Ovaj članak je dobar. Pratite vezu za više informacija.

Eleonora od Akvitanije

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Eleonora od Akvitanije
Church of Fontevraud Abbey Eleanor of Aquitaine effigy.jpg
Datum rođenja1122. ili 1124.
Datum smrti1. april 1204.
Mesto smrtiPoatje
DinastijaKapeti
Plantageneti
OtacVilijam X, akvitanski vojvoda
MajkaEnora od Šatlroa
SupružnikLuj VII, Henri II Plantagenet
PotomstvoMarija od Francuske, Aliks od Francuske, Vilijem IX, grof od Poatjea, Henri Mladi Kralj, Matilda od Engleske, Ričard I Lavlje Srce, Džefri II, vojvoda Bretanje, Eleonora Engleska, Džoana od Engleske, Jovan bez Zemlje
vojvotkinja od Akvitanije, kraljica Francuske, kraljica Engleske
PrethodnikVilijam X Akvitanski
NaslednikJovan bez Zemlje

Eleonora od Akvitanije (franc. Aliénor d’Aquitaine; franc. Éléonore de Guyenne; engl. Eleanor of Aquitaine; Poatje, 1122/1124Poatje, 1. april 1204) bila je jedna od najbogatijih i najmoćnijih žena u zapadnoj Evropi u razdoblju razvijenog srednjeg veka. Poreklom je bila iz dinastije Ramnulfida koja je vladala jugozapadnom Francuskom. Još kao devojčica postala je vojvotkinja od Akvitanije, a zatim kraljica Francuske (1137—1152) kao supruga Luja VII. Zahvaljujući drugom braku postala je kraljica Engleske (1154—1189) kao žena Henrija II, prvog vladara iz dinastije Plantageneta. Eleonora je bila pokroviteljka književnih stvaralaca kao što su bili Vas, Benoa de St Maura i Bertran de Ventadorn.

Kada je 1137. postala naslednica vojvodstva Akvitanije Eleonora je istovremeno postala i najpoželjnija nevesta u Evropi. Tri meseca pošto je postala vojvotkinja, Eleonora se udala za francuskog prestolonaslednika Luja, sina njenog zakonskog staratelja kralja Luja VI. Kao kraljica Francuske učestvovala je u neuspešnom Drugom krstaškom pohodu. Ubrzo nakon toga, Eleonora je zatražila poništenje braka[1], ali je papa Evgenije III odbio njene zahteve.[2] Ipak, nakon što je Luju rodila i drugu ćerku, francuski kralj se složio sa razvodom pošto mu Eleonora nije rodila sina ni posle petnaest godina braka.[3] Brak je bio poništen 11. marta 1152. zbog srodstva u četvrtom stepenu. Njihove ćerke su proglašene za zakonitu decu, Luju je povereno starateljstvo, a Eleonori su vraćene njene zemlje.

Ubrzo pošto je poništenje braka proglašeno, Eleonora je 1154. verena sa normandijskim vojvodom Henrijem, budućim kraljem Engleske Henrijem II. Henri je bio njen srodnik u trećem stepenu i bio je devet godina mlađi od nje. Venčanje je obavljeno 18. maja 1152. u katedrali u Poatjeu, svega osam sedmica od poništenja Eleonorinog prvog braka. Henriju je rodila osmoro dece: pet sinova, od kojih su trojica postali kraljevi, i tri ćerke. Međutim, brak Henrija i Eleonore nije bio srećan i supružnici su se postepeno udaljili. Henri ju je pritvorio 1173. pošto je podržavala pobunu Henrija Mlađeg protiv oca. Tek kada je Henri II umro 1189. Eleonora je 6. jula oslobođena iz pritvora, a njihov sin je stupio na engleski presto kao Ričard I.

Kao kraljica-majka Eleonora je vladala kao regent tokom Ričardovog ratovanja u Trećem krstaškom pohodu i kasnije, kada je boravio u zarobljeništvu. Tokom vladavine njenog najmlađeg sina Jovana Bez zemlje Eleonora je mirno živela. Preminula je 1204. kao monahinja u opatiji Fontevro gde je i sahranjena pored muža Henrija II i sina Ričarda I. Nadživela je svu svoju decu osim engleskog kralja Jovana i ćerke Eleonore, kraljice Kastilje.

Detinjstvo[uredi]

Nije poznata tačna godina Eleonorinog rođenja: rodoslov njene porodice sa kraja 13. veka beleži da je 1137. godine imala trinaest godina. Prema toj računici Eleonora je bila rođena 1124. godine.[4] Sa druge strane, neki izvori spominju da su pojedini akvitanski velikaši položili Eleonori zakletvu vernosti prilikom njenog četrnaestog rođendana 1136. godine. Ovaj podatak, kao i onaj da je umrla u svojoj osamdeset i drugoj, ukazuje da je pre rođena 1122. godine.[5] Njeni roditelji su se svakako venčali 1121, a Eleonora se rodila u Poatjeu, Bordou ili u Njer sir l 'Otiz. gde su njena majka i brat preminuli kada je ona imala šest ili osam godina[6].

Eleonora (ili Aliénor) bila je najstarije od troje dece akvitanskog vojvode Vilijama X, čiji je raskošni dvor bio poznat širom Evrope početkom 12. veka, i njegove supruge, Enore od Šatelroa, ćerke Amorija I, vikonta od Šatelroa, i Dangerose od Lil Bušara. Dangerosa je bila dugogodišnja ljubavnica Vilijama IX Akvitanskog sa kojim je ugovorila brak između Enore i Vilijama X.

Eleonora je dobila ime po majci Aenori i nazvana je Aliénor. Ime vodi poreklo iz latinskog jezika i znači alia Aenor tj. druga Aenora. Ime Aliénor je u severnoj Francuskoj, gde se govorio langues d'oïl, postalo Eléanor, a u engleskom jeziku Eleanor[3]. Stotinak godina pre Eleonore od Akvitanije živela je druga značajna Eleonora - normandijska vojvotkinja, tetka Vilijama Osvajača. U Parizu je Eleonora od Akvitanije, u vreme kada je bila francuska kraljica, počasno oslovljavana imenom Helienordis u latinskim pismima.

Vojvoda Vilijam X je, izvori se u tome slažu, obezbedio Eleonori najbolje moguće obrazovanje.[7] Iako je njen maternji jezik bio poatuski, jedan od dijalekata francuskog iz grupe langues d'oïl, Eleonora je naučila da čita i govori na latinskom, dobro je poznavala muziku i književnost i učila je jahanje, lov i sokolarenje.[8] Važila je za otvorenu, živu, inteligentnu osobu snažne volje. U proleće 1130. godine njen četvorogodišnji brat Vilijam Aigre i njihova majka umrli su u zamku Talmon, na akvitanskoj obali Atlantika. Time je Eleonora postala naslednica očevih poseda. Akvitansko vojvodstvo predstavljalo je najprostraniju i najbogatiju feudalnu oblast u Francuskoj. Poatu, gde je Eleonora provela veći deo detinjstva, i Akvitanija su zajedno činile oko jedne trećine današnje Francuske. Eleonora je imala samo jednu zakonitu sestru, Aelitu, koja je bila poznatija kao Petronila. Vilijam X je priznao za sina i Žoselina, Eleonorinog polubrata, ali mu nije priznao i nasledna prava. Slično je bilo i sa drugim polubratom Vilijamom [9]. Docnije, tokom prve četiri godine vladavine Henrija II, Eleonorina sestra i polubraća došli su da žive u njenom kraljevskom domaćinstvu.

