Vaut van Art

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vaut van Art
Van Art na Pariz—Rubeu 2022.
Lični podaci
Puno imeVaut van Art
Datum rođenja(1994-09-15)15. septembar 1994. (29 god.)
Mjesto rođenjaHerentals, Flandrija, Belgija
DržavljanstvoBelgija
Visina1,87 m[1][2]
Masa78 kg[1]
Timske informacije
Trenutni tim
Vizma—lejz a bajk
Disciplina
Ulogavozač
Tip vozača
  • univerzalac
  • klasik specijalista
Profesionalna karijera
2013Talenet—fidea
2014—2016Vastgedservis
2017—2018Verands vilems—krelan
2018—2019Sibel—sebon ofroad tim[3]
2019—Jumbo—vizma[4][5]
Uspjesi
Tur de Frans
Klasifikacija po poenima1 (2022)
Najagresivniji vozač1 (2022)
Monumentalni klasici
Milano—Sanremo1 (2020)
Klasici
Omlop het Nijuvsblad1 (2022)
Strade Bjanke1 (2020)
E3 Sakso bank2 (2022, 2023)
Gent—Vevelgem1 (2021)
Amstel gold rejs1 (2021)
Bretanje klasik1 (2022)
Prvenstva
Svjetski šampion
(ciklokros)		3 (2016, 2017, 2018)
Nacionalni šampion
(drumska trka)		 1 (2021)
Nacionalni šampion
(vožnja na hronometar)		 3 (2019, 2020, 2023)
Nacionalni šampion
(ciklokros)		 5 (2016, 2017, 2018, 2021, 2022)
Druge trke
Bpost bank trofej 3 (2014/15), (2015/16), (2016/17)
Ciklokros superprestiž 1 (2015/16)
Svjetski ciklokros kup 1 (2015/16, 2016/17, 2020/21)
Denmark runt 1 (2018)
Tur of Britejn 2 (2021, 2023)
Kopa Bernoki 1 (2023)
Kirn—Brisel—Kirn 1 (2024)
Nagrade i medalje
Predstavljajući Belgija Belgiju
Ciklokros
Svjetsko prvenstvo
Zlatna medalja — prvo mesto Hogerhajde 2014. Trka do 23 godine
Zlatna medalja — prvo mesto Hezden-Zolder 2016. Elitna trka
Zlatna medalja — prvo mesto Bjeles 2017. Elitna trka
Zlatna medalja — prvo mesto Valkenburg 2018. Elitna trka
Srebrna medalja — drugo mesto Koksajde 2012. Trka za juniore
Srebrna medalja — drugo mesto Tabor 2015. Elitna trka
Srebrna medalja — drugo mesto Bogense 2019. Elitna trka
Srebrna medalja — drugo mesto Ostend 2021. Elitna trka
Srebrna medalja — drugo mesto Hogerhajde 2023. Elitna trka
Bronzana medalja — treće mesto Luivil 2013. Trka do 23 godine
Evropsko prvenstvo
Zlatna medalja — prvo mesto Lorš 2014. Trka do 23 godine
Srebrna medalja — drugo mesto Hijbjergen 2015. Elitna trka
Srebrna medalja — drugo mesto Rosmalen 2018. Elitna trka
Bronzana medalja — treće mesto Pontšato 2016. Elitna trka
Drumski biciklizam
Olimpijske igre
Srebrna medalja — drugo mesto Tokio 2020. Drumska trka
Svjetsko prvenstvo
Srebrna medalja — drugo mesto Imola 2020. Drumska trka
Srebrna medalja — drugo mesto Imola 2020. Vožnja na hronometar
Srebrna medalja — drugo mesto Flandrija 2021. Drumska trka
Srebrna medalja — drugo mesto Glazgov 2023. Drumska trka
Evropsko prvenstvo
Srebrna medalja — drugo mesto Drente 2023. Drumska trka
Bronzana medalja — treće mesto Glazgov 2018. Drumska trka
Bronzana medalja — treće mesto Drente 2023. Vožnja na hronometar
Ažurirano: 12. april 2024.

Vaut van Art (hol. Wout van Aert; 15. septembar 1994) belgijski je biciklista koji trenutno vozi za UCI vorld tur tim — Vizma—lejz a bajk,[6] a takmiči se u ciklokrosu i u drumskom biciklizmu. Dva puta je osvojio E3 Sakso bank, a po jednom je osvojio Strade Bjanke, Milano—Sanremo, Gent—Vevelgem, Amstel gold rejs, Omlop het Nijuvsblad, Bretanje klasik, klasifikaciju po poenima i nagradu za najagresivnojeg vozača na Tur de Fransu, Kopa Bernoki i Kirn—Brisel—Kirn. Ostvario je devet etapnih pobjeda na Tur de Fransu, jednom je osvojio nacionalno prvenstvo u drumskoj i tri puta u vožnji na hronometar; tri puta je osvojio Svjetsko prvenstvo u ciklokrosu i pet puta nacionalno. Osvojio je tri srebrne medalje u drumskoj vožnji na Svjetskom prvenstvu i jednu u vožnji na hronometar, dok je osvojio jednu srebrnu medalju u drumskoj vožnji na Olimpijskim igrama.

U početku karijere takmičio se uglavnom u ciklokrosu, a 2019. je počeo da se fokusira više na drumski biciklizam, kada je potpisao trogodišnji ugovor sa timom Jumbo—vizma.[4][7] Prve sezone je vozio Tur de Frans, gdje je ostvario jednu etapnu pobjedu i osvojio je nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar. Godine 2020. osvojio je Milano—Sanremo, Strade Bjanke, nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar po drugi put i ostvario je dvije etapne pobjede na Tur de Fransu, dok je na drugom mjestu završio Ronde van Flanderen, drumsku trku i trku na hronometar na Svjetskom prvenstvu. Godine 2021. osvojio je Gent—Vevelgem, Amstel gold rejs, Tur of Btitejn i nacionalno prvenstvo u drumskoj vožnji, a završio je na drugom mjestu drumsku trku na Olimpijskim igrama i trku na hronometar na Svjetskom prvenstvu. Takođe, ostvario je tri etapne pobjede na Tur de Fransu, jednu na kojoj je dvaput vožen uspon Mon Vantu, jednu u vožnji na hronometar i jednu u sprintu na Jelisejskim poljima, nakon čega su ga brojni mediji nazvali najkompletnijim vozačem svoje generacije, kakav nije viđen od Edija Merksa i Bernara Inoa.[8]

Godine 2022. osvojio je Omlop het Nijuvsblad, E3 Sakso bank klasik, Bretanje klasik, klasifikaciju po poenima i nagradu za najagresivnojeg vozača na Tur de Fransu, gdje je ostvario i tri etapne pobjede, dok je Pariz—Rube završio na drugom, a Lijež—Bastonj—Lijež na trećem mjestu. Godine 2023. osvojio je E3 Sakso bank klasik po drugi put, Kopa Bernoki, Tur of Btitejn i nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar po treći put, dok je završio na drugom mjestu drumsku trku i na Evropskom i na Svjetskom prvenstvu, na trećem mjestu Milano—Sanremo i Pariz—Rube, a na četvrtom mjestu Ronde van Flanderen. Godine 2024. osvojio je Kirn—Brisel—Kirn, a pao je na Dvars dor Flanderenu, zbog čega je morao da propusti Ronde van Flanderen i Pariz—Rube.

Od početka juniorske karijere vodio je veliko rivalstvo sa Metjuom van der Pulom u ciklokrosu, a kasnije i na drumu i njihovo rivalstvo smatra se jednim od najvećih i najdugotrajnijih u istoriji biciklizma.[9][10] Na Ronde van Flanderenu 2020. njih dvojica su otišla u bijeg i došli su na cilj sami, a Van der Pul je pobijedio u sprintu. Na Gent—Vevelgemu 2020. optužio je Van der Pula da mu je bilo važnije da spriječi njega da pobijedi nego da se i sam bori za pobjedu, nakon što je Van der Pul reagovao na svaki napad Van Arta a puštao je druge vozače da odu.[11]

Djetinjstvo i juniorska karijera[uredi | uredi izvor]

Rođen je i odrastao u flandrijskom gradu Herentalsu, blizu Antverpena, od oca Henka i majke Ivone Beks,[12] koji su porijeklom iz Holandije.[13] U Flandriji je biciklizam najpopularniji sport,[14] njegov otac je bio amaterski biciklista, a rođak njegovog oca, Holanđanin Jos van Art bio je profesionalni biciklista koji je vozio Điro d’Italiju i Tur de Frans.[15] Sa osam godina vozio je svoju prvu trku, koju je završio na drugom mjestu.[15] Godine 2011. počeo je da se takmiči u različitim ciklokros disciplinama širom zemlje, osvojivši Rudervurd trku za juniore u okviru Superprestiž takmičenja.[16]

Godine 2012. završio je na drugom mjestu u trci za juniore i na nacionalnom i na Svjetskom prvenstvu, koje je održano u Flandriji, gdje je izgubio od Van der Pula za osam sekundi.[17] Studirao je kompjuterske nauke na Univerzitetu Tomas Mor u Gelu, koji je napustio 2013. kako bi se potpuno posvetio biciklizmu.[13]

Profesionalna karijera[uredi | uredi izvor]

Početak karijere[uredi | uredi izvor]

Van Art (pozadi) i Metju van der Pul (ispred) tokom ciklokros takmičenja 2015.

