Operacija Suncokret
| Unternehmen Sonnenblume/Operacija Suncokret | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Rata u pustinji (1940—1943) na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu | |||||||||
 Zapadna pustinja 1940. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Ujedinjeno Kraljevstvo Australija Kanada Novi Zeland Južna Afrika |
 Nemačka Italija | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Arčibald Vejvel Filip Neme (RZ) |
Ervin Romel Italo Gariboldi | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
1 divizija 3 brigade 1 oklopna brigada (nepotpuna) |
delovi 2 nemačke divizije delovi 5 italijanskih divizija | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
|
1.760 zarobljeno oko 100% tenkova izgubljeno | 103–107 tenkova (neki oštećeni i popravljeni) | ||||||||
Operacija Suncokret (Unternehmen Sonnenblume) je naziv za upućivanje nemačkih trupa u severnu Afriku 1941, tokom Drugog svetskog rata. Nemačke trupe su ojačale preostale italijanske snage u Libiji, nakon što je italijanska 10. armija uništena britanskim napadima u operaciji Kompas (9. decembar 1940 - 9. februar 1941). Prvi jedinice su krenule iz Napulja za Afriku i stigle 11. februara. Dana 14. februara, prve jedinice 21. oklopne divizije, Izviđački bataljon 3 i Odred lovaca tenkova 39 stigli su u Tripoli u Libiji i odmah su poslati na liniju fronta u Sirte.
General Ervin Romel je preuzeo komandu novog Nemačkog afričkog korpusa; izraz "Afrički korpus" postao je generički naslov za nemačke snage u severnoj Africi, u engleskom govornom području). Romel je 12. februara stigao u Libiju, sa naređenjima za odbranu Tripolija i Tripolitanije, iako koristeći agresivnu taktiku. General Italo Gariboldi je 25. marta zamenio maršala Italije Rodolfa Gracijanija kao generalni guverner Libije i general Mario Roata, glavni komandant Kraljevske italijanske armije (Regio Esercito), naredio je Gracijaniju da stavi italijanske motorizovane jedinice u Libiji pod nemačku komandu. Prve nemačke trupe stigle su 15. februara u Sirte i napredovale su u Nofiliju 18. februara. 24. februara nemačka izvidnica napala je iz zasede britansku patrolu kod El Agajle, 24. marta, snage Osovine su zauzele El Agajlu i 31. marta su napale Bregu. Nekompletna britanska 3. oklopna brigada nije uspela da izvrši kontranapad i započela je povlačenje prema Bengaziju sledećeg dana.
Kada se 3. oklopna brigada pokrenula, njeni istrošeni i nedovoljno održavani tenkovi počeli su da otkazuju kako se i predviđalo, a brigada nije uspela da spreči pokrete snaga Osovine u pustinji južno od džepa u Kirenajci, što je australijsku pešadiju iz Bengazija ostavilo bez mogućnosti da se povuče duž obalskog druma "Via Balbia". Romel je podelio svoje snage u male kolone kako bi gonio britansko povlačenje koliko god su to dozvoljavale ograničene zalihe goriva i vode. Vojnici Osovine su uspeli da okruže i zarobe značajnu silu kod Mehilija, što je dovelo do toga da se britansko povlačenje nastavi do Tobruka, a potom i na libijsko-egipatsku granicu. Snage Osovine nisu uspele da zauzmu Tobruk, pre nego što su branioci imali vremena da organizuju odbranu, a Romel je potom razdelio snage osovine između Tobruka i granice.
Suncokret je uspeo jer su sposobnost Nemaca da preduzmu ofanzivu potcenili general Arčibald Vejvel, vrhovni komandant Bliskog istoka, britanski Glavni štab i Vinston Čerčil. Sposobnost i hrabrost Romela preokrenuli su situaciju, uprkos obimnim obaveštajnim podacima Ultra i MI14 (Britanska obaveštajna služba). Godine 1949. Vejvel je napisao da je u Kirenaici uzeo neopravdani rizik, formirajući očekivanja o snagama Osovine zasnovana na borbi protiv italijanske vojske, "Sigurno nisam planirao za Romela nakon mog iskustva sa Italijanima. Trebalo je da budem pametniji... "Mnoge iskusne britanske jedinice prebačene su u Grčku, a druge jedinice su poslate u Egipat na obnovu. Neki od komandanata koje je Vejvel postavio u Komandi Kirenajke (CIRCOM) pokazali su se nesposobnim, i on takođe nije ozbiljno proučio teren između Bengazija i El Agajle, oslanjajući se na mape koje su se pokazale netačne, kada je kasnije stigao da vidi lično.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Italijanska invazija Egipta[uredi | uredi izvor]
Operazione E bila je italijanska invazija na Egipat, da se oduzme Suecki kanal protiv Britanaca, Komonvelta i Slobodnih francuskih snaga, koja je započela zapadno-pustinjsku kampanju (1940—1943). Nakon brojnih odlaganja, cilj ofanzive sveden je na napredovanje 10. armije (maršal Rodolfo Gracijani) u Egipat, do Sidi Baranija, i napad na sve britanske snage u toj oblasti. Italijanska 10. armija je napredovala oko 105 km u Egipat, ali je ostvarila kontakt samo sa britanskom zaštitnicom iz 7. oklopne divizije i nije napala glavne snage oko Mersa Matruha. Dana 16. septembra, 10. armija se zaustavila i zauzela odbrambene položaje oko luke Sidi Barani, sa namerom da izgradi utvrđene kampove, čekajući inženjeriju da produži obalski drum (Via Balbia). Gracijani je nameravao da iskoristi drum za akumuliranje zaliha za napredovanje ka Mersa Matruhu, oko 130 km daleko na istok, gdje su se nalazili ostatak 7. oklopne divizije i 4. indijska divizija.[1]
Operacija Kompas[uredi | uredi izvor]
Britanski Odred Zapadne pustinje (Western Desert Force, VDF, general-potpukovnik Ser Ričard O'Konor) napao je 10. armiju u zapadnom Egiptu i Kirenajku, istočnu pokrajinu Libije od decembra 1940. do februara 1941. godine. VDF sa oko 30.000 ljudi napreduje iz Mersa Matruha u Egiptu, u petodnevnom napadu na položaje 10. armije, koja je imala oko 150.000 ljudi na utvrđenim položajima oko Sidi Baranija i dalje zapadno, preko granice u Kirenajku. Deseta armija je bila brzo poražena, Sidi Barani i Sollum su povraćeni, a Britanci su nastavili operaciju, napadajući preko Kirenajke kako bi zauzeli Bardiju, Tobruk i Dernu. Britanci su zatim pratili 10. armiju duž obalskog druma oko Džebel Akdara (Zelena planina) prema zapadnoj provinciji Tripolitaniji. Odred Kombe, improvizovana leteća kolona je poslata kroz pustinju južno od Džebela i presrela je poslednje organizovane jedinice 10. armije u bici kod Beda Foma, i VDF potom je progonio ostatke 10. armije do El Agajle u zalivu Sirte . Britanci su priveli 138.000 italijanskih i libijskih zarobljenika, stotine tenkova, preko 1.000 topova i aviona, izgubivši 1.900 ljudi ubijenih i ranjenih.
