Manojlo I Komnin

„Manojlo Komnin” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Manojlo Komnin (višeznačna odrednica).

Manojlo I Komnin
Minijatura Manojla I iz vizantijskog manuskripta (Vatikanska biblioteka, Rim)
Lični podaci
Datum rođenja	(1118-11-28)28. novembar 1118.
Mesto rođenja	Konstantinopolj, Vizantijsko carstvo
Datum smrti	24. septembar 1180.(1180-09-24) (61 god.)
Mesto smrti	Konstantinopolj, Vizantijsko carstvo
Porodica
Supružnik	Berta od Zulcbaha, Marija Antiohijska
Potomstvo	Aleksije II Komnin, Marija Komnin (porfirogenita)
Roditelji	Jovan II Komnin Piroška Irina
Dinastija	Komnini
Vizantijski car
Period	5. april 1143 — 24. septembar 1180. (37 god.)
Prethodnik	Jovan II Komnin
Naslednik	Aleksije II Komnin

Manojlo I Komnin (grč. Μανουήλ Α΄ Κομνηνός; 28. novembar 1118 — 24. septembar 1180) takođe poznat kao i Dukojlo, bio je vizantijski car (1143—1180) iz dinastije Komnin. Tokom svoje vladavine je pokušao da poput Justinijana osvoji područje nekadašnjeg Zapadnog rimskog carstva i da obnovi rimsku imperiju. Sa tim ciljem je izvršio invaziju na južni deo današnje Italije, sarađivao sa Papskom državom i krstašima sa kojima je zajednički napao fatimidski Egipat. Na Balkanskom poluostrvu uspeo je da potisne Mađare i pomeri severne granice Carstva na Dunav i Dravu. Takođe je potčinio sve srpske oblasti sa njihovim lokalnim vladarima. Sa ciljem jačanja odbrane severnih granica obnovio je i proširio Beogradsku tvrđavu i dodao joj kastel u obliku deltoida. Aktivno je učestvovao u dinastičkim previranjima velikih župana u Raškoj, u kojoj je na kraju postavio na vlast Tihomira da bi posle novih prevrata priznao Stefana Nemanju (1166. ili 1168–1196) za velikog župana Raške, kada mu se on obavezao na vazalstvo. Pred kraj svoje vladavine doživeo je težak poraz od snaga Ikonijskog sultanata Turaka Seldžuka u bici kod Miriokefalona 1176, koja se po svom značaju i ishodu često poredi sa bitkom kod Mancikerta (1071) u kojoj je poražen vizantijski car Roman IV Diogen (1068–1071). Posle Manojlove smrti nasledio ga je sin Aleksije (1180—1183), ali su ubrzo Vizantiju zahvatile unutrašnje borbe koje su na kraju dovele do uplitanja krstaša i prvog pada Carigrada i sloma Vizantije 1204. godine.

Poreklo i titula sevastokratora

Manojlovi roditelji: car Jovan II Komnin i njegova supruga ugarska princeza Piroška-Irina, sa Bogorodicom i malim Hristom na mozaiku nastalom oko 1118. u sabornoj carigradskoj crkvi Presvete Mudrosti.

Manojlo je rođen 28. novembra 1118. godine, kao četvrto dete vizantijskog cara Jovana II Komnina i njegove supruge ugarske princeze Irine Arpad. Rođen je za vreme vladavine svog oca, pošto je Jovanov otac, a Manojlov deda, isto car Vizantije, umro 15. avgusta iste te godine. Zbog rođenja za vreme očeve vladavine, on je, kao i njegov otac (rođen je za 1087. godine, a njegov otac je počeo vladati 1081. godine) bio Porfirogenit.

Manojlo je kao i ostala njegova braća dobio titulu sevastokratora. Potom se proslavio u vojevanju po Anadoliji (1139—1141), potukavši neke turske vojske i ratujući protiv jermenskog kraljevstva Kilikije. Njegov otac je bio impresioniran Manojlovim sposobnostima.

Dolazak na presto

Godine 1143. vizantijski car Jovan Komnin bio je smrtonosno ranjen u Kilikiji. Stoga on je skupio neku vrstu ratnog saveta, kako bi usmenim testamentom odredio naslednika. Jovan je za naslednika na prestolu, 5. aprila, izabrao Manojla, iako je bio živ Manojlov stariji brat, a Jovanov sin Isak. Jovan umire 8. aprila, a Manojlo ostaje u Kilikiji mesec dana da bi se izvršio pogreb njegovog oca. Manojlo je za to vreme poslao očevu desnu ruku Jovana Akuča u Carigrad da pošalje Isaka u manastir Pantokrator i da da 2 srebrna centa Aja Sofiji.

U međuvremenu moćni Jovan Ruđer, cezar i suprug Manojlove starije sestre Marije, skovao je zaveru da preuzme presto; ali nije uspeo to da uradi, pošto se već u julu Manojlo nalazio pod Carigradom, obećavajući da će dati svakom po 2 zlatnika, ako bude na njegovoj strani. Manojlov brat, Isak, kao i Manojlov stric, Isak su pušteni iz zarobljeništva i Manojlo se pomirio sa njima. Potom od za carigradskog patrijarha postavlja Mihajla II Kourkouasa, koji ga je krunisao u avgustu ili u novembru iste godine.

Manojlo potom počinje da postavlja nove službenike u Carstvu. Jovana Akuča je ostavio na mestu komandanta vojske, ali Jovana Poucea, kao svog čoveka od poverenja, imenovao za prokuratora javnih poreza, a Jovan Hagioteodorites je imenovan za kancelara. Od svih ovih funkcionera najuspešniji je bio Pouce, koji je bio nepodmitljiv, međutim on nije dozvoljavao da se novac troši na mornaricu, nego ga je štedeo u carskoj riznici. Država je tako postala zavisna od Mletačke, Đenovljanske i Pizanske flote.

Manojlove osobine

Manojlo Komnin

Većina istoričara, koji su pisali o Manojlu, njegovom dobu ili istoriji Vizantije, su opisali Manojla. Ovde su dati neki opisi.

Francuski vizantolog Šarl Dil je Manojla opisao ovako: Manojlo je bio pametan, ljubazan, plemenit, on je bio u isti mah i vizantijski vasileus, učen, obrazovan, čak i bogoslov, i vitez sa Zapada. Neobično hrabar, on je više nego ikoji drugi vizantijski vladalac imao naklonosti prema zapadnim običajima, i Latini, kojima je bio umnogome sličan, divili su mu se više nego ma kom drugom caru. Veoma odan raskoši i uživanjima, on je ispunio XII vek bleskom svojih pustolovina. Veliki političar takođe i vrlo slavoljubiv, on je na celu Evropu svoga doba proširio svoje često preterane i neostvarljive osvajačke namere. Ali iako je monarhiju, usled odveć velikog napora koji je od nje zahtevao, iscrpeo i doveo do propasti, on ipak ostaje, zahvaljujući veličanstvenom zamahu svojih težnji i svome istrajnom naporu da ih ostvari, poslednji možda od velikih vladalaca koji su sedeli na carskom prestolu.

Srpski istoričar Vladimir Ćorović ga je opisao ovako: To je poslednji veliki, pravi car Vizantije; lep, darovit, fizički vanredno razvijen, poduzetan u velikim planovima i smeo u podvizima. "Manojlo je bio ideal jednog viteza po franačkom shvatanju" kaže lepo Hajnrih Gelcer. Njegova je snaga, istina, bila više fizička nego intelektualna, ali je imponovala, i dala Vizantiji ugled kakav više nikad nije imala, naslanjajući se na tekovine dva njegova velika romanska prethodnika.

Ruski istoričar Georgije Ostrogorski ga je opisao ovako: Manojlo se pokazao kao sjajan i višestruko nadaren vladar. Bio je rođeni vojskovođa i hrabar ratnik koji nije izbegavao opasnost, a pre svega je bio sjajan diplomata i državnik sa velikim i odvažnim idejama. Bio je pravi Vizantinac, prožet idejom univerzalne carske vlasti i opsednut strašću prema teološkim diskusijama. Istovremeno je, međutim čitavim svojim bićem bio vitez zapadnoga stila i utoliko je u vizantijskoj istoriji predstavljao novi tip vladara. Na njemu se može jasno razabrati kako se duboko na vizantijski svet odrazio dodir sa krstašima. Manojlo je obožavao zapadne običaje i negovao ih je na svom dvoru. I njegova su dva braka sa zapadnim princezama doprinela tome da je vizantijska carska rezidencija dobila novo lice. U komninskoj palati zavladala je atmosfera vedrine i životne radosti. To više nije bila ona veličanstvena raskoš orijentalnog stila koja je okruživala vizantijske careve u velikoj palati na Zlatnom rogu, već laka, viteška elegancija zapadnog stila. Održavali su se viteški turniri u kojima je sudelovao sam car - za Vizantince ne običan i stran spektakl. Stranci sa zapada sve su jače ovladavali scenom i zauzimali visoke položaje u Carstvu na trajno nezadovoljstvo Grka.

Vladavina

Novac sa likom Manojla Komnina.

