Obrad Vučurović

obrad vučurović
Lični podaci
Datum rođenja	(1922-04-01)1. april 1922.
Mesto rođenja	Krivošije, Kraljevina SHS
Datum smrti	18. septembar 2013.(2013-09-18) (91 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija
Profesija	vojno lice
Delovanje
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija 1941 — 1987.
Čin	general-major
Odlikovanja	Orden jugoslovenske zvezde Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem

Obrad Vučurović (Krivošije, 1. april 1922 — Beograd, 18. septembar 2013) je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-major avijacije JNA i srpski raketni inženjer. Bio je vodeća ličnost u razvoju raketne tehnike u Vojnotehničkom institutu (VTI) u Beogradu za Jugoslovensku kopnenu vojsku.

Raketa „Vulkan” jedna od prvih raketa Obrada Vučurovića za protivvazduhoplovnu odbranu

Biografija

Rođen je 1. aprila 1922. godine u selu Zvečava plemena i oblasti Krivošije. Osnovnu školu završio je 1933, a gimnaziju 1941. godine. Njegovo dalje školovanje bilo je prekinuto okupacijom Kraljevine Jugoslavije. Zatim je 13. jula 1941. otišao u partizane. Rat je započeo kao običan borac, potom napredovao kao komandir voda, preko oficira Odeljenja za zaštitu naroda (OZN) u Komandi područja do pomoćnika načelnika Ozne za Herceg Novi. Ratni put je završio kao major Ozne, 15. maja 1945. godine.

Po oslobođenju Jugoslavije, ostao je u službi u organima bezbednosti, kao oficir Uprave državne bezbednosti (UDB), a potom prebačen u profesionalnu vojnu službu Jugoslovenske narodne armije (JNA). U međuvremenu je upisao studije mašinstva na Tehničkom fakultetu Univerziteta u Zagrebu, na kome je diplomirao 1953. godine, da bi kasnije doktorirao tehničke nauke. Između ostalog, studirao je i kod učenika Vernera fon Brauna, koji su predavali kao gostujući profesori u Zagrebu. Jedan od njegovih nastavnika postao je šef Vazduhoplovnog centra u Štutgartu. Pavle Savić, šef Jugoslovenskog programa nuklearnih istraživanja, preporučio je Obrada Vučurovića njegovim nadređenima za odlazak u Pariz na dva kursa. Tamo je studirao tehničke nauke iz oblasti vezanih za naoružanje i nuklearnu tehnologiju. U Parizu je stekao znanja o raketnim trendovima na zapadu i nekim od savremenih osnova raketne tehnologije.

Po povratku je služio kao oficir JNA u garnizonima Cetinje, Kotor, Zagreb i Beograd, dok nije dobio stalno mesto načelnika Raketnog odeljenja u Vojnotehničkom institutu (VTI) u Beogradu i postao direktor Sektora za zajednički razvoj kopnenih snaga u VTI (1981—1987). Bio je nosilac Partizanske spomenice 1941. i velikog broja visokih jugoslovenskih odlikovanja za svoja brojna naučna i vojna dostignuća, među kojima su — Orden jugoslovenske zvezde sa zlatnim vencem, Orden rada sa crvenom zastavom, Orden za vojne zasluge sa velikom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden narodne armije sa zlatnom zvezdom, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom, Orden narodne armije sa srebrnom zvezdom i Orden za vojne zasluge sa srebrnim mačevima. Po činu je stigao do ranga general-majora JNA, u koji je vanredno unapređen 22. decembra 1987. godine i u kojem je penzionisan 31. decembra 1987.

U Jugoslaviji razvoj vojne raketne tehnologije seže do dela Obrada Vučurovića. Početkom 1960-ih bio je uključen u razvoj jugoslovenske rakete zemlja-vazduh na tečni pogon pod nazivom R-25 Vulkan (eng. Volcano), koja je mogla da leti do 25 km. Vojska Jugoslavije je navodno kupila 6 komada japanske istraživačke rakete Kapa (raketa) zajedno sa lansirnom rampom i radarom koji je korišćen kao osnova istraživanja za domaće protivvazdušne rakete. U tajnosti japanska raketa služila je kao predmet proučavanja domaćeg vojnog razvoja. Po uzoru na Kapu (raketu), Obrad Vučurović je uspeo da napravi pojačivač Vulkana u vojnom pogonu Petrinja (Vogošća) u Sarajevu. Zajedno sa Vladimirom Ajvazom razvio je motor drugog stepena Vulkana na bazi tečne rakete u vazduhoplovnom preduzeću „SOKO” u Mostaru. Kupovinom Kape, Jugoslavija je dobila i novu osnovnu formulu za raketna goriva. Kasnije je fabrika SPS Vitez proizvodila gotove blokove bezdimnog čvrstog goriva od hemijskih sirovina dopremanih iz „ZORKE” (Šabac) i Vitkovića (Goražde), što je doprinelo daljem razvoju motora R-262.

