Јудита Аларгић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈУДИТА АЛАРГИЋ
Judita Stambolić.jpg
Јудита Аларгић-Стамболић
Датум рођења (1917-08-01)1. август 1917.
Место рођења Нови Сад
 Аустроугарска
Датум смрти 2011.(2011-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (93/94 год.)
Место смрти Београд
 Србија
Супруг Петар Стамболић
Професија друштвено-политичка радница
Чланица КПЈ од 1939.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Одликовања
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

Јудита Аларгић-Стамболић (Нови Сад, 1. август 1917Београд, 2011), била је учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница СР Србија.

Биографија[уреди]

Рођена је 1. августа 1917. године у Новом Саду. Пре рата припадала је револуциоанрном радничком покрету, а 1939. године је постала члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Септембра 1940. године била је једна од укупно две жене делегата на Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Војводину.[1]

Окупације Југославије, 1941. године затекла је у Београду. По партијском задатку је прешла у Обреновац, где је постала члан Среског комитет КПЈ за Обреновац и партијски је деловала у току припрема оружаног устанка. Након формирања Посавског партизанског одреда, као курир је одржавала везу између Одреда и Покрајинског комитет КПЈ за Србију, који се налазио у Београду. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских снага у Санџак, учествовала је у организовању партизанске болнице у Радоињи, код Нове Вароши.[1]

Почетком 1942. године била је политички комесар болнице у Новој Вароши, одакле је са групом рањеника отишла у Црну Гору. Била је политички комесар Централне болнице у ослобођеној Фочи и члан Политодела Друге пролетерске ударне бригаде. Учествовала је као делегат у раду Прве конференције Антифашистичког фронта жена (АФЖ) одржаног 6. децембра 1942. године у Босанском Петровцу. Тада је била изабрана у Извршни одбор АФЖ.[1]

Почетком 1943. године послата је као инструктор Централног комитета КП Југославије на партијски рад у околину Бихаћа, а крајем исте године је постављена за члана Политодела Тринаесте пролетерске ударне бригаде. Септембра 1944. године била је упућена на партијски рад у Војводину, где је остала до краја рат. Из рата је изашла са чином резервног мајора ЈНА.[1]

После ослобођења Југославије, своју борбу против фашизма је наставила борбом против патријархата. Припадала је групи жена-револуционарки које су оствариле дужу политичку каријеру. Налазила се на функцијама члана Градског комитета Савеза комуниста Београда, председника Савеза женских друштава Београда и члана Главног одбора Антифашистичког фронта жена Србије.[2][1][3]

Завршила је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић” у Београду, а на Четвртом конгресу СКС, одржаном јуна 1959. године била је изабрана за члана Централног комитета Савеза комуниста Србије.[1][3]

Умрла је 2011. године у Београду. Била је супруга истакнутог југословенског револуционара, политичара и народног хероја Петра Стамболића (1912—2007), који је од 1963. до 1967. био председник Савезног извршног већа, а од 1982. до 1983. предсеник Председништва СФРЈ.[4][5]

Носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и Орден партизанске звезде трећег реда.[3]

Љубинка Милосављевић и Јудита Аларгић (десно), 1943

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Жене Србије 1975, стр. 191.
  2. ^ „Балкан”. Balkan Breaking News. Архивирано из оригинала на датум 11. 10. 2016. Приступљено 29. 11. 2017. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Ко је ко 1970, стр. 8.
  4. ^ „Интервју”. Печат, Лист слободне Србије. Приступљено 29. 11. 2017. 
  5. ^ „Друштво”. Политика. Приступљено 29. 11. 2017. 

Литература[уреди]

  • Ко је ко у Југославији. Београд: „Хронометар”. 1970. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета. 1975.