Материјализам и емпириокритицизам

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Prednja korica prvog izdanja Lenjinovog dela Materijalizam i empiriokriticizam (rus. Матеріализмъ и эмпиріокритицизмъ), koje je objavio u Moskvi 1909. pod pseudonimom „Vl. Iljin.” (rus. Вл. Ильинъ.)

Materijalizam i empiriokriticizam (izvorno, rus. Матеріализмъ и эмпиріокритицизмъ; danas, rus. Материализм и эмпириокритицизм) jedan je od glavnih filozofskih radova Vladimira Lenjina, napisan u drugoj polovini 1908. a u Moskvi originalno objavljen 1909. godine (izdavač je bio „Zveno”, a Lenjinov pseudonim „Vl. Iljin”). Bio je obavezan predmet studija u svim institucijama višeg obrazovanja (VUZ) u Sovjetskom Savezu, kao seminalni rad iz dijalektičkog materijalizma — deo kurikuluma poznatog pod nazivom „Marksistička-lenjinistička filozofija”. Lenjin je tvrdio da ljudske percepcije tačno i precizno odražavaju objektivni spoljni svet.

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Knjigu, čiji je puni naslov Materijalizam i empiriokriticizam — kritički komentari o jednoj reakcionarskoj filozofiji (rus. Матеріализмъ и эмпиріокритицизмъ — критическія замѣтки объ одной реакціонной философіи), napisao je Vladimir Lenjin u razdbolju od februara do oktobra 1908. godine — dok je bio u egzilu u Ženevi i Londonu —, a istu je izdavačka kuća „Zveno” (rus. Звено) objavila u Moskvi maja 1909. godine.

Veći deo knjige Lenjin je napisao dok je bio u Ženevi, osim jednog meseca koji je proveo u Londonu — gde je, nakon što je u ovaj grad specijalno stigao maja 1908, posetio biblioteku Britanskog muzeja da bi pristupio modernom filozofskom i prirodnonaučnom materijalu te da bi dovršio knjigu. Indeks navodi spisak više od 200 izvora za knjigu.

U decembru 1908, Lenjin se iz Ženeve preselio u Pariz, gde je sve do aprila 1909. radio na korigovanju dokaza. Neki pasusi su izmenjeni da bi se izbegla caristička cenzura. Delo je objavljeno u imperijalnoj Rusiji uz mnogo poteškoća. Lenjin je insistirao na rapidnoj distribuciji knjige i isticao da su „ne samo literarne nego i ozbiljne političke obligacije” uključene u ovu publikaciju.

Pozadina i motivi[uredi | uredi izvor]

Knjiga je napisana kao reakcija i kriticizam na trotomno izdanje dela Empiriomonizam (1904—1906), čiji je autor Aleksandar Bogdanov, njegov politički oponent unutar partije. U junu 1909, Bogdanov je poražen na boljševičkoj mini-konferenciji u Parizu i izbačen iz centralnog komiteta, ali je još uvek bio zadržao relevantnu ulogu u partijskom desnom krilu. Učestvovao je u Ruskoj revoluciji (1917), te bio imenovan za direktora Socijalističke akademije društvenih nauka.

Originalni manuskript i pripremni materijal za knjigu nije sačuvan. Lenjinov rad na delu nije trajao dugo.[1] Kako ističe R. Servis, britanski biograf Lenjina, Lenjin se „suviše brzo” upoznao sa radovima filozofa kojima se divio Bogdanov, posebno sa radovima poznatog austrijskog fizičara i filozofa Ernsta Maha.[1] Pažnju na ovo skreće i N. Valentinov:[2]

Za ovu knjigu, sastavljenu neverovatnom brzinom u Ženevi, Lenjin je u Londonu, u Britanskom muzeju, prikupio [orig. privukao] gomilu radova. Našli smo u njegovim izvacima i reference na Maha, Avenarijusa, Pecolta, Karstenena, Berklija, Hjuma, Hakslija, Didroa, Vilija, Poenkarea, Dijema, Lesijeviča, Evalda, Vundta, Hartmana, Fihtea, Šupea, Šubert Zolderna, Dicgena, Fojerbaha, Gruna, Remkea, Pirsona, A. Reja, Karus, Osvalda, Langea, Rikerta i na gomilu [orig. legiju] drugih. Za pola godine, koliko je Lenjin proveo na sastavljanju knjige, te specijalno za tri sedmice poseta Britanskom muzeju, on nije bio u stanju da uz dovoljno pažnje pročita mnoštvo knjiga njemu nepoznatih filozofa.