Obrad Vučurović je imao prestižno mesto u hijerarhiji generala Jugoslovenske narodne armije zbog svog inženjerskog znanja o potpuno novim tehnologijama u raketnoj konstrukciji. Bio je odgovoran ne samo za razvoj sistema naoružanja, već i za serijsku proizvodnju vojno-industrijskog kompleksa. Zaslugom Obrada Vučurovića, neke od velikih fabrika naoružanja izgrađenih u Jugoslaviji dostigle su visoke tehnološke i kvalitetne standarde za vojne proizvode, koje neke fabrike više nisu mogle da održavaju nakon raspada zemlje.

Kao pionir razvoja jugoslovenskih raketa, njegova najveća dostignuća jesu razvoj rakete R-262 i jugoslovenskog višecevnog raketnog sistema M-87 Orkan.

Preminuo je 18. septembra 2013. godine u Beogradu. Ispraćen je na Novom groblju u Beogradu, a sahranjen u rodnom mestu.

Projektovanje raketa i raketnih sistema

R-25 Vulkan

R-25 Vulkan je bila raketa zemlja-vazduh čiji je razvoj započeo 1958. godine, a Obrad Vučurović bio je angažovan kao glavni inženjer.

M-63 Plamen

M-63 Plamen je razvijen 1963. godine kao višecevni raketni bacač kalibra 128 mm sa Obradom Vučurovićem kao rukovodiocem projekta i glavnim inženjerom razvoja.

M-77 Oganj

Razvoj samohodnog višecevnog raketnog bacača M-77 Oganj započeo je 1968. godine prof. Obrad Vučurević, koji je vodio razvoj i rukovodio konstrukcijom i proizvodnjom M-77 Oganj.

M-87 Orkan i M-96 Orkan II

M-87 Orkan je samohodni višecevni raketni bacač kalibra 262 mm. Razvoj je započet u okviru projekta KOL-15 1978. godine. Obrad Vučurović je za KOL-15 imao značajnu finansijsku podršku kako iz Jugoslavije, tako i iz Iraka. Razvijene su nove rakete, lanseri i vozila. Profesor je praktično sve komponente dizajnirao uz pomoć svojih inženjera prema njegovim planovima, ne obraćajući mnogo pažnje na troškove jer je cilj bio da se dobije najbolji višecevni raketni sistem u datom trenutku. Vozilo je takođe specijalno napravljeno u konfiguraciji 8x8 od strane FAP-a iz Priboja. U Zapadnoj Nemačkoj je kupljena nova oprema od kompanije „Lifild” za procese valjanja kao i cilindrične prese za formiranje komora raketnih motora u fabrici u Petrinji. SPS Vitez je uvezao novu opremu za ekstruziju 160 kg mev dvobaznog bezdimnog čvrstog goriva (NGR 375) za komoru raketnog motora. Ukupno je u Jugoslaviji preko 100 fabrika metalske, hemijske i automobilske industrije, telekomunikacija i elektronike u SR Sloveniji, SR Bosni i Hercegovini i SR Srbiji radilo na pojedinačnim komponentama sistema naoružanja KOL-15 i Orkan. Završna montaža na vozila obavljena je u fabrici „Bratstvo” u Novom Travniku, dok su kompletne rakete sa detonatorima i gorivom finalizovane u Petrinji–Unisu (Vogošća). Posebne nove legure bile su potrebne pri izboru legura čelika i aluminijuma da bi izdržale pritiske novog raketnog motora. Konkretno, cevi lansera morale su da zadovolje najviše zahteve. Za njih su čelici visokih performansi proizvedeni u čeličani „Ravna” u Sloveniji, a gotove cevi su dalje prerađivane u Petrinji–Unis BiH. Tokom početnih testiranja razvijeno je nekoliko verzija i ispaljeno je više od 500 projektila. Pored vojnih poligona Prevlaka i Luštica, bio je korišćen i poligon Krivolak u tadašnjoj SR Makedoniji, gde su testirani i sistemi naoružanja. Poslednji testovi za izvoznog kupca obavljeni su u Iraku. Problem sa testovima bila je upotreba kasetne municije u raketama. Nije ih bilo moguće koristiti na Prevlaci i Luštici preko Jadranskog mora da bi se videlo njihovo raspoređivanje eksplozije, jer je bilo potrebno čvrsto tle. U Krivolaku je trebalo prethodno evakuisati nekoliko sela i svu stoku, pošto je podmunicija koja se često testirala pokrivala veću površinu od planiranog područja. Orkan M-87 je javno predstavljen 18. decembra 1987. Nakon isporuke u Irak 1990. godine u 0. seriji, proizvodnja je prekinuta 1991. godine. Pored Iraka, Turska je koristila Orkan M-87 kao osnovu za svoj artiljerijski raketni sistem TOROS nakon ilegalno pribavljenih lansera i nacrta od muslimana u Bosni tokom rata. Krajem 1990-ih godina razvijena je modifikacija M-96 Orkan II na bazi vozila ZIL-135 koja se koristila kao deo 9K52 Luna-M.