Nakon srebrne medalje koju je osvojio trci za juniore na Svjetskom prvenstvu, 2013. godine je prešao u tim Talenet—fidea, u kojem je počeo profesionalnu karijeru, a takmičio se i na trkama do 23 godine.[16] Na početku godine osvojio je bronzanu medalju u trci za vozače do 23 godine na Svjetskom prvenstvu, završivši 22 sekunde iza Majka Teunisena.[18] Osvojio je i Superprestiž takmičenje za vozače do 23 godine, pobijedivši na tri trke.[19] Tokom sezone je vozio i drumske trke, učestvovao je na Belgijum turu, gdje je hronometar završio dva minuta iza Tonija Martina,[20] ali je napustio trku tokom poslednje, pete etape.[21] Godine 2014. osvojio je Svjetsko prvenstvo za vozače do 23 godine, 50 sekundi ispred Mihaela Vanhurenhuta i minut i 17 sekundi ispred Van der Pula.[22] Osvojio je Bpost bank trofej za vozače do 23 godine ispred Van der Pula, ostvarivši pobjedu na pet trka,[23] dok je Superprestiž za vozače do 23 godine završio na drugom mjestu, iza Van der Pula, ostvarivši pobjedu na tri trke.[24] Sezonu na drumu počeo je u maju, kada je vozio ZLM tur, gdje je prolog na otvaranju završio na 32 mjestu, 14 sekundi iza Filipa Žilbera,[25] a trku je završio na osmom mjestu u generalnom plasmanu, 32 sekunde iza Žilbera.[26] Krajem juna vozio je nacionalno prvenstvo u drumskoj vožnji, koje je završio na 63 mjestu, u velikoj grupi koja je došla na cilj, a koju je odsprintao Jens Debushere.[27] Krajem godine je počeo novu sezonu u ciklokrosu i u novembru je osvojio Evropsko prvenstvo za vozače do 23 godine.[28]

Godine 2015. zvanično je počeo da se takmiči sa profesionalcima i osvojio je srebrnu medalju na Svjetskom prvenstvu, gdje je imao mehaničkih problema u prvih nekoliko krugova, završivši na kraju 15 sekundi iza Van der Pula.[29] Osvojio je Bpost bank trofej za sezonu 2014/15. pobijedivši na pet od ukupno osam trka,[30] a u finišu sezone je osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu, koje je po prvi put u istoriji održano za profesionalce, završivši 19 sekundi iza Larsa van der Hara.[31] Godine 2016. osvojio je Svjetsko prvenstvo po prvi put, pet sekundi ispred Van der Hara,[32] a tokom sezone osvojio je Svjetski ciklokros kup,[33] Superprestiž, gdje je ostvario četiri pobjede,[34] kao i Bpost bank trofej, gdje je ostvario šest pobjeda, uz jedno drugo i jedno treće mjesto.[35] Sezonu 2015/16. završio je na prvom mjestu u rangiranju ciklokros vozača, ispred Van der Pula.[36] U maju je vozio Belgijum tur, gdje je pobijedio na prologu na otvaranju, dvije sekunde ispred Tonija Martina i uzeo je prvu lidersku majicu.[37] Na drugoj etapi, Dris Devenajs je pobjedom preuzeo majicu, dok je Van Art pao na deveto mjesto u generalnom plasmanu, a nakon etape izjavio je da je srećan što može da vozi na drumu i da može da provede ljeto bez previše pritiska i stresa.[38] Trku je završio na osmom mjestu u generalnom plasmanu, 39 sekundi iza Devenajsa.[39] U junu je vozio ZLM tur, gdje se na na četvrtoj etapi odvojio od grupe zajedno sa Sepom Vanmarkeom od kojeg je izgubio u sprintu, završivši etapu na drugom mjestu.[40] U finišu godine je ponovo vozio ciklokros i završio je Evropsko prvenstvo na trećem mjestu, iza Tona Artsa i Van der Pula.[41]

Van Art nakon osvajanja srebrne medalje na Evropskom prvenstvu u drumskoj vožnji 2018.

Godine 2017. osvojio je Svjetsko ciklokros prvenstvo drugu godinu zaredom, 44 sekunde ispred Van der Pula, koji je morao da mijenja gumu četiri puta.[42] Osvojio je Svjetski ciklokros kup za sezonu 2016/17. pobijedivši na četiri trke, uz tri druga mjesta,[43] a takođe je osvojio DVV trofej, gdje je od ukupno osam trka pobijedio na četiri, a četiri je završio na drugom mjestu.[44] Superprestiž je završio na drugom mjestu, gdje je od osam trka pobijedio na jednoj, a sedam završio na drugom mjestu, iza Van der Pula.[45] Sezonu na drumu počeo je u maju, kada je Tur of Norvej završio na 35 mjestu u generalnom plasmanu, osam minuta iza Edvalda Boson Hagena,[46] nakon čega je vozio Belgijum tur, gdje je drugu etapu završio na trećem mjestu u sprintu, iza Van der Pula i Žilbera.[47] Hronometar na trećoj etapi završio je na trećem mjestu, iza Matijasa Brendla i Tonija Martina i preuzeo je lidersku majicu, deset sekundi ispred Martina.[48] Na četvrtoj etapi je izgubio minut i po i pao je na deseto mjesto u generalnom plasmanu, 52 sekunde iza Remija Kavanje.[49] Na poslednjoj, petoj etapi, Jens Kekelajre je uzeo sekunde bonifikacije i osvojio je trku, dok je Van Art završio na desetom mjestu, 58 sekundi iza.[50] U junu je osvojio Ronde van Limburg klasik,[51] a nedelju dana kasnije osvojio je Briž klasik, gdje je pobijedio Van der Pula u sprintu.[52] Nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar završio je na šestom mjestu, minut i po iza Iva Lampara,[53] dok je u julu osvojio Gran pri Serami klasik, gdje je bio u bijegu zajedno sa još trojicom vozača i pobijedio je u sprintu ispred Žempija Drukera.[54] Na kraju svoje sezone na drumu, u avgustu je vozio klasik Šals sels. Napao je na 50 km do cilja, što je pratilo osam vozača; na 2,5 km do cilja je napao i napravio prednost, ali ga je u finišu dostigao Tako van der Horn i pobijedio ga u sprintu.[55] Godine 2018. osvojio je nacionalno[56] i Svjetsko ciklokros prvenstvo po treći put zaredom.[57] Svjetski ciklokros kup je završio na drugom mjestu, iza Van der Pula, sa dvije pobjede i tri druga mjesta;[58] Superprestiž je takođe završio na drugom mjestu, ponovo iza Van der Pula, sa dvije pobjede i četiri druga mjesta.[59] Sezonu na drumu počeo je krajem marta, kada je Omlop het Nijuvsblad završio na 32 mjestu, u grupi koja je došla na cilj 12 sekundi iza Mihaela Valgrena.[60] U martu je vozio Strade Bjanke po prvi put, gdje je napao zajedno sa Romenom Bardeom na 40 km do cilja. Na poslednjoj sekciji kaldrme dostigao ih je Tiš Benot, koji je otišao od njih, a u poslednjem kilometru je i Barde napao. Van Art je pao u finišu, na usponu Sante Katerina, pred dolazak na cilj, na trgu Pjaca del Kampo i završio je na trećem mjestu, 58 sekundi iza Benota.[61] U aprilu je vozio Ronde van Flanderen po prvi put. Na 26 km do cilja, Niki Terpstra je napao, što niko nije pratio i stekao je 40 sekundi prednosti pred poslednji uspon. Na usponu su brojni vozači pokušavali da napadnu, Terpstra je pobijedio 12 sekundi ispred Madsa Pedersena, dok je Van Art završio na devetom mjestu, u osmočlanoj grupi koja je na cilj došla 25 sekundi iza.[62] Nedelju dana kasnije vozio je Pariz—Rube, gdje je Peter Sagan napao na 54 km do cilja i dostigao bjegunce. Van Art i Jasper Stojven su krenuli za njim, nakon čega je iz glavne grupe napalo još vozača koji su ih dostigli. Otpao je na sekcijama kaldrme u finišu i završio je na 13 mjestu, dva i po minuta iza Sagana.[63] U avgustu je vozio Denmark runt, gdje su na drugoj etapi bjegunci imali deset sekundi prednosti na 600 metara do cilja, kada je napao iz glavne grupe, prestigao ih i pobijedio je na etapi, preuzevši i lidersku majicu.[64] Hronometar na četvrtoj etapi završio je na drugom mjestu, osam sekundi iza Madsa Pedersena,[65] dok je poslednju, petu etapu, završio u grupi koju je odsprintao Tim Merlije i osvojio je trku 32 sekunde ispred Rasmusa Kvodea.[66] Deset dana kasnije vozio je Evropsko prvenstvo u drumskoj vožnji, koje je završio na trećem mjestu u sprintu, iza Matea Trentina i Van der Pula.[67] Do kraja godine vozio je ciklokros trke, ostvarivši nekoliko pobjeda, a Evropsko prvenstvo završio je na drugom mjestu, iza Van der Pula.[68]

2019.[uredi | uredi izvor]

Godine 2018. tokom sezone na drumu vozio je za tim Verandas vilems—krelan, ali je izrazio nezadovoljstvo kad je objavljeno da će se tim spojiti sa timom Rompot—Nederlandse loteraj. Prethodno se bio dogovorio sa timom LotoNL—jumbo da pređe od 2020. godine,[69] ali je odlučio da u septembru 2018. raskine ugovor sa timom Verandas vilems—krelan, odnosno sa timom Sniper sajkling, kako je poznat tokom takmičenja u ciklokrosu.[70] Iz LotoNL—jumba su istakli da su spremni da ga dovedu godinu ranije, dok su iz tima Verandas vilems—krelan tražili odštetu od 500.000 evra,[71] ali mu je UCI dozvolio da promijeni tim.[72] Transfer je zvanično objavljen u decembru 2018. a timu se pridružio od marta 2019.[7] U periodu od oktobra do marta, tokom ciklokros sezone, vozio je za Sibel—sebon ofroad tim.[73] U januaru, završio je nacionalno prvenstvo na drugom mjestu, 52 sekunde iza Artsa.[74] Na drugom mjestu je završio i Svjetski ciklokros kup, takođe iza Artsa, ostvarivši jednu pobjedu,[75] nakon čega je i Svjetsko prvenstvo završio na drugom mjestu, 16 sekundi iza Van der Pula.[76]