Manojlo, kao i njegova dva prethodnika beše, međutim, ozbiljno nastojao da carskoj vlasti povrati moć, a monarhiji blagostanje. On je učinio veliki napor da preustroji vojsku, naročito uvodeći u nju znatan broj najamnika od kojih su mnogi došli sa Zapada; s druge strane su, ne bez izvesne nesmotrenosti, zanemario mornaricu, oslanjajući se više nego što je bilo razumno, da bi osigurao svoju prevlast na morima, na savez sa Mlecima i potporu njegovih lađa; ukupno uzevši, međutim, on je umeo da stvori opasnu vojničku snagu, sposobnu u isti mah i da brani obnovljeno carstvo i da podržava učvršćenu carsku moć.

Vizantijski istoričari ocrtavaju žalosnu sliku siromašenja carstva za vreme Manojlove vladavine. Ipak je Vizantija za posmatrače sa Zapada još predstavljala neobično bogatu zemlju. Zapadni putopisci govore o ogromnim prihodima carske blagajne, kako ono dobija 20 hiljada zlatnika samo od Carigrada, o veličanstvenim zgradama, raskošnim odelima i obilju životnih namirnica. Sve to verovatno mnogo više govori o siromaštvu Zapada nego o bogatstvu Vizantije.

Manojlova vladavina skupo stajala usled rashoda koje su izazvali ratovi, diplomatija i vladareva naklonost prema raskošnom životu, ipak je, u XII veku, grčko carstvo bilo bogato, a njegovo trgovačko blagostanje stvarno, uprkos greškama ekonomske politike koja je dopustila da na istočnim tržištima stranci neosetno istinu Grke, uprkos sve većoj pohlepnosti italijanskih trgovačkih gradova koji su, sve više i više, isisavali carstvo u svoju korist i smeštali se u njemu kao u osvojenoj zemlji.

Dovoljno je, da bi se videlo koliki je visoki stupanj duhovne kulture dostigla Vizantija za vreme Manojlove vladavine, navesti imena pisaca kao što su Ana Komnina ili Nikifor Vrijenije, Nikita Akominat ili Evetatije Solunski. Tada je izvršen pravi preporođaj klasičnog duha i tradicije, a carevi su pripisivali sebi u zaslugu štićenje književnika i naučnika, kao i bogoslova i besednika čije su rečite propovedi bile ukras svih svečanih obreda, i dvorskih pesnika kao Teodora Prodroma čije se oduševljenje rasipalo u prigodnim sastavima često zanimljivim i duhovitim. Umetnost se isto tako veličanstveno razvijala po ugledu na umetnost iz prethodnog veka, i njen uticaj, prostirući se iz dubina Istoka do krajnjih granica Zapada, činio je od Vizantije vaspitačicu sveta i kraljicu prosvećenih naroda.

U latinskim državama u Siriji, kao i u Mlecima i normanskoj Siciliji, crkve i palate bile su građene i ukrašavane po vizantijskom običaju. Grčki umetnici izrađivali su mozaike u Vitlejemu i Torčelu, kao i mozaike kubeta u Cefaluu i Martorani ili u Palatinskoj kapeli u Palermu; i danas još spomenik koji daje najtačniju sliku o sjaju Vizantije u to doba jeste crkva Sv. Marka u Mlecima sa svojih pet kubeta, bogatstvom izrađevina u mramoru i zlatu, blistanjem mozaika i purpurnim i zlatnim odblescima kojima je sva obasjana. Sama romanska umetnost uzajmljivala je od Vizantije izvesne crte njenog građevinarstva i mnogo motiva njenog načina ukrašavanja. Svojim bogatstvom, lepotom svojih spomenika, raskošju svojih palata, svetinjama po svojim crkvama, Carigrad je izazivao divljenje celog sveta, i svi oni koji su ga pohađali vraćali su se zasenjeni. "To je ponos Grčke, kaže Ed de Dej; njegovo bogatstvo je na glasu, a on je bogatiji od svoga glasa." "Nema, piše Venijamin iz Tudele, osim Bagdada, na celom svetu grada koji bi se mogao sravniti sa njim." Govorilo se, prema pisanju Roberta de Klari, da su "dva dela celokupnog svetskog imetka u Carigradu, a treći deo je rasejan širom celog sveta". Vizantijska prestonica, prema jednom zgodnom izrazu, bila je "Pariz srednjega veka". Ona je bila, prema rečima Vilarduena, "najbogatiji grad na svetu", varoš "koja je vladarka nad svima ostalima". Pogubno blagostanje, koje je istovremeno sa divljenjem izazivalo i pohlepu i skupo stalo monarhiju kada je slabost carstva bila postala očigledna.

Naravno, Manojlove sklonosti uticale su i na njegovu politiku. Njegov ga je vatreni temperament terao na rizike koje je njegov otac u svojoj mudroj razboritosti izbegavao. Ali neopravdano konstruisati neku temeljnu suprotnost između zapadno orijentisane Manojlove politike i umerenosti njegova oca prema Istoku. U to se doba problemi Istoka i Zapada manje nego ikada mogu odvojiti jedni od drugih, i to sasvim jasno pokazuje razvoj situacije pod samim Manojlovim ocem, Jovanom. Manojlo je nadovezao svoju politiku na na politiku svoga oca, kao što je ovaj nadovezao svoju politiku na politiku Aleksija I. Kao i za vreme Jovana, i za vreme Manojla je u prvom planu stojalo neprijateljstvo sa Normanima, a to što je Jovan normanskom problemu prilazio sa antiohijske, a Manojlo sa italijanske strane, bilo je uslovljeno izmenjenom političkom situacijom i u potpunosti je odgovaralo najnovijem rasporedu snaga.

Manojlova zapadna situacija nije bila njegov hir, već njegova sudbina, koju mu je nametnuo razvoj situacije na Zapadu. Počela je epoha opšte evropske politike čiji su se konci susretali na Sredozemlju. Kao sredozemna sila, Vizantija nije ostala po strani. Njeno aktivno mešanje u tu politiku zasnivalo na njenom položaju velesile na Sredozemlju, a to što je svoje zahteve izvodila iz ideje carske vlasti, bilo je uslovljeno u čitavoj vizantijskoj istoriji.

Manojlova je težnja za univerzalnošću bila prastara težnja vizantijske carske vlasti, koja nije bila strana ni Jovanu. Manojlov je program u svemu bitnome već unapred zacrtao odmereni i razboriti Jovan. Politički ciljevi obojice vladara bili su isti. Ali, naravno, upravo je u tome bila i Manojlova kobna greška, jer on je prenagljivao i sa želje prelazio u delo bez obzira na nedovoljna sredstva. Savez sa Svetim rimskim carstvom, za koji je kamen temeljac položio njegov otac, Manojlo je nastojao učvrstiti. Kao što je bilo dogovoreno već za Jovanova života, novi je car oženio svastiku kralja Rimljana, tj. nemačkog kralja Konrada III Hoenštaufena, Bertu od Zulcbaha. Ali saradnja dvojice vladara protiv normanskoga kralja, a time i glavna svrha saveza, narušena je izbijanjem Drugoga krstaškog rata, u kome nije sudelovao samo francuski kralj već, pod propovedima Bernarda od Klerva i sam Konrad.

Rat sa Ikonijskom sultanatom

Manojlo Komnin je nastavio u početku očevu politiku.

Seldžučki Ikonijski sultanat, u Maloj Aziji, je, pod sultanom Mesudom I, silno ojačao. Manojlo je morao da obnovi neke Maloazijske tvrđave, da bi se odbranio od Seldžuka. Manojlo je čak i nadgledao obnovu tvrđave Melangine na reci Sangarius u Vitiniji (1145. ili 1146. godine).

Manuel i njegova vojska su se nervira zbog Turaka na putu kući. Manuel podigao utvrđenje Pilae pre odlaska Anadoliji.

Posle izgradnje nove tvrđave Pitekas u Vitiniji, Manojlo je, u jedom od svojih najsmelijih zaleta, 1146 g. dopro je do zidova Ikonije, seldžučke prestolnice, i opljačkao je njenu okolinu, ali napad Normana i drugi krstaški rat primoraše ga da na drugu stranu svrati svoju pažnju (1147 g.). U povlačenju su ga Seldžuci napali u i u bici kod Akšehira su ga do nogu potukli, a i njega samog su ranili u nogu. Manojlo je u povlačenju podigao utvrđenje Pilae.

Odnosi prema krstaškim državama

Manojlo Komnin i Amalrik I Jerusalimski.

Manojlo je zbog neprijateljstva krstaških državica na istoku nastavio očev rat, protiv njih. Poslavši i kopnenu i pomorsku vojsku pod vođstvom svog brata Andronika, Jovana Kontostefanusa i Dimitrija Branasa, on razbija Remona, kneza Antiohije. Pošto je Remonu zbog pada Edese, pod vlast muslimanskog vođe Zengija, pretila nova opasnost on, morade doći u Carigrad da moli za oproštaj i da potvrdi svoje vazalstvo prema caru (1145 g.).