RS-120

U okviru projekta KOL15 1989. godine započeo je razvoj vojnog MRL RS-120 Uragan (eng. Hurricane) prečnika 380 mm takođe poznatog u poslednjoj fazi razvoja kao VERA (Velika raketa, eng. Large rocket) prečnika 400 mm sa 4 cevi i dometom od 120 km. Tokom projekta testiran je osnovni motor rakete dometa 120 km i uključene su mnoge domaće fabrike. Dok u Jugoslaviji proizvodnja kompletnog lansera nije počela, Irak je proizvodio rakete na bazi te tehnologije poznate kao Ababil-100 kasnije preimenovane sa novim gorivom u Al-Fat'h i montirane kao jednošinska lansirna platforma na kamion 8x8, dok Orkan M-87 bio poznat kao Ababil-50 u Iraku. Današnja tehnologija dobijena kroz projekat VERA je osnova za novi napredni raketni sistem za višestruko lansiranje veoma dugog dometa, kalibra 400 mm, dometa 200 km, četvorostruki, sa raketama i sa sistemom za korekciju putanje zasnovanim na INS-u i fragmentovanom bojevom glavom koja sadrži volframove kuglice koja je u razvoju. Bilo je planirano da se započne sa razvojem rakete dometa 350 km sa „Energoinvestom” iz Sarajeva kao glavnim investitorom, ali zbog rata u Jugoslaviji projekat nikada nije završen.

Drugi razvojni projekti

Pored navedenih raketnih sistema („Vulkan”, „Plamen”, „Oganj”, „Orkan”, „VERA”), profesor Obrad Vučurović je imao i niz drugih projektnih i naučnih radova i zadataka na kojima je radio. Neki od njih su rakete i projektili: „Svitac”, VBR-1, VBR-2, BR-10, PB-10, PB-20 i „Vulkan”.

Kako je autor radio na vojnim projektima, većina od njegovih 85 stručnih i naučnih radova je objavljena interno. Neki od tih radova su:

• „Problem napusne krtosti kod pancirnih čelika”;
• „Razvoj i konstrukcija sferne Vjejove bombe”;
• „Proračun i konstrukcija Fel-aparata”;
• „Razvoj i konstrukcija uređaja za merenje trzaja”;
• „Razvoj i konstrukcija uređaja za dinamičko balansiranje projektila”;
• „Projekat rakete i višecevnih lansera za domete od 10 km („Plamen”), 20 km („Oganj”) i 50 km („Orkan”)" (uključujući i dokumentaciju za serijsku proizvodnju)”;
• „Predprojekat rakete vazduh-zemlja 128 mm”;
• „Konstrukcija rakete 57mm vazduh-vazduh i vazduh-zemlja”;
• „Predprojekat rakete i višecevnog lansera 120 km”;
• „Studija vođenog raketnog sistema zemlja-zemlja”;
• „Projekat lakog lansera PB-10 i prenosnog lansera PB-20”;
• „Predprojekat brodskog lansera VBR-10”;
• „Predprojekat protivavionske vođene rakete „Vulkan””;
• „Analiza raketne ili klasične artiljerije”;
• „Analiza precizno vođenih projektila”;
• „Analiza procesa razvoja sredstava ratne tehnike”;
• „Analiza stanja i perspektive protivoklopnih nevođenih raketa i klasične artiljerije”;
• „Tačnost merenja vetra i temperature metodom granata”;
• „Istraživanje vanzemaljskog prostora sondažnim raketama”;
• „Istraživanje i razvoj naoružanja i opreme za kopnenu vojsku”;
• „Planiranje i programiranje naučno-istraživačkog rada u oblasti naoružanja i opreme u JNA”;
• „Vojno-tehničke nauke u sistemu vojnih nauka”,
• ”Raketna tehnika — izdanje Ministarstva odbrane (knjiga)”.