Владан Милојевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Владан Милојевић
Лични подаци
Пуно име Владан Милојевић
Датум рођења (1970-03-09)9. март 1970.(54 год.)
Место рођења Аранђеловац, СФРЈ
Висина 1,82 m
Позиција одбрана
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1989—1990 Бечеј
1990—1993 Раднички Београд 31 (3)
1993—1994 ПАС Јањина 30 (8)
1994—1995 Каламата
1996 Црвена звезда 13 (0)
1996—1997 Аполон Атина 29 (3)
1997—2000 Панатинаикос 61 (5)
2000—2003 Ираклис 69 (3)
2003—2004 Акратитос 9 (1)
Тренерска каријера
Ираклис (млађе кат.)
Црвена звезда (млађе кат.)
2011 Јавор
2012—2015 Чукарички
2015—2016 Омонија
2016—2017 Паниониос
2017—2019 Црвена звезда
2020—2021 Ал Ахли Џеда
2021 АЕК Атина
2021—2022 Ал Итифак
2022—2023 АПОЕЛ
2023 Аполон Лимасол
2023— Црвена звезда

Владан Милојевић (Аранђеловац, 9. март 1970) је бивши југословенски и српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер. Тренутно је тренер београдске Црвене звезде.

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Своје прве фудбалске кораке је начинио у омладинској школи Црвене звезде, а прве сениорске минуте је зарадио у Бечеју и Радничком с Новог Београда. Након тога, овај дефанзивац одлази у иностранство и постаје члан Грчког фудбалског клуба Јањина, где са великим успехом наступа за овај тим. Године 1996. враћа се у Црвену звезду, за коју је наступао током пролећа те године. У својој краткој каријери у црвено - белом дресу, одиграо је 13 утакмица за овај тим.

Након тога се враћа у Грчку где прелази у Аполон Смирни. Добре игре у овом прволигашу су га препоручиле да 1997. године оствари највећи трансфер у својој интернационалној каријери. Прелази у Панатинаикос и постаје први страни "либеро" у овом атинском великану који је доведен из Грчког шампионата. Наступао је у Лиги шампиона и сакупио 61 утакмицу у дресу Панатинаикоса током трогодишњег стажа у њиховим редовима. Након "зелених" из Атине, сели се за Солун, где је наступао за Ираклис почетком овог миленијума. Све укупно, одиграо је током своје дугогодишње интернационалне каријере скоро 180 утакмица у најјачем рангу грчког фудбала, у којој је оставио упечатљив траг.

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Тренерски посао је започео у омладинској академији Ираклиса. Након усавршавања у Солуну, враћа се у Београд и наставља с радом у омладинској школи Црвене звезде. Током трогодишњег рада у млађим категоријама Звезде, осваја доминантно првенство Србије са омладинцима као најефикаснији тим првенства, оставивши притом вечитог ривала са великим бодовним заостатком. Након тога креће са самосталним радом и у сениорском фудбалу.

Дебитује на клупи Јавора, који је водио на свега седам утакмица. Кратак период у Ивањици оставља иза себе и преузима екипу Чукаричког, на чијем је челу био пуне три и по године. Напредовао је заједно са клубом у том периоду. Увео је тим са Бановог брда у највиши ранг и од њих је створио стабилног суперлигаша. Под командом Владана Милојевића, овај клуб је два пута изборио учешће у квалификацијама за Лигу Европе и освојио је Куп Србије победом над Партизаном у финалном мечу.[1]

Добар рад с екипом Чукаричког није остао незапажен, па је у јесен 2015. године преузео Омонију.[2] На Кипру се задржао до краја сезоне. Клуб је преузео након лошег старта, успео је да обезбеди излазак на европску сцену тиму из Никозије и да их одведе у финале националног Купа. Иако су у клубу били задовољни његовим радом, пре свега председник клуба, Милојевић се определио да напусти клуб након разговора с Никосом Дабизасом, који је у међувремену постављен за техничког директора.

Највећи успех на интернационалном плану, када је тренерски посао у питању, остварио је као тренер Паниониоса. Већи део сезоне био на другом месту табеле, одмах иза неприкосновеног Олимпијакоса, коме је нанео први пораз на „Караискакију“ у првенству Грчке након две године и донео Паниониосу историјску победу.[3] Савладао је и АЕК, ПАОК, остварио добре резултате, али тешка финансијска ситуација и скроман играчки кадар резултирали су да Паниониос у плеј-офу заврши на 4. месту, али и избори квалификације за Лигу Европе.

