Nićifor Ninković

Nićifor Ninković
Datum rođenja	1788.
Mesto rođenja	Dobrinci, Habzburška monarhija
Datum smrti	1850.
Mesto smrti	Požarevac, Kneževina Srbija

Nićifor Ninković je bio autor nezavršenih memoara objavljenih pod nazivom Žizniopisanija moja. Bio je pisar, učesnik Prvog srpskog ustanka, dugogodišnji lični berberin kneza Miloša Obrenovića, poznavalac više stranih jezika, lekar, pustolov i jedna od najneobičnijih pojava srpske književnosti 19. veka.

Život

Podaci o Ninkovićevom životu malo su poznati i teško proverljivi, a najvećim delom su sadržani upravo u njegovim memoarima.

Sam Ninković kaže da je rođen oko 1788. godine u Sremu, u selu Dobrincima. U svojoj devetnaestoj godini (1807) dolazi u Beograd, jer želi da bude od pomoći „rodu i otečestvu“ u ustanku pod vođstvom Karađorđevim. Budući pismen, dobija pisarsku službu kod pocerskog kneza Ilije Markovića. Dve godine kasnije postaje pisar kod starovlaškog kneza Jovana Raškovića. U tom periodu učestvuje u bici za Novu Varoš, a kraće vreme je i komandant jednog ustaničkog šanca na Javoru.

Godine 1809. prelazi kao pisar kod kneza Maksima Raškovića. Nakon godinu i po dana službe, Rašković odbija da mu da platu i Ninković, ušavši s njim u sukob, beži u Beograd. Tu ga od osude Sovjeta i pogubljenja, a zbog lažne optužbe kneza Raškovića da ga je poharao i pobegao, spašava intervencija Dositeja Obradovića.

U Beogradu kraće vreme odmenjuje, kao vojnik za platu od 30 groša mesečno, jednog trgovca, a potom se pridružuje ustanicima pod komandom Stefana Živkovića i u Kondinoj četi učestvuje u odbrani Deligrada.

Nakon toga, ponovo se vraća svom pisarskom poslu. Radi kao pisar kod niškog bimbaše Cvetka, a zatim kod resavskog vojvode Ćor-Ilije Zdravkovića, potom u smederevskom magistratu, ali je ubrzo smenjen, pa odlazi u tom svojstvu kod račanskog vojvode Kara-Marka. Zbog sukoba sa Kara-Markom i Jakovom Nenadovićem, 1811. godine napušta Srbiju.

Sledećih osam godina, baveći se različitim poslovima, Ninković provodi u tadašnjoj Turskoj i Vlaškoj, u Krajovi i Bukureštu, a 1812. dolazi u Carigrad. Tu je izučio berberski zanat i naučio turski, grčki i vlaški jezik. U Bukurešt se vraća 1816. i tu, u bolnici lečeći se od venerične bolesti, uči i doktorski „zanat“ ili „doktoriju“, kako sam Ninković kaže.

U Srbiju se vraća 1819. kao berberski majstor i u Beogradu otvara dućan. Tri godine kasnije ženi se Hristinom Forman, Srpkinjom iz Zemuna, sa kojom je imao tri kćeri.

Najdramatičniji i, po njegovu kasniju sudbinu, najpresudniji period života Ninković provodi u Kragujevcu kao Milošev lični berberin i doktor, od 1822. do 1827. godine. Tu upoznaje i vodeće ličnosti tadašnjeg kulturnog života Srbije, Dimitrija Davidovića i Vuka Stefanovića Karadžića. Zbog preke i nasilničke prirode Miloša Obrenovića, Ninković je u stalnom strahu za svoj i život svoje porodice. Uspeva da izdejstvuje otpust iz Miloševe službe i vraća se u Beograd, ali ga reputacija čoveka koga je „Gospodar“ otpustio iz svoje službe prati i onemogućava da otvori berbersku radnju i obezbedi osnovnu egzistenciju sebi i porodici.

