Japanski bojni krstaš Kongo

Japanski bojni krstaš Kongo
Bojni krstaš Kongo pre prve rekonstrukcije
Opšti podaci
Karijera
Kobilica postavljena	17. januar 1911.
Porinut	18. maj 1912.
Završetak gradnje	16. avgust 1913.
Glavne karakteristike
Deplasman	26.330 tona standardni deplasman 29.700 tona puni deplasman
Dužina	215,18 metara
Širina	28,04 metara
Gaz	8,24 metara
Pogon	36 kotla Jarou, snage 64.000 KS
Brzina	27,50 kn (50,93 km/h)
Posada	1221 oficira i mornara
Naoružanje	Topovi: 8 × 356 mm, 16 × 152 mm,4 × 80 mm Torpeda: 8 × 533 mm Avioni:

Kongo (jap:金剛) je bio prvi od četiri bojna krstaša klase Kongo, i nalazio se u sastavu carske japanske mornarice, zajedno sa bojnim krstašima Hiei, Kirišima, i Haruna. On je tokom 1930-ih prošao više rekonstrukcija, a za vreme Drugog svetskog rata je učestvovao u mnogim većim pomorskim operacijama, pre nego što je potopljen 1944. godine.

Dizajn i gradnja

Kada je 1908. godine, u britanskoj ratnoj mornarici uveden u naoružanja bojni krstaš Invinsibl, naoružan sa 8 topa od 305 mm, učinio je zastarelim sve brodove u japanskoj ratnoj mornarici, čak i one koji su bili još uvek samo u projektu. Kao odgovor, japanski parlament usvaja 1911. godine, zakon o hitnom mornaričkom proširenju, i obezbeđuje novac za projektovanje i izgradnju jednog bojnog broda i četiri bojna krstaša, svi tipa drednot. Bojni brod je kasnije dobio ime Fuso, a prvi bojni krstaš je bio Kongo.

Kongo je bio poslednji veći japanski ratni brod građen van zemlje, budući da je građen kod Vikersa u Ujedinjenom Kraljevstvu. Kongo je projektovan od Vikersovog glavnog konstruktora, gospodina Džordža Turstona. Nezavisan od čvrstog Admiralštabnog pravila projektovanja, on postavljanjem 8 topa glavne artiljerije od 356 mm dolazi do jednog lepog i odlično uravnoteženog ratnog broda. Ključna osobina budućih brodova klase Kongo je bila ta da su sve njihove kupole glavne artiljerije bile prema krmi ili prema pramcu, eliminišući središnje kupole koje su imale jako oskudan luk gađanja. Turstonov dizajn je toliko uticao na britansku ratnu mornarice, da je ona stopirala radove na izgradnji bojnog krstaša Tajger, a zatim se gradnja nastavila po projektu sličnom dizajnu bojnih krstaša klase Kongo.

Gradnja bojnog krstaša Kongo započeta 17. januara u Vikersovom brodogradilištu u mestu Barou, porinut je 18. maja 1912. godine, a kompletiran 16. avgusta 1913. godine. Kongo je dobio ime po planini Kongo, koja se nalazi u prefekturi Osaka, Japan. Kongo je bio prvi bojni krstaš na svetu, koji je naoružan topovima glavne artiljerije od 356 mm.

Dana, 28. avgusta 1913. godine, bojni krstaš Kongo kreće ka Japanu, i stiže u bazu Jokosuka 5. novembra 1913. godine, čime je značajno ojačao pomorku snagu Japana. Nakon što je zvanično stupio u službu, Kongo je uvršten u sastav 1. brigada bojnih brodova.

Služba

Prvi svetski rat

Ubrzo po ulasku u sastav japanske flote, započeo je Prvi svetski rat, u kojem je Japan stao na strani saveznika. Kongo isplovljava 26. avgusta 1914. godine iz baze Jokosuka i odlazi u centralni deo Pacifičkog okeana, gde je učestvovao u operacijama patroliranja i eskortovanja trupa, koje je trebalo da zauzmu nemačku bazu Cingtao, Kina. Nakon što je svratio do Midveja, Kongo se vraća 12. septembra u bazu Jokosuka. To je ujedno bila i jedina borbena misija koju je Kongo izvršio za vreme Prvog svetskog rata.

Nekoliko puta, tokom Prvog svetskog rata, britanska flota je predlagala svom azijskom savezniku, da im da u najam sva četiri bojna krstaša klase Kongo, međutim takvi zahtevi su uvek odbijeni. Po oceni nekih istoričara, da je do takvog dogovora došlo, ishod Jilandske bitke, najverovatnije bi bio potpuno drugačiji. Nakon bitke, u kojoj su britanci izgubili između ostalog i tri bojna krstaša, oni su zahtevali da se Kongo pošalje u britanske vode, kako bi se pojačala „Velika flota“, no Japanci ni ovog puta nisu želeli da prihvate takav predlog.

Bojni krstaš Kongo je 1916. godine prošao tekući remont. Tokom 1917. i 1918. godine, Kongo se nalazio u satavu 3. brigada bojnih brodova, u kojoj i dočekuje kraj rata. Za vreme Vašingtonske pomorske konferencije, sudbina bojnog krstaša Kongo je visila o koncu, međutim nakon dogovora između Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Japana, o dozvoljenoj proporciji kapitalnih brodova (5:5:3), rešene su sve dileme o opstanku bojnog krstaša Kongo u sastav japanske mornarice. Bojni krstaši, ili po negde bojni brodovi klase Kongo su zauzimali veoma važno mesto u taktičkoj šemi japanske ratne mornarice.