Sezonu na drumu počeo je u martu, kada je vozio Omlop het Nijuvsblad. Greg van Avermat je napao na usponu Mur—Kapelmur, na 10 km do cilja i odvojila se grupa od šest vozača. U finišu je Zdenjek Štibar napao i ostvario solo pobjedu, dok je Van Art završio na 13 mjestu, u grupi koja je na cilj došla 25 sekundi iza.[77] Sezonu je nastavio na Strade Bjankeu, gdje je Žilijen Alafilip napao na 23 km do cilja, na sektoru Monteparti, što su pratili Van Art i Jakob Fuglsang, ali je Van Art otpao na sektoru Kole Pincuto, na 17 km do cilja i završio je na trećem mjestu, 27 sekundi iza Alafilipa koji je pobijedio napadom pred cilj u Sijeni.[78] Deset dana kasnije vozio je Milano—Sanremo po prvi put. Na usponu Pođo di Sanremo, na 6,5 km do cilja, odvojila se grupa od sedam vozača, u kojoj su bili Van Art, Alafilip, Alehandro Valverde, Vinčenco Nibali, Matej Mohorič, Oliver Nasen i Sagan. Na spustu ih je dostiglo još vozača, a u sprintu je pobijedio Alafilip, dok je Van Art završio na šestom mjestu.[79] Nedelju dana kasnije vozio je E3 Binkbank klasik, na kojem je Bob Jungels napao iz glavne grupe na 60 km do cilja i dostigao bjegunce. Na usponu Pateberg, iz glavne grupe su se odvojili Štibar, Van Art, Van Avermat i Alberto Betiol i dostigli su Jungelsa na 7 km do cilja, koji je napao ponovo u poslednjih pet kilometara, ali je dostignut.[80] Štibar je počeo da sprinta na 200 metara do cilja i pobijedio je, dok je Van Art završio na drugom mjestu.[81] U aprilu je vozio Ronde van Flanderen, gdje su na 30 km do cilja napali Sep Vanmarke, Dilan van Barle i Kasper Asgren. Nakon što su dostignuti, Betiol je napao na 17 km do cilja, što niko nije pratio. U grupi iza bilo je 15 vozača, ali nisu radili organizovano i Betiol je stekao 30 sekundi prednosti i pobijedio je; u finišu je Asgren napao iz grupe i završio je na drugom mjestu, dok je Van Art završio na 14 mjestu, u grupi koja je došla na cilj 17 sekundi iza Betiola.[82] Nedelju dana kasnije vozio je Pariz—Rube, gdje mu je na 94 km do cilja pukla guma i morao je da mijenja bicikl, a zatim je na 85 km do cilja pao i uspio je da se vrati u grupu nakon 13 km koliko je vozio sam.[83] Na sektoru 16. Vesli Kreder je napao, što su pratili Nils Polit, Žilber i Ridiger Selig, nakon čega je Van Art krenuo za njima, a pratili su ga Sagan i Vanmarke.[83] Oni su brzo stigli vodeću četvoricu i stekli su minut prednosti ispred grupe od 30 vozača koja je bila iza njih. Žilber je napao na 23 km do cilja, što Van Art nije mogao da prati, a kasnije su ga dostigli vozači koji su napali iz grupe i završio je na 22 mjestu, minut i 42 sekunde iza Žilbera.[84] Sezonu je nastavio na Amstel gold rejsu, koji je završio preko četiri minuta iza Van der Pula.[85]

Van Art u bijeloj majici, za lidera klasifikacije za najboljeg mladog vozača na Tur de Fransu 2019.

U junu je vozio Kriterijum di Dofine, gdje je prvu etapu završio na trećem mjestu u sprintu, iza Boson Hagena i Žilbera,[86] a treću etapu je završio na drugom mjestu, iza Sema Beneta.[87] Na hronometu na četvrtoj etapi pobijedio je 31 sekundu ispred Tidžeja van Garderena i došao je na deveto mjesto u generalnom plasmanu.[88] Na petoj etapi, pobijedio je u sprintu ispred Beneta, ostvarivši drugu pobjedu zaredom na trci, a zahvaljujući sekundama bonifikacije došao je na peto mjesto u generalnom plasmanu, 20 sekundi iza Adama Jejtsa.[89] Na brdskim etapama je gubio vrijeme i trku je završio 45 minuta iza Fuglsanga, osvojivši klasifikaciju po poenima.[90] Krajem juna osvojio je nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar po prvi put, 32 sekunde ispred Lampara,[91] a tri dana kasnije je prvenstvo u drumskoj vožnji završio na trećem mjestu u sprintu, iza Merlijea i Timotija Dupona.[92] U julu je vozio Tur de Frans po prvi put.[93] Tim Jumbo—vizma je pobijedio na ekipnom hronometru na drugoj etapi, zahvaljujući čemu je došao na drugo mjesto u generalnom plasmanu, deset sekundi iza suvozača Teunisena koji je pobijedio na prvoj etapi.[94] Na trećoj etapi je Alafilip napao na 15 km do cilja i pobijedio je, dok je Van Art završio na devetom mjestu, u grupi koja je došla 26 sekundi iza i ostao je na drugom mjestu u generalnom plasmanu, 20 sekundi iza Alafilipa.[95] Na petoj etapi, na kojoj je voženo nekoliko uspona, završio je na drugom mjestu u sprintu, iza Sagana i smanjio je zaostatak u generalnom plasmanu na 14 sekundi iza Alafilipa.[96] Na šestoj etapi je izgubio 14 minuta i ispao je iz prvih deset.[97] Na desetoj etapi, usljed jakog vjetra grupa se razdvojila i u prvoj grupi je ostalo oko 30 vozača. U sprintu je pobijedio ispred Elije Vivijanija i Kejleba Juana, ostvarivši prvu pobjedu na Tur de Fransu u karijeri.[98][99] Na etapi 15 je vožen hronometar, tokom kojeg je pao i morao je da napusti trku; odvezen je u bolnicu, gdje je ostao četiri dana.[100] Kasnije je izjavio da je pad bio toliko težak da je mogao da mu završi karijeru i da je njegovo stanje pogoršano tokom operacije, jer doktori nisu pravilno radili na liječenju tetive.[101][102] U novembru je dobio nagradu za belgijskog biciklistu godine, poznatu pod nazivom Flandrijac godine.[103] Nije bilo poznato hoće li se oporaviti na vrijeme za početak ciklokros sezone 2019/20. ili za sezonu drumskih klasika 2020,[104] ali se vratio takmičenju krajem decembra, kada je ciklokros trku Azenkros završio na petom mjestu.[105]

2020.[uredi | uredi izvor]

Zbog povrede na Tur de Fransu 2019. vozio je malo ciklokros trka u sezoni 2019/20. završivši Svjetsko prvenstvo na četvrtom mjestu,[106] uz jednu ostvarenu pobjedu u takmičenju DVV trofej.[107]

Sezonu na drumu počeo je krajem februara, na Omlop het Nijuvsbladu, za koji se nije očekivalo da će biti spreman da vozi.[108] Na usponu Mur—Kapelmur, Stojven i Lampar su napali, a zatim ih je dostigao i Seren Krag Andersen. Stojven je pobijedio u sprintu, dok je Van Art završio na 11 mjestu, u grupi koja je na cilj došla minut i 28 sekundi iza.[109] Zbog pandemije kovida 19 u martu je prekinuta čitava sezona u biciklizmu, a trke su ili odložene ili otkazane.[110][111] Nakon što se sezona nastavila, 1. avgusta je vozio Strade Bjanke, na kojem je Fuglsang napao na 40 km do cilja, a zatim su ga dostigli Van Art, Van Avermat, Betiol, Davide Formolo i Maksimilijan Šahman. Oni su stekli prednost od minut ispred grupe, a na 12 km do cilja Van Art je napao i ostvario solo pobjedu, 30 sekundi ispred Formola i Šahmana, ostvarivši tako pobjedu nakon dva treća mjesta zaredom na trci.[112] Četiri dana kasnije vozio je Milano—Torino, koji je završio na trećem mjestu u sprintu, iza Arnoa Demara i Juana.[113] Dana 8. avgusta, vozio je Milano—Sanremo, gdje je bio jedan od najvećih favorita, zajedno sa Alafilipom, Van der Pulom i Saganom.[114] Na kilometar do vrha uspona Pođo di Sanremo napao je zajedno sa Alafilipom i stekli su prednost ispred grupe, koju su zadržali do kraja, a u sprintu je pobijedio Van Art, osvojivši svoj prvi Monumentalni biciklistički klasici|monumentalni klasik]].[115] Sezonu je nastavio na Kriterijumu di Dofine, gdje je pobijedio u sprintu na usponu na prvoj etapi i uzeo je prvu lidersku majicu.[116] U nastavku je radio za Primoža Rogliča, koji je napustio trku prije početka poslednje, pete etape, nakon što se povrijedio u padu na četvrtoj etapi.[117] Poslije odustajanja Rogliča, Van Art je osvojio klasifikaciju po poenima, sa istim brojem bodova kao Tadej Pogačar, ali uz jednu etapnu pobjedu.[118] Nedelju dana kasnije osvojio je nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar po drugi put, 30 sekundi ispred Viktora Kampenartsa.[119]

Van Art tokom hronometra na Tur de Fransu 2020.

