Arhitektura

Moderna arhitektura Berlin 2010.

Partenon u Atini je primer drevne arhitekture.

Koloseum u Rimu iz 1. veka, Uneskova svetska baština i jedno od novih sedam svetskih čuda

Notr-Dam-La-Grand, Poatje

Gaudijevo nedovršeno remek-delo, Sagrada Familija

Arhitektura (lat. architectura, od starogrčke reči arkhitéktōn, ἀρχιτέκτων, od ἀρχι — glavni i τέκτων — graditelj) u užem smislu je nauka i umetnost projektovanja i oblikovanja zgrada, odnosno unutrašnjeg i spoljašnjeg arhitektonskog prostora: enterijera i eksterijera.

Arhitektonska dela često predstavljaju kulturne ili političke simbole, kao i umetnička dela. Istorijske civilizacije se karakterišu svojim dostignućima u arhitekturi. Arhitektura služi da ispuni neke osnovne ljudske potrebe, i nastaje u skladu sa mogućnostima i potrebama ljudi.

U organizaciju postora spada i uređenje naselja, to jest urbanizam. Stoga su svi značajni urbanisti imali i arhitektonsko obrazovanje.

Arhitekta

Arhitekta se bavi planiranjem i projektovanjem zgrada i drugih građevina, te sudeluje u nadzoru i vođenju gradnje. Arhitekta osmišljava građevine s obzirom na kontekst i program, razmatrajući pritom masu, formu, volumen, prostor, teksturu, strukturu, svetla i senke, materijale i pragmatične stvari kao troškove, konstruktivnih i tehnoloških ograničavanja da bi došao do praktičnog, ekonomskog i po mogućnosti umetničkog arhitektonskog dela.

Osnovni pojmovi u arhitekturi

Određeni pojmovi se stalno ponavljaju i na nov način realizuju pri projektovanju građevina, nezavisno od stila i epohe.

• Prostor: Definicija, dimenzije, položaj, realizacija i formalno oblikovanje prostora su najbitniji zadatak arhitekture.
• Forma: Oblik arhitektonskog dela, njegova skica, forma i veličina, su aspekti koji nisu jednostavno izvedeni iz funkcije. Nacrt nikada nije direktna posledica zadatih parametara. Tu postoji uvek komponenta estetske i formalne organizacije. Kako će građevina izgledati iz određenog ugla? Koje boje i materijali su najpogodniji? Sve ovo leži u domenu projektanta-umetnika.
• Funkcija: Dobro funkcionisanje jedne građevine je osnovna svrha arhitekture. Ovo podrazumeva tehničko funkcionisanje arhitektonskog dela u praksi, ali i estetske i druge funkcije koje ono treba da ispuni. Arhitektura je jedna od retkih umetnosti (uz dizajn), koja pored estetske vrednosti ima i upotrebnu vrednost, i stoji uvek na razmeđi umetnosti i funkcije.
• Poruka: Nacionalna biblioteka Francuske ima formu 4 zaklopljene knjige i time daje poruku o svojoj nameni. Komanda Ratnog vazduhoplovstva u Zemunu podseća na avion i takođe daje poruku o svojoj funkciji.
• Veza sa okolinom: Idealizovan primer arhitekture je nacrt građevine, koji se na više načina može uklopiti u svoju realnu okolinu. Ovo se postiže, na primer: različitim formama, izborom boja i materijala.
• Značenje: Svaka građevina ima individualni iskaz i karakter, koji se pokazuje kroz oblik, funkciju ili organizaciju.

Razlika između arhitekture i građevinarstva

Razlika između arhitekture i građevinarstva često je bila predmet kontroverzi. Pre se smatralo kako je arhitektura umetnost, a građevina inženjerstvo.

Savremena praksa objedinjuje inženjerska znanja i umetnički talenat arhitekte u jedinstvenu ličnost koja je sposobna da sagleda sve aspekte građevine, kako inženjerske (konstruktivni sklop, građevinska fizika), tako i umetničke (kontekst, formu, kompoziciju, boju, materijalizaciju itd), dok se građevinski inženjeri pre svega bave organizacijom gradnje i inženjerskim delom posla: proračunima i odgovarajućim delovima projekta kojima se definišu građevinski detalji.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, uloge su tačno definisane i svu izradu projekata i planova mogu raditi samo arhitektonski biroi, tj. specijalne firme čiji su vlasnici arhitekti zaposleni u njima. Svi ostali inženjeri koji učestvuju u postupku projektovanja (građevinski, elektro, mašinski itd) pojavljuju se u ulozi konsultanata. Takva praksa daje akcenat na arhitekturi.

