Aleksandar Cincar-Marković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Cincar-Marković
Aleksandar Cincar-Marković 1935. godine.
Lični podaci
Datum rođenja(1889-06-20)20. jun 1889.
Mesto rođenjaBeograd, Kraljevina Srbija
Datum smrti1947.(1947-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (57/58 god.)
Mesto smrtiBeograd, FNR Jugoslavija
Uzrok smrtiSmrtna kazna
Porodica
PorodicaCincar-Markovići
5. februar 1939 — 27. mart 1941.
VladaPrva vlada Dragiše Cvetkovića
Druga vlada Dragiše Cvetkovića
PrethodnikMilan Stojadinović
NaslednikMomčilo Ninčić

Aleksandar Cincar-Marković (1889 — 1947) bio je srpski i jugoslovenski diplomata i ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije od 5. februara 1939. do 27. marta 1941.

Porodica, detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Dr Aleksandar Cincar-Marković rođen je u Beogradu 20. juna 1889. godine. Otac, pukovnik Marko K. Cincar-Marković, komandant celokupne žandarmerije Srbije brat je generala Dimitrija Cincar-Markovića, predsednika ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Srbije i sin pukovnika Konstantina - Koste Cincar-Markovića, šabačkog okružnog načelnika, usvojenika gospođe Tomanije Obrenović, kćerke lozničkog vojvode Antonija Bogićevića i žene gospodara Jevrema Obrenovića, a unuk Cincar-Marka Kostića (1777—1822), vojvode sokoskog i kneza šabačke posavine, rodonačelnika Cincar-Markovića.[1] Aleksandar Cincar-Marković je imao brata Ljubomira Cincar-Markovića pitomca Vojne akademije[2] i sestre Jelicu i Zoru.

Osnovnu školu i Prvu mušku gimnaziju završio je u Beogradu.[3] Studirao je prava u Frajburgu i Berlinu, gde je i diplomirao 1911. Doktorirao je u Francuskoj.

Studije prava je privremeno prekinuo posle austrougarske objave rata Srbiji. Stupio je u prvu đačku četu u Skoplju, avgusta 1914, upućen je na front u činu đaka narednika novembra 1914, proizveden je u čin rezervnog pešadijskog potporučnika 1915, ostao je na vojnoj dužnosti do stupanja u službu Ministarstva inostranih dela. Posle ratova imao je čin rezervnog pešadijskog kapetana I klase.

Kretanje u službi[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Cincar-Marković stupio je u službu Ministarstva inostranih dela 1. marta 1918. Unapređen je u sekretara Poslanstva u Briselu jula iste godine. Posle potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu vraćen je na dužnost u ministarstvo. Na Konferenciji mira u Parizu bio je član Sekretarijata delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, sekretar Nikole Pašića. Bio je član i generalni sekretar delegacije Kraljevine SHS u Rapalu 1920. i Santa Margeriti 1922.

