Новорусија (конфедерација)

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе погледајте страницу Новорусија.
За истоимену губернију некадашње Руске Империје погледајте страницу Новоросијска губернија.
Новорусија
рус. Новороссия
укр. Новоросiя
Крилатица: Воља и труд!
Положај Новорусије
Главни градДоњецк; Луганск
Службени језикруски
Остали језици у употребисуржик и украјински
Државе чланице Доњецка Народна Република
 Луганска Народна Република
Владавина
Облик државеконфедерација
 — председникВалериј Кауров [1]
 — председник скупштинеОлег Царјов [1]
Историја
‍
Географија
Површина‍
 — укупно53.201 km2 (-)
Становништво‍
 — 2015.3.079.700 (-)
 — густина57,89 ст./km2
Економија
Валутаније одређена (у употреби гривна)
Остале информације
Временска зонаUTC +4 (MSK)[2][3]
Позивни број+380 62, +380 64

Новорусија[4] (рус. Новороссия, укр. Новоросiя), службени назив до 15. јула 2014. године Савез Народних Република[4] (рус. Союз Народных Республик, укр. Союз Народних Республік), је замрзнути пројекат[5] конфедерације непризнате Доњецке и Луганске Народне Републике.[6]

Проглашена је 22. маја 2014, а озваничена 24. маја када су лидери Доњецке и Луганске народне републике потписали споразум о уједињењу.[7] За назив новоосноване међународно непризнате државе узет је назив бивше руске Новоросијске губерније, чије су границе заузимале већи дио регије Донбас.[8]

Дана 26. јуна 2014. за председника Скупштине СНР изабран је Олег Царјов,[9] а 15. јула 2014. године скупштина је објавила промену назива савеза у Новорусија.[4]

Пројекат Новорусије је замрзнут у мају 2015, што је потврдио и председник скупштине Олег Царев.[5]

Порекло имена[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Новорусија

Новорусија — историјска област северног Црноморског приморја, присаједињена је Руској Империји после руско-турског рата у другој половини 18. века. Садржила је Херсонску, Јекатеринославску, Тауридску и Бесаријску губернију и такође Кубањску област. Термин се почео користити почетком 20. века, а после Октобарске револуције потпуно је нестао — територија Новорусије је подељена образовањем Украјинске ССР и Руске СФСР.

У 21. веку термин Новорусија је споменуо председник Руске Федерације Владимир Путин за време свог обраћања грађанима 17. априла 2014. године, рекао је:

Користећи се царском терминологијом, желим да кажем, да то није Украјина, то је Новорусија. Ту су Харков, Доњецк, Луганск, Херсон, Николајев, Одеса - они у царска времена нису били део Украјине, али су предати касније. Зашто је то урађено, ја не знам[10]

— Владимир Путин

Историја[уреди | уреди извор]

Политичка криза у Украјини[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Политичка криза у Украјини (2013—2014), Протести на југоистоку Украјине (2014) и Кримска криза

Новембра 2013. у Украјини је почела политичка криза изазвана одлуком украјинске владе да суспендује потписивање Споразума о придруживању са Европском унијом. Ова одлука је довело до масовних протеста у центру Кијева, као и у другим градовима Украјине, а на друштвеним мрежама и у медији се ти протести називају „Евромајдан“ по аналогији са догађајима из 2004. године. До средине јануара 2014, ова акција је попримила антипредседнички и антивладин карактер.[11] Међу различитим политичким снагама које учествују na Евромајдану, својом активношћу се одликују националистичке групе (Самоодбрана Мајдана, УНВ—УНСО, Тризуб, Патриоте Украјине и други), формирајући екстремиста удружење Десни сектор. Као резултат војне конфронтације у центру града, почело је заузимање административних зграде и власти у главном граду и регионалних центара, стварање паралелних органа, организација неформалних структура моћи Украјина је била на ивици да изгуби територијални интегритет и да настане економски колапс.

Овај сукоб довео је до масовног крвопролића, након чега је под притиском западних земаља[12], 21. фебруара, председник Јанукович био приморан да изврши одређене уступке и потпише са опозицијом споразум о рјешењу кризе у Украјини[13]. Истог дана, Јанукович је напустио Кијев, 22. фебруар, а Врховна Рада је усвојила резолуцију којом је свргнут са власти[14]. Ова уредба Врховна Рада је расписала превремене председничке изборе 25. маја. 2014. године, а за вршиоца дужности председника постављен је председник Врховне Раде Александар Турчинов.

Врховна Рада је 23. фебруара прогласила ништавним и закон "О принципима државне језичке политике" од 3. јула 2012, који предвиђа могућност званичне двојезичности у регионима у којима је број мањина прелази 10%[15], али на ову одлуку в. д. предсједника Александар Турчинов је ставио вето и закон је остао на снази[16].