Prema verziji koja je postojala u sovjetskoj istoriografiji, u ovo vreme boljševička frakcija RSDRP, štitila je svoju interpretaciju dijalektičkog i istorijskog materijalizma od kritika drugih marksista koje je Lenjin okarakterisao kao revizioniste. Lenjinova kritika se uveliko odnosila na Bogdanovljev Empiriomonizam. Lenjin je kritikovao filozofske trendove empiriokriticizam (mahizam), neokantijanstvo, pragmatizam i sl. Štaviše, prema R. Servisu jasno se vidi da je knjiga uvredljiva i napad Lenjina na Bogdanova.[3][n. 1]

Alternativni pogled[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Finansiranje boljševika od strane kapitalista

Na osnovu arhivskih podataka, otkrivenih nakon pada vlasti KPSS u Rusiji, neki istoričari predlažu drugačije tumačenje motiva za pisanje knjige.

Po mišljenju istoričara RSDRP, B. I. Nikolaevskog,[n. 2] prava pozadina Lenjinovih teoretskih radova iz perioda 1907—1910. bila je unutarpartijska borba, uključujući kontrolu nad protokom finansija u tadašnjem „Boljševičkom centru” (rus. Большевистский центр, BC):[4]

U prvom planu sporova o „Mahu i Avenarijusu”, objavljeni su članci sa odbacivanjem argumenata „bojkotista” i „ocovista” itd., a iza kulisa je bila žestoka borba za uticaj u BC, koja je u prevodu na jezik realnog odnosa snaga bila borba za pravo raspolaganja tajnim kapitalom boljševičke frakcije. I samo u pozadini ove poslednje borbe mnoge zagonetke postaju jasne, [...] o ideološkom i političkom konfliktu između Lenjina i grupe Bogdanova, Krasina, Lunačarskog i dr.

Istu tačku gledišta razvija i istoričar J. G. Felštinski. Prema Felštinskom, knjiga je napisana formalnim povodom radi prekida odnosa Lenjina sa Bogdanovom — jednim od tri člana finansijske grupe „Boljševički centar”.[n. 3] Istinski uzrok razilaženja, prema Felštinskom, bilo je neslaganje oko kontrole nad značajnim sumama novca (više od 280 zlatnih rubalja), koje su boljševicima dolazile iz zaostavštine N. P. Šmita.[n. 4]

Osnovni sadržaj[uredi | uredi izvor]

Lenjin je postulirao razliku između „dveju osnovnih linija u filozofiji”, materijalizma i idealizma. Objekat kritike V. I. Lenjina je drugi pozitivizam — empiriokriticizam. Lenjin zagovara ideju materije protiveći se naučnicima koji su, tokom prirodnjačke krize, tvrdili da je „materija iščezla” (fizički idealizam). Zbog ovoga, Lenjin suprotstavlja „metafizički materijalizam” i dijalektički materijalizam.

Lenjin je ’brendirao’ filozofiju Maha i Avenarijusa kao „bukvalno ponavljanje” i „čisti plagijat” Berklija. Osobenost „mahizma”, kako je Lenjin mislio, leži u pokušaju mešanja idealizma i prirodnjaštva, što je prikriveni sofizam, „naučno-filozofske besmislice” i „profesorske gluposti”. Pozitivistički pogled, koji potvrđuje primat iskustva, identifikuje se idealističkim pristupom u kojem misao (tj. ono zamislivo) prethodi organu mišljenja odnosno mozgu. Ovu doktrinu Lenjin interpretira kao subjektivni idealizam (solipsizam) i suprotstavlja materijalizmu Engelsa.

