Пређи на садржај

Пчеларице

С Википедије, слободне енциклопедије

Пчеларице
Шест афричких пчеларица
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Цхордата
Класа: Авес
Ред: Цорацииформес
Породица: Меропидае
Рафинесqуе, 1815
Родови
       Аппроxимате ареа ин wхицх
бее-еатер специес регуларлy бреед

Пчеларице (лат. Meropidae) су породица птица из реда модриврана.

Већина врста живи у Африци, али неке се појављују у јужној Европи, Аустралији и на Новој Гвинеји. Карактерише их шарено перје, витко тело и обично издужена централна репна пера. Све имају кљунове савијене према доле и шиљаста крила, која им дају изглед ластавице у лету. Постоји 26 врста.

Као што њихов назив каже, пчеларице се углавном хране летећим инсектима, посебно пчелама и осама. Њих ухвате у зраку бацивши се с неке гране.[1] Иако једу све летеће инсекте, пчеле доминирају у њиховој прехрани. Опнокрилци (мрави, пчеле и осе) чине 20% до 96% свих поједених инсеката, а од тога пчеле чине отприлике трећину.[2]

Пре него што поједе плен, пчеларица му скине жаоку тако што седне на грану и удара плен о неку тврду површину. Тако из инсекта извуче и већину отрова. Занимљиво је да пчеларице лове само инсекте који се у том тренутку нађу у ваздуху, а игноришу оне који су слетели.

Пчеларице су веома друштвене. Окупљају се у колоније и гнезде се у тунелима које ископају на песковитим и стрмим обалама. Често у ту сврху користе обале река које су се урушиле. Женка обично снесе 2-9 белих јаја по леглу (зависно од врсте). Како живе у колонијама, улази у гнезда су им обично означени изметом беле боје. Већина врста је моногамна и оба родитеља се брину о младима, понекад уз помоћ неких других птица из колоније.[1]

Опис

[уреди | уреди извор]
Merops orientalis полеће.

Пчеларице су морфолошки прилично једнолична група. Деле многе особине са својим сродницима из реда модриврана попут водомара и златоврана. Имају велике главе (али не толико колико њихови сродници), кратке вратове, шарено перје и кратке ноге. Крила им могу бити и широка и шиљаста, а њихов облик је уско повезан с начином храњења и тенденцијама према селидби. Краћа и шира крила постоје код врста које су станарице и лете краће време док траже храну у густим шумама и тршћацима. Оне с издуженијим крилима се чешће селе. Све пчеларице су веома добро прилагођене лету. Снажно се одбацују у ваздух, лете директно, без зарањања и могу брзо мењати смер лета. Међутим, пчеларице ретко лебде у зраку.[3]

Кљунови пчеларица су закривљени, дуги и имају оштар врх. Могу јако угристи, посебно на врху, и то користе као пинцету како би ухватиле инсекте у ваздуху и здробиле оне мање. На кратким ногама се налазе слаба стопала. Док ходају, крећу се једва нешто боље од гегања. Имају оштре канџе које користе када слећу на вертикалне површине и такође за ископавање гнезда.[3]

Перје код ових птица је веома шарено и код већине врста доминира зелена боја. Merops nubicus и Merops nubicoides су углавном ружичасте боје. Већина пчеларица рода Merops има линију преко очију (тако звану „маску”) и многе имају различито обојена грла и лица. Удео зелене боје овде варира од скоро потпуне прекривености тела зеленом код Merops orientalis до скоро никакве код Merops albicollis. Три врсте из екваторијалне Африке уопће ни немају зелене боје: Merops gularis, Merops muelleri и Merops malimbicus. Неколико врста има дугу траку на репу, а код неколико њих се ово проширило у „рекете”.[3]

Постоји само мала разлика код полова већине врста. Код неких врста дужица ока је црвена код мужјака и смећкасто-црвена код женки, а код врста с дугим репом, репови су мало дужи код мужјака. I жута пчеларица и Nyctyornis amictus показују разлике у боји перја, а Merops ornatus има другачије обликован реп.[3]

Распрострањеност, станиште и селидба

[уреди | уреди извор]
Nyctyornis athertoni је везана за кишне шуме.