Nasleđe[uredi]

Akvitanski vojvoda Vilijam X je 1137. zajedno sa ćerkama prešao iz Poatjea u Bordo. Tu ih je poverio brizi nadbiskupa Bordoa, jednog od retkih lojalnih vazala, i krenuo je na hodočašće u Kompostelu. Međutim, na vojvoda je na putu preminuo 9. aprila na Veliki petak.

Eleonora, koja je u to vreme imala između dvanaest i petnaest godina, postala je tako vojvotkinja od Akvitanije i, samim tim, najpoželjnija nevesta u Evropi. Da bi osujetio potencijalni pokušaj otmice mlade, koji je bio uobičajen način da se neki sitniji plemić dokopa poseda i titula, Vilijam Akvitanski je na samrti izdiktirao testament kojim je Eleonoru označio kao svoju naslednicu a francuskog kralja Luja VI za njenog staratelja[10]. Vilijam je zatražio da se kralj postara i za posede i za mladu vojvotkinju i da joj pronađe dostojnog supruga[7]. Sve dok se ne nađe muž za Eleonoru, kralj je trebalo da raspolaže njenim zemljama. Vojvoda je insistirao da se vest o njegovoj smrti drži u tajnosti sve dok kralj ne bude prvi obavešten. Njegovi pratioci su u žurbi prešli Pirineje, obavestili nadbiskupa Bordoa i zatim što je brže moglo stigli su u Pariz da informišu kralja.

Luj VI Debeli, tadašnji kralj Francuske, je i sam bio teško bolestan od dizenterije. Prognoze su govorile da se kralj neće oporaviti, ali je i pored toga Luj VI sačuvao bistrinu uma. Njegov naslednik dofen Luj prvobitno je kao mlađi kraljev sin bio pripreman da se zamonaši i okrene karijeri klirika. Lujev stariji sin Filip umro je posle pada sa konja.[11] Smrt akvitanskoj vojvode Vilijama, jednog od najmoćnijih kraljevskih vazala, otvorilo je kralju puteve za najpoželjnije vojvodstvo u Francuskoj. Posle odlaska akvitanskih glasonoša Luj se silno poradovao. Odlučio je da vojvotkinju uda za svog sedamnaestogodišnjeg sina i da tako Akvitaniju stavi pod kontrolu francuske krune. Time bi moć i značaj Francuske značajno porasli, kao i ugled dinastije Kapeta. Kralj je bukvalno u roku od nekoliko časova zajedno sa svojim savetnikom opatom Sugerijem uredio venčanje princa Luja i Eleonore od Akvitanije. U Bordo je poslat dofen sa pratnjom od pet stotina vitezova među kojima su bili opat Sugerije, šampanjski grof Teobald II i grof Ralf.

Prvi brak[uredi]

Venčanje Luja VII i Eleonore (levo) na minijaturi iz 14. veka. Na desnoj strani prikazan je Lujev polazak u Drugi krstaški pohod.
Eleonorin deda, Vilijam IX Akvitanski, darovao joj je ovu vazu od kvarca, koju je zatim Eleonora dala Luju kao svadbeni dar. Francuski kralj ju je kasnije poklonio Bazilici Sen Deni. Ovo je jedini sačuvani predmet za koji se zna da je pripadao Eleonori od Akvitanije.

Luj i Eleonora su se venčali 25. jula 1137. u Katedrali Sv. Andrije u Bordou pri čemu je obred obavio gradski nadbiskup [7]. Posle venčanja mladenci su proglašeni za vojvodu i vojvotkinju od Akvitanije [7]. Ipak, postojao je i jedan važan uslov: Akvitansko vojvodstvo sačuvaće nezavisnost od Francuske sve dok Eleonorin najstariji sin ne postane istovremeno francuski kralj i akvitanski vojvoda. Samim tim, uklapanje Akvitanije u okvire Francuske bilo je odloženo za jednu generaciju. Kao venčani poklon Eleonora je Luju poklonila vazu od kamenog kristala (kvarca) koja se danas čuva u Luvru.[7][11][12] Luj je pak vazu poklonio Bazilici Sen Deni. Ova vaza je jedini predmet iz poseda Eleonore akvitanske koji nam je sačuvan do danas.[13]

Lujeva vladavina kao grofa od Poatua i vojvode od Akvitanije i Gaskonje potrajala je svega nekoliko dana. Iako je investitura obavljena 8. avgusta 1137. godine, tokom proputovanja poseda, glasnik je Luju i Eleonori doneo vest da je Luj VI umro od dizenterije 1. avgusta. Eleonorin suprug je tako postao kralj Luj VII, a ona je miropomazana i krunisana za kraljicu Francuske na Božić 1137. godine.[7][14]

Zbog svog veselog i živog duha Eleonora je bila nepopilarna u severnom delu Francuske. Prema izvorima, njena svekrva Adelaida od Savoje, smatrala je Eleonoru kapricioznom i lošim uzorom. Eleonora je upoređivana sa Konstancom od Arla, groficom od Provanse i suprugom francuskog kralja Robera II, koja je sa užasom pamćena po svojim nepristojnim haljinama i govorom.[15] Eleonorino ponašanje su, kao neukusno, uporno kritikovale i crkvene starešine poput Bernara iz Klervoa i opata Sugerija. S druge strane, kralj je bio ludo zaljubljen u svoju prelepu i prefinjenu nevestu i ispunjavao joj je svaku želju, čak i u situacijama kada ga je njeno vladanje zbunjivalo i ljutilo. Dosta je novca utrošeno da bi se sumorna palata u Parizu, po Eleonorinoj želji, učinila prijatnijom za život[11].

Sukob[uredi]

Iako je Luj važio za pobožnog čoveka, uskoro je ušao u težak sukob sa papom Inoćentijem II. Nadbiskup Burža je preminuo 1141. i kralj je pokušao da nametne svog kandidata iako je Pjer de la Šartr bio izabran voljom kanonika iz lokalne katedrale i rukopoložen od pape. Inoćentije II se prisetio slučaja kada je pokojni akvitanski vojvoda Vilijam X proterao iz Poatua papske pristalice da bi na crkvene položaje doveo svoje ljude. Usled toga, papa je optužio Eleonoru za crkvenu politiku francuskog kralja. Razjareni Luj VI se zakleo nad moštima da dokle god je živ neće dozvoliti Pjeru da uđe u Burž. Papa je pak proglasio interdikt za kraljeve zemlje, dok je Pjer de la Šartr našao zaštitu kod šampanjskog grofa Teobalda II.