Иако је у главном граду, у северним, централним и западним регионима Украјине ново руководство, које је најавило наставак кретања ка европским интеграцијама, добило подршку становништва и брзо ојачала своју позицију, на југоистоку су, од првих дана након преноса власти на бившу опозицију, започели протести против нове владе, која одбија да узме у обзир интересе руске говорне мањине. На Криму је извршена замена извршне власти Севастопоља и Аутономне Републике Крим, али су они одбили да призна легитимитет нове украјинске владе и апеловао на сарадњу и помоћ Влади Руске Федерације. У року од неколико недеља које су уследиле проглашена независност Крима и на референдуму је донесена одлука о његовом припајању Русији.

Још за време конфронтације у Кијеву отворена су нека поглавља о југоистоку Украјине и неке политичке личности су изразиле жељу за федерализацијом Украјине и децентрализацијом власти, као могући излаз из ове ситуације. Ова идеја је даље развијана после промене режима. Представници више региона из бивше владајуће странке, на седницама почео да поставља захтеве федерализацију Украјине, признавање руског као другог држава језика, питање легитимитет нове владе, као и да предузму кораке да изађу из потчињености[17][18].

Немири на југоистоку Украјине[уреди | уреди извор]

Застава ДНР на барикади у Доњецку. 23. април 2014. године

У источној Украјини, посебно у Доњецку, Луганску и Харкову одржани су протест против нове украјинске власти. Демонстранти су одбили да признају нове украјинске власти, били су за федерализацију Украјине и против нових гувернера, чији су постављење сматрати нелегитимним, изабрали су „народне гувернере“ у својим регионима[19]. Демонстранти су на југоистоку Украјине, 6. априла, је кренули у акцију, заузимање низа административних зграда у Доњецкој, Луганској и Харковској области[20], и њихове накнадне федералистичке акције уступиле су место сепаратистичким.

Александар Турчинов је, 14. априла, наредио покретање антитерористичке акције на југоистоку Украјине. Вршилац дужности председника Украјине и председник Врховне раде је рекао да ће акција бити покренута против оних који су узели оружје.

Главни тужилац Украјине, 17. маја, проглашава ДНР и ЛНР терористичким организацијама. Тужилац је објаснио да ове структуре имају све релевантне карактеристике: јасну хијерархију, финансијске канале, као и снабдевање оружјем. На основу ових чињеница и тока антитерористичке акције покренути су процеси против такозваних „република“.[21]

Проглашење независности[уреди | уреди извор]

Руска анексија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Руска анексија Јужне и Источне Украјине
Мапа анектираних области

Територије под контролом[уреди | уреди извор]

Територију под контролом Новорусије. Мапа се стално ажурира, па можда не одражава актуелне догађаје.

До маја-јуна 2014. Новорусија је контролисала велики део територије Доњечке и Луганске области Украјине. У јуну и јулу велики део територије је изгубљен.

По изјави секретара СНБО Украјине Андреја Парибија од 4. јуна 2014. године, да украјинска војска контролише велики дио ДНР и ЛНР које су у саставу Новорусије и то: 13 од 18 рејона Доњечке области и 10 од 18 рејона Луганске области.[22]

У августу, после елиминације Јужног котла, побуњеници су кренули у офанзиву на јужном фронту и извршили су пробој на Азовско море у близи Новоазовска.[23] При томе су ширене дезинформације како су побуњеници опколили Мариупол и започели борбена дејства у Запорошкој области.[24]

Учесници савеза претендују на читаву територију Доњечке и Луганске области Украјине. До почетка септембра 2014. године контролисали су око трећине територије на коју претендују[25]. То је део региона који према саветнику председника Украјине Јурију Лутсенку није био под контролом Украјине у време закључења споразума Минску, за који тврде да ће добити посебан статус у земљи.[26]

Државно уређење[уреди | уреди извор]

Новорусија би требало да буде савез независних држава са правом на отцепљење и право уласка у друге државе.

Устав Новорусије би требало да ступи на снагу три месеца након усвајања устава Доњецке народне републике и Луганске народне републике[27]. Народни гувернер Павел Губарев је рекао:

Ми не признајемо председника и скупштину Украјине. Доњецка и Луганска народна република су независне државе. То је мој став. Дакле, ми ћемо признати владу и новоизабраног председника, само ако су спремни да признају независност републике Донбас. И друго, да они одмах повуку своје трупе са граница наших народних република и да прекину сва борбена дејства.[27]

Према речима премијера ДНР Александара Бородајева, 24. јуна, Врховни савет ДНР гласао је за један устав Новорусије. На седници Врховног савета ДНР усвојен је уставни акт о конфедералном обједињењу ДНР и ЛНР у Савез Народних Република и одобрена је листа представника из ДНР у скупштини СНР.[28]

Руководство[уреди | уреди извор]

Извршна власт[уреди | уреди извор]

Владајуће тело је Савет Новорусије, у формирању савеза у њему су учествовала по 3 представника из ДНР и ЛНР[29].