Krajem avgusta vozio je Tur de Frans, na kojem su brojni mediji očekivali da će se boriti sa Saganom za zelenu majicu,[120] ali je on odbacio tu mogućnost, ističući da mu je jedini cilj da pomogne svojim liderima tima — Rogliču i Dimulenu, kako bi neko od njih osvojio Tur de Frans.[121] Nakon prve četiri etape na kojima nije učestvovao u sprintu, na petoj etapi je pobijedio ispred Sesa Bola i Beneta, ostvarivši drugu pobjedu na Tur de Fransu u karijeri.[122] Na sedmoj etapi je pobijedio ispred Boson Hagena i Brajana Kokara, čime je došao na treće mjesto u klasifikaciji po poenim.[123] Etapu 11 je završio na trećem mjestu u sprintu, iza Juana i Beneta.[124] Na etapi 18, radio je na čelu za Rogliča u finišu i pratio ih je samo Pogačar u početku. Suvozači iz Ineosa — Ričard Karapaz i Mihal Kvjatkovski bili su u bijegu i došli su zajedno na cilj, a Van Art je završio na trećem mjestu, dvije sekunde ispred Rogliča i Pogačara.[125] Hronometar na etapi 20 završio je na četvrtom mjestu, minut i po iza Pogačara, koji je nadoknadio zaostatak od 57 sekundi iza Rogliča i preuzeo žutu majicu za lidera trke.[126] Poslednju etapu na Jelisejskim poljima završio je na šestom mjestu u sprintu i završio je na 20 mjestu u generalnom plasmanu i na petom mjestu u klasifikaciji po poenima.[127]

Krajem septembra vozio je Svjetsko prvenstvo, gdje je u trci na hronometar osvojio srebrnu medalju, završivši 26 sekundi iza Filipa Gane i tri sekunde ispred Stefana Kinga.[128] Dva dana kasnije vozio je drumsku trku na Svjetskom prvenstvu, gdje je na poslednjem usponu napao Mark Irši, što je pratila mala grupa vozača, a pri vrhu uspona je napao Alafilip, što niko nije mogao da prati. Van Art, Fuglsang i Kvjatkovski su radili u grupi iza, a zatim su ih dostigli Irši i Roglič. Roglič je jedini mijenjao Van Arta na čelu i prednost se povećavala; Alafilip je pobijedio, dok je Van Art odsprintao grupu koja je došla 24 sekunde iza i osvojio je srebrnu medalju.[129] Poslije trke izjavio je: „Uradili smo ono što smo željeli. Nisam mogao da pratim kada je Žilijen napao. Razočaran sam, drugo mjesto je bolno. Bio sam sjajan, imao sam noge kokve sam želio, ali jedan vozač je bio bolji. Dvaput srebro, to pogađa jako.“[130] U oktobru je vozio Gent—Vevelgem, gdje se nakon napada u poslednjih 50 kilometara odvojila grupa od 15 vozača. Oni su radili na smjenu do 7 km do cilja, kada su počeli da napadaju u pokušaju da ostvare solo pobjedu. Van der Pul je reagovao na svaki napad Van Arta, a nije pratio kad su napadali drugi vozači i u finišu su se odvojila četiri vozača.[131] Pedersen je pobijedio u sprintu ispred Florijana Senešala i Trentina, dok su Van Art i Van der Pul završili zajedno, sedam sekundi iza.[132] Poslije trke, optužio je Van der Pula da mu je bilo važnije da spriječi njega da pobijedi nego da se i sam bori za pobjedu, nakon što je Van der Pul reagovao na svaki napad Van Arta a puštao je druge vozače da odu.[133] Nedelju dana kasnije vozio je Ronde van Flanderen. Alafilip je napao na usponu Kopenberg na 48 km do cilja, a iza njega formirala se grupa od osam vozača. Dostignut je na 40 km do cilja, nakon čega je opet napao, što je pratio Van der Pul. Van Art je vozio na tempo iza njih i uspio je da ih dostigne na 37 km do cilja.[134] Na oko 30 km do cilja, Van der Pul je vozio iza motora, kasno sa sklonio, zbog čega Alafilip nije mogao da izbjegne motor jer nije znao da se on tu nalazi i udario je u njega i morao je da napusti trku.[135] Van Art i Van der Pul su vozili složno, na smjenu i stekli su prednost od minut i po. U poslednja dva kilometra su usporili, gledali se i štedjeli snagu, a nakon što su ušli u poslednji kilometar Van Art više nije htio da izađe na čelo.[136] Na 200 metara do cilja počeo je da sprinta, u početku je bio ispred Van der Pula, koji ga je dostigao i na snimku foto finiša utvrđeno je da je Van der Pul pobijedio; grupa je došla osam sekundi iza njih.[137] Planirao je da vozi Pariz—Rube krajem oktobra, ali je otkazan zbog povećanog broja slučajeva korona virusa u Francuskoj.[138]

2021.[uredi | uredi izvor]

Na početku sezone u ciklokrosu, osvojio je nacionalno prvenstvo po četvrti put,[139] kao i Svjetski kup po treći put,[140] gdje je ostvario dvije pobjede na pet trka, dok je njih devet otkazano zbog pandemije kovida 19.[141] Na Svjetskom prvenstvu koje je održano u Ostendeu, Van Art i Van der Pul su otišli od ostalih na usponu preko mosta, gdje je maksimalni nagib bio 21%.[142] Van der Pul je pao u drugom krugu, nakon čega se Van Artu probušila guma u trećem krugu i Van der Pul ga je dostigao, a zatim i otišao od njega. Van Art do kraja nije mogao da ga dostigne i završio je na drugom mjestu, 37 sekundi iza, osvojivši četvrtu srebrnu medalju.[143]

Van Art na Amstel gold rejsu 2021.

Sezonu na drumu počeo je u martu, na Strade Bjankeu, gdje je bio jedan od najvećih favorita, zajedno sa Van der Pulom i Alafilipom,[144] koji su se u tom trenutku smatrali najboljim klasik vozačima.[145] a to je bio prvi put nakon Ronde van Flanderena 2020. da su sva trojica zajedno startovala neku trku.[146] Na usponu Monte Sante Mari odvojila se grupa u kojoj su bili Alafilip, Van Art, Van der Pul, Egan Bernal, Pogačar, Mihal Gegl, Kvin Simons, Kevin Ženije i Tom Pidkok.[147] Na početku poslednjeg sektora, Pogačar je počeo da zaostaje, nakon čega je Van der Pul napao na 12 km do cilja i jedino ga je Alafilip pratio.[148] Na 10 km do cilja, dostigao ih je Bernal, dok su Pogačar, Van Art, Gegl i Pidkok oformili potjeru iza i smanjili su zaostatak na 13 sekundi.[149] Prednost je porasla na 25 sekundi na početku uspona, na kilometar do cilja, a Van der Pul je napao na sredini uspona i pobijedio je pet sekundi ispred Alafilipa. Bernal je završio na trećem mjestu, 20 sekundi iza, dok je Van Art napao iz druge grupe i završio je na četvrtom mjestu, 51 sekundu iza.[150] Sezonu je nastavio na Tireno—Adrijatiku, gdje je pobijedio u sprintu na prvoj etapi ispred Juana i Fernanda Gavirije i uzeo je prvu lidersku majicu.[151] na drugoj etapi, Sajmon Jejts je napao na 20 km do cilja, što su pratili Žoao Almeida i Pavel Sivakov, a zatim im se pridružio Mikel Landa. Na 2 km do cilja, Jejts je otpao iz bijega, a grupa je dostigla i ostale bjegunce i u sprintu na usponu završio je na trećem mjestu, iza Alafilipa i Van der Pula.[152] Cilj treće etape je ponovo bio na blagom usponu, u sprintu je završio na drugom mjestu, iza Van der Pula.[153] Na četvrtoj etapi, Gerent Tomas je napao na 7 km do cilja, što je pratio Pogačar, a nakon što su dostigli Madsa Virc Šmita koji je bio u bijegu, Pogačar je napao na 5 km do cilja.[154] Van Art je radio na čelu grupe, a kada je Tomas dostignut, Bernal je napao, što su pratili Jejts i Landa, a Van Art je otpao i završio je 45 sekundi iza Pogačara, zbog čega je pao na drugo mjesto u generalnom plasmanu, 35 sekundi iza Pogačara.[155] Na petoj etapi, Van der Pul je radio na čelu grupe na 65 km do cilja, zbog čega su otpali mnogi vozači. Bernal je napao na 56 km do cilja, a kada je dostignut Van der Pul je napao na 52 km do cilja i brzo je stekao tri minuta prednosti. Pogačar je napao iz grupe na 17 km do cilja, što niko nije pratio i uglavnom su išli jedan po jedan trudeći se da što više smanje zaostatak. Van Art je završio na trećem mjestu, 49 sekundi iza Van der Pula i 39 sekundi iza Pogačara i ostao je na drugom mjestu u generalnom plasmanu, minut i 15 sekundi iza Pogačara.[156] Na hronometru na poslednjoj, sedmoj etapi, pobijedio je šest sekundi ispred Kinga i završio je na drugom mjestu u generalnom plasmanu, minut i tri sekunde iza Pogačara, uz osvojenu klasifikaciju po poenima.[157] Deset dana kasnije vozio je Milano—Sanremo, gdje je bio jedan od najvećih favorita za pobjedu, zajedno sa Van der Pulom i Alafilipom.[158] Prije trke, izjavio je da ona dolazi u pravom trenutku za njega,[159] dok je Van der Pul izjavio da je Van Art u prednosti jer je već jednom osvojio trku.[160] Na usponu Pođo di Sanremo, Alafilip je napao, što je odmah pratio Van Art, a uskoro ih je dostiglo još vozača. Na 3 km do cilja, Stojven je napao, što nije niko pratio. Grupa ga je u finišu skoro dostigla, ali je Stojven pobijedio, dok je Van Art završio na trećem mjestu, izgubivši u sprintu od Juana.[161]