Između dva rata

Kongo u blizini Kineske obale, oktobra 1938. godine

U periodu između dva svetska rata, Kongo je dva puta prošao kroz veće rekonstrukcije. Japanska mornarica je bila 1929. godine u nemogućnosti da započne izgradnju novih bojnih brodova, pošto je na Vašingtonskoj pomorskoj konferenciji određen limit za bojne brodove 5:5:3. Iz tog razloga, na bojnim krstašima klase Kongo, je otpočeta prva velika rekonstrukcija, za vreme koje oni dobijaju deblji horizontalni oklop, i poboljšanu zaštitu pogonskog dela. Broj torpednih cevi je smanjen od 8 na 4, a postavljena je oprema za nošenje 3 hidroavioan. Širina trupa je povećana montiraljem blistera na 31,05 metara. Vertikalni ugao dejstva topova glavne artiljerije, povećan je na 43 stepeni, što je povećalo domet na 33.000 metara. Montirani su pagoda jerboli, koji su povećali gornje mase. Svih 36 kotlova marke Jarou su odstranjeni, a postavljena su 10 nova (6 kotla na ugalj i 4 kotla na naftu). Kada je rekonstrukcija završena 21. marta 1931. godine, brodovi klase Kongo su preklasifikovani u bojne brodove.

Japan prestaje da priznaje 1933. godine, odredbe Vašinsktonske pomorske konferencije i 1935. godine ponovo počinje nova rekonstrukcija brodova klase Kongo. Njihov trup je produžen za skoro 8 metara. Na bojnom krstašu Kongo su apgrejdovani njegovi Kampon kotlovi na naftu kao i Parsonove turbine. Takođe je postavljen jedan katapult i šine za tri hidroaviona Nakadžima E8N1 i Kavaniši E7K1. Njegova maksimalna brzina je povećana na 30 kn (56 km/h), i on je preklasifikovan u „Brzi bojni brod“. Rekonstrukcija je završena 8. januara 1937. godine.

Pošto su Kongo i njegovi brodovi blizanci u originalu bili bojni krstaši, građeni za velike brzine, oni su u početku bili jedini bojni brodovi koji su mogli obezbediti zaštitu brzim nosačima aviona. Tako je njihova upotreba dala odličnu tešku zaštitu za nosače aviona, koji su u početku služili kao ključni ofanzivni element u japanskoj ratnoj mornarici.

• Taktičko tehnički podaci bojnog krstaša Kongo:

	Stupanje u stroj	Posle prve rekonstrukcije	Posle druge rekonstrukcije
Datum:	avgust 1913.	mart 1931.	januar 1937.
Standardna težina:	26.330 tona	29.330 tona	32.156 tona
Puna težina:	27.900 tona	31.788 tona	36.610 tona
Dužina:	215,18 metara	215,18 metara	222,50 metara
Širina:	28,04 metara	29,33/31,05 metara	29,33/31,05 metara
Gaz (srednji):	8,24 metara	8,54 metara	9,47 metara
Pogon:	36 kotlova „Jarou“	10 kotlova „Kanpon“	8 kotlova „Kanpon“
Snaga:	64.000 KS (4 parne turbine)	64.000 KS (4 parne turbine)	136.000 KS (4 parne turbine)
Brzina:	27,50 kn (50,93 km/h)	28,90 kn (53,52 km/h)	30,30 kn (56,12 km/h)
Daljina plovljenja:	8.000 nautičkih milja/14 kn (26 km/h)	9.600 nautičkih milja/14 kn (26 km/h)	10.000 nautičkih milja/14
Količina goriva:	4.500 tona uglja + 1.000 tona nafte	2.661 tona uglja + 3.292 tona nafte	6.330 tona nafte
Posada:	1.221 ljudi	1.197 ljudi	1442 ljudi
Glavna artiljerija:	4×2 356 mm	4×2 356 mm	4×2 356 mm
Univerzalna artiljerija:	16×1 152 mm	16×1 152 mm	14×1 152 mm
Taška protivavionska artiljerija:	4×1 80 mm	7×1 80 mm	4× 2 127 mm
Laka protivavionska artiljerija:	-	-	20×1 25 mm
Mitraljezi:	-	-	8×1 13 mm
Torpedne cevi:	8	4	-
Avio-grupa:	-	3 hidroaviona	3 hidroaviona

Rana faza rata na pacifiku

Bojni krstaš Kongo je dočekao početak Drugog svetskog rata na Pacifiku pod komandom kapetana Timiđi Kojanagija. Dana, 1. avgusta 1941. godine, Kongo je zajedno sa bojnim krstašima Hiei, Kirišima i Haruna, uvršten u sastav 3. divizije bojnih brodova, Prve flote, i bazira u Haširađimi, zaliv Hirošima. Drugo odeljenje 3. divizije bojnih brodova, koja se sastojala od brodova Kongo i Haruna, bilo je 29. novembra 1941. godine pridodato Drugoj floti admirala Nobutake Konde. Oni su uvršteni u sastav „Glavnih snaga“ južnih (Malajskih) snaga, zajedno sa 4. divizijom krstarica – Atago, Maja i Takao, kao i 8 razarača, i napuštaju bazu Makung, Peskadorska ostrva. Ove snage se vraćaju 2. decembra u bazu Makung, i bivaju obaveštene da će neprijateljstvo protiv saveznika otpočeti 8. decembra 1941. godine.

Dana, 4. decembra 1941. godine, „Glavne snage“ napuštaju Makung, i plove Južno-kineskim morem, kako bi pružile daljnu zaštiti invazionim snagama. Po podne, 9. decembra, „Glavne snage“ su se nalazile jugostočno od Francuske Indokine, u blizini Poulo-Kondorskih ostrva, kada je japanska podmornica I-65 opazila jedan sastav britanskih brodova, kako plovi u pravcu severozapada. Ove su bile „Snage Z“, pod komandom admirala Ser Toma S. V. Filipsa, koje su napustile Singapur i probale da spreče japansko iskrcavanje na Malaju. „Snage Z“, su se sastojale od dva kapitalna broda, modernog bojnog boda Prins of Vels i modernizovanog bojnog krstaša Ripals, sagrađenog još za vreme Prvog svetskog rata, praćeni sa četiri razarača, od kojih su samo dva bila moderna.

Japanske „Glavne snage“ su se pripremile za jednu noćnu bitku sa „Snagama 3“, ali su bile nemoćne da ostvare kontakt, uprkos što su se dve flote jednog trenutka mimoišle na samo 5 nautičkih milja. Kasnije, 10. decembra 1941. godine, „Glavne snage“ i ostali brodovi koji su se priljučili potrazi, povlače se nakon što su primili izvešataj da su oba velika britanska broda napadnuta i potopljena od 85 japanskih bombardera i torpednih bombardera, koji su doleteli iz Sajgona i Tu Dau Mota, Francuska Idokina.