Britanci nisu bili u mogućnosti da nastave sa operacijom Kompas dalje od El Agajle, zbog teškoća u snabdevanju VDF-a na tako velikoj udaljenosti i zbog toga što su vozila borbenih jedinica bila u odmakloj fazi mehaničkih kvarova. U februaru 1941. britanski ratni kabinet odlučio je da drži Kirenajku sa minimumom snaga i pošalje ostatak u Grčku. Najiskusnije, najbolje obučene i opremljene jedinice VDF-a preusmerene su u Grčku kampanju u operaciji Lustre u martu i aprilu 1941. godine. U Kirenajki, 6. australijska divizija je bila kompletna, ali su vozila 7. oklopne divizije bila istrošena . 2. novozelandska divizija raspolagala je sa dve brigade, a 6. pešadijska divizija u Egiptu nije imala artiljeriju i obučavala se za operacije na Jonskim ostrvima. 7. australijska divizija (general-major Džon Lavarak) i 9. australijska divizija su bile slabo opremljene i još uvek na obuci, Poljska brigadna grupa nije imala opremu, a dva oklopna puka su odvojena od 2. oklopne divizije za 7. oklopnu diviziju i takođe su bili istrošeni u kasnijim fazama Operacije Kompas. Ostatak divizije je imao dva puka tenkova za krstarenje (brzih tenkova) čiji su tenkovi imali istrošene gusenice i dva puka lakih tenkova; komandant divizije je iznenada umro i zamenjen je general-majorom Majkom Gambijer-Perijem.
Opsada Jagbuba[uredi | uredi izvor]
Opsada Gjarabuba (sada Jagbub) desila se nakon poraza 10. armije. Utvrđena italijanska pozicija u oazi Al Jagbuba bila je opkoljena delovima 6. australijske divizije. 6. australijski konjički puk započeo je opsadu u decembru 1940. godine i izolovao oazu, ostavljajući italijansku posadu zavisnom od italijanskog vazduhoplovstva u pogledu snabdevanja. Vazdušni saobraćaj se pokazao nedovoljnim, i glad je naterala mnoge lokalne trupe da dezertiraju. Nakon što ga je ojačao 2/9. australijski bataljon i baterija 4. kraljevske konjičke artiljerije, Australijanci su napali 17. marta 1941. i prisilili italijanski garnizon da se preda 21. marta.[2][3]
Zemljište[uredi | uredi izvor]
Rat se vodio uglavnom u oblasti poznatoj kao Zapadna Pustinja, koja je oko 240 mi (390 km) široka, od Mersa Matruha u Egiptu do Gazale na libijskoj obali, duž jedinog čvrstog druma (ital.Via Balbia). Erg (More Peska), 150 mi (240 km) prema unutrašnjosti, označava južnu granicu pustinje na najširim tačkama kod Jagbuba i Sive. U Britanskom rečniku, pojam "Zapadna pustinja" označavao je deo Egipta zapadno od Nila, ali je počeo da označava celo područje ratišta, uključujući istočnu Kirenajku u Libiji. Od obale prema unutrašnjosti leži izdignuta, ravna površina kamenite pustinje na oko 150 m nadmorske visine, koja se proteže na jug 200–300 km od obale do ivice Peščanog Mora.[4] Taj kraj obiluje škorpijama, zmijama otrovnicama i muvama, a naseljen je malim brojem nomada, Beduina.[5]
Beduinske staze povezivale su bunare i prohodnije zemljište; upravljalo se po Suncu, zvezdama, kompasu i "pustinjskom čulu", veštini opažanja okoline stečenoj iskustvom. Kada su italijanske trupe prodrle u Egipat u septembru 1940, odred Maleti se izgubio nakon odlaska iz Sidi Omara, nestao je i morao je da bude pronađen avionom. U proleće i leto, dani su vreli, a noći vrlo hladne. [6] Siroko, vreli pustinjski vetar, nosi oblake sitnog peska, koji smanjuje vidljivost na nekoliko metara i ulazi u oči, pluća, mašine, hranu i opremu; motornim vozilima i avionima potrebni su specijalni filteri za ulje, a golo zemljište znači da zalihe za vojne operacije moraju da se uvoze.[7] Nemački motori bili su skloni pregrevanju i vek tenkovskog motora spao je sa 1.400-1.600 milja na 300-900 milja, što je još pogoršano nedostatkom rezervnih delova za nemačke i italijanske motore.[8]
Snabdevanje[uredi | uredi izvor]
Normalan put italijanskog snabdevanja za Libiju išao je oko 600 mi (970 km) zapadno oko Sicilije, a zatim uz obalu Tunisa do luke Tripoli, da bi se izbegli britanski brodovi, avioni i podmornice sa Malte. Trećina italijanske trgovačke mornarice bila je zarobljena nakon što je Italija objavila rat, a skretanje je produžilo put na 970 km. Na kopnu, zalihe su se morale prenositi na ogromne udaljenosti putem, ili u malim tovarima duž obale.[9]
Posle poraza Italije u operaciji Kompas, Tripoli je bio poslednja preostala osovinska luka, sa maksimalnim kapacitetom istovara od četiri broda za prevoz trupa ili pet teretnih brodova odjednom, dovoljno za isporuku oko 45.000 tona robe mesečno. Udaljenost od Tripolija do Bengazija bila je 652 km duž obalskog druma, što je bila polovina puta do Aleksandrije.[10]
Put se mogao poplaviti, bio je izložen napadima Pustinjske avijacije (Desert Air Force, DAF), a korišćenje pustinjskih staza povećavalo je habanje vozila. Nemačkoj motorizovanoj diviziji je bilo potrebno 350 tona dnevno i prevoz zaliha 480 km zahtevao je 1.170 kamiona od 2 tone.[10][a] Sa sedam divizija osovine, vazduhoplovnim i pomorskim jedinicama, bilo je potrebno 70.000 tona mesečno. Od februara do maja 1941. iz Italije je isporučen višak od 45.000 tona. Britanski napadi sa Malte imali su određeni uticaj, ali u maju, najgorem mesecu za gubitke u transportu, stiglo je 91% zaliha. Nedostatak transporta u Libiji ostavio je nemačke zalihe u Tripoliju, dok su Italijani imali samo 7.000 kamiona za isporuke na 225.000 ljudi. Rekordna količina zaliha stigla je u junu, ali na frontu se nestašica pogoršala.[11][b]
Uvod[uredi | uredi izvor]
Nemačka intervencija[uredi | uredi izvor]
