Селестина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Селестина
Целестина1.ЈПГ
Калисто клечи пред Мелибејом
Настанак и садржај
Ориг. насловLa Celestina
АуторФернандо де Рохас
Земља Шпанија
Језикшпански
Жанрновела
драма
Превод
Датум
издавања

2005.

Селестина је ремек-дело шпанске литературе чији настанак означава прекретницу са средњевековне на ренесансну књижевност. У Бургосу је 1499. године издата књига Фернанда де Рохаса (и његових "претходника") под називом шп. „Comedia de Calisto y Melibea“, у 16 чинова, а 1502. године шп. „Tragicomedia de Calisto y Melibea“, која је имала 21 чин и која ће тек касније стећи популарност као шп. „La Celestina“.

Кратак садржај[уреди]

Племић Калисто се на први поглед заљубљује у Мелибеју, девојку из угледне породице. Селестина, остарела, препредена и користољубива сводница игра улогу професионалне проводаџике. У томе јој помажу Калистове слуге, очекујући од старице да подели компензацију за своје услуге са њима. Након што успева да освоји Мелибејину љубав, Калисто богато награђује старицу, али она одбија да своју награду подели са својим саучесницима. Оваква одлука грамзиве старице покреће трагичан ланац догађаја на чијем ће се крају затећи и Калисто и Мелибеја.

Примера едициóн де Фернандо де Ројас, “Цомедиа де Цалисто y Мелибеа”, Фадриqуе Алемáн де Басилеа, Бургос, 1499.

Структура[уреди]

Дело је подељено на чинове, којих има 21. Чинови немају засебне наслове, али је пре сваког приказан кратак садржај. Чинови су дати у дијалозима, али је присутан и значајан број монолога. Приповедање има хронолошки ток са повременим ретроспекцијама.

Чинови 1—11[уреди]

[1] Први сусрет Калиста и Мелибеје. Мелибеја грубо одговара на његову изјаву љубави. Калистов слуга Семпронио, Елисијин љубавник, доводи му сводницу Селестину, како би га она спојила са Мелибејом, а заузврат добила добру награду. Калисто пристаје. Пармено, који одмалена познаје Селестину и њене `радње`, упозорава заслепљеног господара, али по разговору са Селестином, и сам се колеба. Калисто и Семпронио разговарају. Нестрпљиви Калисто га шаље код Селестине. Пармено опет пријатељски покушава да одврати Калиста од сарадње са Селестином и Семпронијом, али не успева. Бива прекореван и због тога одлучује да се прикључи Семпронију и старици. Семпронио долази код Селестине и критикује њено одуговлачење са реализацијом плана. Договарају се како да споје Калиста и Мелибеју. Појављује се Елисија и остаје сама са Семпронијом, пошто Селестина одлучује да пође код Плеберија. Изводи магијски ритуал молећи се Плутону за судбину Калиста и Мелибеје.

Селестина долази код Мелибеје. На улазу разговара са служавком Лукресијом. Чувши разговор, Алиса позива Селестину да уђе и оставља је саму са Мелибејом. Селестина јој открива разлог свог доласка. На помен Калистовог имена, Мелибеја испрва одбија да слуша о њему, али је Селестина уверава да је дошла са најбољом намером. Тражи од ње да се моли за болесног Калиста. Мелибеја пристаје да напише молитву и позива је да дође следећег дана. Селестина се враћа кући. На вратима среће Семпронија коме обећава мали део награде, што њега љути, али са презрењем пристаје. Одлазе код Калиста да му саопште новости.

Селестина препричава нестрпљивом Калисту како је прошла код Мелибеје. Пармено гунђа. На крају разговора, Селестина показује Мелибејину тканицу, појас невиности, на чему јој је Калисто неизмерно захвалан. Наређује Пармену да је отпрати до куће. Селестина саветује Пармена да се приклони Семпронију. Пармено заузврат тражи да му она посредује код Ареусе. Селестина одлази код ње и наговара је да проведе ноћ са Парменом. Касно се враћа кући, где је очекује Елисеја. Селестина јој говори како треба да се учи "занату" да би могла боље да зарађује за живот. Опростивши се од Ареусе, Пармено се враћа господару. На улазу затиче Семпронија и обавезује му се на пријатељство. Прича му о Ареуси. Одлазе код Калиста у собу и затичу га како рецитује стихове. Калисто, пре одласка у цркву, говори својим слугама да дочекају Селестину и да дођу са лепим вестима.