Црвена звезда[уреди | уреди извор]

Милојевић је 5. јуна 2017. постављен за тренера Црвене звезде.[4] Већ у првој сезони је успео да одведе клуб до групне фазе Лигу Европе, након што је у плејофу Црвена звезда елиминисала Краснодар, па је тако добила прилику да заигра групну фазу европског такмичења први пут након десет година.[5] У групи са Арсеналом, БАТЕ Борисовим и Келном, Црвена звезде је заузела друго место па је тако успела да обезбеди европско пролеће после 25 година.[6] У шеснаестини финала црвено-бели су елиминисани од московског ЦСКА.[7] У домаћим такмичењима, Милојевић је Звезду водио до титуле првака Србије, са 12 бодова предности над другопласираним Партизаном.[8] Једини неуспех је имао у Купу где је поражен након пенала у четвртфиналу од Мачве.[9]

У сезони 2018/19, Милојевић је одвео Звезду до пласмана у групну фазу Лиге шампиона, први пут након 27 година.[10] У групи са Париз Сен Жерменом, Ливерпулом и Наполијем, Црвена звезда је заузела последње место, али је успела да на стадиону Рајко Митић савлада Ливерпул (каснијег освајача),[11] и освоји бод против Наполија.[12] Поново је освојена титула првака Србије, са девет бодова предности у односу на другопласирани нишки Раднички.[8] У Купу су црвено-бели стигли до финала где су поражени од Партизана.[13]

У сезони 2019/20, Милојевић по други пут узастопно одводи Црвену звезду у групну фазу Лиге шампиона.[14] Тиме је направљен низ од три године у којима су црвено-бели узастопно играли групну фазу неког европског такмичења. У групи са Бајерн Минхеном, Тотенхемом и Олимпијакосом, Црвена звезда је заузела последње место са три освојена бода (победа над Олимпијакосом у Београду). Након завршетка јесењег дела Суперлиге 2019/20, Милојевић је оставио Звезду са 11 бодова предности у односу на другопласирани Партизан.[8]

У децембру 2019. је поднео оставку на место тренера Црвене звезде.[15] Милојевић је на клупи Црвене звезде био 897 дана у којима је на 149 утакмица остварио 107 победа, 24 ремија и 18 пораза, што је 71.8% успешности. На 149 утакмица постигнуто је 328, а примљено 127 погодака, што је 2,2 дата гола по утакмици, а само 0.85 примљениих. Милојевић је уједно и рекордер на Звездиној листи тренера који су предводили клуб у европским мечевима, с обзиром да је 44 пута седео на клупи црвено-белих у међународним окршајима.[8]

Ал Ахли[уреди | уреди извор]

Крајем фебруара 2020. је постављен за тренера Ал Ахлија из Џеде.[16] Дана 24. марта 2021, Милојевић је раскинуо уговор са екипом из Џеде. Водио је клуб на 41 утакмици и забележио је 17 победа, 18 пораза и шест нерешених резултата.[17]

АЕК Атина[уреди | уреди извор]

Дана 27. маја 2021. године је постављен за тренера АЕК-а из Атине, са којим је потписао двогодишњи уговор.[18] Такмичарски деби као тренер АЕК-а је имао 22. јула 2021, у другом колу квалификација за УЕФА Лигу конференције, када је његов клуб поражен 2:1 на гостовању Вележу у Мостару.[19] Седам дана касније, на реваншу у Атини, АЕК је након регуларних 90. минута славио са 1:0 након чега се отишло у продужетке а затим и у једанаестерце у којима је Вележ био успешнији.[20] Милојевић је затим водио АЕК у првих пет кола грчке Суперлиге, забележивши притом три победе и по један нерешен резултат и пораз, након чега је 8. октобра 2021. споразумно раскинуо уговор са клубом.[21]

Повратак у Црвену звезду[уреди | уреди извор]

Дана 22. децембра 2023. године се вратио у Црвену звезду после 4 године и потписао вишегодишњи уговор.

