Masakr u kafiću Panda

Masakr u kafiću „Panda“, poznat kao i pokolj u kafiću „Panda“ ili napad na kafić u Peći je teroristički napad protiv mladića srpske nacionalnosti u Peći na Kosovu i Metohiji.

Dana 14. decembra 1998. godine, tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, dva maskirana napadača sa automatskih oružjem napali su kafić „Panda“ u Peći. Prilikom napada ubijeno je šest mladića, a 15 ranjeno. Stradali su učenici: Ivan Obradović (14), Vukota (Vukosav) Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (17), Zoran Stanojević (17), Dragan Trifović (17) i student Ivan Radević (25). Teško su ranjeni Vladimir (Vlado) Lončarević (17) i vlasnik kafića, Mirsad Šabović (35), a lakše je ranjen Nikola Rajović (18).

Ubistvo šest mladića srpske nacionalnosti se smatralo osvetom za ubistvo preko 30 terorista tzv. OVK ranije tog istog dana, pri ilegalnom prelasku granice sa Albanijom, od strane srpskih snaga.

Pripadnici MUP-a Srbije pokrenuli su zatim opsežnu potragu za izvršiocima terorističkog napada. Dana 17. decembra u pećkom kvartu Kapešnica policija je uhapsila Agrona Kolčakua, iz Peći, kao pomagača, i još devet osoba.

Pre toga policija je uhapsila trojicu Albanaca – Gazmenda Bajramija, Dževdeta Bajramija i Vlaznima Perđeđaja, sve iz Peći, koji su bili osumnjičeni kao saizvršioci. U selu Glođane došlo je do sukoba, pri čemu su ubijena dva pripadnika tzv. OVK. Otkriven je štab u kome je nađena veća količina oružja, municije i uniformi. Ukupno je toga dana u Peći i Glođanima uhapšeno 34 osobe za koje je policija smatrala da su pripadali terorističkoj grupi Ramuša Haradinaja, koji je tada označen kao organizator i naredbodavac, ali je tih optužbi oslobođen pred Sudom u Hagu.

Policija je, smatra se, privela oko 150 Albanaca, ali su svi oslobođeni zbog nedostataka dokaza. Od 2013. izjavama Aleksandra Vučića kao potpredsednika Vlade, a kasnije i premijera i predsednika države, bačena je sumnja na umešanost državnih službi u masakr. On je naglašavao da „nema dokaza“ da su zločin počinili Albanci, kao i da će biti „mnogo iznenađenja za srpsku javnost“, ali nikada nije priložio dokaze za tvrdnje.

Nikome nije presuđeno zbog ubistava u „Pandi“. Istragu je Tužilaštvo pokrenulo u maju 2016. godine, svedoci su ispitani, ne i Vučić, a optužnica nije podignuta.

Od zločina do suđenja

Situacija pre masakra

U samoj Peći do tada je bilo relativno mirno u odnosu na druge delove Kosova i Metohije. Pripadnici tzv. OVK se u gradu nisu pojavljivali, ali ih je bilo u okolini. Ramuš Haradinaj je bio glavni vođa pobunjenih Albanaca tog područja, pojavljivali su se i pripadnici FARK-a, oružane grupe koja se vezivala za nekadašnjeg Rugovinog premijera Bujara Bukošija, a bilo je vesti i o njihovim međusobnim sukobima. Sigurnost Srbima u Peći pružala je brojna vojska i policija. JSO je imao svoje utvrđenje nedaleko od manastira Dečani, a njihov komandant bio je Milorad Ulemek. U kasarni u Peći bile su smeštene „Munje“, specijalna jedinica MUP-a.

Bilo je to vreme dok je trajao prekid vatre, a tvrdilo se da tzv. OVK akumulira oružje i nove borce, pa i islamske mudžahedine, iz Albanije, očekujući nove borbe.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u noći između 13. i 14. decembra 1998. godine, tokom ilegalnog prelaska granice sa Albanijom, ubijen je 41 pripadnik tzv. OVK. Vojska Jugoslavije je dan kasnije saopštila da je u graničnom incidentu kod Prizrena, kod graničnih prelaza Gorožup i Liken, likvidirano više od 30 terorista i bar pet ranjeno, dok je više ljudi pritvoreno. Zaplenjene su tada velike količine oružja.

Meštani se sećaju da su 14. decembra Albanci već u pet sati zatvorili radnje, a dobronamerni su upozoravali komšije Srbe da se primire i da ne izlaze. Te godine su ilegalni prelasci iz Albanije, gde su se nalazili centri za obuku terorista, postajali sve češći.

RTS je par dana pre masakra u „Dnevniku“ dve večeri zaredom čitao saopštenje tzv. OVK, u kome najavljuju napade na lokale gde se okuplja omladina. Vlasti nisu uprkos ovome ograničile rad lokala u noćnim satima. Tužilaštvo za organizovani kriminal nije proveravalo ko je to „saopštenje“ dostavio RTS-u ni ko je naredio da se ista informacija čita dve večeri zaredom, saznaje „Beta“.

Gradske ulice su danima u popodnevnim satima bile prazne, a narod u strahu od učestalih oružanih napada uglavnom nije izlazio iz svojih domova, piše „Danas“.