Семпронио и Пармено одлазе код Селестине и успут разговарају. Код Селестине затичу Елисију и Ареусу. Елисија и Семпронио се свађају. Потом стиже Лукресија, Мелибејина служавка, тражећи од Селестине тканицу и заједно одлазе код Мелибеје. У тренутку када Селестина и Лукресија долазе, Мелибеја прича сама са собом. Мелибеја признаје Селестини да воли Калиста. Селестина обећава Мелибеји да ће јој организовати сусрет са Калистом. Мелибеја, узбуђена због Селестинине помоћи, жељно ишчекује сусрет са вољеним Калистом. Алиса, Мелибејина мајка, моли своју кћер да је више не прима препредену и лукаву Селестину. Селестина говори Калисту како је Мелибеја лудо заљубљена. Пресрећан због оног што је чуо, Калисто јој поклања златан ланчић. Пармено и Семпронио заједљивим опаскама коментаришу разговор Селестине и Калиста и радују се деоби тог злата. Селестина се опрашта од Калиста и одлази својој кући.

Чинови 12—21[уреди]

[2] Калисто са слугама одлази код Мелибеје. Мелибеја и Калисто разговарају. Семпронио и Пармено одлазе Селестини, како би узели свој део злата. Избија свађа и Семпронио убија Селестину.

Калисто прича сам са собом. Наређује Тристану да нађе Семпронија и Пармена. Калисто сазнаје од Сосија за убиство Селестине и судбину својих слуга. Мелибеја са нестрпљењем и стрепећи очекује Калиста, који касни. Приказ Мелибеје и Калиста у љубавном заносу. Калистов монолог - растрзан осећањима кривице с једне, и страсти с друге стране, прибегава реторици. Кратак приказ трагичног лика Елисије, слушкиње Селестинине и љубавнице Семпронијеве, која је, изгубивши их обоје, изгубила и своју сврху. Свађа Ареусе и Сентурија. Елисија исповеда Ареуси немиле догађаје. Елисија и Ареуса планирају освету. Мелибејини родитељи планирају њену удају не сумњајући да је њихова ћерка изгубила чедност. Мелибеја моли Лукресију да прекине њихов разговор.

Елисија престаје да жали за Семпронијем и скида црнину. Ареуса се додворава слузи Сосији, и на превару сазнаје у које време и на ком месту се састају Калисто и Мелибеја. Елисија и Ареуса одлазе код Сентурија и траже да он убије Калиста. Сентурио пристаје, али када оне оду, шаље Траса да он то учини. Сосија прича са Тристаном о Ареуси. Тристан га упозорава да она има скривене намере. Мелибеја и Калисто чују Сосију како виче и Калисто одлази да помогне. Пада са мердевина и умире. Мелибеја тугује за њим. Мелибеја, преплављена тугом, одлучује да одузме себи живот. Пење се на највишу терасу куле. Обраћа се оцу који је посматра подно куле. Одлази Калисту 'да га барем у смрти усрећи'.

Алиса се сусреће са очајним Плеберијем. Он јој се јада, показује јој Мелибејино беживотно тело и проклиње лажљиви и превртљиви свет који криви за смрт своје наследнице. Од Мелибеје тражи образложење за њену смрт. Остаје сам 'у долини суза'.

Стил[уреди]

Оно што додатно доприноси посебности овог дела је то што се не може одредити књижевни род. Наиме, садржи елементе како драме тако и епике. Читаво дело написано је у дијалозима, а такође садржи и монологе које говоре претежно главни ликови (Мелибеја, Калисто, Плеберије). Сам писац, кроз сукоб својих јунака, проблематизује различите предрасуде и износи критику одређеног друштвеног слоја, настојећи да остави поуку читаоцу.

Свет који Рохас описује пун је зависти и међусобног надметања јунака. Срећа је релативна и једино што је стално је промена. Љубав је слепа, интензивна, уноси немир и неспокојство, а у исто време је и окрепљујућа и инспиративна. Симбол змије и њено рађање у убијању многи критичари тумаче као Кастиљу која својим религиозним чисткама прождире сопствену децу.