Nešto malo docnije, 1158 god., Manojlo još vidnije istače svoju ulogu sizerena. On osvoji Kilikiju, i sruši kneza Torosa, oštro kazni Rajnalda Šatijonskog, antiohiskog kneza, prisili ga na unižavajuću potčinjenost i, tj. car ga je "uvrstio među romejske sluge", u pratnji svih latinskih vladalaca Sirije, čiji je izgledao gospodar, svečano uđe u Antiohiju (1159. ). Car je i dobio dozvolu da imenuje patrijarha Antiohije. Rajnald se čak u znak pokornosti pojavio u carevom taboru nepokrivene glave i bosonog, ruku ogoljenih sve do lakata, s konopcem oko vrata i mačem u levoj ruci. Sami jerusalimski kraljevi morali su da snose vizantijski uticaj i morali su da prihvate vizantijsku vrhovnu vlast; oni su davali carskoj vojsci određeni broj vojnika, stupali su u ženidbene veze sa carskim dvorom Komnina, preduzimali, u sporazumu sa Grcima, zajedničke vojne pohode u Egiptu (1169 g.). Tako je na primer jedan vizantijski savremenik pisao o poseti jerusalimskog kralja Balduina III:

Pohitao je k nama iz Jerusalima, nadvladan carevom slavom i poduhvatima, i priznao je njegovu vrhovnu vlast.

Za vreme ove posete Rajnald Šatijonski je nameštao sedlo na carevog pastuva. Ovo jasno prikazuje carevu nadmoć.

Vizantijska civilizacija je prodirala u franačku Siriju, gde je lični ugled Manojlov bio, uostalom, znatan. Izgledalo je da su vizantijske težnje bile ostvarene. Ali su time, s jedne strane, sirijski Latini bili iscrpeni i njihova otporna moć prema nevernicima oslabljena; s druge strane, naročito, pooštrena je mržnja koju je Zapad osećao prema Vizantiji.

Kasnije će katastrofalni porazi Vizantinaca u ratu sa Turcima Seldžucima, izazvati kraj vizantijske nadmoćnosti na istoku.

Drugi krstaški rat

Konrad III, minijatura iz XIII veka.

Za Manojlova vremena prošao je drugi krstaški pohod preko vizantijskog područja u Evropi, 1147, i opet ne bez kriza i sukoba. Dok je bio na reci Rindakus i spremao novi napad na Ikoniju, njegovi izaslanici su stigli do njega i javili mu da krstaši nameravaju da prođu kroz Vizantiju. Zbog toga je morao na brzinu sklopiti mir sa Seldžucima i vratio se u Carigrad.

Manojlo je bio, kao i njegov deda Aleksije, veoma zabrinut dolaskom pod zidine svoje prestonice velikih krstaških vojski, 1147. godine, koje su predvodili nemački car Konrad III i francuski kralj Luj VII. Sa Nemcima on se manje više sporazumeo i brzo ih se oslobodio; sa Francuzima je imao toliko teškoća da su u jednom trenutku krstaši naumili da zauzmu Carigrad. Pa je, u martu, došlo do malog okršaja na reci Melasu, gde je bio pravi pokolj krstaša. Manojlo se, kao i njegov deda Aleksije, zbog ovoga potrudio da što pre prebaci ove vojske u Malu Aziju. Od njih je i zatražio da mu polože zakletvu, kao i da mu predaju sve osvojene zemlje, ali zbog ovoga je došlo do pogoršanja odnosa između Nemaca i Vizantinaca, a do poboljšavanja odnosa između Nemaca i Francuza.

Krstaška vojska je posle ovog pokolja podigla logor kod Akšehira, gde je Manojlo, pokušao da ih nagovori na savez protiv Normana, ali nije uspeo.

Nemačke snage su 25. oktobra 1147. godine naleteli na seldžučku carsku vojsku, kod Dorileja, gde su potpuno poraženi, a sledećeg dana su desetkovani kada su u povlačenju pokušali da pređu reku Batis. Posle ovoga je Manojlo Francuzima preneo netačnu vest o nemačkoj pobedi, zbog čega Francuzi prelaze u Malu Aziju. Posle ovoga Francuzi su se pridružili Nemcima u Nikeji. Tu je ova vojska odlučila da odustane od pohoda na Ikonion i da ode do luke u Ataliji i odatle da se prebaci u Svetu zemlju. Obe vojske su sada napredovale ka Filadelfiji, kroz teško prohodna područja dok su usput vršile nasilje nad domaćim stanovništvom. Puno nepoverenja između Francuza i Nemaca i još veće nepoverenje između Grka i Latina, izazvalo je odustanak Konrada od pohoda i njegovo povlačenje iz Efesa u Carigrad. Gde je sklopio savez s Manojlom protiv Normana, protiv kojih je trebalo krenuti 1148/9. godine, pošto su ovi opljačkali Egejska i Jonska ostrva, koja su pripadala Vizantiji.

Posle poraza na planini Kadmus, ostaci krstaške vojske odlučuju, da, umesto da opsednu Ikonion, odu u Svetu zemlju, preko luke u Ataliji, ali su oni, za to vreme bili daleko od luke. Prodor ka luci Atalija dopiru do Atalije, na južnoj obali Anadolije, odakle brodom odlaze do Svete zemlje, gde su potpuno uništeni u opsadi Damaska.

U takvim okolnostima, posle sloma ovog drugog pohoda, krivicu pripisaše naročito verolomstvu Grka, čija je gramzivost, uostalom, bila sramna, i, da bi se osvetili zbog neuspeha, zapadni narodi jedno kratko vreme nameravahu da pokrenu krstaški rat protiv Vizantije (1150 g.). Za krstaški rat su bili Bernard od Klerva, francuski kralj, Ruđer, pa i sam papa Eugenije, ali je Konrad bio vizantijski prijatelj, isto tako ni deo francuskih vitezova nije bio za rat.

Evropske države podelile su se u dva velika tabora: na jednoj strani su bili Vizantijsko carstvo, Sveto rimsko carstvo i Mletačka republika, a na drugoj Kraljevina Sicilija (Normani), Grofivija Apulija (Normani), Vijvodstvo Spoleto (Velfi), Markgrofivija Toskana (Velfi), Kraljevina Francuska, Kraljevina Ugarska i Raška župa. Ova dva tabora će u XII veku uvući još neke zemlje u svoje redove. Neprijateljstvo između Ugarske i Vizantije odrazilo se čak i na daleku Rusiju: dve su se sile umešale u sukob između njenih pretendenata i dok je Ugarska ušla u veze sa Izjaslavom Kijevskim, Vizantija je podržavala kneza Jurija Dolgorukog i Vladimira od Galiča. Ovde je pobednica ostala Vizanija. Na drugoj strani Manojlo je održavao kontakte sa engleskim kraljem Henrijem Plantagenetom.

Odnosi sa Normanima

Vizantijska osvajanja u Italiji za vreme vladavine Manojla Komnina. Zelenom bojom su obeleženi vizantijski posedi.

Manojlo je nastavio politiku svojih predaka i odlučio je nastaviti borbu sa Normanima, ali ga je tu prekinuo Drugi krstaški rat.

Carevi sukobi sa zapadnjacima dadoše povoda Normanima da obnove svoje davne napade na istočnoj obali Jadranskog Mora i da napadnu i druga područja Carevine. U jesen 1147 g. normanska flota se, zbog odbijanja Manojla, da svoju rođaku uda za normanskog prestolonaslednika, pojavi u Arhipelagu, opustoši Evbeju i Atiku, opljačka Korint i Tebu i premesti u Palermo radnike koji su radili u svilarama ova dva velika industrijska grada, i osvoji Krf. Manojlo Komnin sa svojom flotom od oko 800 galija, zauzet pomorskim bitkama sa Mađarima na Dunavu, nije u prvi mah ništa mogao protiv ovog upada, te 1148. godine.

Kada se rat na severu završio Manojlo šalje flotu, pod komandom svog rođaka i visokog admirala, Stefana Konstostefanusa, da povrati Krf, ali Stefan poginuo, kada ga je pogodio kamen, koji su Normani bacili na njegov brod. Sada komandu preuzima Jovan Aksuh, ali i ovaj je poražen, a da stvar bude još gora Mlečani su se pridružili Normanima, što je razbesnelo; ipak uspeo je da se nagodi sa Mlečanima tako što im u oktobru 1147. godine obnavlja privilegije, pa su se oni vratili na njegovu stranu, i zahvaljujući savezu sa njima i savezu sa Konradom, Manojlo uspeva da povrati Krf 1149 g. i da prenese rat u Italiju, gde osvaja Jakin (1151 g.), ali je ova ekspedicija propala zbog saveza normanskog vladara Rožera (Ruđer) II sa nemačkim plemićem Velfom, koji se pobunio protiv vlasti Hoenštaufena, pa je Konrad morao odjuriti u Nemačku da bi sačuvao vlast.

Normani sada pokušaše na sve načine da zabave cara nekim domaćim zlom. Obratiše se čak i Mađarima, pa i Srbima, da bi se krenuli protiv Vizantije i olakšali njihov položaj. Teško je utvrditi, da li je srpski ustanak iz 1149. god. u kakvoj vezi s tom agitacijom, ili je ta veza samo kombinacija grčkih hroničara po koincidenciji događaja.

Nakon što je porazio Velfe, Konrad je bio spreman da krene protiv Normana, ali je umro 1152. godine, a nasledio ga je Fridrih I Barbarosa, sa kojim se Manojlo nikad nije sporazumeo oko napada na Normane, a i nije održavao dobre odnose sa Vizantijom i nije priznavao da je Vizantija jedini legitimni naslednika Rimskog carstva.