Nemački angažman u zapadnom Mediteranu počeo je sa dolaskom u Italiju tokom juna 1940. godine, generala nemačke avijacije Maksimilijana fon Pola, pri komandi italijanske avijacije, oficira za vezu koji se bavio pitanjima obaveštajnih poslova. Nemačke vazduhoplovne jedinice stigle su u Italiju u oktobru, da prenose italijanske trupe u Albaniju, a potom 15. novembra, 2. zračna flota (Luftflotte 2 - generalfeldmaršal Albert Keselring) prebačena je iz Nemačke, a 10. vazduhoplovni korpus (Fliegerkorps X - general avijacije Hans Gajsler) preselio se iz Norveške na Siciliju. Do januara 1941. godine, 10. vazduhoplovni korpus je imao 120 dalekometnih bombardera, 150 bombardera, 40 dvomotornih lovaca i 20 izviđačkih aviona. Vazduhoplovni korpus je preuzeo operacije Luftvafe u južnoj Italiji, Siciliji, deo Sardinije, a potom je preuzeo u severnoj Africi, sa naređenjima da obezbedi morski put iz Italije do severne Afrike neutralisanjem Malte. Napade na britanskim putevima snabdevanja u Egiptu i podršku snaga Osovine u severnoj Africi trebalo je da vrši Vazduhoplovna komanda Afrika (general Stefan Frolih). Prvi napadi vazduhoplovnog korpusa su poleteli 7. januara, protiv jednog britanskog konvoja i pratilaca sa alžirske obale.[12]
Dana 24. oktobra 1940. godine, nakon istrage o mogućnostima vojnih operacija u severnoj Africi, general Vilhelm Riter fon Toma prijavio je Adolfu Hitleru, da su poteškoće u snabdevanju diktirale šta se može postići, s obzirom na severnoafričku klimu, teren i britansku kontrolu Mediterana . Minimalna potrebna sila za zauzimanje Egipta bile su četiri divizije, što je takođe bila maksimalna sila koja se mogla snabdevati iz Italije, ali je Hitler odbio razmišljati o slanju više oklopnih divizija. 12. novembra je Hitler naredio u Direktivi 18 da jedna oklopna divizija bude spremna za preseljenje u severnu Afriku, pa čak i to je otkazano nakon italijanskog napredovanja u Egipat u operaciji E. Nakon što je shvatio veličinu italijanskog poraza tokom operacije Kompas, Hitler je izdao Direktivu 22, 11. januara 1941. godine, kojom se naređuje otpremanje jednog zaprečnog odreda, operacija Suncokret (Unternehmen Sonnenblume). 3. februara, Hitler se složio da pošalje još jednu oklopnu diviziju da se pridruži 5. lakoj diviziji Afrika (general-major Johan fon Ravenštajn); prve nemačke trupe su 14. februara stigle u Libiju, a prvi tenkovi 20. februara. Oklopni korpus od dve divizije, preporučili su general Hans fon Funk nakon posete Libiji u januaru i general Eno fon Rintelen, viši vojni ataše u Rimu, ali je Hitler pristao samo da pošalje još jedan oklopni puk; drugi elementi 15. oklopne divizije (pukovnik Maksimilijan fon Herf) počeli su da stižu krajem aprila.[13]
Nemački afrički korpus[uredi | uredi izvor]
Dana 19. februara, nemački afrički korpus (Deutsches Afrikakorps-DAK), formiran je kao zaprečni odred (Sperrverband) da brani Tripolitaniju.[14][15][v] Nakon bitke za Francusku (10. jun 1940.), Vermaht je počeo povećavati količinu oklopa na tenkovima, postavivši dodatne oklopne ploče na tenkove i većina onih u 5. i 8. oklopnom puku su bili modifikovani. Tenkovi su takođe prilagođeni za uslove pustinje, sa boljim hlađenjem motora postignutim povećanjem brzine ventilatora radijatora i rezanjem rupa u poklopcima motora. [16] 5. oklopni puk lake divizije "Afrika" stigao je u severnu Afriku na dva konvoja 8-10. marta 1941.[17]
Puk je imao 155 tenkova, tri laka komandna vozila i četiri komandna tenka.[18][g] Još 25 Pancer I tip A za pojačanje puka stiglo je u Tripoli 10. maja.[18] Tenkovi u 5. oklopnom puku su i dalje bili obojeni tamno sivim i nosili oznaku 3. oklopne divizije obrnutog "ipsilon" sa dva udara. [20] Dana 18. januara, 8. oklopni puk sa 146 tenkova, deo 10. oklopne divizije prebačen je u novu 15. oklopnu diviziju, koja je stvorena iz 33. pešadijske divizije. 8. oklopni puk je isporučen u Libiju u tri konvoja od 25. aprila do 6. maja 1941. godine i do 28. maja završio okupljanje u severnoj Africi.[21]
Komanda Osovine[uredi | uredi izvor]
Nakon što je general Đuzepe Telera ubijen 7. februara u bici kod Beda Foma, general Italo Gariboldi preuzeo je komandu ostatka 10. armije, a 25. marta, zamenio je Gracijanija kao generalnog guvernera Libije. General-major Ervin Romel je unapređen u general-potpukovnika, postavljen za komandanta DAK i stigao je u Libiju 12. februara. Romelu je u januaru naredio vrhovni komandant nemačke vojske, Generalfeldmaršal Valter fon Brauhič, da brani Tripoli i Tripolitaniju, iako koristeći agresivnu taktiku. Glavni komandant italijanske vojske, general Mario Roata, naredio je Gariboldiju da sve italijanske motorizovane jedinice stavlja pod nemačku komandu, a Romel je poslao napred 20. korpus sa 27. pešadijskom divizijom Breša, 17. pešadijskom divizijom Pavia i poslednjih 60 tenkova 132. oklopne divizije Ariete . Nemačka visoka komanda nije imala nameru da dobije potpunu pobedu u Africi i prilikom posete Berlinu, čak i nakon ograničenog napredovanja od Tripolija, 430 km duž zaliva Sirte do grada Sirte, a zatim još 148 km 19. marta do Nofilija, Romelu je rečeno da ne očekuje pojačanje.[22]
Komanda Kirenajke[uredi | uredi izvor]
Australijska 9. divizija i 2. oklopna divizija (minus brigadna grupa poslata u Grčku) ostavljene su u garnizonu Kirenajka kao Komanda Kirenajke (general-potpukovnik Henri Mejtland Vilson), uprkos nedovoljnosti te vojske ako su Nemci poslali trupe u Libiju. Komandu u Egiptu preuzeo je general-potpukovnik Ričard O'Konor, a štab 13. korpusa zamenio je štab 1. australijskog korpusa (general-potpukovnik Tomas Belami). General Arčibald Vejvel, glavni zapovednik Bliskog istoka i glavnog štaba u Egiptu, verovao je da Nemci ne bi mogli biti spremni do maja, do kada će biti obnovljeni tenkovi 2. oklopne divizije i još dve divizije i pomoćne jedinice, posebno artiljerija, biće spremne, zajedno sa 9. australijskom divizijom. 2. oklopna divizija je imala jedan izviđački puk; 3. oklopna brigada je imala jedan nepotpun puk lakih tenkova i jedan opremljen za zarobljenim Fijat M 13/40. Krstareći (brzi tenkovi) puk je stigao krajem marta, nakon što su mnogi propali na putu, što je dovelo snagu divizije na jednu nepotpunu oklopnu brigadu.[23][d] Dve brigade 9. australijske divizije zamenjene su sa dve iz 7. australijske divizije, koja je bila manje obučena i nije imala opremu i transport.[24]