Lenjin određuje/definiše doživljeni osećaj (iskustvo) kao „transformaciju energije spoljnog nadražaja u činjenicu svesti”. Po mišljenju Lenjina, mahizam je podeljen po jednom pitanju: da li je priroda prethodila čoveku. Prema mišljenju Lenjina — ako je iskustvo primarno, to znači da bi neorganska materija morala da bude sekundarna, što je apsurdno. Suština materijalizma, kako smatra Lenjin, svodi se na priznavanje materije kao primarnog a svesti i osećaja kao sekundarnog. Stoga, drugi pozitivizam ne može da bude kompatibilan s materijalizmom odnosno dijalektičkim materijalizmom naročito.

Prateći empiriokritičare, Lenjin je takođe kritikovao njihove ruske sledbenike (Bogdanov, Bazarov, Černov). Lenjin zagovara principijelno ’partijstvo’ filozofije, nazivajući pokušaje usaglašavanja stavova šarlatanstvom ili glupošću.

Značaj[uredi | uredi izvor]

U filozofiji[uredi | uredi izvor]

Predstavnik neopozitivizma (treći pozitivizam) K. Poper, jedan od uticajnih filozofa iz 20. veka, bio je još u svojoj mladosti upoznat s delom Materijalizam i empiriokriticizam; učestvovao je u prevodu istog na nemački jezik. Poper, a posebno Lakatos i Fajerabend, smatrali su Lenjina jednim od začetnika falibilizma — zahvaljujući njegovim interpretacijama Dijemovih ideja u radu Materijalizam i empiriokriticizam. Lakatos, Poperov učenik i istaknuti filozof nauke, razvio je falibilizam u formi koja je po duhu bliska lenjinističkoj interpretaciji odnosa objektivne, apsolutne i relativne istine. Ako je Poper u stvari ograničio falibilizam u sferu nematematičkog znanja, Lakatos ga je odlučno proširio na polje logičkog i matematičkog znanja. U svojim prvim radovima, Lakatos raspravlja (ponekad pominjući Lenjina) o mogućnostima beskonačnog približavanja uma objektivnoj stvarnosti, o njegovoj neiscrpljivosti, postignućima fizike koja su povezana s prepoznavanjem principa istoricizma, o njegovoj asimilaciji u prirodnim naukama u celini itd.[5]

U za spekulativni realizam važnom radu francuskog filozofa K. Mejasua (Posle konačnosti. Esej o neophodnosti kontingencije), kako piše britanski filozof Rej Brasje (zajedno sa Mejasuom, jednim od govornika na seminaru 2007. u londonskom koledžu Goldsmit, kojim je utemeljen „spekulativni realizam”), „neophodno je pomenuti upečatljivu sličnost između Mejasuovog napada na korelacionistički fideizam u delu Posle konačnosti i Lenjinovu kritiku klerikalnog idealizma u radu Materijalizam i empiriokriticizam (1908, prev.: A. Fineberg, Peking: Foreign Languages Press, 1972); posebno u glavi 1, sekcijama 2 i 3, gde Lenjin iznosi ’korelativističku’ teoriju subjekta i objekta koji on direktno objedinjava sa ’fideizmom’... Iako on ovo ne pominje, Lenjinov traktat bi mogao da bude izvorna inspiracija za Mejasuovu knjigu. Činjenica da je ’korelativizam’, koji je Lenjin uveliko kritikovao 1908. godine, sveprisutan i u punoj snazi i nakon sto godina, svedoči o kontinuiranoj važnosti Lenjinove intervencije i depresivnom podsećanju na dominantni trend u akademskoj filozofiji — po izgledu, neotkriveni idealizam”.[6]