Posle smrti Rožera II (1154 g), vizantijska diplomatija je obrazovala Veliki savez protiv njegovog naslednika Vilhelma. Sledeće godine Manojlo šalje flotu ka Jakinu, odakle je krenula velika ekspedicija. Uz pomoć verolomnih normanskih vazala Manojlo je uspeo da pokori najvažnije gradove Apulije i tako ponovo uspostaviti vladavinu na italijanskom tlu: celo područje od Jakina do Tarenta, priznavalo je vrhovnu vlast Vizantije. Ovaj uspeh je usmerio Manojlovu politiku u tom pravcu, pa je Manojlo sada pokušavao da obnovi Rimsko carstvo.

Manojlo sada sklapa savez sa papom kojim je trebalo da se ostvari drevna i neizbrisiva čežnja Vizantije da uz papinu pomoć, po cenu crkvene unije, obnovi Justinijanovo i Konstantinovo carstvo.

Ali ako čak ni Jusitinijanovo delo nije bilo dugoga veka, ovo Manojlovo delo propalo je tek što je učinjen prvi korak. Jaz između ciljeva koje je car postavio i stvarnih sredstava koja su mu stajala na raspolaganju bio je još veći nego u doba Justinijana, a otpor okoline još snažniji. Neprijateljski odnosi između Vizantije i njenih suseda sprečio je Manojla do obnovi carstvo. Protiv njega su se ujedinili italijanski plemići, a kada je Manojlova vojska iz Jakina pretrpela nekoliko poraza, i sam Fridrih Barbarosa je postao neprijatelj Carstva, kao i mletački dužd Domeniko Morozini, stari saveznik Vizantije, koji je osetio nemoć Carstva da mu pomogne u borbi sa Normanima i Ugarima. Normanski kralj Vilijam I odmah je krenuo u kontra ofanzivu: godine 1156. Vizantincima je naneo težak poraz kod Brindizija i uskoro je svu svoju teritoriju oslobodio od Vizantije. Do izražaja je došla slabost vizantijskog položaja u Italiji, koji je bio utemeljen više na novcu i diplomatiji nego naoružanoj sili. Manojlo sada više nije video neprijatelja u Normanima nego u Fridrihu Barbarosi.

Sada je vizantijski car je morao da potpiše 1158 g. sa Vilijamom I, a papinim posredovanjem, nesiguran mir po kome su odnosi izmeću dveju država ostali veoma zategnuti. Do ovoga je došlo stoga što Zapad nije hteo da Italija bude potčinjena grčkom uticaju i što je to onespokojavalo naročito Mlečane, stare saveznike carstva. Manojlo je sada morao da povuče trupe iz Italije i da odustane od obnove Rimskog carstva, ali ovo nije zapečatilo sudbinu Vizantije.

Odnosi sa Mlečanima

Manojlo je, kao njegova dva prethodnika u početku potražio protiv Normana savez sa Mlecima i platio ga širokim ustupcima (1148 g.). Ali je izmeću dveju država nesloga sve više rasla. Nadmenost i lakomost mletačka razdraživale su Grke; republika je, sa svoje strane, bila zabrinuta zbog Manojlovih smerova u Italiji; kada car zauze Jakin i osvoji Dalmaciju, ona shvati da je njenoj prevlasti na Jadranskom Moru zapretila opasnost. Pored toga Fridrih Barbarosa, car Svetog rimskog carstva je osvajao po severnoj Italiji. Od tada je raskid odnosa bio neizbežan. Manojlo zbog toga nastoji učvrstiti odnose sa italijanskim pomorskim republikama, pa sklapa sporazum sa Đenovom 1169. godine, a 1170. godine sa Pizom.

Republika se sad približi Ugarskoj kao prirodnom savezniku protiv Grka. U isti mah počeli su da rade i među srpskim plemenima, naročito u Raškoj, kako bi ih digli protiv Vizantije. Na novi rat se nije dugo čekalo. Manojlo ga izazva uhapsivši sve Mlečane koji su bili nastanjeni u carstvu (12. marta 1171 g.), oduzevši im svu imovinu; republika odvrati slanjem svoje, na brzu ruku spremljene, ali jake, flote da zauzme Hios i Lesbos i da opustoši Arhipelag i sklapanjem saveza sa sicilijanskim kraljem. Ova flota, koja je krenula u septembru, je uspela zauzeti Trogir i Dubrovnik. Posle ovoga Mlečani su nastradali u istočnim vodama i od tog poraza se dugo nisu oporavili. Ovo hapšenje svih Mlečana u Carstvu, bilo je bolno za Vizantiju, jer su Mlečani zbog svoje trgovine bili svakako, posle Vizantinca, najbitniji stanovnici Carstva.

Na to su otpočeli pregovori, koji nisu doveli do cilja, ali Manojlo konačno popusti (1175 g.); on povrati Mlečićima njihove povlastice. Ali, isto kao i sa Normanima, odnosi ostadoše zategnuti i mučni, i dan, kada će carstvo svirepo osetiti neprijateljstvo Normana i Mlečića, bio je sve bliži.

Srpski ustanak

Srpski ustanak protiv vizantijske vlasti buknuo je 1149. godine, a vođa pobune bio je srpski župan Uroš Prvoslav. Car Manojlo je, posle osvajanja Krfa lično došao u Srbiju i zauzeo Ras. Srbi su se bojali otvorena sukoba s njime, pa se povukoše u planine. Ostavivši kao svog namesnika Konstantina Anđela on je pošao da pokori i ostale pobunjene strane. Zetski knez Radoslav ne beše se pridružio ustanku i stoga je sad bez bojazni izišao pred cara. Manojlo ga je lepo primio i ostavio ga, da kao njegov vazal vlada i dalje. Pošto je na juriš osvojio grad Galič niže Zvečana car se morade vratiti u Ras, jer su Srbi tu bili pritesnili njegova namesnika. Srbi se ponovo povukoše u planine, kuda ih grčka vojska nije smela da goni. Kako je u to vreme nastala i zima, car Manojlo popali Urošev dvor, opleni okolinu Rasa i vrati se u Carigrad. Iduće godine on više nije hteo da kreće na Srbiju, dok je u gori bilo lista, nego po staroj taktici, preporučivanoj još od Pseudo-Mavrikija, sačeka da list opane, kako bi Srbi imali manje skloništa, a njegova vojska manje iznenađenja. Srbi su za to vreme ušli u savez s Mađarima i čekali pomoć od njih. Obavešten o tom car je pošao u Niš, da odatle lakše spreči spajanje srpske i ugarske vojske, ako bi ova pošla starim putem niz moravsku dolinu. Čuvši, verovatno, za izvesna kretanja oko Save on požuri iz Niša i preko Lugomira izbi na Savu, a odatle na Drinu. Ova reka je, kaže Kinam, savremeni grčki hroničar, razdvajala Bosnu "od ostale Srbije". Mađari su za to vreme već bili stigli u Srbiju, verovatno preko Bosne. Njihove pomoćne čete sačinjavahu Pečenezi i muslimansko hazarsko pleme Kalisija, koje beše naseljeno oko Sremske Mitrovice i koje je, nema sumnje, u vezi i sa mesnim nazivom Kalesija kod Zvornika. Kod Drine dođe do prvih sukoba. Car je za to vreme s većim delom vojske čekao na sečeničkom putu da bolje razmotri opštu situaciju, pa onda krenu na Taru, gde se behu združile srpske i ugarske čete. U borbi su obe strane pokazale mnogo junaštva, ali su Grci, bolje vođeni, odneli pobedu. Naročito se u toj borbi lično istakao sam car. Borio se kao legendarni Roland, spasavajući svoje iz najtežih situacija. U dvoboju s ugarskim vođom Bakhinom, jednom grdosijom retke snage, dobio je čak jedan strahovit udarac po glavi, čiju je smrtonosnost odbila samo jaka kaciga, koja mu se ipak bila zasekla u meso. Na kraju tog strašnog dvoboja car je ranio Mađara po ruci i zarobio ga. Bakhinovim padom rešena je i bitka. Tad se pokorio i Uroš. U pokajničkom odelu došao je on caru u tabor i molio i dobio oproštaj. Ustavši ispred carevih noga, on se zakleo na vernost i primio obavezu da će pomagati cara sa 2.000 ljudi pri ratovanju u Evropi, na zapadu, a sa 500 u Aziji, na istoku, mesto sa 300 ljudi koliko se dotle davalo.

Prvi pohod protiv Ugarske

Geza II, ugarska minijatura.

Pošto je pokorio Srbe car odluči da kazni i Mađare. 1151. god. spremao je napad s planom, da mu oveća flota s Dunava pomogne iskrcavanje vojske, koja se okupljala oko Beograda. Kad flota zakasni on je ne htede čekati, nego se čamcima prebaci u Srem. Dopro je, pleneći, do Fruške gore, a onda se vratio da uzme duže opsađivani Zemun. Broj zarobljenika bio je ovoga puta veći od broja careve vojske. Ugarska vojska, koju je vodio Beloš, nedovoljno jaka brojem, manevrisala je prema Braničevu, hoteći možda da ugrozi Grcima veze sa zaleđem. Car se uputi odmah na taj kraj, da ugrozi Mađare i u Tamiškom području. Zbunjeni i uplašeni Mađari zatražiše mir i car im ga dade zadovoljan postignutim uspesima.