Podaci o masakru

Kafić „Panda“ bio je mesto susreta srednjoškolaca obližnje gimnazije, u kome je nakon 20 časova bilo trinaest gostiju. Dva maskirana muškarca, naoružani automatskim puškama, pucajući na goste ubili su: Ivana Obradovića (14), Dragana Trifovića (17), Vukosava (Vukotu) Gvozdenovića (16) i Ivana Radevića (25). U prištinskoj bolnici ranama su podlegli Zoran Stanojević (17) i Svetislav Ristić (17). Teže su ranjeni Vladimir Lončarević (17-18) i vlasnik Mirsad Šabović (34-35), a lakše je bio povređen Nikola Rajović (18).

Za jednim stolom sedeli su Božidar Perović (28), Ivan Radević i Mirsad Šabović. Igrali su fircik, a s barske stolice posmatrao ih je Ivan Obradović. Za drugim stolom bili su srednjoškolci: Zoran Stanojević, Nikola Rajović, Vlado Lončarević, Dragan Trifović, Vule Gvozdenović, Sveto Ristić i Pero Marković. Igrali su loru i družili se.

Postoje navodi da je ukupno oko petnaest ljudi bilo ranjeno, a da je ispaljeno 60 metaka.

O ubijenima pišu „Večernje novosti“ 2012. i 2013. godine, na godišnjicu stradanja:

• Ivan Obradović (14) bio je najmlađi, učenik prvog razreda pećke gimnazije „Sveti Sava“, a u osnovnoj školi bio je đak generacije,
• Zoran Stanojević (17) bio je gimnazijalac trećeg razreda,
• Svetislav Ristić (17), Dragan Trifović (17) i Vukosav Gvozdenović (16) bili su maturanti, a Ivan Radević (25) bivši učenik ove škole i student.

Masakr je predstavljao kraj privremenog prekida vatre između terorista tzv. OVK i srpskih snaga, jer je ocenjen kao „masakr tzv. OVK nad srpskim civilima“, odnosno „bezumni čin albanskih terorista“, kako je to tada opisao list „Jedinstvo“.

U izveštaju OEBS-a tada je napisano da je masakr potencijalna odmazda tzv. OVK za ubistvo oko 30 njenih članova nekoliko dana ranije tokom ilegalnog prelaska granice sa Albanijom.

Očevici o hronologiji zločina

Jedan od preživelih, Vladimir Lončarević, priseća se da su dolazili u kafić „Panda“ jer se nalazio blizu gimnazije, a gledali su utakmice i družili se:

„ Kafić se nalazio odmah pored gimnazije i tu smo dolazili jer nije bilo preporučljivo kretati se noću po centru grada. Tu smo gledali utakmice, igrali loru, družili se. ” — Vladimir Lončarević, očevidac i jedan od ranjenih, u razgovoru za „NIN“

Tako su i te večeri, sve do 20.15, kada procenjuju da je počeo napad, bezbrižno igrali karte, tvrdi Lončarević. U prvoj prostoriji kafića bilo ih je jedanaestorica. Nikola Rajović priseća se napada:

„ Ispale su mi cigarete na pod. Kako sam se sagnuo, čuo sam da su lupila vrata a kada sam, tako sagnut, podigao glavu video sam dvojicu obučenih u crno sa fantomkama na glavama. Vrata su bila na tri, četiri metra od mene, otvarala su se na unutra. Jedan koji je bio viši rastom ih je pridržavao nogom i pucao na nas u visini glava, a drugi nam je pucao u noge. Imali su automatske puške i jedna je, zapazio sam, bila bez kundaka. Nisu progovorili ni reč, nisu imali nikakve oznake, samo je jedan na džepu imao, verovatno firmu proizvođača – boje srebra obrnuti trougao unutar koga je zvezda petokraka. S vrata su pucali, nisu ulazili. Moji drugovi su padali, kao snoplje jedan za drugim. Prvi metak pogodio je Ivana koji je pao na mene. Čuo sam kada je Lazar Obradović, Ivanov otac, koji se tu zatekao, viknuo: „Sine moj“, ali, nažalost, njegovom Ivanu nije bilo spasa. Ne znam koliko je trajalo ali kada je završilo, Sveto (Svetislav Ristić) je počeo da zapomaže od bolova. Ostali su ležali. Mene je samo rikošet pogodio u prst. ” — Nikola Rajović, očevidac i jedan od ranjenih, u razgovoru za „NIN“

Očevidac Božidar Perović prepričava svoja sećanja o događaju:

„ Odjednom se čuo udarac, neko je otvorio vrata nogom. Pojavile su se dve cevi i počela je rafalna paljba uz životinjske krike. Sedeo sam u ćošku i glavu zaklonio iza kalorifera. Gledao sam kako pokošeni padaju dvojica Ivana koji su sedeli za mojim stolom. Meci pogađaju i Lonča, Zokija, Vuleta, Sveta, Dragana… Krv, dim i čaure na sve strane. Nastaje vriska! Zapomaganje! Uleteo je Lazo Obradović iz susedne prostorije i svog sina Ivana zatekao mrtvog. I Ivan Radević, Dragan Trifović i Vule Gvozdenović leže nepomični, mrtvi… Znake života ne pokazuje ni Vlado Lončarević. Teško ranjeni na podu leže i Zoran Stanojević i Sveto Ristić. Ustao sam da pomognem ranjenima, ne znajući u tom šoku da li sam i sam pogođen. U tom trenutku s poda ustaje Lončo, sav izrešetan i krvav. Pogledao sam kroz vrata kafića i video kako iz dvorišta gimnazije izlazi „zastava 128“. ” — očevidac Božidar Perović, u razgovoru za „Danas“