Arhitektura kao umetnost

Kružni hram (Tolos) u Delfima, Grčka.

Arhitektura je umetnost oblikovanja prostora volumenom. Ona je likovna umetnost koja ima praktičnu namenu — zaštita od prirodnih nepogoda (kiša, vetar, sneg, itd), hladnoće ili toplote. Građevina izvan stvara volumen (kao skulptura), dakle ima raspored i odnos masa, odnos punog i praznog, zatvorenog i otvorenog, svojstva građe, specifičnosti obrade površina, obojenost itd. Uz tri dimenzije – širinu, visinu i dubinu, arhitektura uključuje i četvrtu – vreme, tj. kretanje potrebno da se arhitektura „doživi“ sa svih strana, iznutra i spolja! Poseban je i prostor unutrašnjosti arhitekture koji je potrebno posmatrati neodvojeno od spoljašnjeg omotača.

Raspored i organizaciju prostora, veličinu pojedinih prostora i njihove veze, možemo spoznavati tek iz arhitektonskih crteža ili snimaka. Oni moraju biti pravilni i „u razmeri“, tj. da svaka mera u crtežu odgovara meri u stvarnosti u nekoj razmeri (1:100, 1:50, itd). Jedini način da doživimo arhitekturu kroz slike je da složimo jedinstven doživljaj o građevini iz slika izgleda (izgled), unutrašnjeg prostora odozgo (osnova) ili najbolje presekom građevine.

Egipatski hram Khnuma u Esni.

Kada govorimo o proporcijama, nešto može biti malo, veliko ili skladno. Npr. građevine građene za čoveka, po nekim ljudskim merama, grobna humka je minijaturan, egipatske piramide su hiperdimenzionirane, a grčki hram je skladan. Grci su gradili skladnu arhitekturu jer su za merenje koristili mere preuzete iz veličine delova ljudskog tela po kojima su i nazvane: palac – dlan – lakat – ruka – korak itd. Zato, kad pogledamo grčku arhitekturu, u svim tim širinama i dužinama, mi nesvesno vidimo nešto što nam je „slično“ i zato nam se to sviđa. Primenjujući ljudske mere (antropometričke, prema grčkom antropos = čovek) i omere ili upotrebljavajući ih suprotno, može se svjesno i namerno graditi građevina u kojoj ćemo se osećati dobro i ugodno, ili u kojoj ćemo se osećati „malima“ ili „izgubljenima“. Upravo takav je odnos grčkog hrama ili renesansnog letnjikovca, prema egipatskom hramu ili, recimo, savremenom Muzeju žrtava holokausta u Berlinu.

U istoriji čovečanstva – graditeljstvo se javilo posle slikarstva i vajarstva, tek u mlađem kamenom dobu. Ali, neke od prvih građevina su toliko mudro građene da su ostale u neprekidnoj upotrebi do danas (eskimski iglu, itd). Graditeljstvo prema upotrebnoj građi usklađuje i razvija odgovarajuće tehnike gradnje (kao opeka, beton ...) i vrste konstrukcija (npr. arkada, kupola, svod...) zavisno od materijala i njihovog veziva.

Arhitektura se obično deli na:

• profanu (svetovnu) arhitekturu; U profanoj se bitno razlikuju stambena i društvena arhitektura.
• sakralnu (religijsku) arhitekturu
• fortifikacijsku (utvrđenja) arhitekturu

No, podelu arhitekture ne treba shvatiti kruto, jer su se kroz istoriju javljaju građevine kojima je funkcija pomešana. Takve su npr: Dvorac-tvrđava u Velikom Taboru koji je ujedno i kuća za stanovanje porodice Ratkaj, ili crkva Vrboska na ostrvu Hvaru (16. vek) koja je ujedno i tvrđava za odbranu od turskih gusara.

Tri aspekta arhitekture

Jedna od najstarijih definicija arhitekture potiče od Vitruvija (delo De Architectura): arhitektura je jedinstvo tri faktora

1. solidnost (firmitas)
2. korisnost (utilitas)
3. lepota ili prijatnost (venustas)

Drugim rečima, govori se o strukturi, funkciji i estetici.

Bez stabilnosti arhitektura je opasna i beznačajna. Bez korisnosti, arhitektura služi samoj sebi i predstavlja skulpturu u velikoj formi. Bez lepote, radi se samo o zgradi.