Mađari ne mogoše da prežale ovaj neuspeh i zato se počeše spremati na osvetu. U veze s ugarskim dvorom uđe vizantijski namesnik u Beogradu i Braničevu, a carev rođak, Andronik Komnin, lep, hrabar i vanredno duhovit čovek, ali cinik, do krajnje mere. On je bio voljan da izda Mađarima dunavske grčke tvrđave pod uslovom da mu oni pomognu dobiti carsku krunu u Carigradu. Manojlo je na vreme pohvatao prepisku o toj stvari i sprečio izdaju. Mađari, 1152. godine, domalo pređoše u otvoren napad, spremivši se dobro i polako. S jeseni 1154. god. krenuše oni i opet na Braničevo, s pomoćnom vojskom bosanskog bana Borića, Čeha i s nešto tuđih plaćenika. Car Manojlo, nimalo iznenađen pođe im u susret. Na glas o njegovu dolasku, u ugarskoj vojsci nasta zabuna i povlačenje. Zbog nadošle vode ne mogaše Mađari da pređu odmah Dunav, nego se uputiše prema Beogradu, da tu prebrode Savu. Prilikom toga povlačenja nastradao je od Mađara jedan grčki odred, koji je bio upućen da progoni Bosance s banom Borićem, pa naišao na njih. Car je s mukom uspeo, da umiri uplašene Beograđane, koji su hteli da se predaju Mađarima. Iduće godine, kad se car spremao na nove akcije, Mađari mu ponudiše mir, pobojavši se njegovih veza sa Fridrihom Barbarosom. Car je brzo pristao na mir hoteći da dobije slobodne ruke protiv Normana u Italiji. Mir je potpisan 1156. godine, a caru je dato 10 000 Mađara za taoce.

Za vreme ovih ugarsko-grčkih borbi Rašani se ne pominju kao ugarski saveznici. Veliki župan Uroš II, koji je bio ugarski prijatelj, beše potisnut, a kao njegov takmac izbio je Desa, njegov brat. Desa je oko 1150. god. postao gospodar Duklje, Trebinja i Zahumlja, verovatno posle rata s Grcima. Iz god. 1151. postoji jedna njegova povelja benediktinskom manastiru Sv. Marije na Monte Garganu, kojom mu je ustupio ostrvo Mljet. Ojačavši se na svom području, Desa je potisnuo brata, možda i kao predstavnik one politike, koja nije htela da se naslanja na Mađare. Oba su se brata našla pred carem Manojlom, kivni jedan na drugog, s puno uzajamnih optužaba. Čak su i sablje potrzali jedan protiv drugog. Manojlo se opredelio ovog puta za Uroša, nemajući sigurno nikakva dokaza da je prekršio zakletvu. Tražio je, naravno, od njega da se na primljenu obavezu zakune još jednom i uzeo mu je, za veću sigurnost, još i taoce. Međutim, car nije odbio ni Desu. On je njemu, verovatno kao predstavniku antiugarske struje, dao kao lično leno bogati neki kraj "Dendra", upravo neku "Šumadiju", uz raške zemlje. On je tako od Dese napravio svog poverenika i večnu opomenu za Uroša.

Odnosi sa papom

Papa Aleksandar III.

Veliki i nesmotreni planovi Manojlove zapadne politike doveli su Vizantiju i Zapad u potpun neprijateljski stav.

Prekid odnosa između Barbarose i papstva (1158 g.) pružio mu je priliku da se približi Rimu. On stade na stranu pape Aleksandra III (1161 g.), stavi mu u izgled obnavljanje crkvene unije i ponada se da će ga on, u zamenu, krunisati za zapadnog cara. U isto vreme njegovi diplomatski činovnici su nastojali da Barbarosi stvore neprijatelje podržavajući lombardsku ligu i dajući novčanu pomoć Jakinu, Đenovi, Pizi i Mletačkoj republici.

Nade za saradnju s Rimom pokazale su se varljivima: na obema stranama su nedostajale zakletve za crkvenu uniju, a kurijina je stranka posvuda - u Veneciji, Dalmaciji i Ugarskoj - delovala protiv cara. Na zapadu je ogorčenost prema šizmatičnim Grcima bila neiskorenljiva, baš kao i odbojnost prema Latinima u Carigradu. Nikita Honijat je održavao opšte raspoloženje Vizantinaca kada kaže:

Prokletim Latinima... bale cure za našom imovinom i žele istrebiti naš rod... između nas i njih postoji jaz mržnje, mi s njima ne možemo pronaći ni zajednički jezik i naši putevi u potpunosti se razdvajaju.

S druge strane, dok je pravio smutnje u Italiji i Nemačkoj, Manojlo je želeo da stupi i u neposredan dodir s nemačkim carem. Od ovih zapletenih i neostvarljivih namera ništa stvarnoga nije proizišlo. Papa nije mogao pristati da postane običan vizantijski episkop u Rimu kao prestonici obnovljenog carstva; italijanske republike su s podozrenjem gledale na Manojlove težnje; Barbarosa, najzad, kome je bila dozlogrdila grčka dvoličnost, zauzeo je otvoreno neprijateljsko i preteće držanje (1177 g.) i pomirio se sa Lombarskim savezom i papom.

Završetkom ovog zapadnog raskola, koji je Manojlo znao vrlo dobro iskorišćavati, nestali su i poslednji preduslovi za saradnju pape i Vizantije. Kao što je Manojlo u svakom Barbarosinom neprijatelju video svog prijatelja, tako je Fridrih uspostavio veze sa protivnicima vizantijskog cara.

Kilidž-Arslan II

„Turska zaseda“, Gistav Dore.

Tek mnogo docnije mogao je da se opet okrene Istoku. Ali ma da je, kao i njegov otac, maštao da nametne svoju vrhovnu vlast jermenskim i latinskim državama, prema Turcima je njegova politika bila nestalna i labava. Dovoljan je bio, oko sredine XII veka, jedan malo snažniji napor da se sruši ikoniski sultanat i povrati cela Azija do Tavriskih Planina. Manojlo, zanet slavoljubivim snovima svoje zapadne politike, nije učinio taj napor. On slepo poverova prividnim znacima pokornosti kojima ga je obilno zasipao vešti sultan ikoniski Kilidž-Arslan II (1156-1192 g.) i nerazumno ga pusti da se utvrdi, da redom sruši svoje suparnike i da stvori jednorodnu i moćnu državu namesto malih kneževina čijim se suparništvima carstvo tako lepo koristilo. Sultan je 1162. godine čak tri meseca proveo u Carigradu i obavezao se na sporazum, vojnu pomoć i na izručenje nekoliko gradova Vizantiji. Te su obaveze, međutim, ostale neispunjene, dok je Manojlo bio zauzet u Ugarskoj i na zapadu. Mesto da napadne, Manojlo se punih jedanaest godina (1164-1175 g.) bio ograničio na čisto odbrambenu politiku, utvrđujući svoju granicu: a kada je najzad uvideo opasnost i prešao u napad, bilo je suviše dockan, jer je Arslan već učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji.

Ogromna carska vojska pretrpe u planinama Frigije, kod Miriokefala (17. septembra 1176 g.) strahovit poraz, zbog turskog napada iz zasede. Sam je Manojlo uporedio taj poraz sa bitkom kod Mancikerta 105 godina ranije. Neuspeh je bio oš teži zbog lošeg stanja na zapadu. Koliko je ovo bilo ozbiljno pokazuje pismo koje je Manojlo primio od cara Fridriha, koji je od grčkog kralja zahtevao da mu iskaže dužnu pokornost kao rimskom caru. Bila je to javna tajna.

Nesumnjivo, srećni ratovi u Vitiniji i u dolini Meandra (1177 g.) nadoknadiše donekle kobne posledice ovoga poraza. Muslimani su, ipak, pri kraju Manojlove vlade, bili isto tako moćni kao i na početku. Ikoniski sultanat je postao opasna država, a od 1174 g. moćni islamski vođa Saladin je vladao u Siriji.

Vlast nad Raškom i građanski rat u Ugarskoj

Krunisanje kralja Stafana III Ugarskog.

Uroš se nije dugo održao. Neposredan uzrok njegovom padu nije poznat, ali je sigurno da je izgubio poverenje kod cara Manojla. Kao njegov naslednik javlja se Beloš, možda njegov mlađi brat, koji se zbog dinastičkih sukoba u Ugarskoj sklonio u Rašku. Ali Beloš ne ostaje dugo na prestolu, nego se doskora ponovo vraća u Ugarsku. Iza njega dolazi na vlast Desa, oko 1150. god. Ovo je bio čovek širih veza i veće energije. Ulazio je u pregovore s Nemcima, a izgleda da se orodio i sa mletačkim duždom Vitalom II Mikijelijem, udavši svoju kćer za njegova sina Leonarda. Glavnu svoju aktivnost razvio je Dasa u Zeti, gde je potisnuo tamošnjeg kneza Radoslava na primorje od Kotora do Skadra. Prema Vizantiji bio je Desa s početka lojalan i povratio joj je onu oblast "Šumadije", koja mu je bila ustupljena kao lično leno. Ali, god. 1162, kad je u Ugarskoj digla glavu antigrčka stranka i proterala jednog Manojlovog kandidata za presto, Desa počinje politiku koja nije bila dovoljno pouzdana za Grke. On ponovo zauzima ustupljenu oblast "Šumadije" i ustručava se, sve do dolaska careva u Niš, da uputi u grčku vojsku obavezni broj pomoćnih četa. Manojlo stoga sumnja u nj, veruje u neke opasne veze Desine s Mađarima i na kraju odlučuje, da Desu ukloni iz Srbije povedovši ga sa sobom kao zarobljenika.

