Пређи на садржај

Жана Моро

С Википедије, слободне енциклопедије
Жана Моро
Жана Моро на Филмском фестивалу у Сан Себастијану 2006.
Лични подаци
Датум рођења(1928-01-23)23. јануар 1928.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти31. јул 2017.(2017-07-31) (89 год.)
Место смртиПариз, Француска
Занимањеглумица
Рад
Активни период1947 - 2017
Веза до IMDb-а

Жана Моро (фр. Jeanne Moreau; Париз 23. јануар 1928Париз 31. јул 2017) бивша је француска филмска глумица.

Каријеру је почела 1946. године у Комеди франсез, са којом је дебитовала 1947. године на фестивалу у Авињону. На филм прелази 1951. године. Прославила се у филмовима француског Новог таласа, после Другог светског рата. После улога у филмовима француског режисера Луја Мала из 1958. године Лудост и Љубавници (Les Amants) скренула је пажњу на себе.[1]

Живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Породица и порекло

[уреди | уреди извор]

Власник ресторана на Монмартру, Жанин отац Антанол, упркос противљењу своје породице, оженио се са Британком Кетлин Бакли, играчицом која је из Енглеске дошла у "Фоли Бержер".

Жана Моро 1958. године

Жана се родила 1928. године. За време рата и окупације Француске породица се преселила у други крај града, у стан који се налазио изнад прометног бордела. Мајка је играла и тако зарађивала за живот. Родитељи су јој се растали када је имала 11 година. Мајка се вратила у Енглеску са млађом сестром Мишел, а Жана је остала са оцем у Паризу. Касније је истицала да је била очева мезимица а да је од мајке наследила љубав према испијању чаја с млеком. У том периоду посећивала је париска позоришта и маштала о каријери плесачице.[2][3]Када је имала 15 година и видела представу Антигона пожелела је да буде глумица.

Жана Моро први пут се удала као изузетно млада 1949. године за Жана Луја Ришара, француског глумца, редитеља и сценаристу од кога се развела 1955. године. Потом се удала и за прослављеног америчког редитеља Вилијема Фридкина 1977. године. Тај брак је трајао две године.[2][1]

Њена веза с Лујом Малом окончана је после успеха филма Љубавници, но некако у то време редитељ и филмски критичар Франсоа Трифо и његово окружење постају део свакодневице Жане Моро.

Била је у љубавној вези и са модним креатором Пјером Карденом као и са Марчелом Мастројанијем.[1]

Жана Моро је умрла у својој кући у Паризу 31. јула 2017. године, у својој 89. години живота. Председник Француске Емануел Макрон изјавио је поводом смрти славне глумице да је Моро била "отелотворење француске кинематографије" и "слободан дух који се увек супротстављао утврђеном реду".[4]

После вести да је умрла, славна глумица Брижит Бардо изјавила је да је Жана Моро волела живот и ризике, те да је у томе била бескомпромисна. Када је посао у питању, Жана се с предумишљајем препуштала ризику који је подразумевао сарадњу с људима што деле иста или слична мишљења. Они други филмско хазардерство велике глумице могли су да гледају само на екрану.[2]

Икона Новог таласа

[уреди | уреди извор]

Жана је деловала меланхолично, често тужно. Њен сексепил долазио је са супротне стране. Груб глас, изузетна дикција, оштар поглед и одлучност у настојању да изложи и оправда свој став, биле су неке од карактеристика славне Парижанке.

Средином шездесетих година новинар немачког листа "Шпигел" питао ју је да ли је она заиста тужна жена, Жана је одговорила:

"Нисам, уопште нисам тужна. Напротив, ја сам весела. А знате шта не волим? Не волим да живим извештачено као класичне филмске звезде. Мислим да треба бити стално међу људима, а ја највише волим да будем међу својим пријатељима. Само понекад желим да будем сама.”[2]

Жана Моро је прва француска глумица која се на филму појавила нага. Феминисткиња од почетка.[5]

Глумачка каријера

[уреди | уреди извор]

Жана Моро је била образована глумица, завршила Конзерваториј у Паризу, а потом Француску комедију.[6]

Каријеру је почела у позоришту "Комеди франсез" одмах после Другог светског рата. Као ученица 1946. дебитује у представи Излазак сунца, а годину дана касније игра у Тургењевљевом комаду Месец дана на селу. Улоге ће се смењивати, али Жана ће свој таленат потпуно открити почетком педесетих у улогама Наталије од Оранжа (Хамбуршки принц, Фон Клајнста) и Лукреције (Нова Мандрагора, Ж. Вотјеа).[2]

Жана Моро 1991. године

Позоришни успех пратио је и њену надолазећу филмску каријеру. На филму дебитује 1948. године у Последњој љубави Жана Стелија, а две године касније код Андреа Бертомјеа добија главну улогу у филму Пигал – Сен Жермен де Пре. Жана игра главне улоге, али и оне споредне.[2]

До Лифта за губилиште Луја Мала, који јој доноси светску славу, остварила је низ значајних улога попут насловне у Краљици Марго Жана Древијеа, Интриганткињама Анрија Декоена или Др Швајцеру Андреа Агеа.

Каријеру су обележиле и улоге у остварењима: Човек мог живота (Ги Лефранк), Жилијета (Марк Алегре), Господин Ле Кеј (Андре Пергаман), Вучица (Луј Заславски), Чудни господин Штир (Ремон Бејли). Није одбијала улоге које су јој нуђене. Рекла је:

"Снимала сам све што ми се нудило. Сматрам да на почетку каријере глумица и не треба друкчије да поступа. На тај начин она се навикава на рад на филму и то јој омогућава да је запазе значајни редитељи."[2]
Жана Моро 2009. године

Следи сарадња са Орсоном Велсом. Улога у филму Процес (1962) је доводи на снимање у тадашњу Југославију. Следи улога у Фалстафу (1965).