Na Ninkovićevu molbu, knez Miloš ga 1828. godine postavlja za pisara u Brusnicu kod svog brata, Jovana Obrenovića. Zatim prelazi u Smederevo. Tu otvara berbersku radnju i kafanu, ali mu posao propada. Pored siromaštva prati ga i bolest, njegova i ženina. Porodicu šalje u Zemun kod ženine majke, a on dolazi kod Osman-paše Skopljaka u Adu Kale da radi kao tumač. Odlazi odatle i, baveći se berberskim zanatom, povremeno lečeći, boravi u Carigradu, Smirni (gde počinje da piše memoare), Pergamu, Balukćesaru i Adramitu. Za to vreme umiru mu žena i jedna ćerka, a druge dve bivaju usvojene.

Nakon abdikacije kneza Miloša Obrenovića (1839) vraća se u Srbiju. Poslednji podaci koje je ostavio o sebi govore da je pelcovao u Srbiji decu protiv velikih boginja, i potom se, star i bolestan, vratio u Beograd.

Postoji pretpostavka da je umro u Požarevcu pedestih godina devetnaestog veka.

Na Petlovom brdu u Beogradu postoji ulica koji nosi njegovo ime.

O rukopisu memoara

Rukopis memoara Nićifora Ninkovića pronađen je u ostavštini Sime Milutinovića Sarajlije. Narodnoj biblioteci u Beogradu ustupio ga je, 1947. godine, Milorad Milutinović.

Svoje kazivanje Ninković je zabeležio u pet svezaka većeg formata, a tekst pisan mastilom je na mnogim mestima izbledeo, pogotovo na rubovima.

Rukopis nema naslova. Na prvom listu stoji: Predislovije, a ispod toga: Premili i preljubezni rode moj Srbski. Tek na omotu treće sveske pisac je stavio naslov: Žizniopisanija moja (od 1807. do 1842. god.).

Rukopis je neuređen do te mere da je moguće pretpostaviti da je u pitanju koncept kome pisac nije stigao da da konačan oblik. Nije ga podelio na glave i poglavlja, nije izdvojio dijaloge, pisma i dokumenta kojima se služio. Novim stavom je započinjao jedino u onim slučajevima kada je bio prinuđen da, zbog svojih čestih seoba, za duže vreme odloži pisanje i to je činio redovno sa napomenom: „Dovde pisano u Smirni“ ili „Odavde što sledi pisano u...“. Ninković je veoma retko ispravljao tekst, tako da je njegova misao na pojedinim mestima nedorečena, ponegde nedostaje neka reč ili je zabeležena dva puta.

Najveću teškoću za savremenog čitaoca predstavlja nepregledno jezičko i pravopisno šarenilo Ninkovićevog teksta. Pisao je narodnim srpskim jezikom s dosta elemenata slavenosrpskog i velikim brojem tuđica. Etimološku osnovu pokušao je da podredi nekim svojim, nezvaničnim, pravilima koja je stvarao od slučaja do slučaja. Ipak, bio je upoznat sa izvesnim pravopisnim osnovama reforme Vuka Karadžića, pa se u ortografiji rukopisa mogu naći Nj, Lj, Ć, Đ, Dž i J. Ponekad beleži i slovo H, ali nesistematično.

Pored maternjeg, Ninković se, naročito u dijalozima, služio i mnogim evropskim jezicima: turskim, grčkim, nemačkim, rumunskim, slovačkim, mađarskim, ruskim i latinskim. Te jezike on je pisao ćirilicom (turski, rumunski, ruski, slovački), latinicom (mađarski, latinski), goticom (nemački) i novogrčkim pismom. U svoj rečnik uneo je izuzetno veliki broj turcizama i, uopšte, tuđih reči.

Sve ove osobine Ninkovićevog rukopisa dovele su do haotičnosti i delimične nečitljivosti. Međutim, savremeni izdavači su rukopis jezički, gramatički i pravopisno uskladili, pa su Ninkovićevi memoari prilagođeni današnjim čitaocima.

Rukopis je prvi put publikovao 1972. istoričar Toma Popović.

Spoljašnje veze

• Dragoceni memoari berberina kneza Miloša („Večernje novosti“, 7. oktobar 2012)
• Služio sam kneza Miloša („Večernje novosti“, feljton, jun 2013) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jul 2013)