„Glavne snage” su tokom naredna dva meseca upotrbljene u obezbeđenju nekoliko invazija; zaštita drugog konvoja za Malaje, dok se nalazio jugoistočno od Natunskih ostrva; zaštita iskrcavanja u zaliv Lingajen na Filipinima; i pružanje dalje zaštite iz okoline baze Palau, za vazdušni udar na ostrvo Ambon, Holandska Istočna Indija. Dana, 21. februara 1942. godine, „Glavne snage“ uplovljavaju u zaliv Staring, u blizini mesta Kendari, Celebes, i sastaja se sa udarnom grupom nosača aviona vice-admirača Čuiči Nagume, koja je 19. februara izvela vazdušni udar na bazu Darvin, Australija. Četiri dana kasnije, Kongo, Haruna, Atago, Takao i dva razarača napuštaju „Glavne snage“, pod komandom viceadmirala Nobutake Konde, i učestvuju u „Opearciji J“ – invazija na Holandsku Istočnu Indiju. Dok se nalazila na zadatku lova na brodove koji pokušavaju da pobegnu sa Jave, 2. sekcija 3. divizije bojnih brodova, 7. marta 1942. godine bombarduje Božićno ostrvo, koje se nalazi na oko 190 nautičkih milja južno od Jave. Japanski brodovi se vraćaju 9. marta u zaliv Staring, nakon što su holandske trupe u Holandskoj Istočnoj Indiji kapitulirale. Kondine snage su potopile ukupno 8 britanskih, američkih i holandskih brodova. Od 10. do 25. marta 1942. godine, posada bojnog krstaša Kongo, kao i posade ostalih japanskih bojnih krstaša, dobijaju zasluženi odmor nakon tri meseca konstantnih operacija.

Dana, 26. marta 1942. godine, 3. divizija bojnih brodova napusta zaliv Staring i preko Timorskog mora ulazi u Indijski okean, zajedno sa nosačima aviona Akagi, Hirju, Sorju, Šokaku i Zuikaku. Tokom Indijsko okeanskog prepada, Japanci su 5. aprila 1942. godine napali britanske snage u bazi Kolombo, a četiri dana kasnije i bazu Trinkomali, obe na Celjonu. Za vreme borbe u oblasti oko Trinkomalija, Kongo je napadnut od 9 britanskih bombardera Bristol Blenhajm iz 11. bombarderske eskadrile RAF-a. Bristoli nisu postigli nijedan pogodak, a 5 ih je oboreno od japanskih lovaca Zero. Nakon završenih operacija po Indijskom okeanu, Kongo se vraća u Japan, gde u Sasebu odlazi u suvi dok radi modernizacije njegovog protv-avionskog naoružanja. Remont je trajao od 23. aprila do 2. maja 1942. godine.

Midvej i Gvadalkanal

Dana, 27. maja 1942. godine, Kongo i Hiei napuštaju bazu Haširađima, ponovo u stavu 3. divizije bojnih brodova, sekcija 1, kao deo glavnih snaga Druge flote, zajedno sa 5 krstarica i 7 razarača, radi učešća u Midvejsko-Aleutskoj operaciji. Dva dana nakon iznenadnog gubitka nosača aviona Kaga, Akagi, Sorju i Hirju, 6. juna 1942. godine, u bici za Midvej, admiral Isoroku Jamamoto naređuje 3. diviziji bojnih brodova i ostalim brodovima njihove grupe, da se izdvoje iz sastava 2. flote i odu na sever, gde treba da se sastanu sa nosačima aviona Džunjo i Rjudžo, a zatim da napadnu Aleutska ostrva. Kasnije pojačane nosačem aviona Zuikaku, ove snage patroliraju na oko 700 nautičkih milja, južno od ostrva Kiska, u iščekivanju američkog kontra-napada, do kog nije došlo.

Od sredine jula, Kongo i Haruna su ponovo angažovani u sastav 2. flote - isturene snage, izviđačke grupe, 3. divizije bojnih brodova. Dana 11. septembra 1942. godine, 3. divizija bojnih brodova, napušta atol Truk i kreće ka Solomonovim ostrvima, uz to su se Drugoj floti pridružili nosači aviona Treće flote, radi učešća u bici za Gvadalkanal, koja je otpočela 7. avgusta, savezničkim iskrcavanjem na ovo ostrvo. Tri dana kasnije, Kongo je bio napadnut od 8 teških bombardera, ali je prošao bez oštećenja. Japanska flota dobija naređenje 20. septembra da se vrati u bazu na atolu Truk, ali 3. divizija bojnih brodova, laka krstarica Isuzu i 9 razarača su angažovane kao rezervne bombarderske snage. Kongo i Haruna granatiraju aerodrom Hendersenovo polje na Gvadalkanalu, počevši od 01:27 sati, 13. oktobra 1942. godine. Kongo i Haruna prolaze pored rta Lunga Point, ploveći ka istoku, i pucaju iz svojih topova glavne artiljerije, preko desnog boka, a zatim se okreću za 180 stepeni i plove nazad, pucajući ovog puta preko levog boka. Američki topovi obalne artiljerije od 152 mm, odgovaraju na japansku vatru, ali nisu imali dovoljno veliki domet da bi dostigli japanske bojne krstaše. Bojni krstaš Kongo je ispalio ukupno: 104 granata 356 mm Tip-3 „Sanšikadan“, 331 granatu 356 mm Tip-1, i 27 granata od 152 mm. Ovo je bilo prvo korišćenje, granata Tip-3, u Drugom svetskom ratu. Više od 40 američkih aviona je uništeno na zemlji, prilikom ovog granatiranja, a aerodrom je bio privremeno neupotrebljiv. Jedan američki napad sa četiri torpedna čamca, je odbijen dejstvom japanskih razarača. Granatiranje Gvadalkanala je završeno u 02:30 sati.