Pokušaji Britanca da ponovo otvore Bengazi bili su frustrirani zbog nedostatka transporta, lošeg vremena i, od početka februara, bombardovanja Luftvafe i miniranja luke. Napadi su doveli do toga da Britanci napuste pokušaj da koriste luku Bengazi za primanje zaliha i evakuaciju italijanskih zaliha i opreme zarobljenih tokom Operacije Kompas. Nedostatak transporta onemogućavao je snabdevanje garnizona zapadno od El Agajla, što je bio najpovoljniji položaj za odbrambenu liniju, i ograničio 2. oklopnu diviziju na kretanje između magacina za snabdevanje, dodatno smanjujući njenu ograničenu mobilnost. U februaru je general-potpukovnik Filip Nim preuzeo CIRCOM i predvideo je da će se mnogi od tenkova pokvariti čim se pokrenu. (Nim je takođe otkrio da se morao osloniti na lokalni telefonski sistem koji je imao italijanske operatere.)[25] Nim je tražio pravu oklopnu diviziju, dve pešadijske divizije i adekvatnu vazdušnu podršku za držanje područja. Vejvel je odgovorio da ima malo šta da pošalje, a ništa pre aprila. Početkom marta, 9. australijska divizija je počela da smenjuje 6. australijsku diviziju u Mersa Brega za Operaciju Lustre, što je pokazalo teškoće taktičkih poteza sa nedovoljnim transportom. 20. marta Australijanci su povučeni severno od Bengazija u Tokru, u blizini Ar Rajma zbog lakšeg snabdevanja i 2. oklopna divizija je zauzela njihovo mesto.[26]
Nije bilo lako branjivih položaja između El Agajla i Bengazija, sa otvorenim terenom dobrim za tenkove. Nimu je naređeno da što je moguće više štedi jedinice tenkova, da nanosi gubitke silama Osovine ako napadnu, da se povlači uz zadržavanje do Bengazija ako bude pritisnut, i da napusti luku ako je potrebno. Nije bilo mogućnosti za pojačanje pre maja, tako da je trebalo držati uzvišice i greben na severu blizu Er Regime i Barce u Džebel Akdaru. 2. oklopna divizija bi se preselila južno od Džebela do Antelata i delovala bi protiv bokova i pozadine sile Osovine, kada bi krenuli duž obalskog druma ili prešli kroz pustinju prema Mehiliju i Tobruku. Tankovi bi trebalo da koriste skladišta u Msusu, Martubi, Mehili, Timimi, El Magrunu i Bengaziju kao zamenu za snabdevanje kamionima. 3. indijska motorna brigada (brigadni general Vaughan) stigla je u Martubu krajem marta, sa svim svojim prevozom, ali bez tenkova, artiljerije, protivtenkovskih topova i samo polovinom svojih radio kompleta, da bi bili spremni da krenu ka Derni, Barci ili Mehili ako Osovina napadne.[27]
Bitka[uredi | uredi izvor]
24. marta – 2. aprila[uredi | uredi izvor]
Dana 24. marta, Romel je napredovao sa novim Afrika Korpusom prema pozicijama britanske 3. oklopne brigade, jugoistočno od Mersa Brega, gde je 2. grupa podrške držala 13 km fronta; Australijanci su bili 240 km prema severu, osim brigade koja je ostala u Tobruku, sa malo opreme i bez kontakta sa 2. oklopnom divizijom. Britanska izviđačka avijacija otkrila je nemačke trupe zapadno od El Agajla 25. februara i do 5. marta, očekivalo se da će nemački komandant konsolidovati odbranu Tripolitanije, pokušati da ponovo zauzme Kirenajku i zatim napadne Egipat. Od Nemaca se očekivalo da koriste Sirte i Nofiliju kao baze, ali pre aprila; Romel je identifikovan 8. marta, ali je lokalna obaveštenja bilo teško naći. Ograničenja kilometraže neophodne za održavanje malog broja trupa i vozila blizu fronta i opasnost od brzih nemačkih teških oklopnih kola (oklopnih automobila 8-točkaša) ometale su britanske izviđačke jedinice, čiji oklopni automobili su bile sporiji i imali slabije naoružanje.[28]
Dana 1. aprila, Romel je poslao dve kolone da zauzme Mersu Brega, sa 5. oklopnim pukom, 8. mitraljeskim bataljonom, 3. izviđačkom jedinicom i protivtenkovskim topovima i artiljerijom duž "Via Balbia", dok su 2. mitraljeski bataljon, bataljona 2 i neki protivtenkovski topovi krenuli preko pustinje na jugu. Britanci su se povukli iz Mersa Brega, praćeni od Nemaca, dok su divizije "Ariete" i "Breša" napredovale iz Tripolija. 5. laka divizija "Afrika" je upućena dalje na Adždabiju i luku Zuetina, uprkos italijanskim protestima. Izviđanje iz vazduha 3. aprila otkrilo je da se Britanci i dalje povlače i Romel je naredio izviđanje oko južnog krila od strane jednog italijanskog odreda, a nekoliko nemačkih vodova poslato je pod potpukovnikom Gerhardom fon Šverinom prema Maaten el Grari, odakle su imali da osmatraju teren prema Msusu, jugoistočno od Bengazija i Ben Ganija dalje na jug. 3. jedinici za izviđanje je naloženo da izviđa prema Suluku i Kaminisu; tokom večeri, Romel ih je uputio u Bengazi.[29]
3–5. aprila[uredi | uredi izvor]
Gambier-Peri je 3. aprila primio izveštaj o tome da ka Msus-u (sada Zavijat Masus u opštini Fati), glavnom divizijskom skladištu, napreduje velika neprijateljska oklopna sila. 3. oklopna brigada (brigadir Rimington) se prebacila tamo i ustanovila da je benzin bio uništen kako bi se sprečilo zarobljavanje. Tenkovska brigada je već bila smanjena zbog gubitaka i kvarova na 12 krstarećih (brzih), 20 lakih tenkova i 20 italijanskih tenkova. Neame je dobio konfliktne izveštaje o pozicijama britanskih i osovinskih snaga, a 5. aprila, izveštaji da je velika sila Osovine napredovala na El Abiaru, navela ga da naredi 9. australijskoj diviziji povlačenje na Vadi Kuf severoistočno od Bengazija, i elementima 2. oklopne divizije da čuvaju pustinjsko krilo i povuku se ka Mehiliju. Konfliktni izveštaji su naveli Neama da se opozove ova naređenja, što je izazvalo veliku konfuziju kod Australijanaca. 6. aprila, britanska izviđačka avijacija izvestila je o tome da su u pustinji bile kolone Osovine, a 3. indijska motorna brigada odbila je napad na Mehili, što je navelo O'Konora u štabu CIRCOM-a (Neame je otišao da poseti Gambier-Perija) da naredi opšte povlačenje.[30]