U svakoj građevini ova tri aspekta su od vitalnog značaja, mada je njihova težina bila različita u različitim istorijskim epohama. Na primer, u slučaju moderne arhitekture:estetika se shvata kao puka dekoracija i namerno se zanemaruje u dizajnu, koji se najviše bavi funkcijom. Ali, i jednostavnost je po sebi vrsta estetike.

Evolucija ove prve definicije je vidljiva u delu „Elementi arhitekture“ (Elements of Architecture) Henrija Votona iz 1624. On govori o imperativima arhitekture: robustnost materijala i konstrukcije, racionalno prilagođavanje prostora njegovoj nameni i kreacija estetskog zadovoljstva.

Ova tri faktora se mogu posmatrati u hipotetičkoj hijerarhiji. Građevina prvo mora da bude čvrsto na zemlji, posle treba da ima društveno korisnu funkciju, i najzad može da bude projektovana u skladu sa estetskim kriterijumima. Pažnja posvećena lepoti je u senci osnovne funkcije građevine, a ni estetika ni funkcija nisu moguće ako zdanju nedostaje strukturalna stabilnost.

Arhitektura i stabilnost: statika

Da bi se garantovala stabilnost građevine, koriste se teorija statike i nauka o konstrukcijama, koje se oslanjaju na fiziku, hemiju i mehaniku.

Sile koje deluju na arhitektonsku strukturu su višestruke: sama masa građevine, dodatni teret (stanovnici, nameštaj, roba), spoljne sile, od kojih su najznačajnije atmosferske prilike (vetar, težina snega), svakodnevna dešavanja (oscilacije usled saobraćaja, pritisak toka reke o most), ili izuzetni događaji (zemljotres, jako nevreme) i slično.

I pored raznovrsnih spoljnih sila i mogućih konstrukcija, stabilnost svih građevina se u osnovi bazira na ravnoteži sila trenja i kompresije.

Sve sile su kompenzovane drugim silama istog intenziteta i suprotnog smera. Uslov za mehaničku ravnotežu je da je suma svih sila i svih mehaničkih momenata nula.

Arhitektura i korisnost: arhitektura ili skulptura?

Arhitektura kao unutrašnji prostor, Bazilika San Apolinare in Klase kod Ravene

Po kritičaru Brunu Zeviju kriterijum za definiciju arhitekture je unutrašnji prostor, to jest ambijent pogodan za život ljudi. To je neophodan uslov da bi se nešto smatralo arhitekturom. Sve ostalo je u funkciji ove osnovne premise. Odatle sledi da zgrade bez ili sa malo unutrašnjeg prostora nisu arhitektura. Zevi navodi primer Piramida u Gizi, koje su enormne skulpture na otvorenom, ali ne predstavljaju arhitekturu. Ni grčki hram nije arhitektura, jer je njegova skučena cela bila simbolično mesto gde je obitavao Bog, a ne ljudi, koji su verske obrede obavljali van hrama.

Valter Gropijus se u osnovi složio sa ovom definicijom, ali u apstraktnijem smislu: za njega je arhitektura umetnost organizovanja prostora, a ostvaruje se izgradnjom građevina.

O arhitekturi se može razmišljati i sa stanovišta konstruisanja dela. Tako bi u arhitekturu spadala i dela koja nemaju unutrašnji prostor, ali su zidana. Intuitivno je jasno da skulptura nastaje uklanjanjem materijala, a da građevina nastaje zidanjem (dodavanjem materijala). Otuda je Maunt Rašmor po načinu postanka skulptura, a Egipatske piramide, i pored odsustva unutrašnjeg prostora, arhitektura.

Još jedan način definisanja arhitekture bio bi po njenoj funkciji. Ako je građevina nastala da primi dušu faraona, ili da se u njoj moli verska zajednica, onda možemo reći da je to arhitektura. U protivnom, to je samo velika skulptura. Tako u domen arhitekture možemo svrstati i otvorene strukture poput mostova i amfiteatra.

Arhitektura i lepota: arhitektonsko ili građevinsko delo?

Konstrukcija: parking za bicikle u Amsterdamu.