Dana 26. marta vozio je E3 Sakso bank klasik, koji je završio na 11 mjestu, minut i po iza Asgrena koji je ostvario pobjedu napadom u poslednjih pet kilometara.[162] Dva dana kasnije vozio je Gent—Vevelgem, gdje se grupa podijelila na 180 km do cilja. Bio je u prvoj grupi, u kojoj je bilo 25 vozača, a na prvom prelazu preko uspona Kamelberg, na 80 km do cilja, Štibar je napao i odvojila se grupa od sedam vozača.[163] Natan van Hojdonk je radio za Van Arta kako ne bi niko napadao i došli su zajedno na cilj, a u sprintu je Van Art pobijedio ispred Đakoma Nicola i Trentina.[164] Početkom aprila vozio je Ronde van Flanderen, gdje se odvojila grupa na drugom prelazu preko uspona Aude kvaremont. Na 27 km do cilja Asgren je napao, što je pratio Van der Pul, a zatim im se pridružio Van Art. Njih trojica su radili zajedno, a pri vrhu poslednjeg prelaza preko uspona Aude kvaremont, Van der Pul je napao, što Van Art nije mogao da prati. Do kraja trke dostiglo ga je još vozača i završio je na šestom mjestu, 47 sekundi iza Asgrena, koji je u sprintu pobijedio Van der Pula.[165] Dana 14. aprila vozio je Brabantse pajl, gdje je Pidkok napao na oko 50 km do cilja, što su pratili Van Art i Trentin. Oni su dostigli bjegunce, a Trentin je napao na 30 km do cilja i stekao je 18 sekundi prednosti.[166] Pidkok je napao na 15 km do cilja, na usponu Hertstrat, što je pratio Van Art. Njih dvojica su u finišu dostigli Trentina, a u sprintu je pobijedio Pidkok, dok je Van Art završio na drugom mjestu.[167] Četiri dana kasnije vozio je Amstel gold rejs, gdje se u poslednjem krugu odvojio zajedno sa Pidkokom i Šahmanom, nakon čega je pobijedio u sprintu, u foto finišu ispred Pidkoka.[168] U junu je osvojio nacionalno prvenstvo u drumskoj vožnji po prvi put, pobijedivši u sprintu Edvarda Tunsa i Remka Evenepula, koji su bili u bijegu sa njim, čime je ostvario petu pobjedu u sezoni.[169]

Van Art tokom uspona Mon Vantu na etapi 11 na Tur de Fransu 2021.

U julu je vozio Tur de Frans, gdje je hronometar na petoj etapi završio na četvrtom mjestu, 30 sekundi iza Pogačara i došao je na treće mjesto u generalnom plasmanu, iza Van der Pula i Pogačara.[170] Desetu etapu, koja je vožena uglavnom po ravnom, završio je na drugom mjestu u sprintu, iza Marka Kevendiša.[171] Na etapi 11 je bio u bijegu, odakle je napao na 32 km do cilja, na usponu Mon Vantu i pobijedio je minut i 14 sekundi ispred Kenija Elisondea i Baukea Moleme.[172] Poslije etape izjavio je da mu je to možda najbolja pobjeda u karijeri.[173] Na etapi 20, pobijedio je na 30,8 km dugom hronometru, 21 sekundu ispred Asgrena,[174] nakon čega je na poslednjoj, etapi 21, pobijedio u sprintu ispred Jaspera Filipsena i Kevendiša,[175] a Tur je završio na 19 mjestu u generalnom plasmanu, četvrtom u brdskoj klasifikaciji i na petom u klasifikaciji po poenima.[176] Nakon trke izjavio je da su njegovi rezultati neprocjenjivi,[177] dok su ga brojni mediji nazvali najkompletnijim vozačem svoje generacije, kakav nije viđen od Edija Merksa i Bernara Inoa.[178] Postao je prvi vozač nakon Inoa 1979. koji je na jednom izdanju Tur de Fransa ostvario pobjede na brdskoj etapi, hronometru i u grupnom sprintu.[179]

Deset dana poslije Tur de Fransa, vozio je drumsku trku na Olimpijskim igrama 2020. koje su zbog pandemije kovida 19 pomjerene za 2021.[180] Na 40 km do cilja, na usponu Mikuni odvojila se grupa od 13 vozača, u kojoj je bio i Van Art. Karapaz i Brendon Maknalti su napali iz prve grupe i stekli su prednost od 40 sekundi u posljednjih 20 kilometara.[181] Na 6 km do cilja Maknalti je otpao, a Van Art je radio u grupi iza pokušavajući da dostigne Karapaza, koji je povećavao prednost i ostvario je solo pobjedu, dok je Van Art odsprintao grupu i završio je na drugom mjestu, minut i sedam sekundi iza, osvojivši srebrnu medalju.[182] Četiri dana poslije drumske trke, vozio je hronometar, koji je završio na šestom mjestu, minut i 40 sekundi iza Rogliča i 37 sekundi iza trećeplasiranog Roana Denisa.[183] Početkom septembra vozio je Tur of Britejn, gdje je na prvoj etapi pobijedio u sprintu ispred Nilsa Ekhofa i uzeo je prvu lidersku majicu.[184] Na drugoj etapi je pobijedio Robin Karpenter iz bijega, koji je preuzeo prvo mjesto, dok je Van Art pao na drugo mjesto u generalnom plasmanu,[185] a ekipni hronometar na trećoj etapi Tim Jumbo—vizma je završio na trećem mjestu i pao je na treće mjesto u generalnom plasmanu, 16 sekundi iza Itana Hejtera.[186] Cilj četvrte etape bio je na usponu, Mateo Jorgensen je napao na 7 km do cilja, ali je dostignut. Majkl Vuds je napao na najstrmijem dijelu poslednjeg uspona, što su pratili Alafilip i Van Art, a na blažim djelovima ih je dostigao Hejter. Alafilip je počeo da sprinta na 500 metara do cilja, što je pratio samo Van Art, koji ga je obišao i pobijedio, čime je ponovo preuzeo lidersku majicu, dvije sekunde ispred Hejtera.[187] Na petoj etapi, Hejter je pobijedio u sprintu i uzeo je lidersku majicu zahvaljujući sekundama bonifikacije,[188] nakon čega je Van Art ostvario treću etapnu pobjedu na šestoj etapi i smanjio je zaostatak na četiri sekunde.[189] Na poslednjoj, osmoj etapi, pobijedio je u sprintu ispred Andrea Grajpela i Kevendiša i osvojio je trku šest sekundi ispred Hejtera, ostvarivši četiri etapne pobjede.[190][191] Nedelju dana kasnije vozio je Svjetsko prvenstvo, gdje je osvojio srebrnu medalju u vožnji na hronometar, završivši šest sekundi iza Gane.[192] Na Svjetskom prvenstvu u drumskoj vožnji, bio je lider Belgije zajedno sa Evenepulom, koji je prvo pratio napad Benoe Kosnefroe, a nakon što su dostignuti, na 90 km do cilja pratio je napad Nilsa Polita, ali su brzo dostignuti.[193] U poslednjih 50 kilometara Alafilip je napao i odvojila se grupa od deset vozača. Evenepul je radio na čelu za Van Arta i dostizao svaki napad, a nakon što je otpao od grupe, na 26 km do cilja, Alafilip je napao na usponu, što niko nije mogao da prati. Van Art nije imao snage ni da prati druge vozače i završio je na 11 mjestu, minut i 14 sekundi iza Alafilipa.[194] Početkom oktobra vozio je Pariz—Rube, koji je bio pomjeran sa aprila na oktobar zbog pandemije kovida 19.[195] Na oko 100 km do cilja, Van der Pul je napao, što su pratili Kolbreli, Jorgensen i Gijom Boven, a kasnije ih je dostigao i Van Art. Van der Pul je napao ponovo na 70 km do cilja, što je pratio Kolbreli, a Van Art je otpao. Do kraja se njegov zaostatak povećavao i završio je na sedmom mjestu, u grupi koja je došla na cilj minut i 16 sekundi iza Kolbrelija koji je pobijedio u sprintu i osvojio trku.[196]

2022.[uredi | uredi izvor]

Tokom sezone 2021/22. u ciklokrosu, osvojio je nacionalno prvenstvo po peti put,[197] ostvario je dvije pobjede u Svjetskom kupu, u Val di Soleu[198] i Dedremondeu, 49 sekundi ispred Van der Pula.[199] U Superprestižu je takođe ostvario dvije pobjede, u Zolderu ispred Pidkoka,[200] kao i u Bomu ispred Artsa.[201] U takmičenju X²O badkamers trofej ostvario je tri pobjede, u Balu deset sekundi ispred Pidkoka,[202] u Lenhutu 14 sekundi ispred Vanhurenhuta,[203] kao i u Herentalsu, preko minut ispred Pidkoka i Artsa.[204]

Van Art na Lijež—Bastonj—Liježu 2022.

Sezonu na drumu počeo je krajem februara, na Omlop het Nijuvsbladu, gdje je napao na 13 km do cilja i pobijedio je ispred grupe koju je odsprintao Kolbreli.[205] Početkom marta vozio je Pariz—Nicu, gdje je napao na prvoj etapi, na 5 km do cilja zajedno sa suvozačima iz tima Jumbo—vizma, Laportom i Rogličem i završili su 22 sekunde ispred glavne grupe, a pobijedio je Laport.[206] Na drugoj etapi završio je na drugom mjestu u sprintu, iza Fabia Jakobsena, a ispred Laporta, za kojim je smanjio zaostatak na pet sekundi u generalnom plasmanu.[207] Cilj treće etape bio je na blagom usponu, gdje je završio na trećem mjestu u sprintu, iza Pedersena i Kokara, a zahvaljujući sekundama bonifikacije smanjio je zaostatak na sekundu iza Laporta u generalnom plasmanu.[208] Na četvrtoj etapi, pobijedio je na hronometru dvije sekunde ispred Rogliča i preuzeo je lidersku majicu, deset sekundi ispred Rogliča.[209] Na petoj etapi nije mogao da prati tempo grupe i izgubio je oko 20 minuta.[210] U nastavku trke je radio za Rogliča, a na posljednjoj, osmoj etapi, tim Jumbo—vizma je razdvojio grupu na 70 km do cilja i u grupi je ostalo 20 vozača.[211] Na 50 km do cilja napao je Danijel Martinez, što su pratili Sajmon Jejts, Roglič, Nairo Kintana i Van Art. Jejts je napao na 4 km do cilja, što niko nije pratio; Van Art je radio za Rogliča i završio je na drugom mjestu, devet sekundi iza.[212] U generalnom plasmanu završio je na 32 mjestu, 37 minuta iza Rogliča i osvojio je klasifikaciju po poenima.[213] Nedelju dana kasnije vozio je Milano—Sanremo, gdje je Pogačar nekoliko puta napadao na usponu Pođo di Sanremo, ali ga je pratila grupa od sedam vozača. Matej Mohorič je napao na spustu, stekao je prednost i pobijedio je dvije sekunde ispred grupe, a Van Art je u sprintu završio na osmom mjestu, poslednjem u grupi.[214]