Nikola Rajović priča kako je potom seo u kola, otišao do policije, obavestio ih o mrtvima i ranjenima i vratio se u „Pandu“, pa dodaje:

„ Kada sam došao, Dragan (Trifović) je davao znake života, ali mi je na rukama umro. Podigao sam Lončarevića, njemu je bilo razneto pola glave i Suad Šabović i ja smo ga uneli u kola, pa sam ga odvezao do bolnice. Vratio sam se nazad i sa Perom Markovićem odneo u bolnicu Zorana (Stanojevića). Puls mu je bio slab. Tek kada smo se opet vratili nazad u „Pandu“ došla je policija. Ja sam laik, ali tačno može da se zna iz koje je puške pucano. Nađeno je 48 čaura i pun, neispaljen metak, što znači da je nekome puška zaglavila. Iza gimnazije je šuma. Ulica je bila neosvetljena i mogli su lako da pobegnu i kroz manje uličice. Nisam čuo da ih je iko video dok su bežali. ” — Nikola Rajović, očevidac i jedan od ranjenih, u razgovoru za „NIN“

Sedamnaestogodišnji Zoran Stanojević umro je iste noći u bolnici u Prištini, kao i Svetislav Ristić. Na licu mesta su umrli Ivan Obradović, Vukota Gvozdenović, Dragan Trifović i Ivan Radević.

Mirsadu Šaboviću je teško povređena noga, a Vladimir Lončarević ni danas ne zna kako je ostao živ. Pogođen je, kaže, sa 16, 17 metaka u glavu, ruke, noge:

„ Jedan metak mi je i sada ostao između trećeg i četvrtog rebra, a drugi u desnom ramenu. Imao sam ukupno osam operacija. Hteli su da mi amputiraju ruku ali nisam dao i, uz terapiju, imao sam sreće da sam je sačuvao. ” — Vladimir Lončarević, očevidac i jedan od ranjenih, u razgovoru za „NIN“

Za „NIN“ Mustafa Radonjići, advokat iz Peći, koji je branio je neke od optuženih u slučaju „Panda“ kaže da su u mnogim slučajevima gde su žrtve Srbi, a ubice Albanci, „policajci hapsili pogrešne ljude“. On je tada radio za KDOM (Misija diplomatskih posmatrača na Kosovu) i kaže da su te noći, kada su stigli na lice mesta, od istražitelja čuli da su ubice maskirani ljudi koji su nosili crne uniforme sa amblemima tzv. OVK.

Sahrana ubijenih

Sahrana srpskih mladića stradalih u kafiću „Panda“ u Peći, iz arhive „Borbe“

Građani Peći i okoline, ali i veliki broj Srba i Crnogoraca iz drugih mesta širom Kosova i Metohije, 16. decembra 1998. su se oprostili od ubijenih. Zajedničko opelo služio je patrijarh Pavle, a oni su sahranjeni na groblju u Peći. Na sahrani šestorice ubijenih mladića okupilo se prema medijskim izveštajima oko 15.000 ljudi. Niko iz državnog vrha nije prisustvovao sahrani, osim Vojislava Mihailovića, potpredsednika Skupštine Srbije, iz redova opozicije. Šef misije OEBS Vilijam Voker nije prisustvovao, jer je policija odbila taj njegov zahtev zbog „bezbednosnih razloga“.

Komšije su dolazile da izjave saučešće, a među njima je bilo i Albanaca.

Reakcije javnosti i zvaničnika

Vest o tragediji je odjeknula širom Kosova i Metohije. U svim školama i na fakultetima obustavljena je nastava, a Srbi i Crnogorci su organizovali proteste gde su od državnih organa tražili preduzimanje efikasnijih akcija za suzbijanje terorizma. Sve majke iz opštine Peć uputile su pismo predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću:

„ Sinoć su nam teroristi u Peći ubili šest mladića. Najmlađi Ivan Obradović, imao je nepunih 15, a najstariji Ivan Radević 25 godina. Ostala četvorica su imali po nepunih 17 godina. Predsedniče, naše su škole pune srpske dece čiji su životi ugroženi. Verujući u vas, samo u vas ostali smo da živimo ovde, na pradedovskim ognjištima. Ovde smo rodile i podigle svoju decu, sada ih ovde i sahranjujemo, često pored predaka koje su balisti ubili, a koje deca nisu ni zapamtila. Naše puno poverenje u vas kao predsednika, patriotu i roditelja obavezuje vas da nam odbranite decu i ne dozvolite da padne ljaga na grobove naših sinova, braće, očeva i muževa koji su letos poginuli u antiterorističkim akcijama, braneći slobodu građana i integritet zemlje. Uz lelek majki podno Prokletija još jednom vas molimo da beskompromisno sasečete terorizam, jer zlo se više podnositi ne može. ” — majke opštine Peć, u pismu predsedniku SR Jugoslavije

Šef misije OEBS Vilijam Voker je dan nakon masakra u ime 54 zemlje članice OEBS najoštrije osudio „nasilje koje se na Kosovu i Metohiji dogodilo u poslednja 24 časa“:

„ Nasilje nije rešenje za probleme na Kosovu. Ono je prepreka. Ono jedino može dovesti do spirale nasilja, koja stoji na putu razumnom političkom rešenju koje je preko potrebno u ovom regionu. Pozivam sve članove kosovske zajednice i savezne vlasti da iskažu uzdržanost i ostanu mirni u ovim teškim vremenima. KVM OEBS neće biti sprečena u verifikaciji svih aspekata sporazuma Holbruk-Milošević u smislu nedavnog nasilja i intenziviraće na terenu i naše napore da pomognemo da se stvore uslovi poverenja i poštovanja ljudskog života, koji su osnovni za bezbednosnu budućnost svih ljudi na Kosovu. ” — šef misije OEBS Vilijam Voker, u izjavi dan nakon masakra

Voker je tada osudio ubijanje terorista na granici sa Albanijom i smrt mladića „u istoj meri“, pravdajući to dopisniku BBC-a time da tada nisu znali ko je zaista ubio mladiće.