Aleksandar Cincar-Marković je određen da otvori Konzulat Kraljevine SHS u Zadru, juna 1921, i bio je prvi jugoslovenski konzul u tadašnjem italijanskom gradu. Premešten je za konzula u Trstu jula 1922. godine. Premešten je za prvog sekretara Poslanstva u Tirani 17. jula 1923, a posle tri dana je unapređen u savetnika istog diplomatskog predstavništva. Aleksandar Cincar-Marković je postao otpravnik poslova početkom septembra iste godine.[4] Jedan od ključnih zadataka bio je da pronađe novu pogodnu ličnost među uglednim Albancima sa kojima bi mogla da sarađuje jugoslovenska diplomatska i konzularna služba. On nije imao previše poverenja u obećanja i planove Ahmeda bega Zogua. Posle povratka Ahmeda bega na vlast, decembra 1924, a i zbog sopstvenog zdravstvenog stanja, Aleksandar Cincar-Marković je premešten u ministarstvo maja 1925. godine.[5] Tokom 1925. i 1926, bio je šef IV odseka Prvog političkog odeljenja (zaduženog za Albaniju, Hilandar i crkveno-školska pitanja u Carigradu) i III odeljenja Generalne političke direkcije (zaduženog za Albaniju, Grčku, Bugarsku i Tursku). Najveću pažnju posvećivao je albanskim poslovima, aktivnostima VMRO, mađarske emigracije u Kraljevini SHS i komunista. Premešten je za savetnika Poslanstva u Budimpešti 15. juna 1926. godine. Bio je otpravnik poslova od početka jula do kraja novembra,[6] u vreme kada je postojala mogućnost poboljšanja jugoslovensko-mađarskih odnosa posle govora regenta i admirala Mikloša Hortija na proslavi 400-godišnjice Mohačke bitke.[7] Premešten je za savetnika poslanstva u Parizu, decembra iste godine, gde je radio na albanskim i mađarskim poslovima. Međutim, potpisivanje italijansko-albanskog Pakta prijateljstva, zbog kojeg je Momčilo Ninčić podneo ostavku, prinudilo je novog ministra inostranih dela Ninka Perića da povuče Aleksandra Cincara-Markovića u Beograd, februara 1927, zbog rada na albanskim poslovima.[6] Premešten je za savetnika Poslanstva u Sofiji maja 1927. godine. Ubrzo je izbila afera između Aleksandra Cincara-Markovića i Bronislave Mihel (rođene Žečikovski), supruge sekretara poslanstva Stanislava Mihela, kojima je bio venčani kum. Pošto je sofijska javnost bila vrlo zainteresovana za razvoj situacije, čime je poljuljan diplomatski i državni prestiž Kraljevine SHS, oba činovnika su kažnjena,[8] a ima indicija i da je razmatrano otpuštanje iz službe Aleksandra Cincara-Markovića.[9] Premešten je za savetnika Poslanstva u Beču krajem avgusta 1928, i na novu dužnost je stupio početkom septembra. Premešten je za savetnika Poslanstva u Parizu početkom septembra 1930, a na dužnost je stupio sredinom oktobra. Iako je poslanik u Parizu Miroslav Spalajković preporučivao ministru inostranih poslova Vojislavu Marinkoviću svog štićenika Aleksandra Cincara-Markovića za unapređenje u rang poslanika februara 1932, to je učinio tek ministar Bogoljub Jevtić decembra 1933. godine.[6][10]

Poslanik u Sofiji i Berlinu[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Cincar-Marković je preuzeo dužnost poslanika Kraljevine Jugoslavije u Sofiji sredinom februara 1934. godine. Na dužnosti je bio tokom vlade Zvenara na čelu sa Kimonom Georgijevim koja se zvanično obračunavala sa VMRO i radila na uspostavljanju što boljih bugarsko-jugoslovenskih odnosa. Procedura premeštaja za poslanika u Berlinu otpočela je, septembra 1935, neposredno pre incidenta prelaska Damjana Velčeva sa jugoslovenske na bugarsku teritoriju. Tokom njegove službe u Sofiji, vojni ataše bio je generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović.

Pre preuzimanja nove dužnosti poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Aleksandar Cincar-Marković se zadržao meseca dana u Beogradu, pripremajući se za rad na novom položaju. Bio je jugoslovenski poslanik u Nemačkoj do pada vlade Milana Stojadinovića, februara 1939, kada je postavljen za ministra inostranih poslova u vladi Dragiše Cvetkovića.

Ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije[uredi | uredi izvor]

Ministri spoljnih poslova Jugoslavije i Mađarske Aleksandar Cincar-Marković i Laslo Bardoš. Levo (sa naočarima) stoji mađarski premijer Pal Teleki.

