Ненад Лалатовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ненад Лалатовић
Лични подаци
Пуно име Ненад Лалатовић
Датум рођења (1977-12-22)22. децембар 1977.(41 год.)
Место рођења Београд, СФРЈ
Висина 1,89 m
Позиција одбрамбени
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1994—2002
1995—1996
1997
1997—1999
2003—2005
2003—2004
2006
2006—2007
Црвена звезда
ОФК Београд
Раднички Крагујевац
Милиционар
Шахтар Доњецк
Волфсбург
Земун
ОФК Београд
87 (4)
3 (0)
12 (0)
41 (0)
10 (0)
0 (0)
5 (0)
10 (0)
Репрезентативна каријера
2000 СР Југославија 1 (0)
Тренерска каријера
2010—2011
2011—2013
2013
2014
2014—2015
2015
2015—2016
2016
2017—2018
2017
2018—2019
2019—
Срем
Пролетер
Вождовац
Напредак Крушевац
Црвена звезда
Борац Чачак
Војводина
Србија до 20
Чукарички
Србија до 21
Раднички Ниш
Војводина

Ненад Лалатовић (Београд, 22. децембар 1977) је бивши српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер. Тренутно је тренер Војводине.

Играчка каријера[уреди]

Прошао је све млађе категорије Црвене звезде, а за први тим црвено-белих је дебитовао у финишу пролећног дела првенства 1997. године, а сезону раније био је на позајмици у ОФК Београду. Калио се и у Радничком из Крагујевца 1997. године, као и у београдском Милиционару од 1997. до 1999. године, када се вратио у Црвену звезду. Славољуб Муслин је у току јесење сезоне 1999/00. преузео место тренера, а Лалатовић је у пролећном делу сезоне одиграо већи број мечева у стартној постави.

Лалатовић је за Звезду одиграо 118 званичних мечева и постигао пет голова. Освојио је две шампионске титуле (2000, 2001) и два Купа Југославије (2000, 2002). У сезони 2000/01. је постигао четири гола у шампионату. У стрелце се уписао у 115. вечитом дербију против Партизана у победи од 2:0, а противничке голмане је матирао и против Обилића (4:0), као и два пута против Напретка у победама од 2:1 и 9:1. После одласка Горана Буњевчевића у Тотенхем 2001. године, Лалатовић је промовисан у новог капитена Црвене звезде. У сезони 2001/02. одиграо је чак 40 такмичарских утакмица – највише у екипи уз Марјана Марковића. Играо је у квалификацијама за Лигу шампиона против Динама из Кијева 2000. године (0:0 и 1:1), и Бајера из Леверкузена 2001. године (0:0 и 0:3), али Звезда није успела да се докопа групне фазе елитног такмичења. Са њим у тиму црвено-бели су из Купа УЕФА избацивали енглески Лестер (1:1 и 3:1) и италијански Кјево из Вероне (0:0 и 2:0), победили Селту (1:0), све екипе из тада три најјаче лиге у Европи.

У јануару 2003. постаје члан украјинског Шахтјора са којим је потписао трогодишњи уговор.[1] Након годину дана таворења у украјинском Доњецку, решио је да потражи срећу на другој страни, па је прихватио понуду о позајмици из немачког бундеслигаша Волфсбурга. Осим неколико сусрета у другом тиму Волфсбурга, није успео да се наметне у овом бундеслигашу, па се вратио у Украјину.

У новембру 2005. Фудбалски савез Украјине је Лалатовића суспендовао на 12 месеци због напада на судију у мечу „Б” тимова Шахтјора и Зорје. Наводно је после утакмице песницом ударио арбитра, добио црвени картон, а после тога с леђа опет насрнуо на њега.[2] У децембру 2005. Лалатовић и клуб из Доњецка су раскинули уговор и искусни дефанзивац се вратио у Србију. Једно време наступао за Земун, да би каријеру окончао у дресу ОФК Београда.

За репрезентацију СР Југославије одиграо је један меч. Било је то 13. децембра 2000. на мечу против Грчке када је провео на терену 45. минута.[3]

Тренерска каријера[уреди]

Клупска[уреди]

Лалатовић је тренерску каријеру почео на клупи Срема из Сремске Митровице 2010. године, наредне две сезоне водио је Пролетер из Новог Сада, а у сезони 2013/14. је по шест месеци био тренер Вождовца и Напретка.

У јуну 2014. Лалатовић је постављен за тренера Црвене звезде.[4] Са црвено-белима је у сезони 2014/15. освојио друго место у Суперлиги Србије са 7 бодова заостатка за Партизаном, док је у Купу Србије тим елиминисан већ у осмини финала од Рада. Клуб није наступао у европским такмичењима због казне УЕФА. На крају сезоне Лалатовићу је истекао уговор па је напустио клупу црвено-белих.[5]

Крајем јуна 2015. Лалатовић је постављен за тренера Борца из Чачка.[6] Због тешке финансијске ситуације у клубу он је напустио Борац 10. новембра 2015. године.[7] У моменту његовог одласка Борац је бележио сјајне резултате и налазио се на другом месту у Суперлиги Србије.