Такође, на крају дела Мелибејин отац оплакује своју кћер и његове речи о одсуству Бога представљају управо један од показатеља зашто ово дело више не можемо сврстати у средњовековно, већ је на самом преласку у ренесансну књижевност. Неки сматрају да је сродна комедији хуманизма, али је у суштини хибрид разних стилова и као таква не може се у потпуности дефинисати.

Свакако је уочљива и разноликост у изражавању. Наиме, присутан је књижевни шпански (који можемо запазити у говору Калиста, Мелибеје) али и говор необразованих (Селестина, Пармено, Семпронио). Од стилских средстава могу се уочити ономатопеје, алитерације (фонетска), низ метафора и контраста (семантичка), анафоре, паралелизми, екскламације.

Ликови[уреди]

Селестина[уреди]

Селестина је један од главних ликова око којих се одиграва радња. Различити људи јој се обраћају за помоћ, а заузврат добија добру надокнаду. Лукавост, користољубивост и подлост су њене главне особине, уз помоћ њих успева да манипулише људима, али је на крају то одводи у смрт.

Мелибеја[уреди]

Мелибеја је један од главних ликова. Она је једина кцер богатог и угледног трговца, у коју се Калисто заљубљује. Испрва га одбија, али посредством Селестине му узвраца љубав. На крају умире.

Калисто[уреди]

Калисто је један од главних ликова. Он је племић који је навикао да добије све што пожели. Мисли само на себе и на испуњавање својих прохтева. Не размишљајући о последицама, он затражи “услугу” од Селестине. Његова главна брига је како да освоји Мелибеју и временом љубав коју осећа према њој прераста у опсесију. Одликују га егоизам, непромишљеност и упорност.

Пармено[уреди]

Пармено, споредни лик, Калистов слуга. У почетку врло лојалан, из приватних разлога против Селестине и њених обмана, напослетку прелази на њену страну. Превртљив и несигуран и крајње наиван, Пармено бива заведен од стране Ареусе заборавља на оданост и окреће се похлепи и страсти. Похлепа је оно што га је и докрајчило када је због неисплаћене суме новца заједно са Семпронијом окончао Селестинин живот, а на крају и сам умире.

Семпронио[уреди]

Споредни лик, Калистов слуга. Има велики утицај на свог господара, упознаје га са Селестином, наводно да би му помогао. Калисту иза леђа, склапа договор са Селестином, како би извукао корист од њега. Похлепа, себичност и алавост су његове основне карактеристике које ће га коштати живота.

Елисија[уреди]

Промискуитетна љубавница Семпронијева и штићеница Селестинина. После Селестининог и Семпронијевог трагичног краја показује своју осветољубиву страну и заједно са Ареусом кује заверу против Калиста и Мелибеје.

Ареуса[уреди]

Селестинина ученица, поред Елисије. Бескрупулозна и промискуитетна, не бира средство како би дошла до свог циља. Очајна због смрти Пармена, свог изабраника, одлучује да се освети Калисту и Мелибеји које сматра кривцима. Покушава да сазна место и време њиховог састанка лукаво заводећи Сосија, што јој веома брзо успева. Оличење је бесрамне, лицемерне жене.

Мелибејини родитељи[уреди]

Алиса и Плеберио - имућни племићи, патријархалног васпитања, наивно верују у чедност своје ћерке, заслепљени идеализованом сликом њене будућности и друштва уопште. Осмишљају њен даљи живот, не осећајући преку потребу да своје планове поделе са особом о чијој судбини одлучују. Сигурни у "савршено сутра", схвативши да тог "сутра" неће бити, очајавају у неверици, суочени са мртвим телом свог јединог детета: „Што се барем на матер вољену не сажали?... Што ме неутешног остави... ин хац лацримарум валле“

Друштвени и историјски контекст[уреди]

У XV веку шпанска књижевност пролази кроз период преренесансе (прерренацимиенто) када се преплићу шпанске традиционалне теме и форме са новим књижевним формама из Италије. Због јаког утицаја католичке цркве, многи аутори још увек сматрају да њихова дела долазе од Бога, а не од њих самих, па их из тог разлога и не потписују (овај феномен објашњава зашто су Рохасови претходници остали непознати).