Из ЛНР су: Валериј Болотов, Алексеј Коркјин и Олег Царјов.

Из ДНР су: Алесандар Бородај, Денис Пушилин и Павел Губарев.

Законодавна власт[уреди | уреди извор]

Административно-територијално уређење[уреди | уреди извор]

Економија[уреди | уреди извор]

Оружане снаге[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Оружане снаге Новорусије

Дана 16. септрембра 2014. године донесена је одлука о формирању оружаних снага Новорусије од јединица народне одбране ДНР и ЛНР. На чело оружаних снага постављен је генерал-потпуковник Иван Анатољевич Корсуњ[30].

Политика[уреди | уреди извор]

Унутрашња политика[уреди | уреди извор]

Спољашња политика[уреди | уреди извор]

Државна знамења[уреди | уреди извор]

Језик[уреди | уреди извор]

Службени језик је руски. Остали језици у употреби су: украјински, суржик (мешавина украјинског и руског).

Међународна реакција[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Међународна реакција на проглашење независности ДНР и ЛНР

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Federal State of Novorossiya / Union of People's Republics” (на језику: (језик: енглески)). 
  2. ^ „ДНР переходит на московское время”. Архивирано из оригинала 26. 10. 2014. г. Приступљено 17. 11. 2014. 
  3. ^ „Глава ЛНР подписал постановление о переходе на московское время”. 
  4. ^ а б в „Скупштина Савеза Народних Република усвојио устав Новорусије” (на језику: (језик: руски)). 
  5. ^ а б Крај пројекта о Новорусији, Вечерње новости, 22. 5. 2015.
  6. ^ „ДНР и ЛНР се објединиле у Новорусију” (на језику: (језик: руски)). 
  7. ^ „Објава уједињења” (на језику: (језик: руски)). 
  8. ^ „Назив и границе Новорусије” (на језику: (језик: руски)). 
  9. ^ „Скупштина Савеза Народних Република увојио устав Новорусије” (на језику: (језик: руски)). 
  10. ^ „СкупштинаСавеза Народних Република увојио устав Новорусије” (на језику: (језик: руски)). 
  11. ^ „Закони 16. јануара” (на језику: (језик: руски)). Архивирано из оригинала 21. 02. 2014. г. Приступљено 16. 09. 2014. 
  12. ^ „Јануковичу је време да оде” (на језику: (језик: руски)). 
  13. ^ „Објављен текст споразума о решењу кризе у Украјини” (на језику: (језик: руски)). 
  14. ^ „О повлачењу председника Украјине за обављање уставне овлашћења и расписивање ванредних председничких избора у Украјини” (на језику: (језик: украјински)). 
  15. ^ „Рада укинула закон о мањинским језицима” (на језику: (језик: руски)). Архивирано из оригинала 17. 07. 2014. г. Приступљено 16. 09. 2014. 
  16. ^ „Турчинов вето на одлуку Раде да укине Закон о језицима” (на језику: (језик: украјински)). 
  17. ^ „Луганск посланика за на референдуму о федералном систему Украјине” (на језику: (језик: руски)). 
  18. ^ „Јужни и источни региони Украјине преузео на себе одржавање реда” (на језику: (језик: руски)). 
  19. ^ „Присталице федерализације Украјине окупиле се у центру Харкова на митингу” (на језику: (језик: руски)). 
  20. ^ „Успод југоистока” (на језику: (језик: руски)). 
  21. ^ „Самопроглашене народне републике проглашене терористичким организација” (на језику: (језик: руски)). 
  22. ^ „Украјина контролише већину области Донбас” (на језику: (језик: руски)). Архивирано из оригинала 14. 07. 2014. г. Приступљено 16. 09. 2014. 
  23. ^ „Доњецк прелом: Милиција је покренула масовну контраофанзиву” (на језику: (језик: руски)). 
  24. ^ „„Окружење“ Мариупола: гласине и дезинформације” (на језику: (језик: руски)). 
  25. ^ „ДНР и ЛНР претендују на целу територију Доњечке и Луганске области” (на језику: (језик: руски)). 
  26. ^ „Специјални статус ће добити само рејони Донбаса, који нису под контролом Кијева” (на језику: (језик: руски)). 
  27. ^ а б „ДНР и ЛНР се објединиле у СНР” (на језику: (језик: руски)). Архивирано из оригинала 06. 10. 2014. г. Приступљено 16. 09. 2014. 
  28. ^ „ДНР и ЛНР се објединиле у СНР” (на језику: (језик: руски)). 
  29. ^ „ДНР и ЛНР се објединиле у Новорусију” (на језику: (језик: руски)). 
  30. ^ „Формиране Оружане снаге Новоросије” (на језику: (језик: српски)). 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новорусија_(конфедерација)&oldid=26408667”