Štab 2. oklopne divizije i 2. grupa za podršku su povučeni nazad u Mehili, a zatim i 3. oklopna brigada. Rimington je odlučio da oklopna brigada nije imala gorivo da bi došla do Mehilija i naredio je prelazak u Marauru, gdje je pronađena mala količina benzina. Rimington je planirao da pređe u Dernu preko Đovani Berta da bi dobio više goriva; Rimington je bio zarobljen sa svojim zamenikom dok se vozio napred. Brigada je nastavila i zagušila put Australijancima koji su zaobišli Dernu, povlačeći se u Gazalu. Australijanci su prikupili svako vozilo koje se moglo kretati i povukli se u 5 popodne, rušeći za sobom, pod zaštitom 1. bataljona kraljevskog streljačkog korpusa (1. KSK), motorizovanog bataljona nedavno stiglog iz Egipta. (2/13. Australijski bataljon je požuren u Martubu da blokira stazu od Mehilija, a prve jedinice divizije stigle su do Tmimi do 7. aprila, u 4.30 ujutro, gde je 26. australijska brigada držala grad, dok divizija i zaostali iz drugih jedinica ne prođu.)[31]
Nemačka 5. laka divizija "Afrika", između Adždabije i Zuetine, izvestila je da joj je potrebno četiri dana za dopunjavanje, ali je Romel naredio da se svako raspoloživo transportno vozilo istovari i, zajedno sa rezervnim borbenim vozilima, pošalje 64 km zapadno od El Agajla, da donese gorivo u roku od 24 sata, dok je ostatak divizije čekao. Uprkos protivljenju Gariboldija, Romel je odlučio da napredovanje mora ići brže kako bi Britanci bili zarobljeni. U noći 3. aprila uveče, 3. izviđačka jedinica ušla je u Bengazi, a tog jutra je Romel naredio da nastavi ka Mehiliju, čim stigne divizija Breša. Pošto su jedinice došle u Bengazi, Romel ih je formirao u kolone, grupa Šverin poslata je u Tmimi, a grupa Fabris, sastavljena od motociklista i artiljerije divizije Ariete, do Mehilija praćena od ostatka divizije Ariete. General Štrajh, komandant 5. lake divizije Afrika, poslat je na Tobruk sa 8. miraljeskim bataljonom, delom 5. oklopnog puka i jednom protivtenkovskom četom. Potpukovnik Olbrih, komandant 5. oklopnog puka, upućen je sa 2. miraljeskim bataljonom, artiljerijom i oklopnim bataljonom divizije Ariete, preko Msusa do Mehilija ili dalje do Timija, a general-major Hajnrih Kirhajm, koji je bio u tom području slučajno, bio je mobilisan i poslat da napreduje sa dve kolone duž Via Balbia i preko Džebel Akdara sa divizijom Breša.[32]
Do večeri 4. aprila, grupa Šverin je bila bez goriva i zapela blizu Ben Ganija, sa italijanskim kontingentima koji su zaostajali, a Grupa Štrajh je stigla do Maten el Grara; sledećeg dana odred iz grupe Štrajh stigao je do Tengedera, a ostatak je zaostao za 20-30 mi (32–48 km). 3. jedinicu za izviđanje zaustavila je artiljerija britanske 2. grupe za podršku zapadno od Harube, a grupa Olbrih je stigla do Antelata, dok je mitraljeska jedinica prodrla dalje istočno od Skelejdime; Grupa Kirhajm imala je jednu kolonu u Driani, a drugu u Er Regimi. Izviđanje iz vazduha 5. aprila pokazalo je da se Britanci još uvek povlače; Romel je naredio da se kolone Osovine sretnu kod Mehilija. Grupa Fabris i divizija Ariete su zaustavljeni između Ben Ganija i Tengeda, južno od Mehilija, a uveče Romel je izdvojio 8. mitraljeski bataljon (potpukovnik Gustav Ponat) iz grupe Štrajh i poveo ga u Mehili, gde su prednje jedinice grupe Šverin stigle rano 6. aprila. Ponat je upućen dalje prema Derni sa malim odredom, do kada je grupa Kirhajm imala jednu kolonu blizu Madalene i drugu istočno od El Abiara. 3. jedinica za izviđanje se jedva pomerila i grupa Olbrih je opet potrošila gorivo. Ponat je stigao na obalni put i napredovao na aerodrom južno od Derne rano 7. aprila.[33]
6–8. april[uredi | uredi izvor]
Kirhajm je poslao nemehanizovane delove divizije Pavija (general Pjetro Zaglio) i divizije Breša duž Via Balbia, a mehanizovane i motorizovane jedinica preko Džebel Akdara. 6. aprila divizija Ariete je dosegla Mehili, a u podne, Ponat je ponovo sastavio svoju grupu kod aerodroma Derna i presekao jedan od britanskih puteva povlačenja. 5. Kraljevski tenkovski puk (5. RTR, potpukovnik H. D. Drev), odbio je dva odlučna napada i potom preduzeo kontranapad sa poslednja četiri britanska tenka. Ostaci Britanaca su odstupili pre nego što su tenkovi izbačeni iz stroja i put je ostao otvoren za zaostale u Derni. Neame je naredio štabu CIRCOM-a da se vrati u Tmimi, zapadno od Tobruka, gde je načelnik štaba, brigadir Džon Harding stigao rano 7. aprila ne zatekavši ni Neama niti O'Konora. Harding je naredio CIRCOM-u da se preseli u Tobruk i prijavio svoje strahove Vejvelu u Egiptu. Tokom povlačenja, Neame, O'Konor i brigadir Kombe su napustili Maravu u 8:00 časova. i krenuli pustinjskom stazom kod Đovani Berta, a zatim su pogrešio skrenuli severno prema Derni, umesto na istok za Tmimi i naleteli na grupu Ponat blizu Martube.[31]
Romel je nameravao da napadne Mehili 7. aprila, ali snage Osovine bile su rasute, bez goriva i umorne. Grupa Fabris je krenula napred u toku jutra, ali Ariete divizija i grupa Streich su kasnile ceo dan, nakon što su napadnute od strane RAF-a; eskadron LRDP-a pojavio se sa juga, kako bi se uznemirio pokrete Osovine. Do mraka 7. aprila, 9. australijska divizija (bez 24. australijske pešadijske brigade) sa 2. grupom za podršku blokirala je Via Balbia u Akromi, oko 24 km zapadno od Tobruka, gde su 18. i 24. australijska pešadijska brigada pripremale odbranu. (18. australijska pešadijska brigada je stigla iz Egipta preko mora, pošto je otkazano slanje 7. australijske divizije u Grčku.) Mali odred držao je El Adem, južno od Tobruka, radi osmatranja pristupa sa juga i jugozapada, a u Mehiliju, Gambier-Peri je imao štab 2. oklopne divizije, sa neoklopljenim vozilima i jednim tenkom za krstarenje, većinu 3. indijske motorne brigade, M Bateriju 1. kraljevskog artiljerijskog puka, deo 3. australijskog protivtenkovskog puka i delove drugih jedinica.[34]