Између Лифта за губилиште и филма Живела Марија, успешна сарадња с Малом обухвата и малу улогу у Лудом пламену (1963). Година 1963. година је била изузетно важна у каријери Жане Моро. Обележила ју је сарадња с Луисем Буњуелом, Жаком Демијем и Џоном Франкенхајмером. Буњуел је већао о главној улози свог будућег филма Дневник једне собарице. Буњуелово присуство на Фестивалу у Кану искористила је Жана Моро и затражила од редитеља заједнички доручак. Буњуел је прихватио позив и до краја доручка одлучио је да улогу повери Жани Моро. Тај филм 1964. године Жани Моро доноси награду за најбољу женску улогу на Фестивалу у Карловим Варима.[2]

Следи сарадња са једним од њених омиљених редитеља Жаком Демијем на филму Залив анђела. Међу Жаниних готово 150 филмских и телевизијских улога незаобилазна је и она у Љубавницима (1958) Луја Мала, која јој је донела награду у Венецији.[2] Кански еквивалент (награду је поделила с Мелином Меркури) добија 1960. за улогу у филму Модерато кантабиле. Успеси у Венецији и Кану пренели су се на Берлински фестивал 1961. године где је њена сарадња с Мастројанијем запажена у филму Ноћ Микеланђела Антонионија.

Жана Морао је у наредном периоду играла насловну улогу у Жан-Луј Ришаровом филму Мата Хари, агент Х21 (1964). Следи сарадња са Трифоом. Године 1962. глуми у филму Жил и Џим који је доживео успех. Затим су ту 400 удараца (1959) и Невеста је била у црнини (1968).[2]

Сем снимања у Европи и у Француској, Жана Моро је каријеру градила и ван Старог континента. Године 1976. сарадња с Џозефом Лоузијем и Аленом Делоном на Господину Клајну, затим улога Диди у Последњем тајкуну, завршном филму каријере Елије Казана, који представља екранизацију Фицџералдовог романа. И поред успешних америчких продукција (Воз, Победници, Жути ролс-ројс), Жана Моро је често истицала предности рада у Европи, пре свега у Француској, говорећи да јој рад с пријатељима даје могућност да преправља сцене и да води дуге разговоре с редитељем док сваку ствар не поставе на своје место.[2]

Гроб Жане Моро

Следила је улога у филму Преостало време (2005) Франсоа Озона. Играла је и у својим 80-им годинама, а међу последњим њеним филмовима био је Le talent de mes amis Алекса Луца из 2015. године.[3]

Била је позната по дубоком гласу и извожењу "Le Tourbillon de la Vie" у филму Жил и Џим.[3]

За часопис "Тајм" шездесетих година Жана Моро је дала интервју где је дала тумачење професије, из личног угла:

„Како ми је мрско када чујем да људи говоре о глуми као о професији. Глума уопште није професија; то је начин живота, један начин који употпуњује онај други. Глумцу је потребан осећај стапања, несвесна сродност с улогом, ништа више од тога. Нема ни говора о трагању за личношћу из стварног живота. Апсурдно је и помислити да се за само неколико недеља може ући у једну личност. Уопште не студирам своје улоге пре него што камере почну да снимају. И онда, одједном, све почиње.”[2]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Осим бројних глумачких награда, Жана Моро је добила и готово сва европска почасна признања за каријеру.

Добитница је награде за најбољу глумицу у Кану за улогу у филму Модерато кантабиле 1960. године. Добила је награду Бафта за најбољу страну глумицу за улогу у филму Живела Мариа! Луја Мала 1967. године.[3]

Добила је почасног Оскара за животно дело и награду Цезар 1993. године за филм Старица која је ходала морем Лорена Ајнемана.[2][1][4]

Познатији филмови

[уреди | уреди извор]
  • Љубавници (Les Amants)- Луј Мал (Louis Malle 1958 )
  • Модерато кантабиле (Moderato cantabile) - Питер Брук (Peter Brook 1960)
  • Ноћ (La Nuit) - Микеланђело Антониони (Michelangelo Antonioni 1961)
  • Жил и Џим (Jules et Jim) - Франсоа Трифо (François Truffaut 1962)
  • Процес (Le Procès) - Орсон Велс (Orson Welles 1962)
  • Дневник једне собарице (Le Journal d'une femme de chambre) - Луис Буњуел (Luis Buñuel 1964)
  • Невеста је била у црнини (-(La mariée était en noir)-) - Франсоа Трифо (François Truffaut 1969} - 1967)
  • Мало позотиште Жана Реноара (-(Le Petit Théâtre de Jean Renoir)-) - Жан Реноар (Jean Renoir 1969)

Жана Моро на филму се, осим као глумица, опробала и као редитељ и сценариста. Окушала се као редитељ снимивши два филма:

  • Светло (Lumière) 1976
  • Адолесценткиња (L'Adolescente) 1978[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д „Жана Моро, заводница и бунтовница у животу и на филмском платну”. Блиц. Приступљено 14. 1. 2021. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Сећање на...Жана Моро”. Кинотека. Приступљено 14. 1. 2021. 
  3. ^ а б в г „Преминула Жана Моро”. Seecult. Приступљено 14. 1. 2021. 
  4. ^ а б „Преминула француска глумица Жана Моро”. Дневник. Приступљено 14. 1. 2021. 
  5. ^ „Циклус: глумице”. Institutfrancais. Приступљено 14. 1. 2021. 
  6. ^ „Жана Моро”. PULSE. Приступљено 14. 1. 2021. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]