Luj je ubrzo ušao u pravi rat protiv Teobalda. Kralj je, naime, dozvolio Ralfu I, grofu od Vermondoa, i senešalu Francuske, da otera Eleonoru od Bloa, Teobaldovu sestru, i oženi se Petronilom od Akvitanije, Eleonorinom sestrom. Teobald se, takođe, zamerio kralju svojom podrškom papskoj politici po pitanju Burža. Rat je potrajao dve godine (1142—1144) i završio se okupacijom Šampanje. Kralj je lično učestvovao u opsadi i spaljivanju grada Vitrija. Tokom zauzimanja grada više od hiljadu ljudi se sklonilo u gradsku crkvu samo da bi zatim izgoreli sa bogomoljom. Zastrašen ovim događajem i željan da okonča rat, Luj je pokušao da sklopi mir sa Teobaldom u zamenu za skidanje interdikta sa Raula i Petronile. Interdikt je prvo povučen, ali je Raul odbio da se rastane sa Petronilom. Interdikt je zatim vraćen i kralj je još jedanput opustošio Teobaldove zemlje.

U juni 1144. kraljevski par je posetio novoizgrađenu manastirsku crkvu u Sen Deniju. Tom prilikom kraljica se susrela sa Bernarom iz Klervoa od koga je zatražila da upotrebi svoj uticaj na papu kako bi anatema bila skinuta sa Raula i Petronile. U zamenu, kraljica je ponudila Lujeve ustupke u Šampanji i priznanje Pjera de la Šartra za nadbiskupa Burža. Uznemiren ovakvim ponašanjem, Bernar je ukorio kraljicu zbog nestrpljivosti i mešanja u državne poslove. Eleonora se tada povuka i ponizno zatražila oprost za svoje vladanje. Tvrdila je da njena ogorčenost proizilazi iz bezčednosti. Bernar je tada postao predusetljiviji i zamolio ju je da utiče na kralja u pogledu njegove crkvene politike. Zauzvrat, obećao je da će se moliti Bogu da Eleonori podari potomstvo. U roku od nekoliko sedmica u Francuskoj je obnovljen mir: Teobald je dobio nazad svoje zemlje, a Pjer de la Šart je preuzeo arhiepiskopsku stolicu u Buržu. U aprilu 1145. Eleonora je rodila ćerku Mariju.

Luj VII je ipak još uvek bio oprhvan krivicom zbog masakra u Vitriju i želeo je da se iskupi hodočašćem u Svetu zemlju. Na njegovu sreću, u jesen 1145. papa Eugenije III zatražio je da Luj preuzme vođstvo u novom krstaškom pohodu kako bi se franačke države na Bliskom istoku spasle od propasti. Luj je zatim na Božić 1145. u Buržu objavio svoju nameru da krene u krstaški rat.

Drugi krstaški rat[uredi]

Pored kralja Luja i Eleonora je simbolično uzela krst tokom propovedi koju je držao Bernar iz Klervoa. Kraljica je bila u prepisci sa svojim stricem Remonom od Poatjea, knezom Antiohije od 1136. do 1149. godine. Eleonora je okupila nekolicinu svojih dvorskih dama i oko tri stotine svojih vazala iz Akvitanije neplemićkog porekla. Insistirala je da u krstaškom pohodu učestvuje kao predvodnica feudalne vojske iz njenog vojvodstva. Priču o tome kako je svoje pratilje obukla kao Amazonke smatra se u istoriografiji nepouzdanom, a ponekad se beka i sa pričom o brojnoj ženskoj pratnji nemačkog kralja Konrada III (u Istoriji opadanja i propasti Rimskog carstva Edvarda Gibona). Ipak, pouzdano je poznato da je Eleonora krenula u Drugi krstaški rat iz Vezlea, gde se navodno nalazio grob Marije Magdalene, što je trebalo da naglasi žensku ulogu u čitavom poduhvatu.

Krstaški pohod praktično ništa nije postigao. Luj se pokazao kao slab i nefikasan vojskovođa nesposoban da održi disciplinu ili moral svoje vojske ili da donosi dobro zasnovane i taktički logične odluke. U istočnoj Evropi, francusku vojsku je povremeno zadržavao vizantijski car Manojlo I Komnin u strahu da će krstaši ugroziti krhku bezbednost njegovog carstva. Tokom tronedeljnog boravka u Konstantinopolju Luj je bio bogato ugošćen, a Eleonora je bila predmet divljenja. Nikita Honijat, vizantijski istoričar, uporedio ju je sa mitskom kraljicom Amazonki Pentesilejom. Honijat je zabeležio da je Eleonora stekla nadimak hrisopusa (zlatnog stopala) zahvaljujući zlatnoj tkanini kojom je njen ogrtač bio ukrašen i prošiven. Luj i Eleonora boravili su u palati Filopation izvan gradskih zidina.

Savetovanje tokom Drugog krstaškog rata: nemački kralj Konrad III, Eleonorin muž Luj VII, francuski kralj, i Balduin III, kralj Jerusalimske kraljevine

Kada su se krstaši prebacili u Malu Aziju prilike su se pogoršale. Nemački kralj Konrad III od Hoenštaufena je doživeo težak poraz pre dolaska Francuza sa kojima se sastao nedaleko od Nikeje. Francuski krstaši su sa ostatkom nemačke vojske krenuli u nedisciplinovanom poretku ka Antiohiji. Božić je proveden u udolini nedaleko od Efesa. Međutim, tu su Turci Seldžuci iz zasede napali Francuze koji su uspeli da se odbrane, pobiju Turke i odbrane svoj logor.

Luj je odlučio da krene planine u Frigiji u nadi da će stići što brže u Antiohiju na sastanak sa Eleonorinim stricem Remonom. U planinama su, pak, kralj, kraljica i njihovi pratioci bili užasnuti otkrićem nepokopanih leševa nemačkih krstaša.

Na dan kada je određen prelazak planine Kadmo, Luj je odlučio da se priključi začelju kolone gde su se nalazili nenaoružani hodočasnici i kola sa komorom. Prethodnica, sa kojom je putovala Eleonora, bila je pod zapovedništvom akvitanskog vazala Žofrao od Rankona. Prethodnica je, neopterećena teretom, stigla do vrha planine, gde je Rankonu bilo naređeno da postavi logor za noćenje. On je ipak odlučio da nastavi dalje, u dogovoru sa savojskim grofom Amedeom III, kraljevim ujakom, i da tabor postavi na obližnjem platou. Takav vid neposlušnosti bio je uobičajan tokom krstaškog pohoda.

Najzad, začelje kolone je do podneva usporilo uspon pogrešno verujući da je mesto za odmor blizu. Vojska se tako podelila pošto su neki već prešli planinski vrh, a drugi su tek pristizali. U tom trenutku su Turci, koji su već danima pratili i uznemiravali krstaše, iskoristili priliku i napali na one koji još nisu prešli vrh. Francuzi, ratnici i hodočasnici, bili su iznenađeni i uhvaćeni u zamku, tako da su oni koji su se dali u beg pohvatani i pobijeni. Brojni ljudi, konji i deo prtljaga pali su u kanjon. Vilijam Tirski, hroničar pohoda, krivicu je svalio na komoru koja je nosila previše prtljaga, veći deo je navodno pripadao Eleonori i njenim damama, i prisustvo neboraca.

