Ђурађ Црнојевић
| Ђурђе Црнојевић | |
|---|---|
| Датум смрти | 1514. |
| Место смрти | Анадолија (Турска) |
| Период | 1490 — 1496. |
| Порекло и породица | |
Ћурђе Црнојевић (друга пол. ХV в.), зетски господар и први српски штампар, владао 1490 — 1496). Најстарији син Ивана Црнојевића, после чије смрти је дошао на власт.
Садржај |
[уреди] Живот
Ђурађ је замењивао оца често на власти, а последње године Ивановог живота непрестано. Први пут се оженио Јеленом, ћерком Карла Мусакија Топије. Шта се са Јеленом после бурних потреса у Зети и Албанији догодило, није познато. Претпоставке постоје да више није била у животу или да га је напустила. Када је Ђурађ преузео престо, Паоло Ерицо которски кнез и провидур (1489 — 1491.), нуди му своју рођаку за жену, желећи да реши Црногорско - Млетачке односе. Ђурађ Црнојевић, јула 1490. године жени се Јелисаветом девојком из венецијанске властелинске породице Антониа Ерица. Кроз женидбу се ослања на млетачку политику у Средоземљу. Дуго су Црногорци били незадовољни Ђурађевом женидбом са Јелисаветом. Последица тог не задовољства се огледала кроз преувеличавање да је Јелисавета узрок свађе браће Ђурађа, Стефанице и Станка. Уједно су је окривили за пад Зете.
У политици, Ђурађ наставља линију свога оца, укључујући се у борбу против Турака. Он се као и његов отац ослањао на Млетачку републику, али је касније такође морао да прихвати турско вазалство.
Владао је Црном Гором од 1490—1496. године. Након што је сишао са политичке сцене, када је Зета била скоро у потпуном ропству Османлија, повлачи се на своје поседе у Будви, са себи најближима. По наводима из дјела „Diarii“ венецијанског иосторичара Марина Сануда (1466-1536) од Шарла VIII од Валоа (1470–1498) француског краља, Ђурађ је преко Млетачке републике тражио помоћ у борби против Османлија и повраћају пријестола у Црној Гори. Помоћ је тражио и од папе и Млетачке републике, у вријеме када се са породицом налазио у Венецији (1496).
Против Османлија ће подићи устанак 1501. године, али због неуспеха биће приморан да се преда Турцима. Претпоставља се да је умро после 1503. године, највероватније 1514, на имању у Анадолији које му је поклонио султан Бајазит II
[уреди] Књижевни значај и заслуге
Упркос краткотрајности његове владавине и ограниченим средствима којима је располагао, Ђурађ Црнојевић је оставио дубоку бразду у историји српске средњовековне културе. На Цетињу 1493. основао прву српску штампарију, са штампарском пресом и алатом из Венеције и словима, матрицама и опремом израђеним на Цетињу. Уз помоћ седморице радника и јеромонаха Макарија, који му је израдио слова и штампао књиге (Макарије је умро у Хиландару 1528, где се вратио пошто је штампао и прве влашке словенске књиге у Трговишту, 1510. и 1512), Ђурађ је наставио традицију старе писарске вештине новим техничким средствима, наводећи у једној инкунабули као разлог свог прегнућа оскудицу у рукописним књигама због рушилачког налета Турака. Из цетињске штампарије изашло је 5 књига: Октоих првогласник (1493/94), делимично сачуван Октоих петогласник (1493/4), Псалтир с последованијем (1495), Требник, сачуван у одломцима, и изгубљено Четворојеванђеље (1495/6). Падом Зете 1499. гаси се и зетска штампарија.
[уреди] Превод на савремени српски језик
- Ђурађ Црнојевић и мних Макарије у поговору штампаног Октоиха, у „Стари српски записи и натписи“, приредио Милорад Павић, Београд, Просвета и СКЗ, ед. Стара српска књижевност у 24 књиге, 1986, 126-127.
[уреди] Литература
- Редакција за историју Црне Горе, Историја Црне Горе,(Књига 2, том 2), Титоград, 1970.
- Редакција за историју Црне Горе, Историја Црне Горе,(Књига 3, том 1), Титоград, 1975.
- Историја Српског народа, књига II, Доба борбе за очување и обнову државе (1371-1537), Српска књижевна задруга, Београд 1982.
- Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991.
- Ердељановић Ј., Стара Црна Гора, Славољубље, Београд 1978.
- Црна Гора, Књижевне новине, Београд 1976.
- Станојевић с., Народна енциклопедија, књига IV, 1929.
- Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 63.
- Група аутора: Историјски лексикон Црне Горе, књига 5 „Daily Press-Вијести“, 2006.