Драмска дела се још увек не записују. Изводе их путујуће трупе (махом неписмених) забављача, које их преносе усменим путем, мењајући их приликом сваке нове изведбе. Претпоставља се да се већина драмских дела заборављала са смањењем заинтересованости публике и по завршетку извођења. У оваквим околностима Ла Целестина не само да представља кулминацију преренесансне прозе, већ се и истиче као једино и прво сачувано драмско дело из овог периода. У петнестом веку се први пут јавља лирика на кастиљанском језику и пишу се песмарице од којих је најпознатија Цанционеро де Баена из 1445. год.

Историјски миље у који је уроњена Селестина представља по многима најзначајнији период у историји Шпаније:

  • 1469. Склапање брака између Исабеле од Кастиље и Фернанда од Арагона
  • 1478. Увођење инквизиције (Трибунал дел Санто Официо де ла Инqуисициóн)
  • 1479. Крунисање Исабеле и Фернанда као католичких краљева и уједињење краљевстава Кастиље и Арагона
  • 1492. Антонио де Небриха објављује прву граматику шпанског језика (Грамáтица де ла ленгуа цастеллана)
  • 1492. Откриће Америке означило је почетак експанзије шпанског језика ван граница Шпаније и европског континента
  • 1492. Пад Гранаде, последњег маварског упоришта
  • 1492. Потписивање декрета којим се непокрштени јевреји протерују из краљевства (Фернандо де Рохас потиче из породице покрштених јевреја)
  • 1502. Година штампања другог издања Селестине; Година потписивања декрета којим се непокрштени муслимани протерују из краљевства

Ровито друштво, погођено економском кризом и грађанским ратовима[3], послужило је као мотив за сатирички осврт писца не неке његове одлике, али и као идеална подлога за постављање ликова Селестине, Мелибеје, Калиста, Елисије..., који представљају исто то друштво у светлу интрига, користољубља, слојевитог друштвеног устројства. Постојање предрасуда, јак утицај католичке цркве[4], али и паганских веровања такође наилазе на оштрицу пишчевог пера.

Значај и утицај дела[уреди]

Селестина је, по општеприхваћеном мишљењу, једно од три непревазиђена ремек-дела шпанске књижевности, уз Књигу добре љубави и Дон Кихота. Кроз Селестину живи жеља Фернанда де Рохаса да ово дело које "садржи бројне мудрости и неопходне опомене" заиста буде од користи, и да тадашњој младежи укаже "на притворност сводница и слугу". Ренесансна књижевност се умногоме освртала на Селестину. Пример су и Шекспирови Ромео и Јулија. О значају дела говори и чињеница да је прва шпанска књига преведена на енглески језик била управо Селестина (измедју 1525. и 1530. преведена су четири чина). Превод Селестине на немачки језик 1520. године је такође био први превод једног шпанског књижевног дела на немачки.

Критика[уреди]

Мигел де Сервантес: "По мом виђењу, била би то књига божанска, само да мало више прикрива оно људско у њој." (Мигуел де Цервантес: "Либро ен ми ентендер дивино си енцубриера мáс хумано.") Критичар и историчар Менендез y Пелаyо написао је да би Селестина била највећи домет шпанске књижевности кад не би било Дон Кихота. Велики критичар Рамиро де Маезту сматра Дон Кихота, дон Жуана и Селестину једним општељудским типовима у којима се, како он наводи, огледа цела Шпанија са својом културном баштином. Многе ствари везане уз ово, неоспорно, велико дело остају неразјашњене до данас.[5]

Многи критичари Селестину класификују као ремек-дело у којем се огледа криза естетских и етичко-религиозних вредности на преласку из средњег века у ренесансу. Сагласни су да ово дело уверљиво приказује магијске елементе и похлепу који су углавном обележили средњи век, али се они огледају и касније, све до данас. Мелибејина смрт изменила је неке традиционалне вредности, изнудила многе коментаре и утрла пут многим новинама како позитивним, тако и негативним. Књижевност, односно уметност, почела је да се мења, стварали су се нови хоризонти, самим тим нове теме, нова питања. Нека од њих ће касније добити одговор, а нека ипак остају мистерија. Критика сматра да је ово дело учинило значајан помак у књижевности и да је ванвременско јер се криза тадашњег друштва не разликује много од онога што се данас дешава, а јаз се само продубљује и бива све већи.[6][7]

О писцу[уреди]