Kralj se spasao tako što se je kraljevsku odeždu zamenio za jednostavnu odeću hodočasnika i tako je prošao neopažen. Za razliku od vladara, kraljevskim telohraniteljima smrskane su glave i obogaljeni udovi. Luj je preživeo tako što se „brzo i hrabro uzverao uz stenu uz pomoć korenja drveća koje je Bog obezbedio radi njegovog spasenja." srugi nisu bili te sreće: „Pomoći nije bilo ni sa Neba, osim što je mrak pao”.[16]

Krivica je zvanično bačena na Žofrao od Rankona, koji je doneo odluku da prethodnica nastavi put, tako da je predlagano da bude obešen. Kralj je ignorisao ovu sugestiju. Pošto je on bio Eleonorin vazal, mnogi su verovali da je ona u stvari odgovorna za promenu plana, a samim tim i za masakr koji su krstaši doživeli. Time je Eleonora postala neslavno poznata širom hrišćanskog sveta. Okrivljena je i za količinu prtljaga, kao i zbog činjenice da su Akvitanci marširali na čelu kolone tako da nisu učestvovali u borbi. Na kraju se kolona krstaša podelila na dve grupe. Običan svet je nastavio kopnenim putem za Antiohiju, plemstvo je krenulo morem. Pojedini pisci poput Džona iz Solsberija i Vilijama Tirskog, pisali su kako je Eleonorina reputacija pretrpela usled glasina o njenoj vezi sa stricem Remonom. U stvari, Remon je preko Eleonore pokušavao svim sredstvima da ubedi Luja da upotrebi krstašku vojsku kako bi se izveo napad na muslimanski logor kod Alepa. Tabor kod Alepa bio bi prvi korak u preotimanju Edese, koja je po papskim dekretima bila cilj krstaša. Ipak, iako je napad na Alepo bio vojno bolji plan, Luj nije bio voljan da ratuje u severnoj Siriji. Jedan od ciljeva Lujevog krstaškog pohoda bio je da ode na hodočašće u Jerusalim i kralj je jasno objavio da ne odustaje od svoje namere. Eleonora je tada zatražila da ostane sa Remonom i pokrenula je pitanje srodstva sa Lujem. Činjenica je da Luj i Eleonora bili u srodstvu, što je u srednjem veku bila dovoljan razlog za razvod braka. Luj joj nije dozvolio ostanak već ju je protivno njenoj volji poveo sa sobom u Jerusalim.[17]

Ova epizoda je Eleonori donela poniženje tako da je za vreme daljeg toka krstaškog pohoda ostala u drugom planu. Lujev napad na Damask 1148. godine bio je neuspešan. Damask je bio važan trgovački centar i u normalnim okolnostima bio je pretnja po krstaše. Međutim, krstaški vladari su nedavno sklopili primirje sa Damaskom, koje je sada prekršeno. Napad na Damask bio je hazarderski potez koji se nije isplatio, bilo da je u pitanju bio vojni neuspeh ili izdaja. Francuska kraljevska porodica se povukla u Jerusalim, a zatim je isplovila za Rim odakle je krenula nazad za Pariz.

Dok je boravila na Istočnom sredozemlju Eleonora se upoznala sa pomorskim konvencijama, koje će docnije biti pretočene u pomorske zakone. Ove konvencije je uvela na svojim posedima na ostrvu Oleron 1160. godine, a kasnije i u Engleskoj. Takođe, učestvovala je u sklapanju trgovačkih sporazuma sa Konstantinopoljem i lukama u Svetoj zemlji.

Poništenje braka[uredi]

Još i pre krstaškog pohoda Luj i Eleonora su se otuđili, a njihove razlike su produbljene tokom putovanja. Glavni uzrok nesloge bila je navodna Eleonorina veza sa Remonom, knezom Antiohije[18]. Eleonora je podržala stričeve ambicije da ponovo zauzme obližnju Grofoviju Edesu. Pošto je sa stricem bila bliska u detinjstvu, prema njemu je sada pokazivala „preteranu privlačnost“. Remon je kovao planove da otme Eleonoru, sa čim je kraljica bila upoznata.[19] Brojni istoričari danas smatraju da su Eleonora i Remon imali normalan odnos sinovice i strica, s obzirom na njihovu povezanost tokom Eleonorinog detinjstva i Remonovu sličnost sa njenim dedom i ocem. Ipak, Eleonorini savremenici su njihovu povezanost tumačili kao incestnu vezu. Lujev dugi marš na Jerusalim, a zatim nazad na sever, u kome je Eleonora prvobitno odbijala da učestvuje, oslabio je njegovu vojsku i demoralisao njene vitezove. Podeljena krstaška vojska nije mogla da savlada muslimanske odrede i kraljevski par morao je da se vrati kući.

Do kuće se pak nije lako stizalo. Luj i Eleonora su putovali na odvojenim brodovima usled njihovih nesuglasica. U maju 1149. vizantijske lađe su, po carevom naređenju, napale francuske brodove u pokušaju da zarobe francuskog vladara i njegovu suprugu. Iako su izbegli ovu zamku, francuski brodovi su ubrzo razbijeni u morskoj oluji koja je Eleonorin brod odnela sve do berberske obale severne Afrike. Tokom oluje se razdvojila od supruga sa kojim nije imala kontakta preko dva meseca. Sredinom jula Eleonorin brod je najzad uplovio u Palermo na Siciliji, gde je otkrila da se smatralo da su i ona i Luj stradali na moru. Smeštaj i hranu ponudili su joj sluge sicilijanskog kralja Ruđera II. Kralj Luj VII je ubrzo stigao u Kalabriju, gde se Eleonora sastala sa njim. Kasnije je na Ruđerovom dvoru u Potenci saznala da je njen stric Remon ubijen u borbi sa muslimanima u Svetoj zemlji. Ova vest je promenila kraljičine planove. Umesto u Marselj otišla je u Toskanu, gde je u to vreme boravio papa Eugenije III, pošto ga je proglašenje komune u Rimu nateralo da napusti grad.

Papa međutim, suprotno Eleonorinim nadama, nije odobrio poništenje njenog braka sa francuskim kraljem. Umesto toga, pokušao je da izmiri kraljevski par potvrđujući zakonitost njihovog braka. Papa je proglasio da se protiv njihovog braka ne može ni reč izreći i da se brak ne može razvrgnuti ni pod kojim izgovorom. Na kraju, papa je uredio prilike tako da Eleonora nije imala drugog izbora osim da spava sa Lujem u krevetu koji je specijalno papa pripremio za njih. Ubrzo se pokazalo da je Eleonora u drugom stanju. Međutim, nije Luju rodila željenog sina već drugu ćerku Aliksu.

Rođenjem druge ćerke Eleonorin brak bio je definitivno osuđen na propast. Luj je još uvek bio bez sina i u opasnosti da ostane bez muškog naslednika. Njegovom braku sa Eleonorom protivili su se brojni velikaši, a i sama kraljica želela je razvod. Kralj se na kraju povinovao neizbežnom. Supružnici su se 11. marta 1152. sastali u kraljevskom zamku u mestu Božansi gde je trebalo da se razvedu. Sudom je predsedavao Ig od Tusija, nadbiskup Sensa, Luj i Eleonora su bili prisutni, kao i nadbiskupi Bordoa i Ruana. Kraljici je zastupao Samson, nadbiskup Remsa.