Demonstracije Srba zbog rada KVM-a

Ubistva u Peći izazvala su snažnu reakciju srpske zajednice. Srpski demonstranti osudili su KVM zbog neuspeha da ih zaštiti i zbog favorizovanja Albanaca. Srpska omladina gađala je verifikatore kamenjem, prisiljavajući ih da se povuku iz grada.

Nastalo je opšte mišljenje da KVM nije nepristrasan. Situacija je bila toliko ozbiljna da se Ričard Holbruk vratio u region prvi put od sporazuma sa Miloševićem.

Sastanak Miloševića i Holbruka

Izaslanik SAD za Balkan, Ričard Holbruk, nakon sastanka sa Miloševićem je izjavio da je ono što se dogodilo „nečuveno“ i „bez opravdanja“. Rekao je: „Ako se osećate ugroženo, to je na vama“, ističući da po njemu Srbi ne bi zbog toga trebalo da se osećaju ništa više ugroženo od Albanaca, kao i da se „takvi incidenti“ ne mogu sprečiti. U odvojenoj izjavi, predsednik Slobodan Milošević osudio je nemoć međunarodne zajednice da spreči napade na Srbe.

Hapšenja osumnjičenih

Policija je organizovala potragu za albanskim teroristima blokirajući pećki kvart Kapešnica i selo Glođane. Prepodne, 17. decembra 1998. su u Kapešnici pripadnici policije Srbije uhapsili Agrona Kolčakua (1972), rođenog u Peći, i još devet osoba. U selu Glođane u isto vreme otvorena je vatra na policiju, kada su ubijene dve naoružane osobe u maskirnim uniformama sa oznakom tzv. OVK. Popodne, istog dana, policija je uhapsila još 23 osobe iz Peći i Glođana, a ukupno tog dana 34 osobe.

Pored Kalčakua, pomagač je bila i četvrta osoba, kako je saopštila policija, čiji je identitet poznat, a koja je uhapšena takođe. Pre toga policija je uhapsila trojicu Albanaca – Gazmenda Bajramija, Dževdeta Bajramija i Vlaznima Perđeđaja, sve iz Peći, koji su osumnjičeni kao saizvršioci u napadu.

U akciji 17. decembra otkriven je i štab terorista u Glođanu, u kome je pronađena veća količina oružja, municije i uniformi, kao i nekoliko automobila koje su naoružane albanske grupe otele od žitelja Đakovice, saopštila je policija.

U saopštenju se navodi i da sva lica, kao i ona za kojima se još traga, pripadaju terorističkoj grupi Ramuša Haradinaja. Nakon hapšenja policija je došla do saznanja da je Haradinaj, iz sela Glođana, bio organizator i naredbodavac, a protiv njega podneto je više krivičnih prijava zbog ranije učinjenih zločina nad civilima i policajcima, navela je policija.

Tzv. OVK je negirala svoju umešanost.

Nikola Šainović o hapšenjima

Tada potpredsednik Savezne vlade SRJ zadužen za KiM, Nikola Šainović, opisao je 2023. godine prvobitna saznanja i smer u kome je istraga krenula hapšenjem Albanaca:

„ Blokirali smo Peć i počeli pretragu. Naša prva reakcija je bila da je zločin u Pandi bila osveta OVK za zasedu dan ranije, prilikom pokušaja prodora granice preko Albanije, kada je zarobljeno devet, a poginulo 35 pripadnika OVK, što je bio njihov najveći pojedinačni gubitak te 1998. godine. Policija je, na osnovu procena i obaveštajnih podataka ko bi sve mogao da ima vezu sa OVK, počela pretrese kuća i, kada sam stigao, rečeno mi je da je već nekoliko ljudi privedeno, da je nađeno neko oružje, da ti ljudi nisu trenutno u nekoj formaciji OVK, ali da ih ispituju. ” — Nikola Šainović, u razgovoru za „BBC News na srpskom“

Dodaje Šainović i da je zaključak policije bio je da je za „Pandu" najverovatnije odgovorna grupa tzv. OVK, iz sela Lođa, nedaleko od Peći, sa kojom su srpske bezbednosne snage tokom 1998. već imale nekoliko sukoba, ističući da „nije bilo druge grupe OVK toliko moćne da izvede tako drzak napad i zločin".

Suđenje uhapšenima

U junu 1999. uhapšeni su prebačeni u zatvor u Leskovac.

