Вељко Драгићевић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
вељко драгићевић
Лични подаци
Датум рођења(1911-00-00)1911.
Место рођењаПогпећ, код Подгорице, Краљевина Црна Гора
Датум смрти25. мај 1944.(1944-05-25) (32/33 год.)
Место смртиДрвар, НД Хрватска
Професијавојно лице
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Чинмајор НОВЈ

Вељко Драгићевић (Погпећ, код Подгорице, 1911 — Дрвар, 25. мај 1944), подофицир Југословенске војске, учесник Народноослободилачке борбе, радио-телеграфиста и начелник Одељења за везу Врховног штаба НОВ и ПОЈ.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1911. године у засеоку Погпећ, код Подгорице.[1] Потиче из племена Пипери.

Био је ваздухопловни наредник Југословенске војске. Након Априлског рата 1941. године, заједно са другим припадницима Југословенског краљевског ратног ваздухопловства нашао се у Каиру. Као радио-телеграфиста, био је прикључено првој британско-југословенској војној мисији, која је септембра 1941. године, била упућена у Југославију. На челу ове мисије био је британски капетан Бил Хадсон, а у њој су били и ваздухопловни мајори Захарије Остојић и Мирко Лалатовић.[2]

Британском подморицом „Тријумф”, 20. септембра 1941. стигли су до јадранске обале у Перазића Долу, код Петровца. Потом су их прихватили црногорски партизани и одвели до Главног штаба НОП одреда Црне Горе. У пратњи Милована Ђиласа, Митра Бакића и Арсa Јовановића, 13. октобра су кренули из Црне Горе ка Ужицу. Око 22. октобра су стигли у ослобођено Ужицу, где се Хадсон сусрео са Врховним командантом НОП одреда Југославије Јосипом Брозом Титом, док су мајори Остојић и Лалатовић одмах продужили на Равну гору, у Штаб Драже Михаиловића.[2]

Неколико дана касније, 25. октобра мајор Остојић се вратио у Ужице по Хадсона и Драгићевића, али је Драгићевић одбио да иде у Штаб Драже Михаиловића и одлучио да остане са партизанима. Тада је био укључен у рад прве партизанске радио-станице, којом је у почетку руководио Садек Костовски звани Чеда Македонац. Као искусном радио-телеграфисти била му је поверена дужност шефа радио-станице Врховног штаба НОПОЈ. Заједно са Вељком радили су и Павле и Бранка Савић, који су били шифранти.[3][4]

Током рата Вељко је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а када су маја 1943. године уведени официрски чинови у НОВ и ПОЈ Вељко Драгићевић је био унапређен у чин мајора.[4]

Погинуо је 25. маја 1944. године приликом немачког ваздушног десанта на Дрвар.[3][4]

Учесник Народноослободилачког рата, од 1942. године била је и његова супруга Зора (1917—1944), родом из Ирига. Она је такође радила у Врховном штабу, као куварица Врховног команданта НОВ и ПОЈ маршала Јосипа Броза Тита. Погинула је заједно са супругом, приликом десанта на Дрвар.[3][1][4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Споменица црногорским антифашистима 2000, стр. 379.
  2. ^ а б Ћирковић 2009, стр. 495.
  3. ^ а б в Младеновић 2006, стр. 49.
  4. ^ а б в г Кучан 1996, стр. 41.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Кучан, Виктор (1996). Борци Сутјеске. Београд: „Завод за уџбенике и наставна средства”. 
  • Споменица црногорским антифашистима (PDF). Цетиње: Одбор за обележавање шездесетогодишњице Тринаестојулског устанка у Црној Гори. 2000. 
  • Младеновић, Мирослав (2006). Тито од устанка до победе 1941—1945. Београд. 
  • Ћирковић, Симо (2009). Ко је ко у Недићевој Србији 1941—1944. Београд: „Просвета”. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вељко_Драгићевић&oldid=26839678”