Mejasu, posebno, ukazuje da je granica između korelacionizma (uljudan i razuman idealizam, bez obzira je li transcendentalni idealizam, fenomenologija, filozofija Hajdegera ili postmodernizam) i subjektivnog idealizma (divlji i grub) — linija razdvajanja između Kanta i Berklija. Ova granica se briše pri razmatranju pitanja fosilne materije; isključivanje racionalnog osnova metafizike (posebno u slučajevima jakog korelacionizma Hajdegera i Vitgenštajna) pretvara se u dominantnu ulogu fideizma u modernoj misli i filozofija dobrovoljno postaje sluga bilo koje teologije.[7]

U SSSR[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Ideološka kontrola u sovjetskoj nauci

Kao i drugi radovi Lenjina, knjiga je zauzimala važno mesto u sovjetskom ideološkom diskursu.[n. 5][3] Izučavanje iste je bilo uključeno u programe svih univerziteta odnosno visokoškolskih obrazovnih ustanova (rus. высшее учебное заведение, ВУЗ), za društvene predmete. Svi objavljeni naučni radovi zahtevali su poštovanje osnovnih definicija knjige, što ju je — između ostalih dela-klasika marksizma — učinilo jednim od alata ideološke kontrole od strane KPSS.

Kritika i recenzija[uredi | uredi izvor]

Karl Poper, komentarišući ovaj Lenjinov rad, okarakterisao ga je kao odličan:[8]

Ja sam antimarksista i liberal. Ali priznajem da su i Marks i Lenjin pisali na jednostavan i direktan način. Šta bi oni rekli o pompeznosti neodijalektista? Našli bi grublje reči od ’pompeznosti’. (Po mom mišljenju, Lenjinova knjiga protiv empiriokriticizma je najbolja.)

Bogdanov je odgovorio na Materijalizam i empiriokriticizam člankom „Vera i nauka”, u kojem je ukazao na religiozni karakter razmišljanja Lenjina.

Publikacija[uredi | uredi izvor]

Delo Materijalizam i empiriokriticizam je objavljeno na više od 20 jezika, uključujući srpski, te je steklo kanonski status u marksističko-lenjinističkoj filozofiji.

Citirani filozofi i naučnici[uredi | uredi izvor]

Lenjin citira veliki broj filozofa.

Imanentisti[uredi | uredi izvor]