Suđenje je održano u Okružnom sudu u Leskovcu. U presudi se navodi da su njih petorica, članova terorističke organizacije tzv. OVK, proglašeni krivim zbog krivičnog dela udruživanje radi neprijateljske delatnosti. U delima za koje se terete ubistvo u kafiću „Panda“ se ne pominje. Osuđeni su na kaznu zatvora od po godinu dana i novčani iznos na ime paušala po 5.000 dinara. Agron Kalčaku je iz zatvora, nakon odslužene kazne, izašao 15. decembra 1999. O tom iskustvu kaže:

„ Nikada pre rata nisam imao problema sa Srbima. Želeo bih da znam ko su ubice jer ja sam zbog toga bio optužen. Ne bih imao problem da sretnem porodice kojima su poginula deca i želeo bih da im izjavim saučešće. Jako mi je žao što se to dogodilo. ” — Agron Kolčaku, u razgovoru za „NIN“

Policija je privela oko 150 Albanaca, ali su svi oslobođeni zbog nedostatka dokaza, iako je u vreme hapšenja potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović rekao da je slučaj rešen. Šainović je pravdao tu izjavu tvrdeći da mu je „tako kazala policija“.

Uhapšeni govore o vremenu provedenom u zatvoru

Uhapšeni Agron Kolčaku, inače autolimar, mnogo godina kasnije, tvrdi da su ga policajci tukli, i naterali „da nešto potpiše“:

„ Tih dana nismo mnogo izlazili iz kuća, Albanci nisu izlazili u grad posle tri posle podne. Spavao sam, otac me je probudio i rekao da smo opkoljeni. Policiju sam zatekao na stepenicama, stavili su mi lisice i odveli u policijsku stanicu. Tukli su me strašno čim su me izveli iz kuće i posle tokom saslušanja. Ispitivali su me 48 sati. Nisam znao zašto su me hapsili sve dok mi nisu pustili snimak i pitali me: „Vidiš li šta si uradio deci?“ Na kraju su me naterali da potpišem nešto, nisam ni znao šta sam potpisao. ” — uhapšeni Agron Kolčaku, u razgovoru za „NIN“ nakon više godina od događaja

U pritvoru u Peći Agron je bio sve do završetka bombardovanja 11. juna 1999, a zatim je odveden u zatvor u Leskovac pa u Zaječar. Tek tada je podignuta optužnica da je, kako tvrdi, bio u selima Ratište i Prilep. On kaže da ga više za „Pandu“ nisu pitali, da nikada nije bio član tzv. OVK, niti je bio u tim selima, čak ni posle rata. Gazmend Bajrami, koji je, smatra Agron, bio mentalno bolestan, rekao je da su svi bili u tzv. OVK. Tokom suđenja je, pak, izjavio da je iskaz dao zbog straha od policije. Bivši načelnik pećkog SUP-a Boro Vlahović takođe tvrdi da je jedan od uhapšenih bio, kako kaže, duševno zaostao.

Brat Behara Bajrija, takođe uhapšenog, izjavio je da je Beharevo psihičko zdravlje sve lošije, a kao posledica traume koju je, kako tvrdi, doživeo u zatvoru. Kolčaku i Perđeđaj veruju danas da su srpske vlasti počinile zločin. Behareva majka tvrdi da su ga tukli, uz konstataciju da je pri poseti „videla da je bio crn i plav od batina“. Perđeđaj kaže da su ih zlostavljali i u zatvoru u Leskovcu.

Misiji OEBS pojedini Albanci su se žalili da su bili prebijani tokom akcije hapšenja.

Apel roditelja nastradalih

Roditelji ubijenih mladića uputili su apel nadležnim vlastima i međunarodnoj javnosti tražeći da se zločinci konačno pronađu i izvedu na optuženičku klupu u Srbiji ili pred Haškim tribunalom:

„ Žao nam je što se neke, nazovi humanitarne organizacije, zalažu za oslobađanje Albanaca iz srpskih zatvora, a zločin u „Pandi“ je svakako slučaj za Haški sud. ” — Momir Ristić, otac ubijenog Svetislava, prenosi Tanjug

Masakr i suđenje Miloševiću

Svedok optužbe, izvršni šef Misije OEBS na Kosovu i Metohiji, britanski general Karol Drevenkijevič, na suđenju Slobodanu Miloševiću je 15. aprila 2002. rekao da niko za zločin u kafiću „Panda“ nije preuzeo odgovornost, nakon čega ga je Milošević podsetio na izjavu datu tužiocu da je napad na kafić izvršila tzv. OVK.

Milošević je na suđenju 28. aprila 2005. ocenio da je ovaj zločin pokazao koliki je bio „stepen brutalnosti, bezdušnosti i divljaštva“ tzv. OVK, na kraju ispitivanja Zvonimira Gvozdenovića, oca ubijenog Vukote Gvozdenovića. Potkrepljujući tvrdnju da je tzv. OVK ubijala civile, Milošević je pustio televizijski prilog o masakru u „Pandi“.

Oskrnavljeni grobovi ubijenih

Iz Pećke patrijaršije u pratnji oklopnih vozila KFOR-a Srbi su pristigli na pećko groblje na kome počivaju ubijeni mladići 11. marta 2003. Na grobu ubijenom Svetislavu Ristiću nema imena, a ostalo je samo parče letve sa godinom smrti, svedočili su majka Jovanka i otac Ljubiša. Slavica i Lazar, roditelji ubijenog Ivana tvrde da su našli polomljen krst. Oborena je i polomljena ploča na grobu Dragana Trifovića, svedočili su roditelji Ljubica i Vojo.