Nemci su pokušali dva puta da nagovore Gambier-Perija da se preda, ali on je dobio naređenja od CIRCOM-a da se probije i povuče u El Adem, i odlučio je da napadne u zoru, u svrhu iznenađenja. Dana 8. aprila, eskadron 18. konjičkog puka probio se, a zatim se okrenuo da napadne italijansku artiljeriju, dok su neke indijske trupe 11. konjičkog puka princa Alberta Viktora (Graničari) pobegle. Većina garnizona je prikovana na mestu, ali tokom drugog pokušaja u 8:00 ujutro, pobegle su male grupe iz 2. kraljevske lake konjice. Garnizon je ispalio većinu svoje municije za lako naoružanje na vizire nemačkih tenkova, koji su se držali u pozadini u strahu od mina, i kada je napala italijanska pešadija, ostalo je malo municije. Gambier-Peri i 2.700-3.000 britanskih, indijskih i australijskih vojnika predali su general-majoru Pjetru Zagliju, komandantu divizije "Pavija".[35]
Tobruk[uredi | uredi izvor]
Do 8. aprila, najisturenije nemačke jedinice stigle su u Dernu, ali neke jedinice koje su presekle pustinju kod Džebela, istrošile su vodu i gorivo gorivo kod Tengedera. Pritvic, komandant 15. oklopne divizije, upućen je sa kolonom izviđačkih, protivtenkovskih, mitraljeskih i artiljerijskih jedinica, da bi blokirao istočni izlaz iz Tobruka, pošto je 5. laka divizija "Afrika" stigla sa jugozapada i divizija "Breša" napredovala sa zapada.[36] Romel se nadao da će goniti CIRCOM širom Egipta i uzeti Aleksandriju, ali preduge linije snabdevanja, protivljenje Vrhovne komande i britanska odbrana Tobruka učinili su to nemogućim.[37]
Dana 10. aprila, Romel je Suecki kanal proglasio ciljem DAK-a i naredio da se spreči proboj iz Tobruka. Sutradan je luka opsednuta, ali je žurba završila sa 5. lakom divizijom Afrika na istočnoj strani, Grupom Pritvic na jugu (Pritvic je ubijen) i Breša divizijom na zapadu. 3. jedinica za izviđanje je nastavila do Bardije i kombinovani odred poslat je u Solum da pokuša doći do Mersa Matruha, ali je to sprečio britanski Mobilni odred (brigadir Viljem Got) na granici, koji je sprovodio akcije za odlaganje oko Soluma i tvrđave Kapuco.[36] Tobruk je branila sila od oko 25.000 britanskih i australijskih trupa, dobro opremljenih zalihama i povezanih sa Egiptom od strane mornarice. Garnizon je imao oklopne automobile i zarobljene italijanske tenkove, koji su mogli da napadaju konvoje Osovine dok su prolazili Tobruk prema granici, i onemogućavao je osovinsku invaziju Egipta.[38]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Analiza[uredi | uredi izvor]
Godine 1956, britanski zvanični istoričar objavio je da su britanske pretpostavke o vremenu potrebnom za kontraofanzivu Osovine bile nerealne, ali su ih zbunili smelost Romela i činjenica da je 3. oklopna brigada bila brigada samo po imenu, nijedan tenk nije bio na raspolaganju za ponovno opremanje brigade ili dve u 7. oklopnoj diviziji u Egiptu. Kada je DAK napao, nije bilo oklopnih sila sposobnih za suprotstavljanje ili presecanje komunikacija Osovine. Do trenutka kada su se Britanci povukli u Džebel Akdar, pešadija nije imala mobilnost, tenkovi 3. oklopne brigade su se raspali, a jedina rezerva bila je jedna motorizovana brigada bez tenkova, artiljerije i protivtenkovskog oružja. Dokle god su snage Osovine imale gorivo za manevrisanje, Britanci nisu imali odbranu protiv obuhvatnih napada na jugu. Povlačenje do Tobruka uspelo je, ali prva italijansko-nemačka ofanziva je bila operativni uspeh i "trijumf za Romela"[39]
Luftvafe i italijanska avijacija su imale mali uticaj na operacije, uprkos nedostatku sa kojima se DAF suočio tokom povlačenja. Vazduhoplovna komanda Afrika nije bila pod komandom vojske i izabrala je ciljeve vazduhoplovnih snaga. Mnogi napadi su se vršili na delove britanskih trupa i vozila, ali oni nisu bili usredsređeni na uska grla, uprkos malog broja puteva odlaska oko izbočine Kirenajke i južno od Džebel Akdara. DAF je bio iscrpljen da obezbedi eskadrile za Grčku i imao je samo dve lovačke i jednu bombardersku eskadrilu do 8. aprila kada je stigla još jedna bombarderska eskadrila. Eskadrile lovaca morale su pribegavati bespotrebnom patroliranju u mestu nad važnim područjima i mogli su povremeno pokrivati prometne gužve, ali nisu uspeli sprečiti vazdušne napade na dva konvoja sa benzinom koji su uništeni. Britancima je nedostajalo aviona da zadrže superiornost u vazduhu, a vazdušne snage Osovine nisu stalno pokušavale da je preotmu, što je dovelo do sporadičnog uticaja obe strane.[40]
Ograničenja snabdevanja onemogućavala su da Osovina napreduje znatno dalje od granične žice na libijsko-egipatskoj granici do sredine aprila. Sve dok su Britanci držali luku Tobruk, pozicija Osovine na granici je bila nestabilna, pošto su Italo-Nemci bili zauzeti opsadom, dok su Britanci mogli obnoviti svoju snagu u Egiptu. Kolone britanske mobilne vojske bazirane kod Halfaje, Sofafi, Buk Buka i Sidi Baranija počele su uznemiravati Nemce na području oko Kapuca i Soluma, a nakon zasede u blizini Sidi Azeiza, lokalni nemački komandant je poslao alarmantni izveštaj Romelu, što je dovelo do napada Grupe Herf 25-26. aprila, koji je potisnuo Britance nazad u Buk Buk i Sofafi, ali su aprilski napadi na Tobruk bili skupi neuspesi.[39]
Kuper je 1978. godine napisao da je Tobruk opsednut 11. aprila, nakon dvanaestodnevnog napredovanja. Nemački tenkovi su se pokazali nadmoćnijim od njihovih britanskih protivnika, ali Osovina nije mogla da održi vojsku daleko istočno od Soluma, bez Tobruka. Nemačke snage okušale su odbranu Tobruka od 11. do 12. aprila, napadale su od 13. do 14. aprila i ponovo od 16. do 17. aprila. Dana 2. maja, Romel je prihvatio da snaga Osovine nije bila dovoljna za osvajanje Tobruka. Pošto se moralo pripremati za odbacivanje britanskog kontra-napada iz Egipta, hronični nedostatak goriva određuje kretanje više od taktike. Italijanski vrhovni komandant je želeo pauzu pre napada na Egipat, kao i Hitler, koji je takođe smatrao da je osvajanje Tobruka neophodno, i Romel je zahtevao više aviona za prevoz municije, goriva i vode. General Fridrih Paulus, zamenik načelnika Generalštaba, upućen je u Afriku kako bi izveštavao o situaciji.[41][42] Britanci su preko Ultre primili dešifrovan izveštaj od Paulusa, ali je "značajan obaveštajni udar" loše iskorišćen, podstičući preuranjeni napad Operacije Breviti.[43]