Parking za bicikle je jedna konstrukcija. Katedrala u Linkolnu je arhitektonsko delo

— Nikolaus Pevsner, 1943

Građevina se definiše kao konstrukcija objekta za praktične svrhe (zaštita od atmosferskih prilika), pri čemu nije neophodna estetska komponenta (lepota). Danas je razlika prilično nejasna. Bernard Rudofski je u slavnom delu „Arhitektura bez arhitekata“ svrstao u arhitekturu čitav niz građevina koje dizajniraju amateri. Što se više vraćamo u prošlost, to je veće slaganje oko onoga što spada u arhitekturu, s obzirom da vreme izoštri razlike.

Do pre nekoliko vekova nije postojala praksa da je projekat osnov za izgradnju, odnosno dizajn građevine. Gradnja je bila spontani proces. Danas to više nije slučaj, čak ni za najjednostavnija zdanja. Ako se govori o estetici arhitekture danas, onda je to ideja koja se formalizuje uz poštovanje strukturalnih i funkcionalnih principa, čime se dolazi do arhitektonske forme. Mišljenja o tome u kojoj meri je arhitekta slobodan u svojoj kreativnosti su podeljena.

Arhitektura: deo Katedrale u Linkolnu u Engleskoj

Ono što čoveka najviše estetski impresionira u arhitekturi su vizuelni utisak, osećaj prostora i monumentalnost. Struktura građevine je najčešće skrivena, ili je razumljiva samo stručnjacima. Funkcionalne kvalitete često uzimamo kao prostu činjenicu, i oni nas manje impresioniraju nego estetski kvaliteti. Na primer, može nas impresionirati funkcionalnost železničke stanice ili trajnost crkvenih građevina, ali će najverovatnije u sećanju ostati lepota ili monumentalnost.

Pevsner identifikuje tri elementa koja doprinose estetskom doživljaju:

• obrada površina, odnos punog i praznog, raspored otvora i, ponekad, dekoracije;
• odnos različitih blokova koji sačinjavaju zgradu i njihova artikulacija u prostoru;
• čulni efekat koji izaziva unutrašnja dekoracija i raspored prostorija.

Arhitektura je po definiciji umetnost uređenja prostora, sposobna da oblikuje površine i prostor koristeći iste principe i kriterijume koje primenjuju slikari i vajari. Ali ona se ne svodi samo na ono vidljivo, već je bavi i osećajima koje stvara život u arhitektonskom prostoru.

Materijali i konstrukcije

Kamen je jedan od najstarijih građevnih materijala, i može biti klesan u pravilne kvadrove, delomično obrađen, namerno grubo klesan (rustika), lomljen ili neobrađen. Drvo se većinom koristilo u obliku nosećih greda (vertikalnih ili horizontalnih), i dasaka. Još jedan stari materijal je opeka (zemlja ili glina iz kalupa pečena ili sušena na suncu). Ovim tradicionalnim materijalima nastajale su građevine koje su imale bočne volumene - nosači (zid, stup i stub, greda i luk) i gornje volumene - teret (krov, plafon i svod, kao i kupola), a oblik je zavisio od njihovih različitih rešenja.

Hiljadama godina gradnja se služila kamenom, drvetom i opekom, a onda se s industrijskom revolucijom u 19. veku uvode metalne konstrukcije i armirani beton (beton preko konstrukcije od čelične žice). Tada se počinje uveliko koristiti i staklo, ne samo za ispunjavanje prozora, nego i kao građevinski element fasada. Metalnom konstrukcijom uveden je potpuno nov način gradnje: delovi po meri napravljeni u fabrici se povezuju u celinu spajanjem ili montažom.

Kao što je 19. vek obilježen čeličnim konstrukcijama tako se u 20. vek najviše gradio u armirano-betonskim konstrukcijama. Nasuprot tradicionalnoj gradnji, kad kuća raste postepeno, armirano-betonsku se građevinu gradi u dve faze: najprije se postavi kostur od okomitih nosača (poput stubova) i vodoravnih ploča (plafon ili sprat), a onda se iznutra podižu pregradni zidovi, spolja se postavlja staklena (ili neka druga) pregrada.

Istorija arhitekture

Glavni članak: Istorija arhitekture

Ludvig Mis van der Roe, Zgrada Sagram u Njujorku, 1958, visoka 156.9 m.

Čovek prvo počinje razvijati profanu arhitekturu i to stambenu. U praistoriji grade se zemunice (jama pokrivena šibljem) ili sojenice (brvnare na obalama). To su jednoćelijske kuće (jedinicu prostora u kući nazivamo ćelija) sa ognjištem i prostorom za spavanje.