Nemanja, srpski plemić, je vodio grkofilsku politiku računajući da će pomoću nje doći pre do uticaja. Tako je dopro glas o njemu i do cara Manojla. Car je, pri svom dolasku u Niš (možda 1162. god.), pozvao Nemanju i da ga ohrabri u tom pravcu bogato ga je obdario, dao mu oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj samovlasnim. Ponovio je, dakle, i s njim donekle ono, što je već ranije probao sa Desom. Car je, uklonivši Desu, a davši Nemanji naročit značaj, svakako hteo da u Srbiji stvori čistu situaciju. U slučaju novih zapleta sa Ugarskom nije hteo da ima neprilika i sa srpske strane.

Oko 1165. godine u Srbiji se ponovo javlja Desa. Ne znamo kako je otišao iz Carigrada, da li s kakvom carevom dozvolom ili kao begunac, ali u Srbiji on je ponovo protivnik Vizantije. Kad se car spremao da krene na nj, Desa se prepane i zamoli da ga car primi. Manojlo, uvek dosta lakoveran, primi ga; istina, s mnogo prekora ali bez gore štete. Desa mu se doduše zakleo na vernost, ali bez namere da drži obavezu. "Zakleh se jezikom", govori za nj jedan grčki pisac, "ali srce osta bez zakletve". Nemanja je za to vreme bio povučen, i svakako na strani Manojlovoj. Iz tog vremena su njegove zadužbine u Kuršumliji, Sv. Nikola i Bogorodičin Manastir.

Smrt ugarskog kralja Geze II godine 1161. pružila je priliku novo uplitanje Vizantije u Ugarske poslove. Ugarska je, stoga, tokom 1162/3. god. bila poprište ogorčenih dinastičkih kriza, koje su, zbog vizantijskog posredovanja, dobile čisto politički karakter. Protiv Stefana III, sina kralja Geze, Manojlo je novcem i oružijem podržao njegovu braću Stefana IV i Ladislava. To je bio povod za dugotrajan sukob pun obrta. Manojlo je ovim ratom uspeo da dobije brojne povlastice u Ugarskoj, posebno kod dela ugarskog klera. Stefan je pokušavao da nađe oslonac u Fridrihu Barbarosi, ali nije uspeo u njemu, već u bohemijskom knezu Vladislavu II Pšemislu, ali se ovaj ubrzo pomirio sa Vizantijom i posredovao za mir između Ugarske i Vizantije.

Pobednik u ovom sukobu je ostao Stefan III. Za vreme tih borbi bosanski ban Borić držao je stranu vizantijskog kandidata, isto kao i stari Beloš, koji je u to vreme bio ban Hrvatske. Posle Stevanove pobede Belošu nestaje traga; po svoj prilici svrgao ga je mladi kralj kao svog protivnika ili je poginuo u vreme tih međusobica. Isto tako ugarski kralj se osvetio i banu Boriću, poslavši na nj s vojskom nemačkog viteza Gotfrida, rodonačelnika porodice Kelad. Jedan mutni izvor pominje, da je bosanski vođa bio potučen i da je Gotfrid radi svog uspeha postao miljenik kralja Stefana.

Mađare je car Manojlo bio sasvim pritesnio. Kraljević Bela morao je živeti u Carigradu, gde su ga i oženili, a Beline zemlje, Dalmacija sa južnom Ugarskom (ispod Velebita), morale su doći pod carigradsku upravu. Mađari su radi toga ogorčeni i spremaju otpor. Bela, u Carigradu, primio titulu despota. Car je Belu tako postavio za prestolonaslednika, ali je odustao od toga, kada mu se rodio sin Aleksije. Ova careva odluka da Belu postavi za prestolonaslednika izazvala je u Carigradu veliko nezadovoljstvo.

Car Manojlo, obavešten o njihovu nezadovoljstvu i unutrašnjim trzavicama, u dva maha upada u Ugarsku, 1163/4. god. God. 1164. uzeo je car jurišem Zemun i poharao čitav Srem. Uz Grke su išli i obavezni odredi Srba. Druga grčka vojska, pod vođstvom Jovana Duke krenula je na zapad, preko Srbije i Bosne na Dalmaciju. Bez velikog otpora Grci su uzeli 57 gradova od Splita do Bara. Pokorili su tom prilikom Bosnu i Dalmaciju i naterali ih, da priznaju grčku vrhovnu vlast. U severnoj Dalmaciji postade grčki namesnik Nićifor Halufa, a u južnoj s Dukljom kir Izanacije. Srem i susedne oblasti dođoše pod vlast Kostantina Anđela i Vasilija Tripsiha. Za njihove uprave podigoše se porušene kule zemunske, a utvrdiše se i beogradska gradska platna. Isto tako beše obnovljene utvrde Braničeva i Niša, a Braničevo još i naročito naseljeno.

Ove godine došlo je do sporazuma sa Ugarskom, kojim je Bela priznat za ugarskog prestolonaslednika i bana Hrvatske i Dalmacije, ali su bile potrebne borbe da bi se sporazum održao. Velike vojne i diplomatske pripreme prethodile su ratnim sukobima. Posebni carev izaslanik otišao je u Rusiju, da bio onamo osigurao podršku kneževa Kijeva i Galiča.

Drugi pohod protiv Ugarske

Mađari krenuše vojničku akciju već 1166. god., da potisnu Grke iz novodobijenih oblasti. Prve uspehe postigli su u Dalmaciji, gde nije bilo mnogo carskih posada, a potom i u Sremu. Ugarski uspesi s jedne strane, a napredovanje Grka u Italiji, gde su zauzeli važni Jakin s druge, opredeliše Mletke da stupe u otvoren savez s Ugarskom. Car Manojlo, sagledavši opasnost, reši se da celu ovu akciju uguši u zametku. Na Ugarsku krenuše tri vojske, jedna s Dunava, a druge dve čak preko Vlaške i Moldavske, da upanu u srce zemlje, izvodeći jedan dotle neupotrebljavani strateški manevar. Dok je glavna ugarska vojska operisala prema Dunavu, zašle su dve grčke vojske duboko u njihovo područje izazvavši opštu paniku. Mađari biše prisiljeni da preko posrednika mole primirje. Verovatno zbog nekih njihovih preteranih zahteva ne dođe do mira, nego se ratovanje nastavi i cele 1167. god., i to na ugarsku štetu. Ovim ratovanjem Vizantija je uspela osvojiti grad Sirmijum. Rat se završio mirom, 1168. godine.

Nova pobuna u Raškoj

Nemanja, Freska iz Bogorodičine crkve u Studenici

U Sremu i Dalmaciji grčku vlast predstavljahu, kako smo videli, carski namesnici; dok su u Raškoj, Bosni i ostacima Zete vladali domaći gospodari pod vrhovnom vlašću Grka. Srbi iz Raške, za vreme ovog ratovanja, ispuniše svoje obaveze prema Grcima, poslavši u njihovu vojsku svoje odrede, koji se pominju na grčkoj strani u borbama po Sremu. Ali, izgleda, da je baš zbog tog učestvovanja došlo do nekog prevrata u zemlji. God. 1168. nenadno izbija na površinu Nemanja i to, mimo sva očekivanja, domalo kao protivnik Grka. Vesti o ovom periodu naše historije veoma su mutne i čovek teško može dobiti sliku o pravom razvoju prilika. Sasvim su nejasni podaci o Desinoj sudbini. Sigurno je samo jedno, da je ustanak u zemlji izbio povodom učešća Srba u ovom ratu, i da je car Manojlo lično došao da ga uguši. Velikog župana srpskog uhvatio je i poveo u Carigrad kao roba. Desa je, koliko se čini, bio za Mađare. Ali nije jasno kako se Nemanja, miljenik cara Manojla, našao doskora kao protivnik Grka. Njihovi izvori pominju ga s mržnjom, kao čoveka drska i nezajažljiva i kao nepouzdana. Nemanjin sin i biograf, Stevan Prvovenčani, opisujući očevu mladost, kaže, kako su ga starija braća zamrzela, što je radio u svojoj zemlji sve na svoju ruku, ne savetujući se s njima. Po svoj prilici, njima se nije sviđala njegova politika, koja je prvih godina bila grkofilska. Desu je smenio u Raškoj Nemanjin stariji brat, čije je ime, izgleda, bilo Tihomir. Ovaj s ostalom braćom uhvati Nemanju i baci ga u tamnicu. Iz tog zatvora Nemanja se naskoro spasao, ne znamo čijom pomoću, i odmah se spremao na osvetu. Uspeo je da ostane u Raškoj pobedilac i da nagna braću da traže skloništa u tuđim stranama. Meni se čini, da bi objašnjenje za sve ovo pričanje mogli dati ovako. Nemanja se, verovatno, nadao, da će mesto Dese doći on kao dotadašnji predstavnik grčke stranke, dok je Manojlo doveo na presto njegova najstarijeg brata. Ljut zbog toga Nemanja menja svoju politiku, i savladavši braću traži naslona kod Mađara i njihovih saveznika. Možda se njihovom pomoću i spasao iz zatvora. Tako razumemo i zašto car protiv Nemanje šalje Tihomira sa svojim pomoćnim četama, među kojima je bilo Grka, Franaka i Turaka. Nemanja dočeka protivnika na Kosovu, kod Pantina, i strašno ih potuče. Sam Tihomir zaglavi tom prilikom u Sitnici.