Dana, 25. oktobra 1942. godine, japanske isturene snage, izviđačke grupe, 3. divizije bojnih brodova, su bile na oko 525 nautičkih milja, severozapadno od ostrva Espiritu Santo, kada su opažene od jednog bombardera B-17 leteća tvrđava. Tokom sledećeg dana, dolazi do bitke kod Santa Kruz ostrva, u kojoj je Kongo napadnut od četiri torpednih bombardera TBF avendžer, koji su doleteli sa nosača aviona Enterprajs, ali prolazi bez oštećenja. Po završenoj bici, Kongo se vraća u bazu na atolu Truk, a 1. novembra 1942. godine, njegov zapovednik, kapetan Kojanagi, je unapređen u čin kontra-admilrala.

Osam dana kasnije, 3. divizija bojnih brodova napusta bazu Truk, i odlazi ka Ontong Java platou, severno od Solomonovih ostrva, kao deo zaštite glavnih snaga. Pokušaj da se otkrije i potopi američki nosač aviona Enterprajs, vazdušnim napadima, nije uspeo. Tokom pomorske bitke za Gvadalkanal, koja je otpočela 12. novembra, 3. divizija bojnih brodova je služila kao dalja zaštita za snage koje je trebalo da granatiraju aerodrom Hendersenopvo polje, pre nego što je povučena 15. novembra. Dana, 16. novembra 1942. godine, kapetan Iđuin Macuđi, postaje komandant bojnog krstaša Kongo, a kontraadmiral Kojanagi preuzima komandu nad jednom flotilom razarača u Rabaulu. Od 30. januara 1943. godine, jedna japanska operativna grupa ratnih brodova iz Druge i Treće flote, u kojoj se nalazio i bojni krstaš Kongo, plovi severno od Solomonovih ostrva, izvodeći lažni napad, dok je grupa razarača izvršila uspešnu evakuaciju preostalih japanskih trupa sa Gvadalkana – Operacija Ke. Po završenoj evakuaciji, Kongo odlazi u Sasebo.

Akcije u centralno Pacifiku

Od 27. februara do 13. marta 1943. godine, Kongo se nalazio u suvom doku, radi modernizacije. Tom prilikom je dodata betonska zaštita oko mehanizma za kormilarenje, postavljene su nove nepropusne prgrade, instalirane su pumpe za gorivo (za hitne slučajevo), a nekoliko topova od 152 mm je zamenjeno protiv avionskim topovima. Ove mere su urađen, kao posledica potapanja bojnih krstaša Hiei i Kirišima, tokom pomorske bitke za Gvadalkanal. Treća divizija bojnih brodova se vratila u bazu Truk 12. maja 1943. godine. Svega 5 dana kasnije 3. divizija bojnih brodova odlazi u bazu Jokosuka, gde ja uvršeta u operativne snage Atu, zajedno sa bojnim brodom Musaši, nosačima aviona Džunjo i Hijo, teškim krstaricama Tone i Čikuma i 9 razarača, kao odgovor na američko iskrcavanje na ostrvo Atu. U Tokijskom zalivu, 22. maja, ovoj grupi su se pridružili nosači aviona Zuikaku, Šokaku, i Zuiho, teške krstarice Kumano, Mogami i Suzuja, i lake krstarice Agano i Ojodo. Međutim, ove snage ne odlaze u kontra-napad ka ostrvu Atu, pošto su u međuvremenu Amerikanci osvojili celo ostrvo, i japanska operativna grupa je rasformirana. Kapetan Šimazaki Tošio preuzima komandu nad bojnim krstašem Kongo 17. jula 1943. godine, pošto je kapetan Iđuin unapređen u čin kontraadmiral, i preuzeo je komandu nad 3. flotilom razarača, u sastavu Druge flote. Japanski dešifranti, presreću i dešifruju jednu američku radio-poruku, u kojoj se nagoveštava da američka operativna eskadra TF 18, sa 6 nosača aviona, pod komandom kontraadmirala Alfreda Montgomerija, planira da izvede novi vazdušni udar na ostrvo Vejk. Admiral Mineiči Koga sakuplja svoje ratne brodove (bojni brodovi Jamato, Musaši, Nagato i Fuso; bojni krstaši Kongo i Haruna; nosači aviona Šokaku, Zuikaku i Zuiho; teške krstarice Atago, Takao, Maja, Čokai, Suzuja i Mogami; lake krstarice Agano, Noširo i Ojodo; veći broj razarača) i odlazi iz baze Truk, u nadi će da presretne američke brodove, međutim kontakt nije uspostavljen.

Bitka u Filipinskom moru, 20. juna 1944. godine: Brod koji se vidi u prvom planu je bojni krstaš Kongo ili Haruna, a nosač aviona u pozadini je Čijoda

Od 30. januara do 14. februara 1944. godine, Kongo se nalazi na remontu u suvom doku u Sasebu. Tokom remonta odstranjena su 4 topa od 152 mm i 2 dvocevna protiv-avionska topa od 25 mm, a postavljena su 2 dvocevna teška protiv-avionska topa od 127 mm i 4 trocevna protiv-avionska topa od 25 mm. Početkom marta 1944. godine, 3. divizija bojnih brodova iskrcava trupe na Linga ostrva, južno od Singapura, a zatim otpočinje sa trenažnim vežbama. Dana, 11. maja, 3. divizija bojnih brodova odlazi zajedmo sa Kuritinim snagama „C“ (bojni brodovi Jamato i Musaši; nosači aviona Čitose, Čijoda i Zuiho; teške krstarice Atago, Takao, Maja, Kumano, Suzuja, Tone, Čikuma; laka krstarica Noširo; 6 razarača), napuštaju Linga ostrva i i odlaze u bazu Tavi-Tavi, na krajnjem jugu Filipinskih ostrva. Dana, 13. juna 1944. godine, dat je signal za startovanje operacije A-GO – odbrana Marijanskih ostrva, koja se pretvorila u bitku poznatu kao bitka u Filipinskom moru, i japanske Mobilne snage napustaju bazu Tavi-Tavi, ali su opažene od američke podmornice Redfain, odmah po isplovljavanju. Japanska flota stiže u bazu na ostrvu Guimaras sledećeg dana, a 15. juna dok je plovila Visajanskim morem, opažena je od američke podmornice Flajing Fiš. Dva dana kasnije, u Filipinskom moru, uočena je od američke podmornice Kavala. Za vreme bitke u Filipinskom moru, 3. divizija bojnih brodova i nosač aviona Čijoda su napadnuti od obrušavajućih bombardera SB2C heldajver i torpednih bombardera TBF avendžer, koji su doleteli sa američkih nosača aviona Banker Hil, Kabot i Montrej. Kongo prolazi bez oštećenja, dok su Haruna i Čijoda oštećeni tokom bitke, u kojoj su Japanci izgubili 3 nosača aviona. Japanska flota se vraća u zaliv Nagasuki, na Okinavi.

