу Пресвете Богородице. Старија црква се спомиње у 15. веку, што не значи да је тада грађена, већ је можда и старија. Првобитни храм је разорен највероватније приликом турског освајања Чајнича. Обновљени храм је страдао у Другом светском рату у ноћи између 11. и 12. априла 1943. године, након што су Италијани запалили складиште експлозива које је било стационирано у црквеној порти. Храм је обновљен 1946. године у готово истом облику као и раније. Тако обновљени храм освећен је 20. јула 1946. год.

Нова чајничка црква Успења Пресвете Богородице

Нови храм је грађен прилозима верног народа у периоду од 1857-1863. године. Зидали су га неимари из Велеса који су урадили и унутрашње зидне слике, даривали неке од икона и иконостас у резбарији. Кров је украшен са 18 мањих и већих кубета, а на западној страни је од 1893-1897. године подигнут високи звоник. Нови храм је страдао од јаких земљотреса при чему су попуцали неки сводови. У Другом светском рату након експлозије храм је претрпео велика разарања. Од последица експлозије и прокишњавања у ноћи између 26. и 27. марта 1946. године урушило се неколико кубета, сводова и дио јужног зида. Након десет година почело се са обновом. Обновом је задржан првобитни изглед храма, а нови иконостас у дуборезу од ораховине дело је охридских мајстора. Обновљену светињу је освештао Патријарх српски Господин Герман на Малу Госпојину 1959. год.

Чајничке цркве имају богату ризницу коју чине старе књиге, иконе, прилози верника из разних периода и други значајни музејски експонати. Посебно су значајни: Чајничко Јеванђеље (рукописна књига из 14. века), Црнојевићев Октоих из 1494. године, Први писани спомен чајничке цркве из 1492.год., Псалтир Ђурађа Црнојевића из 16. века, Рукописно Јеванђеље попа Оливера из 1513. године, Октоих Божидара Вуковића из 1537. године, икона са приказом житија Св. Георгија из 1574. године итд. У порти се налази и конак за поклонике и ходочаснике.

Чудотворна икона Пресвете Богородице чајничке[уреди]

Чајниче је данас најпознатије по чудотворној икони Пресвете Богородице чајничке, познате и под именом Чајничка Красница. Ова икона се чува у новом храму на посебном престолу, на сјевероисточној страни, и испред ње непрестано светле кандила. Та кандила се, по казивању очевидаца, нису угасила чак ни у вријеме експлозије у Другом светском рату када је црква претрпела велико разарање.

Икона Пресвете Богородице Чајничка Красница
Икона Св. Јована Крститеља

Према народном и предању Цркве ову икону је начинио Св. Апостол и Јеванђелиста Лука. На једној страни налази се лик Пресвете Богородице са Христом, а на другој Св. Јована Крститеља. Она је давно донесена у Србију и била је у дому Немањића још од времена краља Милутина, а цар Урош ју је даривао манастиру Бања код Прибоја на Лиму у знак захвалности Богу за своје срећно излечење у том манастиру после дуже болести. Након што су 1594. године мошти Св. Саве однете из манастира Милешева, Турци су запалили и опљачкали манастир Бању и тада је један сељак спасао Свету Икону из ватре и пренео преко Лима у чајничку цркву (данашњи стари храм) где се налазила 370 година, па је премештена у нову цркву. Због старости и страдања у пожарима ликови на икони су били потамнели, нарочито лик Св. Јована Крститеља, док су лица на икони Пресвете Богородице са Христом сачувана. Године 1868. један кујунџија је урадио оков од злата и сребра за обе стране иконе тако да су остала видљива само лица Светих. Лице Св. Јована Крститеља заштићено је кожом. Круна Пресвете Богородице била је украшена једним већим и са неколико мањих дијаманата. Због великих чуда која су се дешавала пред овом иконом по Милости Божијој, а молитвама Пресвете Богородице, када се почело причати да ће се 1868. године обновити манастир Бања и тамо вратити икона, побунили су се сви мештани, не само православни него и муслимани, католици и Јевреји и хтели су то спречити чак и оружјем, па је тако икона остала у Чајничу. За вријеме Другог светског рата, после експлозије, непријатељске трупе су пљачкајући цркву извадиле дијаманте из круне Пресвете Богородице. Икону и друге црквене драгоцености Срби су пренели у једну српску кућу и тако сачували од осталих непријатељских дивизија. По одласку тих дивизија икона је пренета у цркву у селу Стречање у Санџаку. Било је предлога да се пренесе у Београд и сачува до краја рата, али се томе народ успротивио. Одатле је пренета у једну пећину, где је чувана под стражом, затим у цркву у селу Слатина код Фоче, а потом у село Трпиње где остаје до краја рата у малој пећини. Враћена је у Чајниче по обнови старе цркве, а у нову је пренета по њеној обнови. Данас овој светињи притичу многи верници из разних крајева. Чуда се и даље пројављују. Тако је и лик Св. Јована Крститеља почео да се сам обнавља.

Географија[уреди]

Налази се у горњем Подрињу на двадесетом километру пута Горажде-Пљевља, на надморској висини од 816 метара. Лежи између планине Цицељ (1433 m) и Чивчи Брда (1326 m), на реци Јањини десној притоци Дрине.

Спорт[уреди]

Чајниче је сједиште фудбалског клуба Стакорина.

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Чајнича

По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Чајниче је имала 8.956 становника, распоређених у 36 насељених места.

Националност[2] 1991. 1981. 1971.
Срби 4.709 (52,57%) 4.892 (47,58%) 5.353 (46,13%)
Муслимани [a] 4.024 (44,93%) 4.880 (47,47%) 6.065 (52,27%)
Хрвати 5 (0,05%) 16 (0,15%) 29 (0,24%)
Југословени 77 (0,85%) 231 (2,24%) 14 (0,12%)
остали и непознато 141 (1,57%) 261 (2,53%) 141 (1,21%)
Укупно 8.956 10.280 11.602

Град Чајниче (1991. године)

укупно: 3.152

Националност[2] 1991.
Срби 1.802 (57,17)
Муслимани 1.192 (37,81)
Хрвати 2 (0,06)
Југословени 51 (1,61)
остали и непознато 105 (3,35)
  1. ^ Муслимани се данас изјашњавају као Бошњаци.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Књига: „Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
  • интернет - извор, „Попис по мјесним заједницама“ - http://www.fzs.ba/Podaci/nacion%20po%20mjesnim.pdf

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Чајниче