Пчеларице настањују Стари свет, од Европе до Аустралије. Највише врста настањује Африку, а многе живе и у Азији. Једна врста, жута пчеларица, настањује Европу; Merops ornatus настањује Аустралију, а Merops superciliosus настањује и Мадагаскар (као и добар део Африке). Врсте рода Merops, који садржи највише њих, су распрострањене у целом ареалу ове породице. Nyctyornis је ограничен на Азију, од Индије, југа Кине и југа Јапана, тј. Острва Рјукју до Суматре и Борнеа. У род Meropogon спада само једна врста која настањује Sulawesi у Индонезији.[3]

Пчеларице су прилично скромне по питању потреба у станишту. Потребно име је једноставно неко узвишење одакле ће тражити плен и тло у којем ће ископати гнезда. Будући да лове у лету, не зависе ни од једног типа вегетације. Једна врста, Merops muelleri, настањује густе шуме где близу тла лови инсекте при слабој светлости. Још шест врста је везано за кишне шуме, али живе на њиховом рубу.[3]

Многе пчеларице су селице. Врсте које се размножавају у суптропским или умереним подручјима Европе, Азије и Аустралије су све селице. Жуте пчеларице које се размножавају у јужној Европи и Азији селе се на запад и југ Африке. Једна популација ове врсте се размножава у Намибији и на југу Африке; оне се након парења селе на север. У Аустралији Merops ornatus се сели из јужних подручја свог ареала до Индонезије и Нове Гвинеје, али је станарица на северу Аустралије. Неколико врста, попут Merops albicollis, се селе унутар Африке. Најнеобичнија селидба је она код врсте Merops nubicoides, која се одвија у три фазе: након размножавања у линији између Анголе и Мозамбика, сели се до Боцване, Намибије и Јужноафричке Републике пре него крене на север до главних зимовалишта на северу Анголе, у Конгу и Танзанији.[3]

Понашање

[уреди | уреди извор]
Merops bullockoides има сложен друштвени живот.
Merops orientalis се купају у песку како би истерали паразите.

Пчеларице су активне по дану, иако се неколико врста понекад сели ноћу ако је терен непогодан за слетање или ако лете изнад мора. Веома су друштвене. Парови седе заједно тако близу једно другог да се додирују. Често се и групе одмарају заједно на овакав начин. Неке врсте су веома друштвене и изван сезоне парења, а многе се гнезде у колонијама.

Друштвене структуре код Merops bulocki и Merops bullockoides су описане као „најкомплексније у свету птица”. Живе у сталним колонијама на литицама и имају стабилну структуру током целе године. Ове колоније се састоје од кланова од два или три пара, помагача и младунчади. Унутар колоније мужјаци чувају свога партнера, покушавају се парити са другом женком, а затим се опет враћају на чување свог партнера.[4] Женке, опет, покушавају снети јаја у суседно гнездо. Унутар колоније се такође неке јединке специјализују за клептопаразитизам, тј. краду плен који су други ухватили. Дневна рутина колоније је да се појаве из рупа за гнежђење убрзо након зоре, онда се чисте и сунчају отприлике један сат, а затим се раштркају у потрази за храном. Подручја за храњење држе кланови у колонији. Припадници клана бране та подручја од других птица своје врсте, укључјући и од оних из своје колоније.[5] Кланови се враћају у колонију пре сумрака и онда иду на починак. Колоније су удаљене једна од друге неколико стотина метара и нема скоро никаквих односа између њих, иако младе птице могу напустити своју колонију и прећи у другу.[3]

Пчеларице проводе око 10% времена на опуштање и чишћење. Сунчају се, купају у прашини или у води. Сунчање им помаже да се загреју ујутро, па троше мање енергије на загревање тела. То је такође друштвени догађај, јер се више птица нађе у истој позицији. На крају, то може стимулисати паразите у перју и натерати их да се почну кретати, па их је лакше наћи и уклонити. Због тога што се гнезде у рупама, пчеларице на себи имају много паразита попут крпеља и мува. Сунчање заједно с купањем прашином (или, по могућности, водом), као и ригорозно митарење, одржавају перје и кожу у добром задрављу. Када се купају у води, оне плитко зарањају у локву воде, а онда слете на неко место да би очистиле перје.[3]

Исхрана

[уреди | уреди извор]

Пчеларице се готово искључиво хране иснектима из ваздуха. Плен хватају или у сталном лету или с неког места одакле га могу тражити погледом. Мање пчеларице са облијим крилима обично лове с грана ближе тлу, а веће лове с врхова дрвећа или телеграфских стубова. Једна необична техника коју користи Merops nubicus је да узјаше дропљу. Могу уочити плен с велике раздаљине; жута пчеларица може видјети пчелу која је 60 метара даље, а Merops persicus је посматрана како лети око 100 м да би уловила велику осу. Плену прилазе директно или страга. Обично не лове плен који слети на тло или на биљку. Могу појести мањи плен у лету, али код већег плена слећу на неко место и ударају њиме о подлогу да би га распориле и појеле. Отровне инсекте прво ударају о грану, а онда трљају затворених очију како би извукле отров. Ово је инстинктивно понашање, што је доказано када је један младунац у заточеништву учинио исто ово када су му дивље пчеле показане први пут. Био је убоден првих пет пута, али је већ након десетог могао то урадити баш као и одрасли.[3]