Od 30. juna do 7. jula 1944. godine, Kongo se nalazi u suvom doku, i tom prilikom su, njegov radar i kontrola artiljerije poboljšani, a instalirana su još 12 trocevna i 40 jednocevna protiv-avionskih topa od 25 mm. Nakon ove modernizacije, njegovo sekundarno naoružanje se sastojalood 8 jednocevnih topova 152 mm i 6 dvocevnih topova od 127 mm, a proj protiv-avionskih cevi od 25 mm, povećan je na 100. Po izlasku iz suvog doka, Kongo prebacuje naoružanje i trupe do zaliva Nagasuku, a zatim odlazu ka ostrvima Linga, gde se pridružio bojnom krstašu Haruna. Septembra meseca, na Kongu je izvršena poslednja modernizacija, postavljanjem još 18 topova od 25 mm, čime je broj protiv-avionskih topova 25 mm, dostigao broj od 118 cevi.

Bitka u zalivu Lejte

Dana, 22. oktobra 1944. godine, Kongo napusta Brunejski zaliv, Borneo, kao zastavni brod Druge sekcije „Centralnih snaga“ vice-admtrala Kurite, i u opearciji Šo-Go 1 plovio je odmah iza Sekcije jedan. Druga sekcija se sastojala od 3. divizije bojnih brodova, 4 teške krstarice 7. divizije krstarica, 2 teške krstarice 5. divizije krstarica, i 10 razarača 2. flotile razarača, predvođene lakom krstaricom Noširo. Ishod serije sukoba, koji su poznati kao Bitka u zalivu Lejte, bio je potpuni poraz japanskih pomorskih snaga.

Posle ponoći 23. oktobra 1944. godine, „Centralne snage“ su napadnute od dve američke podmornice, u bici u Palavanskom prlazu. U ovom napadu su potopljene dve japanske teške krstarice (Atago i Maja), a jedna je teže oštećena (Takao), dok bojni brod Kongo prolazi bez oštećenja. Sledećeg dana, 24. oktobra, „Centralne snage“ su napadnute od oko 250 američkih palubnih aviona, u bici u Subijanskom moru, u kojoj je potopljen japanski bojni brod Musaši, a bojni krtaš Haruna je oštećen. Usled gubitka brodova, Kurita izdaje naređenje da se „Centralne snage“ vrate nazad. Međutim, kasnije izdaje novo naređenje, u kome se zahteva da brodovi ponovo krenu prema američkim invazionim snaga, i prođu kroz prolaz San Bernardino.

Bitka kod ostrva Samar 25. oktobra 1944. godine.

U 00:30 sati, 25. oktobra 1944. godine, „Centralne snage” prolaze kroz prolaz San Bernardino, i kreću u pravcu juga, ka zalivu Lejte. Pet sata kasnije, osmatrači na japanskim brodovima uočavaju sa leve strane, 3 nosača aviona i 3 razarača, na daljini od oko 23 nautičke milje. Trećoj diviziji bojnih brodova je bilo naređeno da plovi na istok, kako bi presekla bekstvo američkih nosača aviona, ali Haruna, čiji su propeleri oštećeni još u bici u Filipinskom moru, počinje polako da zaostaje. U 05:58 sati, „Centralne snage „ otvaraju vatru iz svojih topova ka američkoj operativnoj grupi TG 38.3 - „Tafi 3“, koja se sastojala od eskortnih nosača aviona Sent Lo, Vajt Pleins, Kalinin Bei, Fenšo Bei, Keitkun Bei i Gembir Bei, 3 razarača i 4 eskortna razarača.

Dva minuta kasnije, Kongo otpočinje sa vatrom iz svojih topova, sa daljine od oko 15 nautičkih milja (24 km) U 06:22 sati, usled stalnih napada aviona Graman F4F, topovima i mitraljezima, oštećen je daljinomer za topove glavne artiljerije. Tri minuta nakon toga, Kongo se našao pod vatrom topova američkog razarača Houl, koji se približavao sa daljine od 13.000 metara. Razarač Houl je pogođen jednom projektilom 356 mm u komandni most, ali pri povlačenju on lansira torpeda sa daljine od 8.000 metara. U isto vreme, Kongo prekida paljbu iz svojih topova sekundarne artiljerije, pošto daljina na daljinomeru nije bila podešena za ovako blisko angažovanje. U 06:30 sati, osmatrači na Kongu uočavaju u vodi četiri traga torpeda, koja su ispaljena sa razarača Houl, i Kongo naglo skreće ulevo, tako da sva torpeda promašuju. U 06:54 sati, američki razarača Hirmen ispaljuje tri torpeda ka Kongu. Ova torpeda promašuju, ali prisiljavaju bojne brodove Jamato i Nagato da pobegnu 10 nautičkih milja ka severu, kako bi se našli van domašaja torpeda. U međuvremeu, u 06:55 sati, Kongo pogađa sa nekoliko uzastopnih hitaca nosač aviona Gembir Bei.