Godine 1993. Rauh je napisao da je preusmeravanje toliko britanskih jedinica u Grčku glavni razlog uspeha "Suncokreta", zajedno sa prebacivanjem jedinica u Egipat radi obnove, Vejvelovo imenovanje nesposobnih komandira i njegov neuspeh da pravilno prouči teren. Potencijal Nemaca da se usredsrede na ofanzivu bio je potcenjen, a sposobnost, smelost i potencijal Romela da preokrene situaciju su prevideli Vejvel, Ministarstvo rata i Vinston Čerčil, uprkos obimnim obaveštajnim izveštajima iz Ultra i MI 14 (Britanska vojna obaveštajna služba). Godine 1949. Vejvel je napisao da je u Kirenajki primio neopravdani rizik, formirajući očekivanja o Osovini na osnovu iskustva u borbi protiv italijanske vojske; "Nisam sigurno planirao za Romela nakon mog iskustva sa Italijanima. Trebalo je da budem pametniji ...."[44]
Gubici[uredi | uredi izvor]
Britanci su izgubili 1.760 ljudi kada je veliki deo 3. indijske motorne brigade prisiljen da se preda 8. aprila u Mehiliju.[45] General-potpukovnici Neme i O'Konor, Gambier-Peri komandant 2. okopne divizije, brigadir Rimington i potpukovnik J. Kombe su zarobljeni.[46] Od 24. marta do 14. maja, 3. oklopna brigada je izgubila većinu svojih tenkova zbog mehaničkog kvara, nedostatka goriva i uništavanja kako bi se sprečilo njihovo zarobljavanje. Oko dvadeset tenkova je vraćeno ranije u Tobruk radi popravki, a još tri neupotrebljiva tenka su spasena tokom povlačenja; 103-107 nemačkih tenkova je izbačeno iz stroja, ali mnogi su kasnije povraćeni i popravljeni.[47]
Kasnije operacije[uredi | uredi izvor]
Opsada Tobruka[uredi | uredi izvor]
Od 11. do 12. aprila, 5. oklopni puk isprobavao je odbranu 20. australijske brigade kod puta za El Adem i odbijen je artiljerijskom vatrom; nemačku pešadiju koja je stigla do protivtenkovskog rova oterala je australijska pešadija. Nemci su bili iznenađeni, pretpostavljajući da je brodovlje u Tobruku bilo tamo da evakuiše garnizon i planirali noćni napad 5. lake divizije Afrika u noći 13. i 14. aprila. Grupe vozila Osovine napadnute su od strane 45. i 55. eskadrile RAF-a, koje su naoružane na aerodromima unutar perimetra. Napad je započeo pokušajem da se savlada protivtenkovski rov zapadno od puta za El Adem, u sektoru 2/17. australijskog bataljona, koji su odbili Australijanci. Još jedan pokušaj je napravljen kasnije, a do jutra uspostavljen je mali mostobran, gde je 5. oklopni puk prošao i okrenuo se prema severu, spreman da se razdvoji u jednu kolonu za luku i drugu da krene na zapad, da se odseče garnizon, ali je odbijen.[48] Italijani su oklevali da daju planove utvrđenja luke i nakon tri nedelje, Romel je otkazao napade i nastavio opsadu.[49] Italijanske pešadijske divizije zauzele su pozicije oko tvrđave, dok je najveći deo "DAK-a" zadržao mobilnu poziciju južno i istočno od luke, čime je granica bila lako dostupna.[50]
Operacija Breviti[uredi | uredi izvor]
Operacija Breviti (15-16. maja) bila je ograničena britanska ofanziva, planirana kao brz udarac protiv slabih snaga fronta Osovine oko Soluma, tvrđave Kapuco i Bardije na egipatsko-libijskoj granici. Britanci su primili Ultra presretanje izveštaja koji je sastavio Paulus, koji se žalio zbog iscrpljenosti i teške situacije snabdevanja snaga Osovine kod Tobruka i na granici, što je podstaklo preuranjen pokušaj nanošenja gubitaka graničnim posadama osovine i zauzimanja početnih položaja za kasniji napad na Tobruk. Garnizon Tobruka, 160 km zapadno, odupro se napadima Osovine, a njgove australijske i britanske trupe mogle su još uvek ugroziti liniju za snabdevanje Osovine iz Tripolija, što je dovelo do toga da je Romel dao prioritet opsadi, ostavljajući liniju fronta slabo posednutom. Got je 15. maja napao sa mešovitim odredom pešadije i tenkova u tri kolone.[51]
Prolaz Halfaja bio je osvojen protiv odlučne italijanske opozicije i u Libiji, Britanci su zauzeli tvrđavu Kapuco, ali nemački kontranapadi su u popodnevnim satima povratili tvrđavu, nanoseći teške gubitke braniteljima. Operacija je počela dobro i zbunila je zapovednike Osovine, ali većina njenih ranih dobitaka je izgubljena u kontranapadima i sa nemačkim pojačanjima koja su dolazila iz Tobruka, operacija je prekinuta. Got je bio zabrinut zbog mogućnosti da ih nemački tenkovi napadnu na otvorenom, pa se 16. maja postepeno povukao na prolaz Halfaja. Od 26-27. maja, nemački vojnici su ponovo zauzeli prolaz u Operaciji Škorpion.[51]Britanci su nastavili pripreme za Operacija Bojna Sekira koja je počela 15. juna.[52]
Nemačke snage[uredi | uredi izvor]
5. laka divizija Afrika[53][đ]
- 5. oklopni puk[21][e]
- 50 Pancer I
- 45 Pancer II
- 71 Pancer III
- 20 Pancer IV
- 3 mala komandna vozila
- 4 komandna tenka
- 3. izviđački bataljon
15. oklopna divizija (stizala u fazama do maja 1941.)
- 8. oklopni puk(I & II bataljon)[21][ž]
- 45 Pancer II
- 71 Pancer III
- 20 Pancer IV
- 4 mala komandna vozila
- 6 komandnih tenkova
- 104. motorizovani streljački puk (1 bataljon na kamionima, 1 motociklistički bataljon, 1 bataljon pešice)
- 15. motociklistički bataljon
- 33. izviđački bataljon
- 33. motorizovani artiljerijski bataljon (I, II & III bataljon)
- 33. inžinjerijski bataljon
- baterija 33. protivtenkovskog bataljona
- protivavionska baterija od 88 mm
- službe 33. divizije
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Napredovanje Osovine od 624 km od Bengazija do Soluma u Egiptu tokom operacije Suncokret, povećalo je putnu distancu od Tripolija na 1.800 km. Priobalni brodovi mogu nositi samo 15.000 tona (15.000 t), a Bengazi je bio u dometu DAF-a. Tobruk bi mogao da primi oko 1.500 tona zaliha dnevno, ali nedostatak mornarice Osovine učinio je da njegovo zauzimanjeanje nije bilo relevantno.[10]
- ^ Višijevska Francuska pristala je da otvori luku Bizerta u Tunisu, ali nikakve zalihe nisu prošle kroz nju do kraja 1942. godine. [11]
- ^ Termin "Afrika Korps" je pseudo-nemački uzet iz dela nemačkog naziva, koji se piše kao jedna reč. Deutsches Afrikakorps, inicijalna nemačka formacija, bila je deo komandne strukture snaga Osovine u severnoj Africi.