Пчеларице конзумирају разне инсекте; осим неколико неукусних лептира једу скоро све инсекте, од сићушних мува рода Drosophila до великих буба и вретенаца. Осим тога, забележено је да једу божје овчице, термите, црвчке, скакавце, богомољке, муве и ноћне лептире. За многе врсте доминантни плен су припадници реда Hymenoptera, највише осе и пчеле. У сумирању 20 истраживања, однос пчела и оса насупрот других инсеката у исхрани је варирао од 20% до 96%, а просечно 70%. Од тога, медоносне пчеле могу чинити велики део исхране - чак и 89%.[3]

Размножавање

[уреди | уреди извор]
Мужјак Merops viridis се представља женки с уловљеним инсектом.

Пчеларице су сезонски моногамне, али неке врсте су моногамне током више сезона. За селице се сматра да формирају нове везе сваке сезоне парења. Удварање пчеларица је прилично неспектакуларно, са изузетком „лептировог удварања” (где оба пола држе испружена крила и гласају се у исто време) код Merops albicollis. Већина припадника ове породице се удвара храном, тј. мужјак доноси плен женки. Женке добију већину енергије, калцијума и осталих материја потребних за стварање јаја баш од те хране за удварање.[6]

Као и скоро све модривране, пчеларице су дупљашице.[7] У случају пчеларица, гнезда су јазбине које су ископане у тлу, било у литице или у равно тло. Оба типа гнежђења су рискантна: земља се може урушити у гнезда на равном тлу, а и рањива су на мале грабљивце; с друге стране, гнезда на литицама може прекрити река када набуја, па се тако униште стотине гнезда. Многе врсте више воле литице, али Merops boehmi се увек гнезди на равном тлу. Обе птице у пару, као и помагачи који су им се придружили, копају гнездо. Земљу или песак ослабе оштрим кљуном, а онда користе стопала да је избаце. Често се деси да пчеларице допола ископају гнездо, па га онда напусте; тако код неких врста које се не гнезде у колонијама изгледа као да има још парова. Градња гнезда може трајати и до 20 дана, током којих тим птицама кљун може отупети или се скратити. Гнезда се углавном користе само током једне сезоне и ретко се користе два пута, али напуштена гнезда пчеларица могу користити многе птице, змије и нетопири као склониште и места за размножавање.[8]

Пчеларице се могу гнездити у паровима, мањим колонијама или великим колонијама. Мање врсте се више гнезде у пару, оне средње величине се гнезде у мањим колонијама, а оне веће у великим колонијама које могу бројати више хиљада њих. Понекад у колонији може бити више од једне врсте пчеларица.[9]

Таксономија

[уреди | уреди извор]
Дугасте пчеларице, Меропс врста

Пчеларице је први назвао као научну групу француски полимат Константин Самјуел Рафинеск-Шмалц, који је за ове птице створио потпородицу Меропиа 1815. године.[10][11] Име, сада модернизовано као Меропидае, потиче од Меропса, старогрчког за „пчелојед“,[12] а енглески израз „бее-еатер“ је први пут забележен 1668. године, и односи се на европску врсту.[13]

Сматрало се да су пчелоједи сродни са другим породицама, као што су модровране, пупавци и водомари, али су се преци тих породица одвојили од пчеларица пре најмање четрдесет милиона година, тако да њихов однос није близак.[14] Недостатак фосила отежава класификацију. Фосили пчеларица из плеистоцена (пре 2.588.000 до 11.700 година) пронађени су у Аустрији, а постоје и примерци из холоцена (од пре 11.700 година до данас) из Израела и Русије, али су сви доказано припадали постојећим европским пчеларицама.[15] Различита су мишљења о најближим рођацима пчеларица. Фри је 2001. године сматрао да су водомари најсроднији,[14] док је велика студија објављена 2008. године открила да пчеларице имају сестринску релацију свим осталим Цорацииформес.[16] Књига из 2009. подржала је Фрајеву тврдњу,[17] али је касније истраживање из 2015. сугерисало да су пчеларице сестрињска група модровина.[18] Научни радови из 2008. и 2015. године повезују водене водомаре са мотмотима из Новог света.[16][18]