Успеси[уреди | уреди извор]

Играчки[уреди | уреди извор]

Црвена звезда

Тренерски[уреди | уреди извор]

Чукарички
Црвена звезда

Појединачни[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Чукарички освојио Куп Србије”. rts.rs. 20. 5. 2015. Приступљено 14. 3. 2020. 
  2. ^ „Милојевић нови тренер Омоније”. novosti.rs. 12. 11. 2015. Приступљено 14. 3. 2020. 
  3. ^ „Чудо Милојевића у Пиреју”. mondo.rs. 26. 2. 2017. Приступљено 14. 3. 2020. 
  4. ^ „Представљени Мркела и Милојевић”. crvenazvezdafk.com. 5. 6. 2017. Приступљено 14. 3. 2020. 
  5. ^ „Скинута деценијска клетва – Звезда у Лиги Европе!”. b92.net. 24. 8. 2017. Приступљено 14. 3. 2020. 
  6. ^ „Звезди европско пролеће после 25 година”. politika.rs. 7. 12. 2017. Приступљено 14. 3. 2020. 
  7. ^ „Лига Европе: Црвена звезда елиминисана у шеснаестини финала”. dnevnik.rs. 21. 2. 2018. Приступљено 14. 3. 2020. 
  8. ^ а б в г „Милојевић – Синоним Звездиних успеха”. crvenazvezdafk.com. 19. 12. 2019. Приступљено 14. 3. 2020. 
  9. ^ „Мачва избацила Звезду!”. mondo.rs. 14. 3. 2018. Приступљено 14. 3. 2020. 
  10. ^ „Ben, Borjan i ludnica u Salcburgu – Zvezda je u Ligi šampiona!”. b92.net. 29. 8. 2018. Приступљено 14. 3. 2020. 
  11. ^ „Pao Liverpul – Zvezda zgazila vicešampiona Evrope!”. b92.net. 6. 11. 2018. Приступљено 14. 3. 2020. 
  12. ^ „Црвена звезда - Наполи 0:0”. crvenazvezdafk.com. 18. 9. 2018. Приступљено 14. 3. 2020. 
  13. ^ „Партизан четврти пут узастопно освојио Куп Србије, Звездa без дупле круне”. zurnal.rs. 23. 5. 2020. Приступљено 14. 3. 2020. 
  14. ^ „Defanzivna perfekcija: Zvezda ponovo u Ligi šampiona!!!”. sportklub.rs. 27. 8. 2019. Приступљено 14. 3. 2020. 
  15. ^ „Хвала ти, Милоје!”. crvenazvezdafk.com. 19. 12. 2019. Приступљено 14. 3. 2020. 
  16. ^ „Milojević je potpisao, a šta ga čeka u Saudijskoj Arabiji osim novca?”. mozzartsport.com. 28. 2. 2020. Приступљено 14. 3. 2020. 
  17. ^ „Milojević napustio Al Ahli”. b92.net. 24. 3. 2021. Приступљено 9. 10. 2021. 
  18. ^ „VLADAN MILOJEVIĆ IMA NOVI KLUB: Zvanično je trener AEK-a”. tvarenasport.com. 27. 5. 2021. Приступљено 9. 10. 2021. 
  19. ^ „Spektakl na Grbavici i istorijski trijumf Veleža, Vladan Milojević pao na debiju (VIDEO)”. mozzartsport.com. 22. 5. 2021. Приступљено 9. 10. 2021. 
  20. ^ „Talija se igrala sa Milojem protiv Veleža: Dala gol u 98. za produžetke, pa mu u penal ruletu okrenula leđa (VIDEO)”. mozzartsport.com. 29. 7. 2021. Приступљено 9. 10. 2021. 
  21. ^ „Vladan Milojević napustio AEK posle samo sedam utakmica”. mozzartsport.com. 8. 10. 2021. Приступљено 9. 10. 2021. 
  22. ^ „А ко други?”. mozzartsport.com. 14. 5. 2018. Приступљено 15. 5. 2018. 
  23. ^ „Најбољих 11 Суперлиге: Марин без премца, петорица из Звезде, тројица из Радничког, један из Партизана”. mozzartsport.com. 15. 5. 2018. Архивирано из оригинала 12. 10. 2019. г. Приступљено 12. 10. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]