U antičkoj Grčkoj poznajemo dvoćelijsku kuću kojoj je prva prostorija bila za goste (megaron), a povučenija za žene i decu. Rimljani razvijaju kuću sa kvadratnim dvorištem okružen hodnicima i tremovima (atrijum), okolo kojeg se nižu sobe. Najstariji tekst o arhitekturi kao grani ljudske delatnosti je O Arhitekturi (De Architectura) latinskog autora Vitruvija, koji kaže da se arhitektura zasniva na skladu i ravnoteži tri osnovna načela: Lepote (Venustas), Čvrstoće (Firmitas) i Korisnosti (Utilitas).

U srednjem veku kuće se pojednostavljuju (soba iznad sobe, drvena tavanica i stepenište). U gotici se kuće šire na susedne, a u renesansi se ponovo grade veće gradske kuće i palate po uzoru na antiku. Od tada stambene zgrade rastu u visinu i gradovi okupljaju veliki broj stanovnika na relativno malom prostoru.

Od trospratnica i četverospratnica u 19. vek, nastaju desetospratnice i na kraju neboderi u 20 veku. Danas je nezamislivo stanovati u domu koji nema specijalizovane prostorije (kupatilo, kuhinju, dnevni boravak ...), a veličina, raspored i veze prostorija zavise od njihove namene.

Odmah nakon kuće za sebe, ljudi su razvili građevine za svoje bogove. U sakralnu arhitekturu spadaju: hramovi, svetišta, mauzoleji (monumentalna grobne građevine), crkve, manastiri, džamije…

Hramovi širom sveta (od mesopotamskih visokih stepenastih hramova, ogromnih egipatskih, ili potpuno prekrivenih skulpturama u Indiji), građeni su da budu veličanstveni i bogati kako bi se bogu udobrovoljilo i navelo da poseti ta mesta za molitve i obrede.

Katedrala Notr-Dam u Šartru je primer gotičke gradnje.

Sakralne građevine, kao najbogatije i najveće u gradu, možemo posmatrati kao ogledalo društva u kojem su nastale i odraz cele kulture jednog naroda. Tako je crkva, oduvek, osim za verske obrede, služila za društvena okupljanja i bila je središte kulturnog života. Kroz srednji vek, crkva je bila jedina galerija umetnosti, muzej slikarstva i skulpture, jedina koncertna dvorana u gradu, školska ustanova. Ipak je prvenstveno služila duhovnim potrebama stanovnika, njihovom shvatanju Boga i života. Naravno, ta shvatanja su se menjala tokom vremena, a s njima i arhitektura crkve. Tako je npr. romanička crkva (11. –12. vek) svojim oblikovanjem odgovarala nemirnom vremenu stalnog ratovanja među feudalcima, i uopšte osjećaju nesigurnosti, pa su te crkve imale što deblje i zatvorenije zidove, zvonike poput kula, uske prozore i uopšte je ličila tvrđavi. A gotička crkva (13. i 14. vek) slavi veću sigurnost i snažan privredni razvoj gradova, obrta i trgovine. Umesto zidova postavlja ogromne prozore, i njih ispunjava slikama od komada raznobojnog stakla (vitraž).

Renesansna crkva (15. i 16. vek) poštuje načelo "Čovek je mjerilo svih stvari", stoga ono što je dobro za čoveka dobro je i za veru. Crkve su ličile na stambene građevine, možda malo raskošnije i oslanjala je se na dostignuća antike (s lukovima, kupolama, arkadama, itd).

Barokna crkva (17. i 18. vek) je često ovalna, a ukrašena je tako da negira granicu prostora i stvara privid (iluziju) da se unutrašnji prostor crkve pretače u beskrajni prostor u kojem se sve kreće i menja.

Moderna crkva (20. vek) veruje u novo doba koje mora naći nov izraz. Stoga se lišava svih ustaljenih elemenata crkve (stupovi, kapitel, lukovi, ukrasni oblici, itd) i kao i sve u 20. veku bitno se razlikuje od celog prethodnog razvoja čovečanstva.

Carska palata u „Zabranjenom gradu“, Peking.

Zgrade javne i društvene namene su najčešće veća zdanja u gradovima za različite potrebe društvene zajednice. Prvobitno se zdravstvena, prosvetna, kulturna ili umetnička delatnost obavljala u zgradama koje se nisu razlikovale od stambenih. No, u novijoj arhitekturi ove građevine razlikujemo po nameni: pozorišne zgrade, koncertne dvorane, muzeji, galerije, bioskopske-dvorane, stadioni, sportske dvorane, domovi kulture, itd.