Dana 25. marta vozio je E3 Sakso bank klasik, gdje je napao na 80 km do cilja, zajedno sa Laportom i Benotom, a pratili su ih Stojven, Asgren, Mohorič i King i dostigli su bjegunce. Njima se pridružilo još deset vozača na oko 60 km do cilja, nakon čega je imao tri suvozača u prvoj grupi.[215] Na 42 km do cilja, napao je na usponu Pateberg, što je pratio samo Laport. Njih dvojica su do kraja radili zajedno i povećavali prednost; prošli su kroz cilj zajedno, bez borbe, a pobijedio je Van Art.[216] Dva dana kasnije vozio je Gent—Vevelgem, gdje je napao na usponu Kamelberg, što su pratili Asgren, Laport, Krag Andersen, Mohorič i Pedersen, ali nisu radili složno i grupa ih je dostigla. U finišu su se odvojili Binijam Grmaj, Laport, Stojven i Dris van Gestel; Grmaj je pobijedio u sprintu, a Van Art je završio na 12 mjestu, u grupi koja je došla osam sekundi iza.[217] Nekoliko dana prije Ronde van Flanderena bio je pozitivan na kovid 19 i morao je da propusti trku.[218] Takmičenju se vratio poslije pauze od dvije nedelje i vozio je Pariz—Rube. Na oko 210 km do cilja, grupa se razdvojila, a u drugoj grupi ostali su Van Art i Laport, kao i Van der Pul, Pedersen i Asgren. Prva grupa imala je prednost od minut, ali su se grupe spojile na oko 100 km do cilja.[219] Na 29 km do cilja, Mohorič je napao, što je pratio Iv Lampar, a zatim ih je dostigao i Dilan van Barle, dok su Van Art i King radili zajedno iza njih. Van Barle je napao na petom sektoru, na 20 km do cilja, što niko nije pratio. Lampar je pao, a grupa u kojoj je bio Van Art dostigla je Mohoriča i završio je na drugom mjestu, minut i 47 sekundi iza Van Barlea, odsprintavši Kinga.[220] Nedelju dana kasnije vozio je Lijež—Bastonj—Lijež po prvi put, za šta se odlučio nakon što je morao da propusti Ronde van Flanderen i Amstel gold rejs zbog kovida 19.[221] Evenepul je napao na usponu Kote de la Redut, na 30 km do cilja, što niko nije mogao da prati. Van Art je radio u drugoj grupi, koja je došla na cilj 48 sekundi iza Evenepula i završio je na trećem mjestu, izgubivši u sprintu od Kvintena Hermansa.[222] U junu je vozio Kriterijum di Dofine, gdje je pobijedio na prvoj etapi u sprintu ispred Hejtera i uzeo je prvu lidersku majicu.[223] Na drugoj etapi je Aleksis Viljermo pobijedio iz bijega i uzeo je lidersku majicu,[224] dok je cilj treće etape bio na usponu, gdje je završio na drugom mjestu, iza Davidea Godua i ponovo je preuzeo lidersku majicu, šest sekundi ispred Godua.[225] Hronometar na četvrtoj etapi završio je na drugom mjestu, dvije sekunde iza Gane i povećao je prednost u generalnom plasmanu na 53 sekunde ispred Matije Katanea.[226] Na petoj etapi, tokom koje je voženo nekoliko manjih uspona, pobijedio je u sprintu ispred Jordija Meusa i povećao je prednost na preko minut ispred Katanea.[227] Na poslednje dvije brdske etape je gubio vrijeme i završio je na 49 mjestu u generalnom plasmanu, 30 minuta iza Rogliča, uz osvojenu klasifikaciju po poenima.[228]

Van Art u zelenoj majici na Tur de Fransu 2022.

U julu je vozio Tur de Frans, izjavivši da će se boriti da osvoji klasifikaciju po poenima i da će pomagati Rogliču kako bi osvojio trku.[229] Prve tri etape vožene su u Danskoj, a hronometar na prvoj etapi u Kopenhagenu završio je na drugom mjestu, pet sekundi iza Lampara.[230] Drugu etapu završio je na drugom mjestu u sprintu, iza Jakobsena, a zahvaljujući sekundama bonifikacije preuzeo je žutu majicu sekundu ispred Lampara, što je bio prvi put u karijeri da je uzeo žutu majicu za lidera Tur de Fransa, a takođe je preuzeo i zelenu majicu, za lidera klasifikacije po poenima.[231] Treću etapu završio je ponovo na drugom mjestu u sprintu, iza Dilana Grunevegena, čime je sve tri etape u Danskoj završio na drugom mjestu.[232] Na četvrtoj etapi, tim Jumbo—vizma je diktirao tempo na posljednjem usponu i odvojili su se Van Art, Jonas Vingegor i Adam Jejts na 10 km do cilja. Van Art je napao pri vrhu uspona, a zatim stekao prednost na spustu i po ravnom i ostvario je solo pobjedu, osam sekundi ispred grupe.[233][234] Pobjedu je proslavio imitirajući pticu, što su pojedini mediji shvatili kao promovisanje slogana kompanije Red bul, a on je istakao da je to bilo zbog toga što mu je žuta majica dala krila.[235] Stručni konsultant televizije Eurosport i bivši biciklista — Adam Blajt, izjavio je da nikad nije vidio da je neki vozač uradio to u žutoj majici,[236] dok je komentator televizije NBC Sports — Fil Lidžet, izjavio da ga je njegov napad podsjetio na Edija Merksa.[237] Na petoj etapi vožene su sekcije kaldrme koje se voze na Pariz—Rubeu, tokom kojih je dosta vozača palo i imali su mehaničkih problema. Pogačar je napao zajedno sa Stojvenom na 20 km do cilja, dok je Van Art pratio vozače iz glavne grupe i završio je u grupi, 13 sekundi iza Pogačara i ostao je lider trke.[238] Na šestoj etapi, otišao je u bijeg zajedno sa Simonsom i Fuglsangom. Oni su stekli četiri minuta prednosti, Fuglsang je otpao na 70 km do cilja, a zatim i Simons; Van Art je dostignut na 11 km do cilja i ubrzo je otpao od grupe, završivši sedam i po minuta iza Pogačara, koji je preuzeo žutu majicu.[239] Zbog najviše vremena provedenog u bijegu, dobio je nagradu za najagresivnojeg vozača na etapi.[240] Cilj osme etape bio je na usponu treće kategorije, gdje je došla grupa od 25 vozača. Van Art je pred cilj bio blokiran, ali kada mu se otvorio prostor da prođe, obišao je Majkla Metjuza i ostvario je drugu pobjedu na trci i ukupno osmu na Tur de Fransu u karijeri.[241] Na devetoj etapi, bio je u bijegu sa još 20 vozača; Bob Jungels je napao na pretposlednjem usponu, na 65 km do cilja, što nije mogao da prati, a kasnije ga je dostigla i glavna grupa, od koje je otpao i završio je 12 minuta iza.[242] Na etapi 11 je bio u bijegu, uzeo je 20 poena na prolaznom cilju, a nakon što je dostignut radio je kratko za Jonasa Vingegora prije nego što je otpao od grupe, a Vingegor je završio skoro tri minuta ispred Pogačara na usponu Kol di Granon i preuzeo je žutu majicu.[243] Etapu 14 završio je na drugom mjestu u sprintu, iza Jaspera Filipsena i povećao je prednost u klasifikaciji po poenima na skoro 200 poena ispred Pogačara, a nakon što je bio u bijegu i na etapi 16, imao je duplo više bodova ispred Pogačara i obezbijedio je pobjedu u klasifikaciji.[244] Na etapi 18, čiji je cilj bio na usponu Otakam, napao je na početku etape, ali je dostignut, a nakon što su ponovo počeli napadi, pratio ih je i otišao je u bijeg u kojem je bilo 20 vozača.[245] Na pretposlednjem usponu je napao, što su pratili samo Tibo Pino i Martinez. Na početku uspona Otakam, pojačao je tempo i Pino je otpao, ali je onda usporio kako bi ga dostigla grupa u kojoj je bio Vingegor. Radio je na čelo grupe, koja je dostigla Martineza, a zatim su otpali svi vozači osim Vingegora i Pogačara. Vingegor je napao, što van Art nije mogao da prati i završio je na trećem mjestu.[246] Na etapi 20, pobijedio je na hronometru 19 sekundi ispred Vingegora,[247] a na poslednjoj, 21 etapi, nije učestvovao u sprintu, već je zajedno sa suvozačima prošao kroz cilj minut iza grupe, kako bi proslavili Vingegorovo osvajanje Tur de Fransa.[248] Dobio je nagradu za najagresivnijeg vozača cijele trke,[249] a takođe je osvojio i klasifikaciju po poenima sa 480 poena, čime je srušio rekord Petera Sagana po broju poena na jednom Tur de Fransu.[250] Nakon što je on osvojio klasifikaciju po poenima, a Vingegor Tur de Frans, tim Jumbo—vizma je postao prvi tim koji je osvojio žutu i zelenu majicu poslije Telekoma 1997. kada je Jan Ulrih osvojio Tur de Frans, a Erik Cabel klasifikaciju po poenima.[251]