Фернандо де Ројас

Фернандо де Рохас, једини познати аутор Селестине, рођен је у Монталбану, провинцији Толеда, између 1473. и 1476. године, у породици јевреја обраћених у хришћанство. Око 1488. се преселио у Саламанку, где је завршио студије права. Свој живот је окончао 1541. год. на истом месту где га је и започео, у Толеду (у Талаверу). Био је у браку са Леонором Алварес де Монталбан (ћерком обраћеника), са којом је имао седморо деце. Као обраћеник, све време је био под будним оком немилосрдне инквизиције, која је на врхунцу реконкисте била у пуној снази, а чија је жртва био и Рохасов таст. Претпоставља се да је Фернандо де Рохас био градоначелник Талавера, провинције Толеда у којој је провео већи део свог живота. Једино његово познато дело је Ла Селестина, једно од најзначајнијих дела у историји шпанске књижевности и, без сумње, најзначајније дело на преласку из средњег века у ренесансу. Фернандо де Рохас је написао 16 чинова Трагикомедије о Калисту и Мелибеји (претпоставља се да у то време није био много старији од самог Калиста), док као своје претходнике сам наводи Хуана де Мену и Родрига де Коту.

Библиографија[уреди]

  • Фернандо де Ројас: Целестина, или Трагикомедија о Калисту и Мелибеји, Сплит: Логос, 1984. год., превод Војмира Виње
  • Фернандо де Рохас и његов "претходник": Селестина, Паидеиа, 2005. год., превод Александра Грујичића

Селестина у поп-култури[уреди]

  • Ла Целестина (1969)[8] - 1. екранизација на шпанском језику
  • Ла Целестина (1996)[9] - 2. екранизација на шпанском језику

Цитати[уреди]

„...I сунце јаче пече ако ли се има од чега одбити.”

— Семпронио

„Знак је смртног обољења кад не тражиш оздрављења.”

— Семпронио

„На туђој се невољи срећа не гради.”

— Семпронио

„Излечење почиње кад болеснику узрок болести нађеш.”

— Семпронио

„У злу истрајавати не значи постојан бити.”

— Семпронио

„Јао ономе који верује да је учитељ, а да ученик никад није био.”

— Семпронио

„...Јер у добру више вреди оно што јесте од оног што може бити, док у злу обрнуто важи.”

— Пармено

„Зар не знаш да у лудост води паметног себе сматрати?”

— Калисто

„...Много видети и разумети вреди колико и искуством располагати.”

— Пармено

„Знај да је побеђен само онај који се побеђеним осећа...”

— Мелибеја

„Ако је блесаво не волети, а на љубав од другог чекати, још је блесавије на љубав мржњом узвраћати.”

— Селестина

„...Грех (је) тим већи што је починилац племенитији.”

— Мелибеја

„Једино (онај) који памети ни разума нема прижељкује што је изгубио.”

— Селестина

„На овом тужном свету никад мед без горчине не иде.”

— Пармено

Преводилачка делатност у Србији[уреди]

  • Фернандо де Ројас: Целестина, или Трагикомедија о Калисту и Мелибеји, Сплит: Логос, 1984. год., превод Војмира Виње
  • Фернандо де Рохас и његов "претходник": Селестина, Паидеиа, 2005. год., превод Александра Грујичића

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Фернандо де Рохас и његов "претходник": Селестина, Паидеиа, 2005. год., превод Александра Грујичића
  2. ^ Фернандо де Рохас и његов "претходник": Селестина, Паидеиа, 2005. год., превод Александра Грујичића
  3. ^ „Ел Хисториадор :: Хисториа ен ел аула :: Ла Рецонqуиста еспаñола[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 8. 12. 2015. Приступљено 28. 10. 2013.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)
  4. ^ Хисториа де Еспаñа - Ла еxпансиóн де ла Цорона де Арагóн ен ел Медитеррáнео
  5. ^ Целестина – Фернандо де Ројас | 3маме
  6. ^ Ел пример цоментарио црíтицо де "Ла Целестина" : цóмо ун легиста дел сигло XVI интерпретаба ла "Трагицомедиа" / Петер Е. Русселл | Библиотеца Виртуал Мигуел де Цервантес
  7. ^ „Пáгина принципал[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 5. 11. 2013. Приступљено 5. 11. 2013.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)
  8. ^ Ла Целестина (1969) - ИМДб
  9. ^ Ла Целестина (1996) - ИМДб

Спољашње везе[уреди]