Pad Milana Stojadinovića i obrazovanje vlade Dragiše Cvetkovića izazvalo je u Berlinu veliko razočarenje. Ličnim angažovanjem kneza Pavla Karađorđevića za ministra inostranih poslova postavljen je Aleksandar Cincar-Marković, koji je bio naklonjen Nemačkoj, te je na taj način poslata poruka da se neće menjati kurs dotadašnje politike.[11][12] Pošto se smirilo uzbuđenje oko Stojadinovićevog pada, nova jugoslovenska vlada je pokušala oživljavanje razgovora sa Nemačkom. Istovremeno, vođena je pasivna politika u pogledu italijanskog napada na Albaniju, da bi se izbegla reakcija sila Osovine.[13][14]

Pred kraj aprila 1939. godine Cincar-Marković je otputovao za Nemačku. Sa Joahimom fon Ribentropom je razgovarao 25. aprila, a 26. aprila ga je primio i Adolf Hitler. Suština puta je bila da se očuvaju jugoslovensko-nemački odnosi, ali i da se izbegne pristupanje Antikominternskom paktu.[15]

U svojstvu jugoslovenskog ministra inostranih poslova se 4. jula 1939. godine sastao sa bugarskim predsednikom vlade Kjoseivanovom. Na sastanku koji se održao na Bledu ministar Cincar-Marković je pokušao da uvuče Bugarsku u Balkanski pakt.[16] Nemačka je zbog svojih interesa tražila da se taj pakt poništi.

Kraljevina Jugoslavija i Mađarska zaključuju ugovor o prijateljstvu, pod nemačkim patronatom, koji na jugoslovenski predlog - dobija naziv „Ugovor o večnom prijateljstvu“. Ugovor potpisuju Aleksandar Cincar-Marković i mađarski ministar inostranih poslova grof Ištvan Čaki 12. decembra 1940. godine.[17]

Predsednik jugoslovenske Vlade Dragiša Cvetković i ministar Cincar-Marković zajedno sa nemačkim poslanikom u Beogradu Viktorom fon Herenom otputovali su 13. februara 1941. godine u posetu nemačkom ministru spoljnih poslova Joahimu fon Ribentropu, koji ih je primio u svojoj vili u Fušlu, Austrija. Cvetković i Cincar-Marković su tokom sastanka pokušali da zadrže Jugoslaviju na pozicijama neutralnosti prema Nemačkoj. Adolf Hitler je 15. februara primio Cvetkovića i Cincar-Markovića. On je izričito zahtevao da Jugoslavija priđe Trojnom paktu. Cvetković je zahteve odbio uz obrazloženje da bi pakt ugrozio suverenitet Jugoslavije i da nema ovlašćenje od kneza Pavla za taj akt. Hitler je bio nezadovoljan ovim stavom i zahtevao hitan sastanak sa knezom Pavlom Karađorđevićem.

Trojni pakt[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Na sednici Krunskog saveta, 6. marta 1941. godine, došlo je do sudbonosnog izbora između pakta i rata. Cincar-Marković izneo je stav da je jedina alternativa ratu potpisivanje Trojnog pakta, s tim što bi se Hitleru moglo postaviti neki uslovi: da garantuje suverenitet i integritet Jugoslavije, da neće tražiti vojnu pomoć i prolaz trupa, i da će uzeti u obzir interes Jugoslaviji za Solun u novom evropskom pokretu. Prilikom glasanja, svi su se složili da se pakt prihvati uz određene uslove.

Dana 25. marta 1941. godine predsednik Vlade Dragiša Cvetković, ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Markovića i nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop u dvorcu Belvedere potpisuju protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Dva dana kasnije, 27. marta grupa jugoslovenskih oficira izvela je vojni udar, uz britansku podršku zbacila Vladu i Namesništvo, uhapsila Dragišu Cvetkovića, Aleksandra Cincar-Markovića i ostale ministre, a maloletnog kralja Petra II proglasila za punoletnog i predala mu vlast.

27. mart i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije[uredi | uredi izvor]

Posle vojnog udara 27. marta ministar Cincar-Marković je bio uhapšen i interniran u Brus. Rano ujutru, 6. aprila 1941. godine Nemačka je bez objave rata napala Jugoslaviju. Cincar-Marković je istog dana otišao za Sarajevo. Na Palama ga je pronašao general Danilo Kalafatović gde mu je izložio tešku situaciju u kojoj se nalaze narod i vojska. U vreme kada su članovi pučističke vlade spremali da iz Nikšića napuste zemlju, general Kalafatović je morao da pristane na bezuslovnu kapitulaciju. Kalafatović je posle dugog i napornog ubeđivanja uspeo da privoli Aleksandra Cincar-Markovića na pregovore sa Nemcima.