Oko 08:00 sasti, daljinomer na Kongu je opravljen i on otvara vatru na eskortni razarač Semjuel B. Roberts. Razarač Roberts je već bio pogođen granatama od 203 mm, a kada su ga pogodili projektili od 356 mm, prouzrokuju pravu pustoš na njemu, i on kasnije tone u 09:12 sati. U 08:13 sati na Kongu uočavaju dva nova torpedna traga, ali ih bojni krstaš uspešno izbegava. Između 07:55 i 09:10 sati, „Centralne snage“ su potopile eskortni nosač aviona Gembir Bei, razarače Houl i Džonston i eskortni razarač Semjuel B. Roberts.

U 8:25 sati, Takeo Kurita naređuje „Centralnim snagama“ da krenu ka severu, ali u 10:20 sati on izdaje novo naređenje za povratak ka zalivu Lejte. Između 10:30 i 13:20 sati, krstarice Čokai, Čikuma i Suzuja su bile teško oštećene a kasnije i potopljene. U periodu od 12:28 so 12:48 sati, Kongo se našao pod napadom 20 odbrušavajućih bombardera SB2C heldajver iz operativne grupe TG 38.1 - „Tafi 1". Od eksplozije jedne bombe koja je pala u neposrednoj blizini, ulubljen je desni bok pri sredini broda, prouzrokovavši da se morska voda izmeša sa gorivom u tim tankovima. Eksplozija druge bombe koja je pala u neposrednoj blizini, neznatno savija lopatice oba propelera na desnom boku. U ovom napadu na Kongo, poginula su 12 člana posade, a 36 ih je ranjeno.

Sa teško oštećenim snagama i bez taktičke kotrole, Kurita naređuje „Centralnim snagama“ da se okrenu nazad, i u 21:00 sati one prolaze kroz prolaz San Bernandino. U ovoj bici, Kongo je ukupno ispalio: 310 granata od 356 mm (99 Tip-3 i 211 Tip-1) i 347 granata od 152 mm (170 Tip-0 i 177 Mark-4), a protiv-avionskih : 2.128 granata 127 mm i 50.230 granata od 25 mm.

Sledećeg dana oko 08:00 sati, dok su se nalazile u prolazu Tablas, „Centralne snage“ su napadnute od 30 aviona TBF avendžer, koji su doleteli sa nosača aviona Vesp i Kupens, a zatim je usledio napad sa oko 50 aviona Heldajver i TBF avendžer sa nosača aviona Hornet. U ovim napadima bojni brod Jamato je pogođen sa dve bombe, inače to je bio jedini japanski bojni brod, koji nije pretrpeo nikakva oštećenja u prethodnij bici. U 10:40 sati, oko 30 teških bombardera B-24 Liberator, iz 13. vazdušne armije je izvršilo napad. Dvadesetak minuta kasnuje, 60 aviona iz američkih operativni grupa TG 38.2 i TG 38.4, napada i potapa laku krstaricu Noširo. Kongo nije pretrpeo nova oštećenja, i sa ostatkom „Centralnih snaga“ se vraća u bazu Brunej, bez novih incidenata.

Poslednja plovidba

Kongo ostaje baziran u zalivu Brunej sve do vazdušnog napada 40 američkih bombardera B-24 Liberator i 15 lovca P-38 Lajting, 16. novembra 1944. godine. Većina japanskih brodova se do tog vremena nalazila na nužnom remontu. U 18:30 sati, jedna operativna grupa japanskih brodova, koja se sastojala od bojnih brodova Jamato, Kongo i Nagato (svi oštećeni u bici u zalivu Lejte), jedne lake krstarice i četiri razarača zaštite, polazi ka bazi Kure, radi neophodnih remonta. Bojni krstaš Haruna je bio jedini bojni brod borbeno osposobljen, i poslat je 17. novembra ka Južnim snagama. Posade bojnih krstaša Kongo i Haruna su reagovale na njihovo razdvajanje prilično uznemireno, pošto se ova dva broda nikad nisu razdvajala u bilo kojoj ratnoj zoni. Komandant 3. divizije bojnih brodova, viceadmiral Jošio Suzuki, je odredio za svoj zastavni brod, bojni krstaš Kongo.

Dana, 20. novembra 1944. godine, japanska operativna grupa prolazi bez incidenta kroz Tajvanski prolaz, ploveći brzinom od svega 16 kn (30 km/h), radi uštede goriva. Centralnu liniju formacije predvogila je laka krstarica Jahagi, a zatim su sledili bojni krstaš Kongo, pa bojni brod Nagato, i na začelju je plovio bojni broj Jamato. Razarači Isokaze i Hamakaze, patrolirali su sa leve strane, a Urakaze i Jukikaze sa desne strane. Sa početkom padanja mraka, nebeski svod postaje sve tamniji, sa vidljivošću od svega 1.400 metara, dok je more bili prilično mirno, a duvao je slab vetar. Nešto pre ponoći, viceadmiral Matome Ugaki je bio pozvan na komandni most bojnog broda Jamato, pošto su otkriveni neprijateljski radari, između 0 i 70 stapena. Ne znajući da li radar potiče od neprijateljskog aviona ili podmornice, komandant bojnog broda Jamato, kapetan Morišita, naređuje promenu kursa, uz minimalnu cik-cak vožnju, kako bi prošao pored nepoznatog izvora. Po izdatom naređenu, japanska kolona menja kurs plovidbe. Do 02:30 sati, izgledalo je da kontakt potiče od aviona, pre nego od podmornice, pošto se smatralo da bi signal nestao čim bi podmornica zaronila radi napada.

Radarski signal je u stvarnosti poticao od američke podmornice Silajen, koja je bila pod komandom komodora Elia Rajha. Ova podmornica je poznata i kao Silajen II, a dobila je ime po podmornici koja je potopljena 25. decembra 1941. godine kod Filipina. Dok je patrolirala severno od Tajvana, na njenom radaru su se pojavile tri tačkice, udaljene skoro 40.000 metara, premda su njene radarske talase već registrovali na bojnom brodu Jamato. U početku je komodor Rajh bio ubeđen da se na radaru vide obrisi podmornice Silajen, usled odbijanja talasa od ostrva, ali u 00:38 sati radarista daje sledeći izvešaj „Daljina 32.000 jardi! Dva broda veličine bojnog broda, dva broda veličine krstarice! Kurs 060! Brzina 16 kn (30 km/h)! Ne plove u cik-cak vožnji!" (druga krstarica je zapravo bio bojni brod Jamato.) Nakon što je poslao jedan izveštaj štabu u Perl Harboru, Rajh se odlučuje da prati i napadne neprijatelja u površinskoj plovidbi. Ova neobična odluka je predstavljala veliki rizik za podmornicu, jer u slučaju da bude otkrivena, mogla bi lako da bude potopljena od projektila velikog kalibra sa bojnih brodova.