Na Zadušnice, 27. februara 2006, otac ubijenog Vukote izjavio je: „Još ne verujem da ga nema.“ I tada su porodice svedočile oskrnavljenim grobovima, a na godišnjici 2008. Zvonimir Gvozdenović je izjavio da su dve porodice odlučile da prenesu posmrtne ostatke svoje dece van Kosova i Metohije, dok su porodice istakle da i dalje ne mogu da se pomire „sa činjenicom da ni posle deset godina ništa nije učinjeno da se otkriju počinioci terorističkog akta“.

Aleksandra Sibinović, sestra ubijenog Zorana Stanojevića, tvrdi da je groblje razrušeno, u smeću i životinjskim kostima, raskopano. „Srećom, naša grobnica nije, osim što nema ograde. Stojite na groblju, pokušavate da sebi date nekog oduška, a onda vas provociraju, dobacuju iz kuće preko puta“, kaže ona.

U decembru 2015. jedan od roditelja, Ljubomir Ristić, izjavio je da neće biti obeležavanja u znak sećanja na ubijene, jer je „njihove grobove teško naći, jer je groblje uništeno“.

Na godišnjici ubistva 2023. godine navedeno je da je pet tela preneto u centralnu Srbiju.

Srbija teretila Haradinaja za organizovanje masakra

Ministarstvo pravde Srbije predalo je glavnom tužiocu Karli del Ponte više od 40 hiljada stranica dokumenata o navodnim zločinima tzv. OVK, a teretili su Ramuša Haradinaja da je pod komandom njega i njegovog brata Dauta izvršen napad u kafiću „Panda“, prenela je „Politika“ u novembru 2004. godine. Policija je, i nakon masakra, Haradinaja označila kao organizatora i naredbodavca.

Haradinaj je 3. aprila 2008. oslobođen krivice, a 20. jula 2010. ponovo uhapšen i prebačen u Hag gde mu se sudilo za ratne zločine, nakon čega je opet oslobođen.

Srpski zvaničnici pozivali da se pitanje reši

Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju u avgustu 2006. istakao je da i dalje nisu otkriveni teroristi odgovorni za ubistva i ranjavanja u kafiću „Panda“.

U decembru 2008. zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju, Dejan Radenković, označio je poražavajućim da izvršitelji nisu otkriveni:

„ Poražavajuće i uvredljivo, ne samo za roditelje ubijene dece već i za državu Srbiju i međunarodne strukture prisutne na Kosmetu, zvuči činjenica da ne samo da nalogodavci i izvršitelji tog monstruoznog čina nisu otkriveni, već se od momenta povlačenja srpskih i jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, ništa nije ni pokušalo da uradi na pronalaženju i eventualnom kažnjavanju egzekutora. ” — Dejan Radenković, u izjavi Tanjugu na godišnjicu masakra

Radenković je dodao da očekuje da će EULEKS „dati doprinos da se pitanje reši“. Podsetio je da su spomenici ubijenih „porušeni“, a da Priština, kako tvrdi, ne dopušta da se groblje uredi, a spomenici renoviraju.

Na godišnjicu masakra, 2008. godine Oliver Ivanović je upozorio da „ne treba previše verovati“ da će EULEKS uspeti da rasvetli ovaj zločin, ali je istakao da je dužnost države „da na tu obavezu stalno podseća međunarodnu zajednicu“.

Kancelarija za KiM zatražila je od međunarodne zajednice da konačno počne da rasvetljava zločine počinjene nad srpskim narodom na KiM jer „zločin još nije dobio sudski epilog“.

Apel Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih sa KiM

Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih sa Kosova i Metohije zatražilo je 22. jula 2011. od nadležnih i međunarodnih institucija da se rasvetli sudbina njihovih bližnjih i procesuiraju počinioci zločina nad više od 3.000 nastradalih Srba i nealbanaca sa KiM. Milena Radević, majka ubijenog Ivana Radevića, poručila je da se znaju počinioci mnogih zločina nad Srbima na KiM, i da čekaju „pravdu i odgovore“. Milena je ostala i bez muža koji je kidnapovan u Peći 1999, a nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

Sumnja na srpske službe i medijski navodi

Reakcije porodica nastradalih na oživljavanje slučaja

Pre novih navoda, na godišnjicu masakra, 2013. godine, Ljubiša Ristić rekao je:

„ Tokom svih ovih godina naše zajedničke nemerljive nesreće i neprebola za našom decom, nema adrese na koju se nismo obraćali i tražili odgovor na pitanje: „Ko ih je pobio?“ Tražili smo da se započeta istraga u godini kada se zločin dogodio nastavi kasnije kada je međunarodna zajednica preuzela upravu. Tražili smo to i od naših vlasti u Beogradu; da učine sve da bilo kakav odgovor dobijemo. Svi su se oglušili. Niko nije izrazio ni najmanju spremnost da učini konkretan korak da se ubice pronađu i privedu pravdi. I ja to doživljavam kao da nam decu ponovo ubijaju. Jedina krivica naše ubijene dece bila je što pripadaju srpskom narodu. Međunarodna javnost se tada nije zgražavala nad ovim zločinom. Ali ni domaći dušebrižnici koji su brinuli o ljudskim pravima. Niko. Ni onda. Ni danas. Mi, roditelji, prepušteni smo sami sebi. Odbačeni i poniženi. Zamislite kako je roditelju kad mu ubiju dete, a nikog osumnjičenog. Nikog osuđenog. Kako je, možete li da pretpostavite da se s takvom surovom realnošću živi. Srpska policija na Kosovu i Metohiji do početka bombardovanja, vodila je istragu o ubistvu naše dece. Kada se povukla, sve je stalo. UNMIK nije ni imao nameru da je nastavi, a očigledno je da to nije želeo ni EULEKS. A, mi... Mi roditelji moramo da se borimo. Dok živimo da se barem ne zaborave naša nedužna deca. ” — Ljubiša Ristić, otac ubijenog Svetislava Ristića

Povodom izjave potpredsednika Vlade Vučića, Ljubiša je 2014. godine prokomentarisao da ga je „strah od istine“, ali da „istina mora da izađe na videlo“.