Opunomoćenici Vrhovne komande jugoslovenske vlade, bivši ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković i general Radivoje Janković, potpisali su u zgradi čehoslovačkog poslanstva u Beogradu, akt o kapitulaciji oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije, koji im je izdiktirao nemački komandant, general Maksimilijan fon Vajks. Treći rajh je nametnuo bezuslovnu, potpunu, neograničenu kapitulaciju; vojska Jugoslavije je uglavnom odvedena u zarobljeništvo, a teritorija Kraljevine Jugoslavije je podeljena između Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske. Jugoslovenska ratna mornarica pripala je Italiji.

Suđenje i smrtna presuda[uredi | uredi izvor]

Posle rata nove vlasti su organizovale suđenje Aleksandru Cincar-Markoviću zbog prilaska Jugoslavije Trojnom paktu i on je pogubljen 1947. godine.[18]

Porodične prilike[uredi | uredi izvor]

Oženio se Grknjiom Idalijom Zervos, 20. novembra 1918. godine.[6] Nije imao dece. Njegova sestra od strica Ružica bila je udata za generala Dragoljuba Petrovića.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vid. Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj 1903, Politika, 21 – 30. oktobra 1926. M. Milićević, Ljubodrag Popović, Generali vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, Beograd (2003). str. 250.
  2. ^ Poginuo od posledica pada sa konja
  3. ^ Vid. Spomenica o stogodišnjici Prve muške gimnazije u Beogradu, Beograd (1939). str. 395.
  4. ^ Arhiv Jugoslavije, Fond Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije (334), kutija 202, jedinica opisa 525 personalni dosije Aleksandra Cincara-Markovića
  5. ^ Mišić, Saša (2009). Albanija: prijatelj i protivnik. Jugoslovenska politika prema Albaniji 1924-1927. Beograd: Službeni glasnik. str. 24, 39, 40, 49, 50, 78. ISBN 978-86-519-0074-0. 
  6. ^ a b v g AJ, f. 334, k. 202, j. o. 525
  7. ^ Hornyák, Árpád (2013). Hungarian-Yugoslav Diplomatic Relations 1918-1927. New York: Columbia University Press. str. 250—259. ISBN 978-0-88033-701-4. 
  8. ^ Mićić, Srđan (2018). Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918-1939. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 213—216. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  9. ^ Crnjanski, Miloš (1983). Embahade, I-III. Beograd: Nolit. str. 169. 
  10. ^ Bajin, Zoran D. (2016). Miroslav Spalajković (1869-1951). Biografija. Beograd: (doktorska disertacija, Filozofski fakultet). str. 513, 520. 
  11. ^ Hoptner, Jacob B. (1973). Jugoslavija u krizi 1934-1941. Rijeka: "Otokar Krešovani". str. 153. 
  12. ^ Denda, Dalibor (2019). Šlem i šajkača: vojni faktor i jugoslovensko-nemački odnosi (1918-1941). Novi Sad: Matica srpska. str. 473. ISBN 978-86-7946-311-1. 
  13. ^ Hoptner, J. B. Jugoslavija u krizi 1939-1941. str. 162—163. 
  14. ^ Denda, D. Šlem i šajkača. str. 475—478. 
  15. ^ Denda, D. Šlem i šajkača. str. 479—484. 
  16. ^ Hoptner, J. B. Jugoslavija u krizi 1934-1941. str. 177—178. 
  17. ^ Vinaver, Vuk (1976). Jugoslavija i Mađarska 1933-1941. Beograd: IP "Narodna knjiga" : Institut za savremenu istoriju. str. 392—394. 
  18. ^ „Lista popečitelja i ministara inostranih poslova od obrazovanja prve vlade 1811. godine do današnjeg dana”. Arhivirano iz originala 20. 04. 2014. g. Pristupljeno 17. 06. 2013. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Цинцар-Марковић&oldid=27473309”