Četvorica nadbiskupa su 21. marta, uz odobrenje pape, dozvolili poništenje braka na osnovu srodstva u četvrtom stepenu između supružnika. Zajednički predak bio im je francuski kralj Rober II, koji je oboma bio čukundeda sa očeve strane. Eleonorine i Lujeve dve ćerke bile su proglašene za zakonitu decu i starateljstvo je pobvereno ocu. Nadbiskup Samson dobio je Lujeve garancije da će sve Eleonorine zemlje biti vraćene akvitanskoj vojvotkinji.

Drugi brak[uredi]

Henri II, kralj Engleske
Eleonorina udaja za Henrija Anžujskog koji se zatim popeo na engleski presto omogućili su stvaranje Anžujskog carstva.

Eleonora je zatim krenula u Poatje, ali su već tokom tog putovanja dvojica velikaša, Teobald V, grof od Bloa, i Žofroa, grof od Nanta, pokušali da je otmu i prisilnim brakom se domognu njenih poseda. Čim je stigla u Poatje poslala je glasnike normandijskom vojvodi Henriju, budućem kralju Engleske, i bratu Žofroa od Nanta, tražeći od njega da se smesta venča sa njom. Osam nedelja od poništenja prvog braka, 18. maja 1152, na Duhove, Eleonora se udala za Henrija, „bez pompe i ceremonije koja bi priličila njihovom društvenom položaju."[20]

Eleonora i Henri bili su u bližem srodstvu nego što je vojvotkinja bila sa Lujem VII. Bili su, naime, rođaci trećeg stepena preko Ermengarde Anžujske, ali takođe i potomci francuskog kralja Robera II. Upravo zbog srodstva još ranije je bio sprečen brak između Henrija Normandijskog i Eleonorine starije ćerke Marije. Kolale su glasine da je Eleonora bila u vezi sa Henrijevim ocem, anžujskim grofom Žofroom V koji je sinu savetovao da izbegava bilo kakve veze sa akvitanskom vojvotkinjom.

Anri je 25. oktobra 1154. postao kralj Engleske kao Henri II. Kenterberijski nadbiskup je Eleonoru krunisao 19. decembra 1154. za kraljicu Engleske[14], ali miropomazanje verovatno nije obavljeno pošto je Eleonora bila miropomazana još 1137. godine.[21] U narednih trinaest godina Henriju je Eleonora rodila pet sinova i tri ćerke: Vilijema, Henrija, Ričarda, Džefrija, Džona, Matildu, Eleonoru i Džoanu. Džon Spid je u svom delu iz 1611, Istorija Velike Britanije, spomenuo i da je Eleonora imala i sina Filipa, koji je mlad umro. Spidovi izvori nisu sačuvani do danas, a on je jedini autor koji pominje ovo dete Henrija i Eleonore.[22]

Eleonorin brak sa Henrijem Anžujskim bio je pun uspona i padova, ali i dovoljno supružnički da izrodi barem osmoro dece. Henri nije bio veran suprug i bio je poznat kao ženskaroš. Tokom braka sa Eleonorom dobijao je i vanbračnu decu iz drugih veza. Eleonora je imala ambivalentav stav prema ljubavnim aferama kralja Henrija npr. Henri je priznao svog vanbračnog sina Džefrija, budućeg nadbiskupa Jorka, koji je zatim rastao u Vestminsteru pod kraljičinim nadzorom.

U periodu od Henrijevog dolaska na presto do rođenja Eleonorinog najmlađeg sina Džona (budućeg Jovana bez Zemlje) prilike u Engleskoj bile su nemirne. Akvitanija je, kao što je bilo uobičajno, priznavala Henrija samo za Eleonorinog supruga dok je lojalnost dugovala samo vojvotkinji. Bilo je pokušaja da se preuzme Tuluz, kao zakonito nasleđe Eleonorine bake Filipe Tuluske, ali su se ti pokušaji završili neuspešno. Veliki sukob izbio je između kralja i Tomasa Beketa, prvobitno Henrijevog kancelara i bliskog savetnika, kasnije kenterberijskog nadbiskupa. Eleonorin prvi muž, kralj Francuske Luj VII, se posle udovištva oženio i po treći put i najzad dobio željenog sina naslednika Filipa Avgusta. Henri Mlađi, sin Henrija II i Eleonore, oženio se Margaretom, ćerkom Luja VII iz drugog braka sa Konstancom od Kastilje. Ne zna se mnogo o Eleonorinoj ulozi u ovim događajima. Poznato je ipak da su do kraja 1166, kada je javno obznanjena Henrijeva zloglasna afera sa Rozamundom Kliford, Eleonorin brak sa Henrijem dospeo do krajnje tačke.

Eleonorina treća ćerka, Matilda udala se 1167. za saksonskog vojvodu Hajnriha Lava. Pre nego što je u septembru 1167. Matilda krenula preko Normandije u susret svom suprugu, Eleonora je provela godinu u Engleskoj sa svojom ćerkom. Nakon toga, Eleonora je prikupila svu svoju pokretnu imovinu i brodovima je poslala u Aržantan. Kraljevski dvor je tu proslavio Božić i izgleda da se Eleonora saglasila sa razdvajanjem od Henrija. Za svaki slučaj, nedugo posle praznika otišla je u svoj grad Poatje. Henri ju je ispratio uz vojnu pratnju sa kojom je zatim napao zamak pobunjene porodice Lizinjan. Henri je tada, sledeći svoje obaveze, napustio Akvitaniju ostavljajući grofa od Solsberija Patrika, jednog od svojih vojskovođa, kao kraljičinog zaštitnika i staratelja. Kada je Patrik ubijen u jednoj čarci sa Lizinjanima 1168. Eleonora je otkupila iz zarobljeništva njegovog sestrića Vilijama Maršala. Sada je najzad preuzela kontrolu nad svojim posedima.

Dvor ljubavi u Poatjeu[uredi]

Palata u Poatjeu, dvor grofova od Poatjea i akvitanskih vojvoda od 10. do 12. veka. Eleonorin dvor, sa okupljenim književnicima i umetnicima, inspirisao je priče o dvorovima ljubavi

Period koji je Eleonora provela u Poatjeu između 1168. i 1173. godine smatra se najznačajnijim u njenoj delatnosti pokroviteljke umetnosti. Ipak, čitav period nam je slabo poznat. Kralj Henri je, nakon što je dopratio suprugu u Poatje, bio stalno odsutan usled vladarskih i drugih obaveza.[23] Pojedini istoričari smatraju da je Eleonorin dvor u Poatjeu bio „dvor ljubavi“ gde su kraljica i njena ćerka Marija propagirale i ohrabrivale ideje trubadura, viteštva i dvorske ljubavi. Moguće je da su okupljanja na dvoru bila prvenstveno organizovana radi učenja manira, po čemu su francuski dvorovi bili generacijama poznati. Samo postojanje, kao i uzroci nastanka „dvora ljubavi“ su predmet rasprave u istoriografiji.