Nakon oživljavanja slučaja u medijima i kroz izjave Aleksandra Vučića, majka ubijenog Ivana Radevića, Milena, izjavila je da joj je sin ovim „ponovo ubijen“:

„ Na mog sina su tog 14. decembra 1998. pucali, a danas mi je teže nego tada. Danas je poginuo i ubijen je. Od mog života ostala je senka, a posle ovog mi život više ne vredi ama baš ništa. Verovala sam u svoju zemlju, u Srbiju, čiji su ratnici pravedni, a izgleda da je ona stvorila monstrume koji su bili u stanju da žrtvuju nevinu decu. Posejali su mržnju. Ne znam kako je moguće da Srbija izrodi takve monstrume. Kakvi su ti mozgovi. Tragali smo za istinom 14 godina i nailazili smo na zatvorena vrata. Kad imate više „istina“, onda znate da su to laži da bi se prikrio, a malo je da kažem, zločin. Sine, ne mogu više da pričam, ne mogu, jer ovaj bol koji osećam ne bih poželela nikom. ” — Milena Radević, majka ubijenog Ivana,, u izjavi za „Kurir“

Otac ubijenog Ivana, Lazar Obradović, istakao je da su „sve spekulacije u ovom trenutku“, ali da se „do istine mora doći“.

Sestra ubijenog Zorana Stanojevića, Aleksandra, osuđuje način na koji su mediji izveštavali o novim navodima u slučaju ubistva njenog brata i pet drugih mladića:

„ Boli me što se niko nije oglasio, Tužilaštvo ili bilo ko nadležan. Pa da kaže ako je tačno dajte da dignemo optužnice. I nikako ne bih volela da, kako god da se završi, to bude osuda za jednu naciju, Srbe ili Albance. Kod nas su na saučešće dolazili i Albanci. Naša komšinica Albanka je dolazila, ona je Zorana nosila po ulici kada je bio dete, njega su svi voleli. Možda sada postoji nada da će biti završeno, ali taj zločin je sam po sebi toliko mučan bez slike sa uviđaja. Zar da otvorim novine i vidim četiri krvava tela? Da li to jedne novine smeju da rade?! Mog Zorana nema na toj slici, ali mi je srce stalo jer prvi put kada sam videla tu fotografiju učinilo mi se kao da sam ga prepoznala. I daleko od toga da bi mene više bolelo da su mi brata ubili Srbi. Ubili su ga monstrumi koje god nacije bili, ja i oni nismo isti narod. Volela bih da znam istinu kakva god ona bila i da se njima da mir, a ja da počnem da tugujem kako moj brat to zaslužuje. ” — Aleksandra Sibinović, u razgovoru za „NIN“

Porodice ubijenih su na skupu Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM 14. maja 2015. godine, ispred Tužilaštva, poručile da traže istinu o ubijenoj deci, a u junu iste godine poručile isto u otvorenom pismu, obraćajući se vlastima.

Reakcije javnosti na nove navode

Predsednik Građanske inicijative SDP, Oliver Ivanović, naveo je još u decembru 2013. da je video predmet i da mu je objašnjeno „da nema dovoljno podataka koji bi pomogli u rasvetljavanju slučaja“. Kaže da je razumeo da je na dan zločina uhapšen Albanac, a zatim „vrlo brzo pušten, što je odudaralo od prakse tadašnjeg Resora državne bezbednosti“.

Predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić izjavila je da su oni išli u Peć, ali da nisu uspeli da istraže slučaj, da su i u albanskim i u srpskim krugovima vladali su strah i ćutanje. Peć su tada, kako tvrdi, kontrolisale policijska jedinica „Munja“ i JSO. Pozvala je vlast da saopšti „ko je prikrivao tragove i zašto“, i istakla da su joj predstavnici MUP-a govorili da „rasvetljavanje događaja nije dozvoljeno“, a ne da su sporni dokazi.

Ambasador SAD Majkl Kirbi rekao je da je u svemu „mnogo optužbi, a malo dokaza“.

MUP nema informacije o umešanosti službi

Nešto više od godinu dana nakon oživljavanja slučaja, 2015. godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je da se ipak ništa novo ne zna, odnosno da MUP nema nikakve informacije o umešanosti službi u ubistvo u „Pandi“.

Advokat optužio DB da stoji iza masakra

Advokat Duško Tomić, bivši član kontraobaveštajne službe savezne policije, optužio je Radomira Markovića, nekadašnjeg čelnika Resora DB-a, kao i JSO da stoje iza masakra. Tomić je tvrdio da ima belešku koju je sačinio 11. juna 2004. posle razgovora sa Cvijetinom Cvikom Milinkovićem koji je bio rukovodilac jednog odeljenja DB na KiM. U belešci se, kako tvrdi, navodi da mu je Milinković rekao da su ubistvo u „Pandi“ učinili pripadnici JSO po nalogu tadašnjeg šefa Radeta Markovića.

