Пређи на садржај

Вељко Јанковић

С Википедије, слободне енциклопедије
вељко јанковић
Вељко Јанковић
Лични подаци
Датум рођења(1911-06-11)11. јун 1911.
Место рођењаПодгорица, Краљевина Црна Гора
Датум смрти7. мај 1974.(1974-05-07) (59 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Вељко Јанковић (Подгорица, 11. јун 1911Београд, 7. мај 1974), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Родио се у Подгорици 11. јуна 1911. године у радничкој породици. Основну школу је завршио у доном граду, али школовање није могао да настави због сиромаштва своје породице. Отац Mило га је послао на изучавање столарског заната, а након тога се запослио као столар у Подгорици. Постао је члан Уједињених радничких синдиката 1935. године и радио је на организацији многих акција против тадашње владе. Члан КПЈ постао је 1939. године.[1]

За време Другог светског рата био је међу првима који су учествовали у диверзантским акцијама у Подгоричком срезу. Учествовао је у нападу на Пљевље 1. децембра 1941. године. Када је формирана Пета пролетерска бригада 12. јуна 1942. године постао је њен борац. До лета 1943. године учествовао је у свим борбама које је водила ова бригада. Истакао се храброшћу у борбама код Прозора, Горњег Вакуфа и Бугојна. Због исказане храбрости у борбама на прузи Доњи ВакуфЈајце постао је командир 2. чете у 4. батаљону. Са четом је прошао све борбе у Петој непријатељској офанзиви. Два пута је рањен приликом пробоја немачког обруча на Сутјесци.[2]

Након продора у Источну Босну постављен је за команданта 2. батаљона у Петнаестој мајевичкој бригади. Предводио је батљон у борбама за ослобођење Бијељине, Градачца и Модриче. Предводио је батаљон у тешким и крвавим борбама за ослобођење Тузле. У борбама за ослобођење Прњавора и Дервенте тешко је рањен. На челу 18. ударне бригаде борио се против четника који су се повлачили из Србије, а у борбама за Шамац и Орашје заробио је комплетан батаљон 13. немачке СС−дивизије.[3]

На почетку 1945. године упућен је у Београд на школовање где је завршио Вишу војну академију. Након завршетка рата био је на високим војним дужностима у ЈНА.

Умро је у Београду 7. маја 1974. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.[3]

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]