U Umetnosti dvorske ljubavi Andre Kapelan (lat. Andreas Capellanus) pominje dvor u Poatjeu. On piše kako su Eleonora, njena ćerka Marija, narbonska vikontesa Ermanagarda i Izabela, grofica od Vermandoa, zasedale i slušale prepirke ljubavnika kako bi presudile u dvorskim pitanjima koja su se ticala romantične ljubavi. Kapelan je zabeležio dvadeset i jedan slučaj, najpoznatiji je svakako problem postavljen pred žene: postoji li prava ljubav u braku. Prema Kapelanu, žene su presudili da tako nešto jednostavno teško da postoji[24].

Pojedini istoričari su smatrali da „dvorska ljubav“ verovatno nikada i nije postojala, pošto je jedini dokaz Kapelanova knjiga. Pored toga, nijedan drugi izvor ne spominje da je Eleonorina ćerka Marija boravila kod majke u Poatjeu[23]. Andre Kapelan je pisao na francuskom dvoru gde Eleonora nije bila naročito cenjena. Poli Šojer Bruks, autorka jedne popularne knjige o Eleonori od Akvitanije, smatrala je da je dvorska ljubac postojala, samo nije uzimana za ozbiljno, dok su dela dvorske ljubavi bila samo igra koje su osmislile Eleonora i Marija da bi nametnule određena pravila mladim dvoranima[25]

Ne može se ni reći da je Eleonora bila začetnica dvorske ljubavi, pošto je sam koncept postojao i pre negogo što je Eleonora formirala svoj dvor. Pre se može reći da je njen dvor u Poatjeu poslužio kao podsticaj širenju popularnosti književnosti o dvorskoj ljubavi širom Zapadne Evrope.[26] Ejmi Keli je u svom članku Eleanor of Aquitaine and Her Courts of Love (Speculum: A Journal of Medieval Studies 12.1 (1937). str. 3.–19.) pružila prihvatljivo objašnjenje o poreklu pravila na Eleonorinom dvoru: „prema zakonima iz Poatjea, muškarac je vlasništvo žene, dok je upravo suprotna situacija vladala na obližnjim domenima dvojice kraljeva od kojih se akvitanska vojvotkinja otuđila."[27]

Pobuna i zarobljavanje[uredi]

U martu 1173, Henri, nezadovoljan što mu otac nije dodelio posede na upravu i podstaknut od kraljevih neprijatelja, pobunio se protiv Henrija Drugog. Vilijam iz Njuburga je zapisao kako je: "...mlađi Henri, smerajući svakovrsna zla protiv oca, po savetu francuskog kralja, tajno otišao u Akvitaniju gde su njegova dva mlađa brata, Ričard i Džefri, živeli sa majkom. Govorilo se da je uz njeno znanje Henri nagovorio braću da mu se pridruže."[28] Drugi izvor pak kaže da je kraljica poslala svoje mlađe sinove u Francusku „da mu se pridruže protiv njihovog oca kralja."[29] Kada su njeni sinovi otputovali za Pariz, Eleonora je možda ohrabrila velikaše sa juga da se pobune i podrže prinčeve.[30]

U periodu između kraja marta i početka maja 1173. Eleonora je napustila Poatje, ali je ubrzo uhapšena i upućena Henriju II u Ruan. Kralj nije javno objavio da je uhapsio suprugu. U toku narednih godinu dana nije poznato gde je Eleonora boravila. Kralj i kraljica su 8. jula 1174. brodom prešli u Englesku iz Barflera. Čim su se iskrcali u Sauthemptonu, Eleonora je odvedena u zamak Vinčester ili u Stari Sarum, gde je i zadržana.

Godine zatočeništva 1173—1189[uredi]

Prednja strana Eleonorinog pečata na kome piše: „Eleonora, po milosti Božijoj, kraljica Engleza, vojvotkinja Normana“. Na reversu na legendi piše: „Eleonora, vojvotkinja Akvitanaca i grofica Anžujaca“.[14]

Tokom narednih šesnaest godina Eleonora je provela u zatočeništvu, uglavnom na različitim lokacijama u Engleskoj. Tokom zatočeništva Eleonora se sve više i više udaljavala od sinova, naročito od Ričarda, koji je oduvek važio za njenog miljenika. Nije imala prilike da često viđa sinove, iako je u posebnim prilikama, kao što su bili božićni praznici, privremeno oslobađana. Na oko šest kilometara od Šruzberija, nedaleko od opatije Hotmond, nalazi se „Utočište kraljice Eleonore“, ostaci zamka trougaone osnove za koji se veruje da je služio kao jedno od mesta njenog zatočeništva.

Henri II je 1176. izgubio svoju veliku ljubav Rozamund Kliford. Kralj ju je upoznao 1166, a u vezu sa ćerkom Voltera de Kliforda ušao je 1173, kada je navodno razmišljao o razvodu od Eleonore. Ova, u svoje vreme zloglasna vanbračna afera, uticala je da pisari iz redova monaštva Rozamundino ime beleže na latinskom kao "Rosa Immundi" ili Roza Nečasna. Iako je i ranije imao brojne ljubavnice, kralj je svoje vanbračne avanture držao u diskreciji, dok se sa Rozamundom neretko pojavljivao u javnosti. Moguće je da je tako pokušavao da izazove Eleonoru da zatraži poništenje braka. Ako je to bila kraljeva namera, Eleonora mu nije izašla u sustret. Kolale su glasine, možda nastale u Henrijevoj okolini, da je Eleonora otrovala Rozamundu. Prema drugoj priči, Eleonora je ostavila Rozamundu u kadi gde joj je starica zatim odsekla ruke.[19] Henri je kasnije darovao velike sume novca ženskom manastiru Godstou kod Oksforda gde je Rozamund sahranjena.

Mladi kralj Henri je 1183. ponovo pokušao silom da natera oca da mu prepusti jedan deo poseda na upravu. Henri je bio u dugovima i odbijen je njegov zahtev da mu se da Normandija. Pokušao je da oca uhvati iz zasede kod Limoža. Uskoro su mu se priključili odredi njegovog brata Džefrija i francuskog kralja Filipa II Avgusta. Ipak, Henri II je uspeo da opsedne Limož i natera sina u bekstvo. Lutajući bezciljno Akvitanijom, Henri Mlađi je zaradio dizenteriju. U subotu, 11. juna 1183, mladi kralj je shvatio da umire oprhvan žaljenjem zbog brojnih grehova. Kada mu je otac poslao prsten, Henri ga je preklinjao da se smiluje njegovoj majci, što su učinili i svi pratioci bolesnog princa. Kralj je poslao Tomasa od Erlija, arhiđakona Velsa, da prenese vesti Eleonori u Sarum.[31] Eleonora je, navodno, u snu videla predskazanje smrti svog sina Henrija. U razgovoru sa papom Celestinom III 1193. spomenula je kako je sećanja muče.