Новије молекуларне филогенетске студије су потврдиле да су пчеларице ближе сродне са модровранама и површински модровранама него са тодима, мотмотима и водомарима. Однос између породица је приказан на кладограму испод.[19][20] Број врста у свакој породици је преузет са листе коју воде Франк Гил, Памела C. Расмусен и Дејвид Донскер у име Међународног орнитолошког комитета (ИОЦ).[21]

Цорацииформес
 
 

Меропидае – пчеларице (31 врста)

 
 
 

Брацхyптерациидае – 5 врста

 
 

Цорациидае – 13 врста

 
 
 
 
 

Тодидае – 5 врста

 
 
 

Момотидае – 14 врста

 
 

Алцединидае – водењак (118 врста)

 
 
 
 

Пчеларице су генерално сличне по изгледу, иако се обично деле у три рода. Нyцтyорнис се састоји од две велике врсте са дугим перјем у грлу, плавобрадог пчелоједа и црвенобрадог пчелоједа, које обе имају заобљена крила, гребенасти кљун, пернате ноздрве и релативно тром начин живота. Љубичастобрада пчеларица је једини члан Меропогона, који је на средишњем положају између Нyцтyорнис и типичних пчеларица, има заобљена крила и „браду“, али глатки кулмен и без перја је на ноздрвама. Све преостале врсте се обично задржавају у једном роду Меропс. Унутар овог рода постоје блиски односи, на пример црвеногрла и белочелна пчеларица чине надврсту, али раније предложени родови, као што су Аеропс, Мелиттопхагус, Бомбyлонаx и Дицроцерцус,[22] нису били општеприхваћени током неколико деценија откако их је документ из 1969. ујединио у садашњем аранжману.[14][23]

Врсте

[уреди | уреди извор]
Merops nubicus
Merops leschenaulti

Породица пчеларица се састоји од две потпородице: Nyctyornithinae и Meropinae.

Породица Meropidae

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Nyctyornis amictus
    Nyctyornis amictus
  • Merops pusillus
    Merops pusillus
  • Merops persicus
    Merops persicus
  • Merops albicollis
    Merops albicollis
  • Merops hirundineus
    Merops hirundineus
  • Merops philippinus
    Merops philippinus
  • Merops superciliosus
    Merops superciliosus
  • Merops nubicoides
    Merops nubicoides