Krajem avgusta vozio je Bamer sajklasik u Hamburgu, gdje je napao na poslednjem usponu i odvojila se grupa od pet vozača koji su došli na cilj zajedno. Marko Haler je počeo rano da sprinta, Van Art nije mogao da ga obiđe i završio je na drugom mjestu.[252] Nedelju dana kasnije vozio je Bretanje klasik. U bijeg je otišlo 16 vozača, a nakon što je grupa smanjila zaostatak u finišu, napao je i došao do bjegunaca, što je pratilo još vozača i u sprintu je pobijedio ispred Aleksa Lorensa.[253] Dana 9. septembra vozio je Gran pri sajkliste de Kvebek, gdje je voženo 16 krugova po 12,6 km.[254] Pogačar, Van Art i Laport su napali na početku posljednjeg kruga, ali su dostignuti, nakon čega je napala grupa od četiri vozača koji su stekli deset sekundi prednosti, ali su dostignuti na 5 km do cilja. Na 2 km do cilja napao je Benoa Kosnefroa, koji je ostvario solo pobjedu, dok je Van Art završio na četvrtom mjestu, u grupi koja je došla četiri sekunde iza.[255] Dva dana kasnije vozio je Gran pri sajkliste de Montreal, gdje je voženo 17 krugova, koji su sadržali uspon Kote de Kamiljen Ud.[256] Na početku uspona u posljednjem krugu Adam Jejts je napao, što je pratio Pogačar, a kasnije su im se pridružili Godu, Van Art i Andrea Bađioli. Stekli su 30 sekundi prednosti na 5 km do cilja i ostali su do kraja trke ispred grupe. U sprintu je završio na drugom mjestu, izgubivši od Pogačara.[257] Nakon što je osvojio dvije srebrne medalje zaredom na Svjetskom prvenstvu u vožnji na hronometar, odlučio je da ne učestvuje, već da se potpuno fokusira na drumsku trku.[258] Bio je jedan od najvećih favorita, zajedno sa Alafilipom i Van der Pulom, a za Belgiju je vozio i Evenepul.[259] Na dva kruga do kraja Evenepul je napao, dok je Van Art trebalo da prati druge vozače i da sprinta za pobjedu ako ga dostignu.[260] Evenepul je konstantno povećavao prednost i pobijedio je dva minuta i 20 sekundi ispred grupe, dok je Van Art završio na četvrtom mjestu, izgubivši u sprintu od Laporta i Metjuza.[261]

2023.[uredi | uredi izvor]

Tokom sezone 2022/23. u ciklokrosu, vozio je pet trka u okviru Svjetskog kupa, gdje je na dvije pobijedio, a tri završio na drugom mjestu.[262] U Superprestižu je ostvario tri pobjede,[263] a u takmičenju X²O badkamers trofej ostvario je dvije pobjede.[264] Na Svjetskom prvenstvu izgubio je u sprintu od Van der Pula, osvojivši srebrnu medalju četvrti put u karijeri.[265]

Sezonu na drumu počeo je u martu na Tireno—Adrijatiku, nakon što je zbog bolesti morao da propusti Strade Bjanke.[266] Hronometar na otvaranju završio je na 45 mjestu, preko minut iza Gane.[267] U nastavku je radio za Rogliča, koji je osvojio trku, dok je Van Art je završio na 53 mjestu, 30 minuta iza.[268] Nedelju dana kasnije vozio je Milano—Sanremo, gdje se na usponu Pođo di Sanremo izdvojio od grupe zajedno sa Van der Pulom, Ganom i Pogačarom. Pri vrhu uspona je napao Van der Pul, što niko nije mogao da prati. Van Art je radio u drugoj grupi, koja je na cilj došla 15 sekundi iza Van der Pula i završio je na trećem mjestu, izgubivši u sprintu od Gane.[269] Dana 24. marta vozio je E3 Sakso bank klasik, gdje je Van der Pul napao na usponu Talenberg, na 80 km do cilja, što je odmah pratio Van Art, a zatim su im se pridružili Pogačar, Van Hojdonk, Mohorič i Krag Andersen i stekli su prednost ispred grupe.[270] Na usponu Pateberg, na oko 40 km do cilja, Van der Pul je napao, što je pratio Pogačar, dok je Van Art zaostajao, ali je uspio da ih dostigne. Njih trojica su radili zajedno do cilja, Van Art je počeo prvi da sprinta i pobijedio je, osvojivši trku drugu godinu zaredom.[271] Dva dana kasnije vozio je Gent—Vevelgem, gdje su njegovi suvozači Laport i Van Hojdonk otišli u bijeg na 70 km do cilja zajedno sa još 20 vozača, a nakon što su dostignuti, Van Art i Laport su napali na usponu Kemelberg i brzo stekli deset sekundi prednosti.[272] Do kraja su samo povećavali prednost, a na poslednjem prelazu preko uspona Kamelberg Laport nije mogao da ga prati, zbog čega je Van Art usporio kako bi ga sačekao.[273] Oni su na cilj došli zajedno, minut i 56 sekundi ispred prve grupe, a Van Art je prepustio pobjedu Laportu.[274] Tom Bonen, Merks i Johan Museuv su ga kritikovali zbog toga, ističući da će možda za 15 godina zažaliti zbog odluke, a Bonen je izjavio da je pretjerano čekati suvozača na usponu a zatim mu pokloniti pobjedu.[275]

Van Art na Tur de Fransu 2023.

Početkom aprila vozio je Ronde van Flanderen. Na drugom prelazu preko uspona Aude kvaremont, na oko 55 km do cilja, Pogačar je napao, što niko iz grupe nije pratio i smanjio je zaostatak iza bjegunaca. Laport ga je prvi dostigao, a zatim Van Art i Van der Pul, nakon čega je Pogačar ponovo napao na usponu Kopenberg, na 40 km do cilja, što su pratili Van Art i Van der Pul.[276] Na usponu Krojzberg, na 27 km do cilja, Van der Pul je napao, što je pratio Pogačar, a Van Art je otpao. Van Hojdonk je usporio iz bijega kako bi pomogao Van Artu, dok je Pogačar napao na poslednjem prelazu preko uspona Aude kvaremont, što Van der Pul nije mogao da prati. Obojica su prestigli bjegunce, Pogačar je pobijedio 16 sekundi ispred Van der Pula, dok je Van Art završio na četvrtom mjestu, u grupi koja je došla minut i 12 sekundi iza Pogačara, izgubivši u sprintu za treće mjesto od Pedersena.[277] Nedelju dana kasnije vozio je Pariz—Rube, gdje je napao na sektoru 20, na 100 km do cilja, što je pratilo pet vozača,[278] a zatim ih je dostigla druga grupa na sektoru 18 i u vodećoj grupi bilo je 13 vozača, koji su imali prednost preko minut ispred glavne grupe.[278] Na sektoru 16 Filipsen i Florijan Vermeš su radili za Van der Pula, koji je napadao nekoliko puta na sektoru 11, što su u početku pratili Degenkolb, Van Art i Filipsen, ali su ih dostigli i drugi i u vodećoj grupi je bilo sedam vozača.[278] Van Art je napao na četvrtom sektoru, što je pratio samo Van der Pul, koji je nakon toga izašao na čelo, a Van Art je prvo počeo da zaostaje, a zatim mu je pukla guma i dostigli su ga drugi vozači.[278] Van der Pul je stekao prednost od 35 sekundi, dok je Van Art napao iz druge grupe, što je pratio samo Filipsen.[279] Njih dvojica su na cilj došli zajedno, 46 sekundi iza Van der Pula, a u sprintu je pobijedio Filipsen, dok je Van Art završio na trećem mjestu.[280] U junu je vozio Tur de Svis, gdje je hronometar na otvaranju završio na trećem mjestu, deset sekundi iza Kinga i četiri sekunde iza Evenepula.[281] Đino Meder je poginuo nakon pada na petoj etapi,[282] zbog čega šesta etapa nije bila takmičarska, a na sedmoj se vrijeme za generalni plasman računalo na 25 km do cilja, do kad je grupa bila zajedno, a kasnije je napao Evenepul i pobijedio na etapi, dok je Van Art završio na drugom mjestu.[283] Hronometar na poslednjoj, osmoj etapi, završio je na petom mjestu, 28 sekundi iza Huana Ajusa i trku je završio na 31 mjestu u generalnom plasmanu, 33 minuta iza Matijasa Skjelmosea.[284] Krajem juna, osvojio je nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar po treći put, 50 sekundi ispred Aleka Sedžerta.[285]