Kada je Henri Mladi Kralj umro, francuski kralj Filip II Avgust proglasio je da nešto od poseda u Normandiji pripada njegovoj polusestri Margariti, Henrijevoj udovici. Henri II mu je odgovorio da su sporni posedi nekada pripadali Eleonori i da će sada biti njoj vraćeni. Iz tog razloga Henri je u leto 1183. pozvao Eleonoru u Normandiju gde je ostala oko pola godine. Za Eleonoru bio je to početak perioda veće slobode kretanja, iako je i dalje bila pod nadzorom. Početkom 1184, verovatno, vratila se u Englesku.[30] Tokom narednih nekoliko godina Eleonora je često putovala sa mužem i učestvovala u upravljanju posedima, ali je i dalje imala čuvara.

Udovištvo[uredi]

Kada je Henri II umro 6. jula 1189. godine, Ričard I Lavlje Srce je bio neosporni naslednik krune. Jedno od njegovih prvih naređenja po stupanju na presto bilo je oslobađanje Eleonore. Poslao je Vilijama Maršala u Englesku koji je po dolasku kraljici video da su je njeni čuvari već oslobodili.[32]

Eleonora je odjahala u Vestminster gde je, u ime novog kralja, primila zakletve vernosti brojnih velmoža i prelata. Vladala je Engleskom u Ričardovo ime i potpisivala se kao: „Eleonora, po milosti Božijoj, kraljica Engleske“. Ričard je 13. avgusta 1189. doplovio iz Barflera u Portsmut gde je toplo dočekan. Kada je kralj otišao u Treći krstaški rat, Eleonora je upravljala Engleskom kao regentkinja. Kasnije, kada je Ričard na povratku kući pao u zarobljeništvo austrijskog vojvode Leopolda V, Eleonora je lično otputovala u Nemačku da pregovara o visini otkupnine.

Eleonora je nadživela i Ričarda i doživela je i vladavinu njenog najmlađeg sina Džona (Jovana bez Zemlje). Kada je 1199. dogovoreno primirje između Jovana i francuskog kralja Filipa Avgusta, jedan od uslova bio je i ženidba francuskog prestolonaslednika Luja VIII sa jednom od Jovanovih sestričina, ćerki Eleonore Kastiljske. Džon je naložio majci da ode u Kastilju i izabere nevestu za francuskog princa. Eleonora, koja je sada bila starica od sedamdeset i sedam godina, krenula je iz Poatjea, ali ju je odmah po polasku zarobio Igo IX od Lizinjana, čije su zemlje njegovi prethodnici prodali Henriju II. Eleonora je pristala na Lizinjanove zahteve i nastavila je svoj put na jug. Pre kraja januara 1200. stigla je u Kastilju pošto je prešla Pirineje i prošla kroz Navaru.

Kastiljski kralj Alfonso VIII i Eleonorina istoimena ćerka imali su dve neudate ćerke Uraku i Blanku. Eleonora je za nevestu za francuskog princa izabrala mlađu unuku, Blanku. Krajem marta Eleonora je u unukinom društvu napustila kastljski dvor i krenula nazad. U Bordou je proslavila Uskrs gde je ubrzo pristigao i vođa najamnika Merkadir, čiji je zadatak bio da Eleonoru i Blanku isprati na francuski dvor. Međutim, na uskršnji utorak Merkadira je ubio u Bordou ratnik u službi Brandina, vođe rivalske grupe plaćenika[29]. Za staru Eleonoru ovaj događaj je već bio previše. Iako iscrpljena, otpratila je unuku dolinom Loare a zatim ju je predala na staranje nadbiskupu Bordoa. Eleonora je otišla u Fontevro gde je ostala tokom ranog leta usled bolesti. Tu ju je posetio i kralj Jovan.

Statue Eleonore i Henrija II na njihovoj grobnici u opatiji Fontevro.

Početkom 1201. Eleonora je ponovo bila lošeg zdravlja. Kada je izbio rat između engleskog kralja Jovana i francuskog kralja Filipa II Avgusta, podržala je sina. Iz Fontevroa otišla je u akvitansku prestonicu Poatje kako bi sprečila da grad preuzme njen unuk Artur I, vojvoda od Bretanje, posthumno rođeni Džefrijev sin koji je pokušavao da se dokopa engleske krune. Artur je doznao za Eleonorine planove i opseo ju je u zamku Mirabo. Kada je kralj Jovan bez Zemlje čuo za ove događaje, krenuo je u maršu na jug, razbio opsadu i zarobio petnaestogodišnjeg sinovca Artura. Eleonora se vratila u Fontevro gde se u lokalnoj opatiji zamonašila.

Eleonora je preminula 1204. godine i sahranjena je u opatiji Fontevro pored supruga Henrija II i sina Ričarda I. Njena ležeća bogato ukrašena statua na grobu prikazuje je kako čita Bibliju. Nadživela je svu svoju decu osim kralja Jovana i ćerke Eleonore, kraljice Kastilje.

Pojava[uredi]

Savremeni izvori hvalili su Eleonorinu lepotu.[7] Čak i u vreme kada su dame plemenitog roda bile često hvaljene, hvale Eleonorinih savremenika bile su svakako iskrene. U mladosti su je opisivali pridevom prelepa (perpulchra). U vreme kada je imala tridesetak godina čuveni trubadur Bertrand de Ventador pisao je o njoj kao o: „gracioznoj, lepoj, otelotvorenju šarma“, isticao je njene „lepe oči i gospodstven izraz lica“ i objavio da je ona ta: „koja bi krunisala državu bilo kog kralja“.[10][33][34] Vilijam iz Njuburga je podvukao draži njene ličnosti čak i u vreme njenih poodmaklih godina, Ričard iz Devajzisa ju je opisao kao lepoticu, a Metju Parižanin je, pišući u 13. veku, podsećao na njenu „cenjenu lepotu“.

Pa ipak, niko od autora nije zabeležio detaljniji opis Eleonore. Ne znamo, na primer, koje su joj boje bile oči ili kosa. Statua na sarkofagu prikazuje je kao visoku i krupnu tamnoputu ženu, iako može biti da ova predstava nije verodostojna. Njen pečat nastao oko 1152. prikazuje je kao ženu vitke figure, ali ovde je u pitanju depersonalizovana predstava.[7]

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Vilijam V od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
8. Vilijam VIII od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Agnes od Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
4. Vilijam IX od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Robert I od Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
9. Hildegarda od Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Ermengarda Anžujska, vojvotkinja Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
2. Vilijam X Akvitanski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Pons od Tuluza
 
 
 
 
 
 
 
10. Vilijam IV od Tuluza
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Almodis de la Marš
 
 
 
 
 
 
 
5. Filipa Tuluska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Robert, Count of Mortain
 
 
 
 
 
 
 
11. Emma of Mortain
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Matilda de Montgomerie
 
 
 
 
 
 
 
1. Eleonora od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Hugues I of Châtellerault
 
 
 
 
 
 
 
12. Boson II of Châtellerault
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Gerberge de La Rochefoucauld
 
 
 
 
 
 
 
6. Amori I, vikont od Šatlroa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Aimery IV of Thouars
 
 
 
 
 
 
 
13. Alienor de Thouars
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Aremgarde de Mauléon
 
 
 
 
 
 
 
3. Enora od Šatlroa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Archimbaud Borel de Bueil
 
 
 
 
 
 
 
14. Barthelemy de L'Isle Bouchard
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Agnes de L'Isle Bouchard
 
 
 