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Форсхаw, Ј.; Кемп, А. (1991). Форсхаw, Јосепх, ур. Енцyцлопаедиа оф Анималс: Бирдс. Лондон: Мерехурст Пресс. стр. 144—145. ИСБН 978-1-85391-186-6. 
  2. ^ Фрy, Фрy анд Харрис, Кингфисхерс, Бее-еатерс, анд Роллерс . 1992. ISBN 978-0-7136-8028-7.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Fry, Hilary (2001). „Family Meropidae (Bee-eaters)”. Ур.: del Hoyo, Josep; Elliott, Andrew; Sargatal, Jordi. Handbook of the Birds of the World. Volume 6, Mousebirds to Hornbills. Barcelona: Lynx Edicions. стр. 286—325. ISBN 978-84-87334-30-6. 
  4. ^ Emlen, S.T.; P.H. Wrege (1996). „Forced copulations and intra-specific parasitism: two costs of social living in the white-fronted bee-eater”. Ethology. 71 (1): 2—29. ISSN 0179-1613. 
  5. ^ Hegner, Robert E.; Emlen, Stephen; Natalie J. Demong (1982). „Spatial organization of the white-fronted bee-eater”. Nature. 298: 264—266. doi:10.1038/298264a0. 
  6. ^ Avery, M. I.; Krebs, J. R.; Houston, A. I. (1988). „Economics of courtship-feeding in the European bee-eater (Merops apiaster)”. Behavioural Ecology and Sociobiology. 23 (2): 61—67. doi:10.1007/BF00299888. 
  7. ^ Eberhard, Jessica (2002). „Cavity adoption and the evolution of coloniality in cavity-nesting birds”. Condor. 104 (2): 240—247. doi:10.1650/0010-5422(2002)104[0240:CAATEO]2.0.CO;2. 
  8. ^ Casas-Crivillé, A.; Valera, F. (2005). „The European bee-eater (Merops apiaster) as an ecosystem engineer in arid environments”. Journal of Arid Environments. 60 (2): 227—238. doi:10.1016/j.jaridenv.2004.03.012. 
  9. ^ Kossenko, S.M.; Fry, C.H. (1998). „Competition and coexistence of the European Bee-eater Merops apiaster and the Blue-cheeked Bee-eater Merops persicus in Asia”. Ibis. 140 (1): 2—13. doi:10.1111/j.1474-919X.1998.tb04535.x. 
  10. ^ Rafinesque, Constantine Samuel (1815). Analyse de la nature: ou, Tableau de l'univers et des corps organisés (на језику: француски). 1815. Palermo: Self-published. стр. 66. 
  11. ^ Bock, Walter J. (1994). History and Nomenclature of Avian Family-Group Names. Bulletin of the American Museum of Natural History. 222. New York: American Museum of Natural History. стр. 190, 252. hdl:2246/830. 
  12. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 251. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  13. ^ „Bee-eater”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  14. ^ а б в Fry, Hilary (2001). „Family Meropidae (Bee-eaters)”. Ур.: del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J. Handbook of the Birds of the World. 6: Mousebirds to Hornbills. Barcelona, Spain: Lynx Edicions. стр. 286—325. ISBN 978-84-87334-30-6. 
  15. ^ Fry, C. Hilary (2010) [1984]. The Bee-Eaters. Poyser Monograph. London: Poyser. стр. 195. ISBN 978-1-4081-3686-7. 
  16. ^ а б Hackett, Shannon J.; Kimball, Rebecca T.; Reddy, Sushma; Bowie, Rauri C. K.; Braun, Edward L.; Braun, Michael J.; Chojnowski, Jena L.; Cox, W. Andrew; Han, Kin-Lan; Harshman, John; Huddleston, Christopher; Marks, Ben D; Miglia, Kathleen J.; Moore, William S.; Sheldon, Frederick H; Steadman, David W; Witt, Christopher C.; Yuri, Tamaki (2008). „A phylogenomic study of birds reveals their evolutionary history”. Science. 320 (5884): 1763—1768. Bibcode:2008Sci...320.1763H. PMID 18583609. S2CID 6472805. doi:10.1126/science.1157704. 
  17. ^ Mayr, Gerald (2009). Paleogene Fossil BirdsСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Heidelberg: Springer. стр. 14. ISBN 978-3-540-89627-2. 
  18. ^ а б Prum, Richard O.; Berv, Jacob S.; Dornburg, Alex; Field, Daniel J.; Townsend, Jeffrey P.; Lemmon, Emily Moriarty; Lemmon, Alan R. (2015). „A comprehensive phylogeny of birds (Aves) using targeted next-generation DNA sequencing”. Nature. 526 (7574): 563—573. Bibcode:2015Natur.526..569P. PMID 26444237. S2CID 205246158. doi:10.1038/nature15697. 
  19. ^ Kuhl, H.; Frankl-Vilches, C.; Bakker, A.; Mayr, G.; Nikolaus, G.; Boerno, S.T.; Klages, S.; Timmermann, B.; Gahr, M. (2021). „An unbiased molecular approach using 3′-UTRs resolves the avian family-level tree of life”. Molecular Biology and Evolution. 38 (1): 108—127. doi:10.1093/molbev/msaa191 Слободан приступ. hdl:21.11116/0000-0007-B72A-C Слободан приступ. 
  20. ^ Stiller, J.; et al. (2024). „Цомплеxитy оф авиан еволутион ревеалед бy фамилy-левел геномес”. Натуре. 629: 851—860. ПМЦ 11111414 Слободан приступ. дои:10.1038/с41586-024-07323-1 Слободан приступ. 
  21. ^ Гилл, Франк; Донскер, Давид; Расмуссен, Памела, ур. (децембар 2023). „ИОЦ Wорлд Бирд Лист Версион 14.1”. Интернатионал Орнитхологистс' Унион. Приступљено 17. 6. 2024. 
  22. ^ Петерс, Јамес Лее, ур. (1945). Цхецк-лист оф Бирдс оф тхе Wорлд. Волуме 5. 5. Цамбридге, Массацхусеттс: Харвард Университy Пресс. стр. 229—238. 
  23. ^ Фрy, C. Хиларy (1969). „Тхе еволутион анд сyстематицс оф бее-еатерс (Меропидае)”. Ибис. 111 (4): 557—592. дои:10.1111/ј.1474-919X.1969.тб02567.x. 

Сполјашње везе

[уреди | уреди извор]
Пчеларице на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Пчеларице.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pčelarice&oldid=27943734”