Nakon pripremnog ročišta u Prvom osnovnom sudu, zatvorenog za javnost, Marković je odustao od tužbe, a Tomić izjavio da su mu predočene nove činjenice koje su „bacile novu sliku na slučaj“, ali da „ima elemenata da se dalje istražuje“. Nije se opet oglašavao.

Tužilaštvo pokrenulo istragu

Tužilac Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) Miljko Radisavljević je izjavio da je 18. novembra 2015. Tužilaštvo dobilo spise predmeta u vezi sa zločinom u kafiću „Panda“, kao i da planira da objedini sva saznanja da bi se došlo do učinilaca.

U maju 2016. TOK je pokrenuo istragu. U septembru su porodice saslušane. U januaru 2017. predsednik Udruženja porodica ubijenih i otetih Srba na KiM saopštio je da će Tužilaštvo nakon saslušanja još svedoka odlučiti da li će podići optužnicu.

Otac ubijenog Ivana, Lazar Obradović, ocenio je da ne postoji želja da se nalogodavci otkriju, okrivio službe da znaju te podatke, i zatražio prijem kod predsednika Vučića:

„ Sve vlasti su se na isti način odnosile prema ubistvu naše dece. Očigledno je da se diriguje iz jednog centra i da ne postoji želja da se otkrije ko su nalogodavci, organizatori i izvršioci masakra. Razgovarali smo s više desetina državnih službenika, kako iz policije tako i iz drugih državnih organa, i nikada nam niko nije rekao da su zločin počinili Albanci, već, naprotiv, Srbi. Državne službe i Vučić znaju ko je naredio, organizovao i ubio decu u ‘Pandi’. Nedopustivo je da se istina skriva već više od 24 godine i da predsednik Srbije odbija razgovor s nama. U petak smo se ponovo obratili kabinetu predsednika i, ako nas u najskorije vreme na primi na razgovor i ako ne dobijemo čvrste garancije da će istraga biti okončana, moraćemo da radikalizujemo naš protest. ” — Lazar Obradović, otac ubijenog Ivana, za agenciju „Beta“

Nekadašnji tužilac u Tužilaštvu za ratne zločine u dva navrata je za medije izjavio da su došli do zaključka da zločin nisu počinili Albanci. Do danas nije završena istraga niti je optužnica podignuta, a saslušano je preko trideset svedoka.

Porodice traže saslušanje Aleksandra Vučića

Roditelji ubijenih su podneli 10. avgusta 2023. godine zahtev TOK-u da se u svojstvu svedoka sasluša predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Nakon četiri meseca se to nije desilo, a advokat porodica, Ivan Ninić, ocenio je da tužilac nema samostalnost u radu:

„ Postoje neki razlozi i faktori koji utiču na neaktivnost Tužilaštva i otežavaju istražne radnje u ovom predmetu. Tužilac je do sada bez problema saslušao 40 svedoka, ali još nije saslušao Aleksandra Vučića, koji je više puta javno rekao da ima saznanja o tome šta se stvarno desilo u ‘Pandi’. Čim se pojavio zahtev da sa sasluša Vučić, pojavio se problem. ” — advokat Ivan Ninić, u izjavi za agenciju „Beta“

Otac jednog od stradalih izjavio je da Tužilaštvo ne radi šta treba, a da se Vučić izjavama „poigrava bolom“ porodica. Vučić nije primio porodice žrtava, uprkos molbama, i sopstvenom obećanju da će ih primiti. Nisu ih primili svojevremeno ni Milošević ni Tadić. Jedino je to uradio Vojislav Koštunica, ali sastanak nije dao nikakav rezultat.

Postavljena spomen-ploča stradalima

Trojezična spomen ploča ispred kafića „Panda“ koja optužuje za masakr srpsku službu državne bezbednosti

Predstavnik privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurti je 14. decembra 2023, na godišnjicu masakra, zvanično otvorio spomen-ploču ubijenima, ispred kafića „Panda“ koji od masakra ne radi, a koji sada ima albanskog vlasnika. Na ploči je odgovornom za „streljanje“ označena Državna bezbednost Srbije, iako njihovu krivicu niko još uvek nije dokazao:

„ U jeku terora Srbije nad Albancima, u prostorijama ovog kafića, 14. decembra 1998, po naređenju Državne bezbednosti Srbije, streljano je šest srpskih mladića. ” — piše na ploči u Peći, ispred kafića „Panda“

Literatura

• Judah, Tim (2008). Kosovo: What Everyone Needs to Know? (na jeziku: engleski). Oxford University Press. str. 84. ISBN 978-0-19-974103-8. 

• Landis, Dan; Albert, Rosita D. (2012). Handbook of Ethnic Conflict: International Perspectives (na jeziku: engleski). Njujork: Springer Science & Business Media. str. 356. ISBN 978-1-4614-0447-7. 

• Aertsen, Ivo; Arsovska, Jana; Rohne, Holger-C; Valiñas, Marta; Vanspauwen, Kris (2012). Restoring Justice after Large-scale Violent Conflicts (na jeziku: engleski). Routledge. str. 83. ISBN 978-1-134-00623-6. 

• Bellamy, Alex J. (2002). Kosovo and International Society (na jeziku: engleski). London: Palgrave Macmillan London. str. 112. ISBN 978-0-333-99260-9.