Podmornica Silajen kreće punom brzinom, kako bi došla u poziciju za napad, i od 01:46 sati plovi uporedo sa levom stranom japanskih snaga, uz pojačani vetar, i sa sve većim morskim talasima. Radar je pokazivao jednu kolonu koju su činili; krstarica – bojni brod – bojni brod – krstarica (poslednji brod je zapravo bio Jamato). Japanski sastav je mirno plovio bez cik-cak vožnje, kursem 057, i Silajen dolazi u 02:45 sati u odličnu poziciju za napad. Odabravši prvi bojni brod za svoju prvu metu, Silajen se priprema za napada. Primećujući da se kontakti neprijateljskih razarača preklapaju jedni sa drugim, komodor Rajh naređuje da se dubina za torpeda postavi na 8 stopa, u nadi da će pogoditi barem jedan razarač.

U 02:56 sati, Silajen ispaljije 6 torpeda iz svojih prednjih torpednih cevi ka bojnom krstašu Kongo, sa daljine od oko 2.700 metara, a zati se okreće i ispaljuje 3 torpeda iz zadnjih torpednih cevi, ka bojnom brodu Nagato, u 02:59 sati, sa daljine od oko 2.800 metara. Nakon što je ispaljen zadnji torpedo, podmornice Silajen beži u pravcu zapada. U 03:01 sati, na Jamatu beleže dva pogotka torpeda u Kongo, dok u izveštaju podmornice Silajen stoji da su tri torpeda pogodila Kongo. Bojni brod Nagato naglo skreće ulevo, kako bi izbegao bilo koje drugo torpedo, međutim jedno pogađa razarač Urakaze. U 03:04 sati, još jedno torpedo pogađa razarač Urakaze, usled čega dolazi do jake eksplozioje magacina ili torpednih cevi. Prelomivši se na dva dela, Urakaze tone za dva minuta, zajedno sa kompletnom posadom. Gubitak razarača Urakaze, sa desne strane bojnog krstaša Kongo, je bio pogrešno protumačen usled velike konfuzije, i dovodi Japance do zaključka, da je napad izvršen sa istoka, te stoga razarač Jukikaze odlazi u tom pravcu i otpočinje napad dubinskim bombama.

Kongo je bio pogođen u levi bok sa dva torpeda: jedno u pramac, a drugo malo prema krmi po sredini broda. Drugi pogodak je izazvao potapanje kotlovskih odeljenja broj 6 i 8, ali je on i dalje imao dovoljno snage da nastavi brzinom od 16 kn (30 km/h). Situacija u pogledu razarača Urakaze bila je potpuno nejasna; on je toliko brzo nestao, da skoro nikom u japanskoj floti nije bilo jasno da je potonuo. Međutim, situacija na Kongu je bila pod kontrolom. On šalje izveštaj da može da zadrži brzinu, našta se donosi odluka da grupa nastavi plovidbu i proba da pobegne od podmornice. Neki članova posade Konga, vratili su se na spavanje u svojim krevetima.

U 04:05 sati, japanski sastav je ponovo otkriven na radaru podmornice Silajen. Na podmornici Silajen takođe nisu znali da je razarač Urakaze bio potopljen, a komodor Rajh je smatrao, da je mala dubina njegovih torpeda izazvala samo ulenguća na bojnim brodovima. Stoga on povećava brzinu podmornice na 17 kn (31 km/h), i žuri po nemirnom moru (snaga 5 ili 6), kako bi postigao novu poziciju za napad. Par minuta ranije, i japanska grupa je otkrila prisustvo podmorničkog radara i otpočinje oko 04:05 sati sa cik-cak vožnjom.

Međutim, na bojnom krstašu Kongo su se pojavili problemi. Odluka da se nastavi krstarećom brzinom, dovodi do konstatnog prodora morske vode, usled čega se lomi nepropusna pregrada. Takođe, usled velikih morskih talasa, postepeno se širila rupa na prednjem delu broda. Uprkos raznim opasnim remontima unutar poplavljenih i odvojeni odeljenja, Kongo je bio prisiljen da prekine cik-cak plovidbu, i da uspori na 12 kn (22 km/h). Nakon toga, on zauzima poslednje mesto u koloni, sa podmornicom Silajen za petama. Iako je brod bio navaljen na levu stranu pod uglom od 12 stepeni, Japanci su sa određenom dozom optimizma verovali da je šteta pod kontrolom i da je zaustavljen prodor vode. Međutim, ubrzo sa Konga dolazi jedan izveštaj, u kome se kaže da se na brodu pojavila nova pukotina, koja je prouzrokovala rast vode u njemu, što dovodi do povećanja nagiba broda na 14 stepena. Neodlučni kapetan Šimazaki, zahteva dozvolu za napuštanje flotnog sastava i odlazak ka luci Čilung, koja je bila udaljena svega 65 nautičkih milja. Dozvola je data, a razarači Hamakaze i Isokaze dobija zadatak da obezbede zaštitu Konga, koji je plovio jedva brzinom od 10 kn (19 km/h), i bio je nagnut na levi bok, pod uglom od 15 stepena.