- ^ Dok su tenkovi utovarivani na italijanske brodove u luci Napulj, brod Leverkuzen se zapalio i potonuo, sa gubitkom trinaest tenkova. Deset zamenskih Panzer III, mešavina tipova F i G, bili su zatraženi od 6. oklopnog puka, a tri nova Pancer IB tip E isporučena su u Libiju od 10. do 14. aprila i stigla u puk 29. aprila.[19]
- ^ Većina britanskih tenkova je bila istrošena, a italijanski tenkovi su bili spori i nepouzdani. Grupa za podršku (ekvivalentna jednoj pešadijskoj brigadi) imala je samo motorni bataljon, puk poljskih topova od 25 funti, protivtenkovsku bateriju i mitraljesku četu, diviziji je nedostajalo prevoza i radionice nisu imale dovoljno kadrova ni rezervnih delova.[24]
- ^ Svi podaci uzeti su iz Pitt (2001) ako nije naglašeno.[53]
- ^ Podaci iz Jentz (1998).[21]
- ^ Podaci iz Jentz (1998).[21]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Playfair 1959, str. 297–212.
- ^ Richardson 2010, str. 1–30.
- ^ Long 1961, str. 287–304.
- ^ Von Luck (1989). pp. 92.
- ^ Playfair 1954, str. 116.
- ^ Playfair 1954, str. 115, 116.
- ^ Lewin 1968, str. 149.
- ^ Creveld 1977, str. 183.
- ^ Cooper 1978, str. 361–362.
- ^ a b v Creveld 1977, str. 182–187.
- ^ a b Creveld 1977, str. 185–187.
- ^ Air 2001, str. 126–129.
- ^ Cooper 1978, str. 354–355.
- ^ Wilmot 1993, str. 65.
- ^ Bauer 2000, str. 121.
- ^ Jentz 1998, str. 24–38.
- ^ Jentz 1998, str. 214.
- ^ a b Jentz 1998, str. 37.
- ^ Jentz 1998, str. 215.
- ^ Jentz 1998, str. 36.
- ^ a b v g d Jentz 1998, str. 37–38.
- ^ Cooper 1978, str. 355.
- ^ Playfair 2004, str. 2–3.
- ^ a b Playfair 2004, str. 2–4.
- ^ French 2001, str. 226.
- ^ Playfair 2004, str. 4–6.
- ^ Playfair 2004, str. 6–8.
- ^ Playfair 2004, str. 9–11.
- ^ Playfair 2004, str. 25–26.
- ^ Playfair 2004, str. 28.
- ^ a b Playfair 2004, str. 29.
- ^ Playfair 2004, str. 26–27.
- ^ Playfair 2004, str. 27.
- ^ Playfair 2004, str. 30–34.
- ^ Playfair 2004, str. 30.
- ^ a b Playfair 2004, str. 35–36.
- ^ Playfair 2004, str. 29–35.
- ^ Hoffman 2004, str. 35.
- ^ a b Playfair 2004, str. 30–36.
- ^ Playfair 2004, str. 31.
- ^ Cooper 1978, str. 373–374.
- ^ Playfair 2004, str. 37, 41.
- ^ Raugh 1993, str. 206–207.
- ^ Raugh 1993, str. 204–205.
- ^ Pitt 2001, str. 271.
- ^ Carver 2002, str. 21.
- ^ Shales 2015, App C.
- ^ Playfair 2004, str. 37–38.
- ^ Lewin 1998, str. 39, 42.
- ^ Playfair 2004, str. 35–43, 153–159.
- ^ a b Playfair 2004, str. 159–163.
- ^ Raugh 1993, str. 234–239.
- ^ a b Pitt 2001, str. 321.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bauer, E. (2000) [1979]. Young, Peter, ur. The History of World War II (Orbis: London, rev. izd.). New York: Galahad Books. ISBN 978-1-85605-552-9.
- Carver, M. (2002) [1986]. Dilemmas of the Desert War: The Libyan Campaign 1940–1942 (Spellmount izd.). Staplehurst: Batsford. ISBN 978-1-86227-153-1.
- Cooper, Matthew (1978). The German Army 1933–1945: Its Political and Military Failure. Briarcliff Manor, NY: Stein and Day. ISBN 978-0-8128-2468-1.
- Creveld, M. van (1977). Supplying War: Logistics from Wallenstein to Patton. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29793-6.
- French, David (2001) [2000]. Raising Churchill's Army: The British Army and the War against Germany 1919–1945. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924630-4.
- Hoffman, K. (2004). Erwin Rommel. London: Brassey's. ISBN 978-1-85753-374-3.
- Jentz, T. L. (1998). Tank Combat In North Africa: The Opening Rounds, Operations Sonnenblume, Brevity, Skorpion and Battleaxe, February 1941 – June 1941. Atglen, PN: Schiffer. ISBN 978-0-7643-0226-8.
- Lewin, R. (1998) [1968]. Rommel As Military Commander. New York: B&N Books. ISBN 978-0-7607-0861-3.
- Long, Gavin (1961). „12, The Capture of Giarabub” (PDF). To Benghazi. Australia in the War of 1939–1945 Series 1 – Army. I. Canberra: Australian War Memorial. str. 287—304. OCLC 3134176.
- Luck, Hans von (1989). Panzer Commander: The Memoirs of Colonel Hans von Luck. New York: Dell (Random House). ISBN 978-0-440-20802-0.
- Pitt, B. (2001) [1980]. The Crucible of War: Wavell's Command. I (Cassell izd.). London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-304-35950-9.
- Playfair, Major-General I. S. O.; et al. (1959) [1954]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Early Successes Against Italy (to May 1941). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. I (3rd izd.). HMSO. ISBN 978-1-84574-065-8.
- Playfair, Major-General I. S. O.; et al. (2004) [1st. pub. HMSO 1956]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Germans Come to the Help of their Ally (1941). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. II. Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-066-5.
- Raugh, H. E. (1993). Wavell in the Middle East, 1939–1941: A Study in Generalship. London: Brassey's. ISBN 978-0-08-040983-2.
- Richardson, Tom (2010). The Siege of Giarabub December 1940 – March 1941 (PDF). SVSS Paper. no. ISBN. Canberra: Australian War Memorial. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 12. 2018. g. Pristupljeno 08. 09. 2018.
- Shales, J. (2015). A Detailed Fighting Account of the 2nd Armoured Division, 9th Australian Division, 3rd Indian Motor Brigade, 7th Support Group and 22nd Guards Brigade in Combat with the Afrikakorps and Units of the Ariete, Brescia, Bologna, Pavia and Trento Divisions: February – May 1941. Infantry, Artillery and Tank Combat in Libya and Egypt. I. Rainham, Kent: Armour. ISBN 978-0-9931732-0-2.
- The Rise and Fall of the German Air Force. Public Record Office War Histories. Air 41/10 (repr. izd.). Richmond, Surrey: Air Ministry. 2001 [1948]. ISBN 978-1-903365-30-4.
- Wilmot, C. (1993) [1944]. Tobruk 1941 (Penguin izd.). Sydney: Halstead Press. ISBN 978-0-670-07120-3.