Nemanja, sad kao protivnik Vizantije ulazi u tešnje veze sa Mlecima, koji su zbog svog odmetništva od Vizantije izazvali gnev Manojlov protiv sebe. Mlečani u Primorju počinju živu akciju protiv Grka. Nemanja želi da im se pridruži, i to baš akcijom u tom pravcu, prema Primorju, a posebno prema Kotoru. Kad je mletačka flota krenula, u septembru 1171. godine, prema istoku, i kada je pokorila pokorila je, uz put, Trogir i Dubrovnik, tada je nekako počela i Nemanjina akcija. U isto vreme Nemanja je ušao i u veze s Mađarima i preko njih sa austrijskim vojvodom, koji je bio u srodstvu s ugarskim kraljem. Stoga je jednu svoju vojsku Nemanja uputio i u moravsku dolinu, ugrožavajući saobraćaj između Niša i Beograda. Imamo iz tog vremena nekoliko zanimljivih podataka o Srbima. U Ravnom, današnjoj Ćupriji, na sred moravskog puta, bilo je srpsko stanovništvo. Ono nije htelo da pusti u grad saskog kralja Hajnriha Lava, krajem marta 1172, kako su ih grčki pratioci kraljevi kao carske podanike nagonili na to. Srbi su očevidno bili uzbunjeni Nemanjinom akcijom, i nisu hteli da prime saskog kralja kao grčkog prijatelja. Nemcima su Srbi, u svojim šumama, izgledali divlji, neobuzdani i suroviji od životinja, sa dosta podmuklosti. Srbi su blizu Ravnog izvršili i jedan neuspeli noćni napad na njihov dobro čuvani tabor. Srbi su, pisao je skoro u isto vreme Viljem Tirski, "narod neobrazovan, bez svake discipline, stanovnik gora i šuma, nepoznat sa zemljoradnjom. Srbi su bogati domaćom sitnom i krupnom stokom, mlekom, mesom, medom i voskom." Drski i nasrtljivi, oni napadaju susedstvo i ugrožavaju mir.

Konačana pobeda nad Ugarskom

Bela III, ugarska minijatura.

Kod Mađara brzo nasta promena. Posle smrti kralja Stefana (4. marta 1172. god.), kad se Manojlo beše krenuo s vojskom da im za kralja dovede svog kandidata Belu, pogrčenog Aleksija, dočeka ga u Sofiji njihovo poslanstvo i zamoli da im svog kandidata uputi na presto. Kad je tako bez muke rešio pitanje Mađarima, car se okrenu protiv Srba.

Nemanja na Manojlovoj strani

Uplašen Mletačkim porazom, Nemanja se povuče u planine i otud poruči caru da hoće da se pokori. Kad je razabrao da se može nadati milosti, stigao je pred Manojla gologlav i bosonog, s golim rukama do lakata, s konopcem o vratu, podnoseći caru mač, da s njim uradi što hoće. Ovaj stav podseća u našem narodu na scenu pri krvnom umiru, kad krivac dolazi da moli milost. Pred carem Nemanja je pao ničice i molio za oproštenje. Car se smilovao, ali ga ipak povede sa sobom u Carigrad, da mu ukrasi pobedni trijumf. Visok i naočit Nemanja je bio od svih primećen, a carigradska publika, kao i njeni pisci, nije štedela s podsmehom na njegov račun. U pohvalnoj besedi caru arhiepiskopa Jevstatija pominje se, da je Nemanja bio "na bolje okrenut" više ranama nego grozom. Srpski narod je u toj besedi označen kao "veliki", a Nemanja kao "čuven" ili "slavan".

Posle ove teške lekcije Nemanja više nije pomišljao na otpor protiv Manojla. Sav se dao na sređivanje prilika u svojoj državi. Naročitu je pažnju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jačanju pravoslavlja. Protiv jeretika je upotrebio vrlo oštre mere: njihovom učitelju odrezao je jezik, a sledbenike je čak i spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio, a knjige spalio. Njegova braća morala su da mu se pokore i priznaju njegovu vrhovnu vlast, da bi mogla da zadrže svoje oblasti. Kraj oko zapadne Morave držao je Stracimir, koji je osnovao Bogorodičin Manastir u Gracu (Čačku), a u Zahumlju je vladao "veliki knez" Miroslav, osnivač manastira Sv. Petra na Limu, za kim je bila udata sestra bosanskog bana Kulina. Sem toga, Miroslav je sprečavao da se urede odnosi i popune mesta u nekadašnjim katedralnim sedištima njegove oblasti. Miroslavov šurak, poslovični bosanski ban Kulin, javlja se pouzdano od 1180. god., a verovatno je i od ranije vladao u Bosni. Možda je on došao neposredno iza bana Borića, negde odmah iza 1163. god. Sad je, kao i Nemanja, priznavao vrhovnu vlast Vizantije.

Unutrašnja i spoljašnja politika

Vizantija na samrti Manojla Komnina.

Iako je imao blistave uspehe na latinskom Istoku i u Ugarskoj, izolacija Vizantijskog carstva postala je sve uočljivija krajem sedamdesetih godina dvanaestog veka, kada je Manojlov položaj svuda bio poljuljan. Dok je bio živ Manojlo, njegov um, njegova odlučnost, njegova veština, osiguravali su red u zemlji i održavali spolja ugled Vizantije. Po njegovoj smrti državna zgrada se poljulja. Kao u doba Justinijana, carska politika je u XII veku imala suviše prostrane težnje. Prečišćavanje političkog položaja bilo je takođe teško i porazno, Preko mere mešajući carstvo u zapadne prilike, nastavljajući sa ostvarivanjem nesmotrenih snova o zavojevanju ogromnih razmera, Manojlo Komnin je jako zanemario na Istoku blisku opasnost i zadao Latinima brigu, iscrpljujući u isti mah monarhiju. Srdžba i mržnja koje je prouzrokovao i žestoka pohlepa koju je pustio da se raspali imale su strahovite posledica kada je vlast dopala u slabije ruke.

Nebrojeni problemi u koje se dao uvući i koje je u svojoj ambicioznosti rado preuzeo naposletku su mu došli glave. Bez obzira na to što je slavio pobede nad latinskim državama Istoka, postizao blistave uspehe u Ugarskoj i privremeno zaposeo čak i veće područje u Italiji, car nije bio u stanju sačuvati položaje u svim tim krajevima i provoditi aktivnu, ili čak agresivnu, politiku na celom području u Evropi i prednjoj Aziji. Posvuda su nastajali teški gubici. Pozicija moći na Istoku je potkopana, Vizantija je konačno potisnuta iz Italije i sada se našla iscrpljena i potpuno izolovana od strane protiv neprijateljske koalicije zapadnih država.

Još teže od spoljnopolitičkih bile su unutrašnje posledice neumerenih ambicija. Žrtve koje su zahtevali veličanstveni poduhvati i neprestano ratovanje prelazili su snage i sredstva tadašnjeg Vizantijskog carstva. i u ekonomskom i u vojnom pogledu Carstvo je bilo potpuno klonulo. Manojlo je ipak izvršio i vojne reforme, kojima se vratila snažna vojna organizacija, ali uzalud; situacija se uopštenije popravljala. Davanje pronija i zakup uz pronijarevu obavezu vojne službe upravo je Manojlovo doba doživelo veliki zamah. Često su pronije davane i zapadnjacima, a domaći su im seljaci dodeljivani kao kmetovi.

Vladavina vojnog plemstva promicala je i poticala veleposed, posebno svetovni. Zlatnom bulom, februara 1158. godine, Manojlo je manastirima u Carigradu i u široj okolini, zabranio svako povećavanje zemljišnog poseda. Istovremeno je odredio da se veleposed koji je dan u zakupu ne sme prenositi na osobe senatorskoga ranga i na pripadnike strateškog staleža, tj. na pronijare. Ta znakovita odredba ponovljena je i u kasnijem ukazu, a car je dolazio u sukob sa crkvom. Postojeći manastirski posed nije bio samo svečano zajamčen, već i snabdeven vrlo povoljnim povlasticama i pravom na imunitet. Ali u trci između crkvenog i svetovnog poseda Manojlo je podržavao voja drugi na sasvim ne dvosmislen način potpomagao zemljišne posede svetovnih magnata i službenička dobra pronijara - ova poslednja svakako po najpre.

Osim pronijara, u vizantijskoj vojsci sada kao i pre služili brojni plaćenici i stanovništvo je, više nego ikad pre, bilo prinuđeno izdržavati ih raznoraznim prisilnim davanjima i radnom obavezom. Budući da su državna sredstva bila dovoljna, trupe su ovlašćene da ono što im je potrebno naprosto uzmu od stanovništva. Stanovnici provincija trpeli su vrlo teške štete zbog nezasite pohlepe vojnika, koji im nisu oduzimali samo novac, već bi svlačili s njih i poslednju košulju.