Posada bojnog krstaša Kongo, očigledno nije obaveštena da je on teško oštećen, a glavni oficir za navigaciju predviđa da će za 6 sati da uplove u luku. Ubrzo po odvajanju od japanske kolone, Kongo se još više nagnuo (pod uglom od 20 stepena), i Šimazaki naređuje da se svi članovi posade prebace na desnu stranu broda. Da bi nevolja bila još veća, uhvaćeni su radarski talasi podmornice Silajen, koja se odlučila da prati bojni krstaš Kongo, a ne glavni deo japanskog sastava. Uprkos tome, Silajen nije predstavljao veliku opasnost. Petanaestak minuta nakon odvajanja od glavnih snaga, Kongo je već bio nagnut za 45 stepena. U mašinska odeljenja počela je da prodire voda, i u 05:18 sati, brod je stao nepomično na morskoj površini. Potvrda da je Kongo faktički već bio izgubljen, ako je to uopšte bilo potrebno, došlo je sa vešću da je oficir za kontrolu štete izvršio samoubistvo zbog svog neuspeha. Šimazaki izdaje naređenje da kompletna posada izađa na palubu, i da se pripremi za napustanje broda. Zastava je spuštena uz pozdravih svih članova posade, dok je jedan od dežurnih vojnika, poslat da donese portret cara Hirohita.

U 05:22 sati, Šimazaki izdaje naređenje da se brod napusti, i posasa počinje da se spusta u vodu. Razarači Hamakaze i Isokaze ignorišući blisku opasnost od prateće podmornice, prilaze Kongu uz desni bok, kako bi sakupili što veći broj članova posade, pre nego što ih u tamnoj noći nemirno more udalji od Konga. Podmorničari na Silajenu, su se začudili kada je njihov radar pokazao da se neprijatelj više ne kreće. Posada Konga se verala preko boka, kad je on naglo počeo da se naginje pod uglo većim od 60 stepena. Propast broda je ubrzam, kada su u 05:24 sati eksplodirali prednji magacini za projektile od 356 mm, odbacivši deo krme i članova posade ka nebeskom svodu. Komodor Rajh je zabeležio „Nebeski svod je bio briljantno osvetljen – izgledalo je kao zalazak sunca u polumraku". Dva razarača su bila zaštićena velikm bokom Konga, te nisu pretrpela nikakvu štete, ali je nakon eksplozije Kongo veoma brzo nestao sa pučine mora. Razarači su nastavili da sakupljaju preživele brodolomnike, nesvesni da je komodor Rajh mogao da ih napadne, ali on je odlučio da pokuša svojom podmornicom da sustigne preostale bojne brodove, pošto su oni bili važnija meta od razarača. Spašavanje je nastavljeno do svitanja, i ukupno je spašeno 13 oficira i 224 ostalih članova posade. Oko 1250 člana posade je poginulo, uključujući viceadmirala Suzukija i kapetana Šimazakija (posthumno je unapređen u čin kontraadmirala). Carski potret nije spašen.

Kongo je bio jedini bojni brod u carskoj japanskoj mornarici, koji je potopljen od podmornice, a ujedno je bio i poslednje bojni brod u svetu, koji je potopljen dejstvom podmornice.

Lista kapetana

• Kapetan Naoe Nakano - 16. avgust 1913. -1. decembar 1913.
• Kapetan Šibakiči Jamanaka - 1. decembar 1913 — 1. decembar 1914.
• Kapetan Šuzo Macuoka - 1. decembar 1914 — 13. decembar 1915.
• Kapetan Čugo Arakava - 13. decembar 1915 — 1. decembar 1916.
• Kapetan Hansaku Jošioka - 1. decembar 1916 — 1. decembar 1917.
• Kapetan Kanamaru Kijocugu - 1. decembar 1917 — 1. decembar 1918.
• Kapetan Kođuro Nozaki - 9. april 1918 — 20. novembar 1919.
• Kapetan Tadacugu Taiđiri – 20. novembar 1919 — 12. novembar 1920.
• Kapetan Kametaro Muta – 12. novembar 1920 — 20. novembar 1921.
• Kapetan Kazu Takemicu – 20. novembar 1921 — 1. decembar 1922.
• Kapetan Tačiki Seki – 1. decembar 1922 — 20. novembar 1923.
• Kapetan Koiči Kišii – 20. novembar 1923 — 1. novembar 1924.
• Kapetan Saburo Jasumi – 1. novembar 1924 — 1. decembar 1925.
• Kapetan Hađime Macušita – 1. decembar 1925 — 1. decembar 1927.
• Kapetan Zengo Jošida – 1. decembar 1927 — 10. decembar 1928.
• Kapetan Keniči Itenaka – 10. decembar 1928 — 1. decembar 1930.
• Kapetan Keinosuke Ikeda – 1. decembar 1930 — 1. decembar 1931.
• Kapetan Tošiu Higuraši – 1. decembar 1931 — 1. decembar 1932.
• Kapetan Nobutake Kondo – 1. decembar 1932 — 15. novembar 1933.
• Kapetan Taiči Miki – 15. novembar 1933 — 15. novembar 1934.
• Kapetan Kaneđi Kišimoto – 15. novembar 1934 — 15. novembar 1935.
• Kapetan Tomazo Sugikara – 15. novembar 1935 — 1. decembar 1936.
• Kapetan Eiđiro Macuura – 1. decembar 1936 — 1. decembar 1937.
• Kapetan Takeo Kurita – 1. decembar 1937 — 15. novembar 1938.
• Kapetan Jošio Suzuki – 15. novembar 1938 — 20. oktobar 1939.
• Kapetan Šodži Nišimura 20. oktobar 1939 — 15. novembar 1939.
• Kapetan Raizo Tanaka – 15. novembar 1939 — 15. april 1941.
• Kapetan Morikazu Osugi – 15. april 1941 — 20. avgust 1941.
• Kapetan Tomiđi Kojanagi – 20. avgust 1941.- 16. decembar 1942. (od 1. novembra 1942. – kontraadmiral)
• Kapetan Baron Macuđi Iđuin – 16. decembar 1942 — 17. jul 1943.
• Kapetan Tošio Šimazaki – 17. jul 1943. – †21. novembar 1944. (od 1. maja 1944. – kontraadmiral)

Spoljašnje veze

• Kongo foto galerija
• Bojni krstaš Kongo
• Bojni krstaši klase Kongo
• Istorija bojnog krstaša Kongo
• Bojni krstaš Kongo Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. oktobar 2008) Istorija, Fotografije
• Klasa Kongo