 
 
 
 
7. Dangerosa od Lil Bušara
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Eon de Blaison
 
 
 
 
 
 
 
15. Gerberge de Blaison
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Tcheletis de Trèves
 
 
 
 
 
 

Napomene[uredi]

  1. ^ Meade 1977, str. 106.
  2. ^ Meade 1977, str. 122.
  3. 3,0 3,1 Meade 1977
  4. ^ Turner 2009, str. 28.
  5. ^ Weir 2001, str. 13.
  6. ^ (na jeziku: francuski) Biographie d'Aliénor d'Aquitaine
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 Weir, Alison (2001). Eleanor of Aquitaine: A Life. Ballantine Books. 
  8. ^ Ros Horton, Sally Simmons; Women Who Changed the World; Quercus, 2007
  9. ^ Elizabeth Chadwick, [1], Eleanor of Aquitaine and the Brother Who Never Was
  10. 10,0 10,1 Weir, Alison (1999). Eleanor of Aquitaine: by the wrath of God, Queen of England. Jonathan Cape. 
  11. 11,0 11,1 11,2 Swabey, Fiona (2004). Eleanor of Aquitaine, Courtly Love, and the Troubadours. Greenwood Publishing Group. 
  12. ^ Amy Ruth Kelly, Eleanor of Aquitaine and the four kings, Harvard University Press, 1978
  13. ^ Weir 2001, str. 25.
  14. 14,0 14,1 14,2 Bonnie Wheeler, John Carmi Parsons; Eleanor of Aquitaine: Lord and Lady; Palgrave Macmillan, 2003
  15. ^ Meade 2002, str. 51.
  16. ^ Meade 1997, str. 100.
  17. ^ Hodgson, Natasha (2007). Women, Crusading and the Holy Land in Historical Narrative. Boydell. str. 131—134. 
  18. ^ Revisiting Monarchy: Women and the Prospects for Power
  19. 19,0 19,1 Some Legends Concerning Eleanor of Aquitaine
  20. ^ Chronique de Touraine
  21. ^ Aurell, Martin (2007). The Plantagenet empire, 1154–1224. Pearson Education. 
  22. ^ Weir 1999, str. 154–155.
  23. 23,0 23,1 Weir, Alison (2000). Eleanor of Aquitaine: a Life. New York: Ballantine. 
  24. ^ Capellanus, Andreas. The Art of Courtly Love. The Broadview Anthology of British Literature. Ed. Joseph Laurence Black. Peterborough, Ont.: Broadview, 2009. Print.
  25. ^ Brooks, Polly Schoyer (1983). Queen Eleanor, Independent Spirit of the Medieval World: a Biography of Eleanor of Aquitaine. New York: J.B. Lippincott. 
  26. ^ Kelly, Amy. "Eleanor of Aquitaine and Her Courts of Love." Speculum: A Journal of Medieval Studies 12.1 (1937): 3–19.
  27. ^ Kelly, Amy. "Eleanor of Aquitaine and Her Courts of Love." Speculum: A Journal of Medieval Studies 12.1 (1937): 12.
  28. ^ William of Newburgh, Book II, Chapter 7
  29. 29,0 29,1 Roger of Hoveden
  30. 30,0 30,1 Weir 1999
  31. ^ Ms. S. Berry, Senior Archivist at the Somerset Archive and Record Service, identified this "archdeacon of Wells" as Thomas of Earley, noting his family ties to Henry II and the Earleys' philanthropies (Power of a Woman, ch. 33, and endnote 40).
  32. ^ Weir 1999.
  33. ^ Nancy Plain, Eleanor of Aquitaine and the High Middle Ages, Marshall Cavendish, 2005
  34. ^ Mark Turnham Elvins, Mark of Whitstable, Mark of Whistable Staff; Gospel Chivalry: Franciscan Romanticism; Marshall Cavendish, 2005

Literatura[uredi]

  • Brooks, Polly Schoyer (1983). Queen Eleanor, Independent Spirit of the Medieval World: a Biography of Eleanor of Aquitaine. New York: J.B. Lippincott. 
  • Aurell, Martin (2007). The Plantagenet empire, 1154–1224. Pearson Education. 
  • Hodgson, Natasha (2007). Women, Crusading and the Holy Land in Historical Narrative. Boydell. str. 131—134. 
  • Weir, Alison (1999). Eleanor of Aquitaine: by the wrath of God, Queen of England. Jonathan Cape. 
  • Weir, Alison (2000). Eleanor of Aquitaine: a Life. New York: Ballantine. 
  • Weir, Alison (2001). Eleanor of Aquitaine: a Life. Ballantine Books. 
  • Swabey, Fiona (2004). Eleanor of Aquitaine, Courtly Love, and the Troubadours. Greenwood Publishing Group. 
  • Meade, Marion (1977). Eleanor of Aquitaine: a biography. Hawthorn Books. 
  • Meade, Marion (2002). Eleanor of Aquitaine. Phoenix Press. 
  • Turner, Ralph V. (2009). Eleanor of Aquitaine: Queen of France, Queen of England. 
  • Queen Eleanor: Independent Spirit of the Medieval World, Polly Schover Brooks (1983) (for young readers)
  • Eleanor of Aquitaine and the Four Kings, Amy Kelly (1950)
  • Eleanor of Aquitaine: The Mother Queen, Desmond Seward (1978)
  • (na jeziku: francuski) Le lit d'Aliénor, Mireille Calmel (2001)
  • The Royal Diaries, Eleanor Crown Jewel of Aquitaine, Kristiana Gregory (2002)
  • Women of the Twelfth Century, Volume 1 : Eleanor of Aquitaine and Six Others, Georges Duby
  • A Proud Taste For Scarlet and Miniver, E. L. Konigsburg (1973)
  • The Book of Eleanor: A Novel of Eleanor of Aquitaine, Pamela Kaufman (2002)
  • The Young Lion, Blanche d'Alpuget (2013)
  • The Courts of Love, Jean Plaidy (1987)
  • Power of a Woman. Memoirs of a turbulent life: Eleanor of Aquitaine, Robert Fripp (2006)
  • The Origin and Meaning of Courtly Love: A Critical Study of European Scholarship, Roger Boase (1977), Manchester University Press
  • Duchess of Aquitaine, Margaret Ball (2006), St. Martin's Press
  • The Queen's Pawn, Christy English (2010), New American Library
  • Eleanor of Aquitaine - The Young Life : Alienor, Mark Richard Beaulieu (2012)
  • Eleanor of Aquitaine - The Journey East : Helienordis", Mark Richard Beaulieu (2012)
  • Eleanor of Aquitaine, Curtis Howe Walker (1950)
  • Eleanor of Aquitaine, Regine Pernoud, Collins; 1st ed. edition (1967)
  • Eleonore van Aquitanië 1122-1204, een bijzondere vrouw in het zomertij der middeleeuwen, Guus Pikkemaat, Aspekt BV (2011) (in Dutch)
  • "Revisiting Monarchy: Women and the Prospects for Power", Katherine Crawford (2012)
  • "Some Legends Concerning Eleanor of Aquitaine", Frank McMinn Chambers (1941)

Spoljašnje veze[uredi]