Ruski mahisti[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kao što kaže R. Servis, posle 1908. godine Lenjin nije rekao ni jednu dobru reč o Bogdanovu, zaboravivši na pomoć koju mu je Bogdanov dao ranije, o prijateljstvu porodica i zajedničkom životu na imanju u Kuokali. Lenjin je čak uvredio njegovu sestru Anu, koja je verovala da je njen brat preterano kritikovao starog prijatelja u polemičnom žaru.
  2. ^ Informacije Nikolaevskog zasnovane su na publikacijama ranih dokumenata i materijala njegovog ličnog arhiva, koje se čuvaju pohranjene u Huverovom institutu (Univerzitet Stanford, Kalifornija) u SAD. Istraživanje Nikolaevskog objavljeno je u monografiji Tajne stranice istorije (ur. Jurij Felštinski, doktor istorijskih nauka).
  3. ^ Boljševički centar (BC) bio je organ upravljanja koji je stvorila boljševička frakcija koju je predvodio Lenjin, na Petom kongresu RSDRP (1907). Deo BC-a je bila „finansijska grupa” (Lenjin, Krasin, Bogdanov). Grupa je raspolagala sumama novca koje su boljševici primali iz raznih izvora. Jeseni 1908, kao rezultat složene intrige, uključujući i pisanje knjige Materijalizam i empiriokriticizam, Lenjin je uspeo da izmeni sastav finansijske grupe, udaljivši iz nje Krasina i Bogdanova. Novo članstvo uključuje bezuslovne pristalice Lenjina: G. J. Zinovjev, N. K. Krupska (žena Lenjina), D. M. Kotlijarenko i V. K. Taratuta. Petom komisijom je uveden J. A. Žitomirski. Kasnije, ispostavilo se da je on agent Ohrane. (Felьštinskiй. Voždi v zakone. str. 29—30)
  4. ^ Nikolaj Pavlovič Šmit (rus. Николай Павлович Шмит) bio je ruski revolucionar, učesnik Prve ruske revolucije 1905. i član RSDRP.
  5. ^ Prema Servisu, knjiga je postala „biblija sovjetskih oficijelnih intelektualaca” (rus. библией советских официальных интеллектуалов).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Servis 2002, str. 624
  2. ^ N. V. Volьskiй-Valentinov. Vstreči s Leninыm. »Dlя эtoй knigi, sostavlennoй s neveroяtnoй bыstrotoй v Ženeve, Lenin v Londone, v Britanskom muzee, privlёk grudu proizvedeniй. Mы nahodim u nego vыderžki i ssыlki na Maha, Avenariusa, Petcolьta, Karstanьena, Berkli, Юma, Geksli, Didro, Villi, Puankare, Dюgema, Leseviča, Эvalьda, Vundta, Gartmana, Fihte, Šuppe, Šubert Zolьderna, Dicgena, Feйerbaha, Grюna, Remke, Pirsona, A. Reя, Karusa, Osvalьda, Lange, Rikkerta i na legion drugih. Za polgoda, potračennыe Leninыm na sostavlenie knigi, i tem bolee za tri nedeli vizitov v Britanskiй muzeй, on ne bыl v sostoяnii s dolžnыm vnimaniem pročitatь množestvo knig neizvestnыh emu filosofov.«
  3. ^ a b Servis 2002, str. 220
  4. ^ Nikolaevskiй, Boris Ivanovič (1995). Taйnыe stranicы istorii (K istorii «Bolьševistskogo centra»). Moskva: Izdatelьstvo gumanitarnoй literaturы. str. 512. ISBN 5-87121-007-4. „Na avanscene velisь sporы o «Mahah i Avenariusah», pečatalisь statьi s oproverženiem argumentacii «boйkotistov» i «otzovistov» i t. d., a za kulisami šla ožestočennaя borьba za vliяnie v BC, kotoraя, v perevode na яzыk realьnogo sootnošeniя sil bыla borьboй za pravo rasporяžatьsя sekretnыmi kapitalami bolьševistskoй frakcii. I tolьko na fone эtoй posledneй borьbы stanovяtsя ponяtnыmi mnogie zagadki, […] ob ideologičeskom i političeskom konflikte meždu Leninыm i gruppoю Bogdanova, Krasina, Lunačarskogo i dr.” 
  5. ^ Bažanov, Valentin Aleksandrovič (2013). Kniga V. I. Lenina «Materializm i эmpiriokriticizm» // Russkiй marksizm: Georgiй Valentinovič Plehanov, Vladimir Ilьič Ulьяnov (Lenin). Moskva: ROSSPЭN. str. 295—297. 
  6. ^ Brassier, Ray (2007). Nihil Unbound: Enlightenment and Extinction. London: Palgrave Macmillan. str. 246. 
  7. ^ Meйяsu, Kventin (2015). Posle konečnosti: Эsse o neobhodimosti kontingentnosti. Ekaterinburg; Moskva: Kabinetnый učenый. str. 31, 58—67. 
  8. ^ Popper, K. (1992). In Search of a Better World: Lectures and Essays from Thirty Years. London & New York: Routledge. str. 83. „I am an anti-Marxist and a liberal. But I admit that both Marx and Lenin wrote in a simple and direct manner. What would they have said of the pomposity of the neo-Dialecticians? They would have found harsher words than ‘pomposity’. (In my opinion, Lenin’s book against empirio-criticism is most excellent.)” 

Citirana bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Servis, Robert (2002). Lenin. Biografiя [Service R. Lenin: a biography] (prev. sa engl.: G. I. Levitan). Moskva: Popurri; London: Macmillan, 2000. ISBN 985-438-591-4. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

engleski
ruski

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Материјализам_и_емпириокритицизам&oldid=27404851”