Само дан након што је напустио Чачане, Лалатовић је представљен као нови шеф стручног штаба Војводине.[8] Са Новосађанима се задржао до 16. децембра 2016. године када је поднео оставку. Војводина је са њим као тренером стигла до последњег кола квалификација за Лигу Европе, а у Суперлиги Србије 2016/17. је на крају јесењег дела шампионата била на трећем месту са девет бодова мање од Црвене звезде, а три од Партизана. Под његовим вођством, током 13 месеци и четири дана, Новосађани су одиграли 54 званичне утакмице у првенству, Купу Србије и квалификацијама за Лигу Европе. Забележили су скор од 30 победа, 15 ремија и само 8 пораза, уз сјајну гол разлику – 87:36.[9]

Лалатовић је 26. децембра 2016. постављен за тренера Чукаричког, са којим је потписао четворогодишњи уговор.[10] Водио је Чукарички до краја сезоне 2017/18. када је споразумно раскинуо сарадњу са клубом.[11] Почетком јуна 2018. године је постављен за тренера нишког Радничког.[12] Са екипом Радничког је у сезони 2018/19. освојио друго место у Суперлиги Србије, што је најбољи пласман у историји клуба.[13] Такође је стигао до полуфинала Купа где је елиминисан од Партизана. У јуну 2019. године је напустио Раднички.[14] Неколико дана након напуштања Радничког, Лалатовић је по други пут у каријери преузео новосадску Војводину.[15]

Репрезентативна[уреди]

Лалатовић је 1. марта 2017. године постављен за селектора младе репрезентације Србије.[16] Претходно је Томислав Сивић са младом репрезентацијом изборио пласман на Европско првенство 2017. у Пољској, али је у међувремену поднео остакву па је на његово место постављен Лалатовић како би водио тим на првенство.[16] Млада селекција је са Лалатовићем на клупи, завршила такмичење на Европском првенству већ у групној фази. Освојен је само један бод против Македоније (2:2), док су порази дошли од Португала (0:2) и Шпаније (0:1).[17] Након првенства Лалатовић је напустио место селектора.

Трофеји[уреди]

Црвена звезда[уреди]

Шахтјор[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ UEFA - Lalatovic signs for Shakhtar, Приступљено 23. 11. 2015.
  2. ^ B92 - Godina suspenzije za Lalatovića, Приступљено 23. 11. 2015.
  3. ^ Grčka 1-1 (0—1) Jugoslavija, Приступљено 23. 11. 2015.
  4. ^ Lalatović novi trener Crvene zvezde!, Приступљено 27. 6. 2014.
  5. ^ Lalatović: Istekao mi je ugovor, ja sam slobodan trener! Pitajte upravu šta misli o tome..., Приступљено 17. 12. 2016.
  6. ^ Lalatović preuzeo Borac, Приступљено 17. 12. 2016.
  7. ^ Lalatović definitivno napustio Borac iz Čačka, Приступљено 17. 12. 2016.
  8. ^ NENAD LALATOVIĆ NOVI TRENER VOJVODINE Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 20, 2018) (на језику: енглески), Приступљено 17. 12. 2016.
  9. ^ Лалатовић поднео оставку, Приступљено 17. 12. 2016.
  10. ^ Лалатовић води Чукарички: У плану је и титула, Приступљено 26. 12. 2016.
  11. ^ Ненад Лалатовић није више тренер Чукаричког, Приступљено 14. 5. 2018.
  12. ^ Раднички потврдио: Са Лалатовићем у Европу, Приступљено 2. 6. 2018.
  13. ^ „Лалатовић о историјском успеху Нишлија: Не бисмо остварили овај резултат да нисмо имали велику подршку са свих страна”. Телеграф. 3. 5. 2019. Приступљено 21. 6. 2019. 
  14. ^ „Лалатовић није више тренер Радничког: Мислим да је време да се стави тачка”. Спортски журнал. 21. 6. 2019. Приступљено 21. 6. 2019. 
  15. ^ „Лалатовић нови-стари тренер Воше придружио се играчима на Златибору”. dnevnik.rs. 24. 6. 2019. Приступљено 25. 6. 2019. 
  16. 16,0 16,1 „Лалатовић нови селектор младе репрезентације”. b92.net. 1. 3. 2017. Приступљено 25. 6. 2019. 
  17. ^ „Лалатовић: Србија треба да буде поносна на ове играче”. sport.blic.rs. 23. 6. 2017. Приступљено 25. 6. 2019. 

Спољашње везе[уреди]