Za upravljanje gradom, od najranijih vremena razvila su se dva tipa građevina: većnica ili palata vladara.

Palata, ma kome pripadala, uvek mora vršiti dve funkcije: osigurati što udobniji život vlasniku i drugima prikazati njegovo bogatstvo i moć.

Najranije palate su bile utvrđene visokim i debelim zidinama, pa ih nazivamo tvrđavama. Svaka tvrđava nosi odlike svoga vremena (u gotici visoki zidovi, u renesansi zvezdasti, u baroku s ogromnim parkovima i bazenima, itd). Zanimljiv je prelaz iz gotike u renesansu gde visoki kvadratni zidovi tvrđava postaju niski, obli, u obliku petougla. Razlog tomu je promena načina ratovanja, tj. prelaz sa hladnog oružja (strele, mačevi, koplja, itd) na vatreno oružje (topovi, muskete, itd) otkrićem baruta.

Galerija

• 
  Plan seoske kuće
• 
  Plan seoske kuće
• 
  Plan Filozofskog fakulteta u Beogradu

Literatura

• Gutnov, Alekseй Эlьbrusovič; Glazыčev, Vяčeslav Leonidovič (1990). Mir arhitekturы. Molodaя gvardiя, Moskva. ISBN 978-5-235-00487-0. 
• Gutnov, Alekseй Эlьbrusovič; Glazыčev, Vяčeslav Leonidovič (1990). Mir arhitekturы. Molodaя gvardiя, Moskva. ISBN 978-5-235-00487-0. 
• Enciklopedija arhitekture autora Slobodana Maldinija (2004)
• Světové dějiny umění: Larouse. . ISBN 978-80-7181-055-1. 
• Dějiny architektury. . ISBN 978-80-207-0185-5. 
• H, W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd. 1962.
• Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti. . Београд. 1972. 
• Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971.
• Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
• Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
• Dejiny umenia, Michael, V. Altparov, Martin 1976.
• Urbs & Logos Bogdan Bogdanović, Gradina 1976.
• Hellman, Louis (1988). Architektur für Anfänger (Architecture A-Z - A Rough guide). Rowohlt, Reinbek bei Hamburg. ISBN 978-3-499-17551-0. 
• Hipp, Hermann; Seidl, Ernst, ur. (1996). Architektur als politische Kultur. philosophia practica. Reimer, Berlin. ISBN 978-3-496-01149-1. 
• Glancey, Jonathan (2006). Geschichte der Architektur. Starnberg: Mit einem Vorwort von Norman Foster, Dorling Kindersley Verlag. ISBN 978-3-8310-9048-8. 
• Koch, Wilfried: Baustilkunde.. Orbis. . München. 1994. ISBN 978-3-572-00689-2.  (behandelt die europäische Baukunst von der Antike bis zur Gegenwart, mit 50 Verbreitungskarten und fünfsprachigem Glossar).
• Paegelow, Claus (2004). Internationales Architektenlexikon. C. Paegelow. ISBN 978-3-00-012851-6. 
• Philipp, Klaus Jan: Das Reclam Buch der Architektur, Philipp Reclam jun. Verlag, Stuttgart. Philipp, Klaus Jan (2006). Das Reclam Buch der Architektur. Reclam. ISBN 978-3-15-010543-6.  (eine Geschichte der Architektur in Themen-Doppelseiten).
• Prina, Francesca (2006). Atlas Architektur. Geschichte der Baukunst. München: DVA. ISBN 978-3-421-03606-3. 
• Seidl, Ernst, ur. (2006). Lexikon der Bautypen. Funktionen und Formen der Architektur. Philipp Reclam jun. Verlag, Stuttgart. ISBN 978-3-15-010572-6. 
• Dieter Struss (Redaktion): Der große Bildatlas der Architektur (The World History of Architecture); Orbisverlag. Struss, Dieter (2001). Der grosse Bildatlas der Architektur: Die bedeutenden Bauwerke und Denkmäler von der Antike bis zur Gegenwart. München. ISBN 978-3-572-01302-9. 

Vidi još

• Sedam svetskih čuda
• Istorija arhitekture
• Srpska arhitektura
• Crkva (građevina)

Spoljašnje veze

• Tolomeus - art around you - VR pano
• Univerzitet u Beogradu: Arhitektonski fakultet
• Univerzitet u Novom Sadu: Departman za arhitekturu i urbanizam