Vojska je unutar države činila vodeći sloj koji se prehranjivao na račun ostatka stanovništva. Situacija se iz temelja promenila u poređenju s predkomninskim razdobljem. u ono vreme - u doba vladavine činovništva pod Dukama - vojničku se službu nastojalo izbeći. Vojnici su odlagali oružje i postajali advokati i pravnici. Sada su svi hrlili u vojsku; svako je želeo postati vojnik: jedni su odbacili iglu i konac, budući da su uz najveći trud mogli doći tek najnužnijih sredstva za život: drugi su napustili štalu, treći su otrli za sebe ciglenu prašinu, a četvrti kovačniku rđu, i svo su pojurili k službenicima za novačenje, poklonili bi im po persijskog konja ili nekoliko zlatnika i odmah bi bez daljnjeg bili dovedeni u vojne redove. Vojna je služba bila je tada jedino unosno zanimanje.

Vojska je gutala snage Carstva. Stanovništvo je zapalo u bedu pod preteranim bremenom. Porasli su porezni zahtevi države, a ukorenjene zloupotrebe ubirača poreza, među kojima je sada krajnje ogorčenje obveznika bilo i stranaca, ispunili su meru jada. U gradovima su mnogi predavali svoju slobodu kako bi stupili u službu i stekli zaštitu kakva velikoga gospodara: pojava koja u Vizantiji ni inače nije bila retkost. Tom je običaju Manojlo pokušavao stati na kraj zakonom koji je ponovo dao slobodu onima koji su rođeni slobodni, a prodali su se u ropstvo, i čini se da ih je car - barem u glavnom gradu - kupio iz državnih sredstava. Ali celokupan je razvoj, porast zemljišnih poseda s jedne strane i osiromašenje i zaduženje nižih staleža sa druge, uzrokovao da su sve širi slojevi stanovništva gubili slobodu i postajali barem podložnici, ako ne i robovi. Proces feudalizacije, koji je pobednički napredovao, na posletku je doveo do slabljenja vizantijskog državnog organizma i potkopao odbrambenu snagu zemlje. Vizantija je još uvek bila sposobna za to da povremeno upregne sve sile i izbori prividne pobede. Ali nedostajalo joj je snage da podnese gubitke i poraze. Nakon epohe prividnog sjaja u Manojlovo doba, ubrzo je usledio unutrašnji slom Vizantijskog carstva.

Tako, privlačna sila kojom je Zapad mamio k sebi Manojla Komnina bila je kobna po carstvo. Svojom naklonošću prema Latinima on je dražio Grke; svojim osvajačkim težnjama naveo je ceo Zapad da se udruži protiv Vizantije; preteranim naporom koji je njegova politika zahtevala od monarhije on ju je iscrpeo. Sudeći po izgledu, Manojlo je proneo širom sveta nesravnjivu slavu carstva i stvorio od Carigrada središte evropske politike; u stvari, kada je umro, ostavio je Vizantiju upropašćenu, izloženu u isti mah i latinskoj opasnosti i mržnji i ozbiljnoj unutrašnjoj krizi koja je svakoga časa mogla da bukne.

Smrt i posledice

Aleksije II Komnin

Još u punoj muškoj snazi, sa 58 godina, umro je 24. septembra 1180. god. silni car Manojlo, poslednji veliki car Vizantije. Njegova vladavina, mada puna uspeha, bila je u stvari više niz sjajno izvedenih vojničkih manevara, nego državničkih konstrukcija. I stoga je, još za njegova života, bilo jasnih znakova da Vizantija pati od dosta nevolja, koje on nije uspeo da otkloni; posle njegove smrti zlo je, naglo i nepoštedno, uzelo neodoljiv mah.

Aleksije II, sin Manojlov, bio je dete; njegova majka, namesnica Marija Antiohiska, Latinka poreklom i koja se oslanjala na Latine, bila je neomiljena u narodu. Zbog Aleksijeve maloletnosti njegova okolina, odmah od prvog dana, poče borbu za vlast.

Prvo, običaji Zapada bili su prodrli samo u više krugove. Narodne mase nisu se dale prilagoditi, a grčka crkva isto tako. Dok su se, iz koristoljublja ili iz sklonosti, političari, diplomate, velika vlastela približili Latinima, narod koji je imao više da pretrpi od nasilnog uvlačenja stranaca i od nezajažljivosti talijanskih trgovaca, i sveštenstvo koje se sablažnjavalo i plašilo od nemogućnosti približavanja Rimu, osećali su naprotiv »ako njihova zla volja raste. Političke brige, trgovačko suparništvo, verske teškoće, sve se složilo da zaoštri vekovnu neslogu, da staru pizmu načini još nerazumnijom i još fanatičnijom. To se dobro vidi kad se posmatra ono naglo izbijanje mržnje, ona razbuktalost pomamne strasti koja je više puta bacila puk vizantijske prestonice na omrznute Latine, a naročito onog tragičnog dana 2. maja 1182, kad su razjarene gomile palile i ubijale po italijanskom kraju Carigrada, kad su sveštenici i svetovnjaci, žene i deca, starci i sami bolesnici po bolnicama bili bez milosti poklani od jedne besomučne mase, srećne što može za jedan dan osvetiti tolike godine potmule zlobe, mračne surevnjivosti i neutoljive mržnje.

Čim su neprijatelji Vizantije saznali za Manojlovu smrt i za krize u dinastiji, spremiše se da povrate i okaju sve, što su izgubili za Manojlove vlade. Već u zimu 1080/1. zauzeli su Mađari severnu Dalmaciju zajedno sa mletačkim ali njima odanim Zadrom. Na vest, da je u Carigradu zatvorena Manojlova udovica, prešao je ugarski kralj Bela, prijatelj i štićenik Manojlov, 1182. god. u otvoren napad i na dunavskoj liniji, prema Beogradu i Braničevu, pošto je zauzeo Srem.

Andronik Komnin, rođak Manojlov, čovek velike darovitosti, ali još veće pokvarenosti i svireposti, iskoristi opšte nezadovoljstvo da bi uz vešte spletke se dočepao prestola (1182-1185 g.), kada je poginula careva udovica i posle i mladi car Aleksije, uz druga lica iz carske kuće i aristokratije, u velikom pokolju Latina, koji su održavali nepopularnu vladu careve udovice Ovaj poslednji Komnin bio je čovek sa retkim stepenom cinizma, ali i pored toga mogao je biti veliki vladalac. On shvati da moć feudalne vlastele predstavlja opasnost za carstvo i surovo se obračuna sa njom: pobuna Isaka Anđela u Vitiniji bi ugušena u krvi (1185 g.). On preustroji administraciju, smanji rashode, olakša porezu, i bio je na dobrom putu da postane omiljen kada ga spoljni događaji, rat sa Normanima koji se svrši zauzećem Soluna (1185 g.) i rat sa Ugrima koji se okonča gubitkom Dalmacije (1185 g.), srušiše sa prestola. Jedan ustanak (1185 g.) uzdiže na presto Isaka Anđela i ubrza propast carstva.

Isak (11b5-1195 g.) nije imao nijednu od potrebnih osobina da bi otklonio opasnu krizu. Njegov brat Aleksije III (1195-1203 g.), koji ga zbaci, nije vredeo mnogo više. Monarhija je bila zrela da propadne.

• 
  Andronik I Komnin
• 
  Isak II Anđel
• 
  Aleksije III Anđel

Brak i deca

Manojlo sa suprugom Marijom Antiohijskom.

Poslednjih godina života, car Jovan je svom sinu Manojlu ugovorio brak sa svastikom Konrada III, kralja Svetorimljana, Bertom od Zulcbaha. Ona je 1142. godine stigla u Carigrad, prešla u pravoslavlje i dobila ime Irina, dok se tek 1146. godine udala za Manojla. Ovom ženidbom car je od kralja Svetorimljana dobio nekoliko hiljada vitezova iz Svetog rimskog carstva, da mu pomognu u ratu protiv svih neprijatelja. Deca iz tog braka su bila:

• Marija Porfirogenita (1152–1182), udata za Renea Monferatskog.
• Ana Komnina (1154–1158).

Berta je umrla 1159. godine, a Manojlo se 1161. godine, oženio latinskom princezom, Marijom.

• Aleksije II Komnin (1169-1183), budući vizantijski car.

Porodično stablo

16. Manojlo Erotik Komnin

8. Jovan Komnin

4. Aleksije I Komnin

18. Aleksije Haron

9. Ana Dalasina

19. Hadrijan Dalasin

2. Jovan II Komnin

20. Jovan Duka

10. Andronik Duka

21. Irina Pegonitisa

5. Irena Dukina

22. Trajan Bugarski

11. Marija Bugarska

1. Andronik

24. Vazul

12. Bela I

6. Ladislav I Sveti

26. Mješko II Pjast

13. Ričeza Poljska

27. Ričeza od Lotaringije

3. Piroška Ugarska

28. Kuno od Rajnfeldena

14. Rudolf od Rajnfeldena

7. Adelaida od Rajnfeldena

30. Oto I od Savoje

15. Adelaida Savojska

31. Adelaida od Suze

Literatura

• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4. 
• A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski i O. L. Vajnštajn ISTORIJA SREDNjEG VEKA I - Vikizvornik
• Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva - Vikizvornik
• Šarl Dil Vizantijske slike - Vikizvornik
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
• Endru Stone An Online Manuel I Comnenus - Encyclopedia of Roman Emperors

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Veridba je dugo trajala