U julu je vozio Tur de Frans, a prije početka je izjavio da mu ponovno osvajanje klasifikacije po poenima nije prioritet, već da će pomagati Vingegoru i da će pokušati da ostvari poneku etapnu pobjedu.[286] Takođe je istakao da će možda napustiti Tur tokom poslednje nedelje zbog porođaja supruge, izjavivši da ne namjerava da propusti rođenje drugog djeteta.[287] Na drugoj etapi, Viktor Lafaj je napao u poslednjem kilometru i ostvario je solo pobjedu, dok je Van Art odsprintao grupu i završio na drugom mjestu.[288] Poslije etape mediji su kritikovali Vingegora zbog toga što nije radio na čelu grupe kako bi pomogao Van Artu da dostigne Lafaja i da se bori za pobjedu.[289] Pa petoj etapi je bio u bijegu sa još preko 30 vozača, nakon što je dostignut radio je kratko za Vingegora, a zatim je otpao i završio osam minuta iza.[290] Na šestoj etapi je odmah napao na početku sa Alafilipom, a kasnije ih je pratilo još vozača koji su otišli u bijeg sa njima. Na usponu Kol di Turmale u bijegu je ostalo samo pet vozača, a u glavnoj grupi je Vilko Kelderman radio na čelu za tim Jumbo—vizma, što su pratili samo Sep Kus, Vingegor i Pogačar.[291] Vingegor je napao pri vrhu, što je pratio Pogačar, a Van Art ih je čekao na spustu kako bi radio za Vingegora na poslednjem usponu Koteret Kambask. Oni su dostigli preostale bjegunce, Van Art je radio kratko na čelu, a otpao je kada je Vingegor napao i završio je pet minuta iza.[292] Nakon prvog dana odmora, pred početak desete etape, Skjelmose je u intervjuu za danske medije izjavio da će Van Art napustiti Tur odmah,[293] što je Van Art demantovao nakon etape,[294] a Skjelmose se izvinio izjavivši da je rekao nešto o čemu nije razmišljao.[295] Na desetoj etapi, na 45 km do cilja, kada je bijeg već imao prednost oko tri minuta, Van der Pul je napao iz glavne grupe, što je pratio Van Art, a zatim radio sa njim i stekli su 45 sekundi prednosti ispred grupe, a smanjili zaostatak na dva minuta iza bjegunaca.[296] Poslije 15 km koliko su proveli između dvije grupe, Van der Pul je usporio i dostignut je, dok je Van Art i dalje bio 30 sekundi ispred, ali je i on usporio kako bi bio dostignut.[297] Poslije etape, Tom Dimulen ga je kritikovao, izjavivši da je to bilo nepotrebno trošenje energije za tim koji želi da osvoji Tur.[298] Na etapi 15, otišao je u bijeg zajedno sa još 35 vozača.[299] Na usponu u finišu napao je Mark Soler, a na spustu su ga dostigli Van Art, Krists Nejlands i Vaut Puls.[299] Oni su stekli 50 sekundi prednosti, a Nejlands je pao na spustu, dok je na poslednjem usponu, na 11 km do cilja, napao Puls, što Van Art nije mogao da prati, a Soler je usporio kako bi radio za Pogačara.[299] Do kraja se prednost povećavala i završio je na drugom mjestu, dva minuta iza Pulsa.[300] Nakon drugog dana odmora, na etapi 16 je vožen hronometar u dužini od 22,4 km, sa jednim brdskim ciljem druge kategorije, koji je bio dug 2,5 km i nalazio se na 3,5 km do cilja.[301] U trenutku kada je prošao kroz cilj postavio je najbolje vrijeme, ali kada je startovao Vingegor, imao je 20 sekundi bolje vrijeme poslije četiri minuta vožnje.[302] Do kraja je prednost samo rasla i hronometar je završio na trećem mjestu, dva minuta i 51 sekundu iza Vingegora i minut i 20 sekundi iza Pogačara.[303] Prije početka etape 18 napustio je trku kako bi prisustvovao rođenju svog drugog djeteta.[304] Na poslednjoj, etapi 21, tim Jumbo—vizma je prošao kroz cilj nakon grupe, slaveći što je Vingegor osvojio Tur de Frans drugu godinu zaredom, a Laport je držao broj 6, koji je Van Art nosio tokom trke, dok je na podijumu za pobjednika timske klasifikacije, Vingegor držao njegov broj.[305]

Van Art na Tur of Britejn trci 2023.

Početkom avgusta vozio je drumsku trku na Svjetskom prvenstvu, gdje je Van der Pul napao na 78 km do cilja, što je prvo pratio Van Art, a zatim Betiol, Pogačar, Metju Dinam i Pedersen i dostigli su Kevina Vermerkea koji je bio ispred. Na 55 km do cilja, Betiol je napao, što niko nije odmah pratio i stekao je prednost od 40 sekundi.[306] Van Art, Van der Pul, Pogačar i Pedersen su jedini ostali u grupi iza i dostigli su Betiola na 22 km do cilja, nakon čega je Van der Pul napao, što niko nije mogao da prati. On je konstantno povećavao prednost, dok je Van Art napao iz grupe iza i završio je na drugom mjestu, minut i 37 sekundi iza Van der Pula, osvojivši srebrnu medalju po drugi put.[307] Pet dana kasnije vozio je hronometar na Svjetskom prvenstvu, koji je završio na petom mjestu, minut i 37 sekundi iza Evenepula.[308] Dana 26. avgusta pobijedio je na Svjetskoj seriji Hufa u biciklizmu na šljunku, devet minuta ispred Dena Setea, nakon čega je izjavio da mu to daje samopouzdanje za Svjetsko prvenstvo.[309] Početkom septembra vozio je Tur of Britejn trku, gdje je radio za suvozača Olava Koja, koji je na prve četiri etape ostvario sve četiri pobjede u sprintu, a pored toga što je sprovodio Koja za sprint, Van Art je jednu etapu završio na drugom, a jednu na trećem mjestu.[310] Na petoj etapi, napao je u poslednjem kilometru i pobijedio je tri sekunde ispred grupe koju je odsprintao Itan Vernon, čime je preuzeo lidersku majicu.[311] Na sedmoj etapi, napao je na 12 km do cilja, što su pratili Ben Tarner, Mark Donovan i Stiven Vilijams. Na 4 km do cilja ponovo je napao, što niko nije pratio, ali ga je grupa dostigla na 800 metara do cilja i završio je na 12 mjestu, poslednjem u prvoj grupi.[312] Na poslednjoj, osmoj etapi, Karlos Rodrigez je napao na 52 km do cilja, što je pratio Vilijams i stekli su minut prednosti. Do kraja je tim Jumbo—vizma smanjio zaostatak, Vilijams je dostignut, nakon čega je Van Art napao u finišu i završio je na drugom mjestu, 11 sekundi iza Rodrigeza, zahvaljujući čemu je osvojio trku tri sekunde ispred Tobijasa Haland Johanesena.[313] On je postao treći vozač u istoriji koji je trku osvojio dva puta, poslije Boson Hagena i Larsa Boma.[314] Sezonu je nastavio na Evropskom prvenstvu, gdje je hronometar završio na trećem mjestu, 43 sekunde iza Džošue Tarlinga i sekundu iza Stefana Bisežera, osvojivši bronzanu medalju.[315] Četiri dana kasnije vozio je drumsku trku, gdje je Laport napao na 12 km do cilja i stekao je 15 sekundi prednosti. U grupi iza su radili Van Art, Koj i Arno de Li, koji su smanjili zaostatak; Van Art je napao u finišu, što je pratio Koj, skoro su stigli do Laporta, koji je uspio da pobijedi, dok je Van Art odsprintao Koja i osvojio je srebrnu medalju.[316] To mu je bila 13 srebrna medalja na prvenstvima i u ciklokrosu i na drumu.[317] Dana 2. oktobra vozio je Kopa Bernoki, gdje je tim Jumbo—vizma radio na čelu grupe, a na poslednjem prelazu preko uspona Pikoli Stelvio, na 35 km do cilja, usljed jakog tempa grupa se razdvojila i u prvoj grupi ostalo je deset vozača. Timovi Jumbo—vizma i Sudal—Kvik-step su radili na čelu i povećali su prednost na preko minut. Tiš Benot i Jan Tratnik su radili za Van Arta, koji je počeo da sprinta prvi i pobijedio je ispred Vinčenca Albanezea.[318] Tri dana kasnije vozio je Gran Pijemont, gdje se na usponu Alpete, na oko 40 km do cilja, grupa razdvojila, Van Art je ostao u drugoj grupi i završio je preko tri minuta iza Bađiolija.[319] Dana 8. oktobra vozio je Svjetsko prvenstvo u biciklizmu na šljunku, gdje je na početku imao mehaničkih problema, ali je uspio da se vrati u grupu. Na 100 km do cilja je pao i dok je popravio bicikl zaostajao je nekoliko minuta iza vodećih vozača.[320] Uspio je da dostigne brojne vozače i završio je na osmom mjestu, preko osam minuta iza Mohoriča,[321] a na objavi o aktivnoj vožnji koju je postavio na sajtu Strava, odvezao je trku dva minuta brže od Mohoriča.[322] Poslije prvenstva završio je sezonu.[323]

2024.[uredi | uredi izvor]

Tokom sezone 2023/24. u ciklokrosu, ostvario je jednu pobjedu u Svjetskom kupu, u Benidormu tri sekunde ispred Vanhurenhuta,[324] dok je dvije trke završio na drugom mjestu i jednu na petom, a u ukupnom plasmanu završio je na 15 mjestu, vozeći samo četiri trke.[325] U Superprestižu je vozio samo jednu trku, u Hezden Zolderu, na kojoj je pobijedio osam sekundi ispred Elija Iserbita.[326] U Eksakt krosu je vozio dvije trke, u Esenu je pobijedio minut i po ispred Jensa Adamsa[327] dok je na trci u Molu završio na drugom mjestu, minut i 17 sekundi iza Van der Pula.[328] U takmičenju X²O badkamers trofej vozio je dvije trke; u Balu je završio na drugom mjestu, skoro dva minuta iza Van der Pula,[329] a u Koksajdeu na trećem mjestu, iza Van der Pula i Pima Ronhara.[330]

Pred početak sezone na drumu, istakao je da mu je glavni cilj za 2024. Điro d’Italija.[331] Sezonu je počeo na Klasika de Almerija trci, koju je završio na desetom mjestu, radeći za Koja koji je pobijedio u sprintu,[332] nakon čega je vozio klasik Haen paraizo interior, koji je završio na poslednjem mjestu.[333] Sredinom februara vozio je Volta ao Algarve trku, gdje je pobijedio u sprintu na trećoj etapi, ostvarivši prvu pobjedu u sezoni, zahvaljujući čemu je došao na osmo mjesto u generalnom plasmanu, 22 sekunde iza Martineza.[334] Hronometar na četvrtoj etapi završio je na 11 mjestu, minut iza Evenepula, ali je nadoknadio vrijeme iza drugih vozača i došao je na četvrto mjesto u generalnom plasmanu, minut i 18 sekundi iza Evenepula.[335] Na poslednjoj, petoj etapi, napao je na 40 km do cilja zajedno sa Benom Hilijem, stigli su bjegunce i stekli su preko minut prednosti, zbog čega je Van Art bio virtuelni lider trke.[336] U glavnoj grupi su radili na čelu timovi Sudal—Kvik-step i Bora—hanzgro, koji su postepeno smanjivali njihovu prednost, a zatim su ih dostigli u poslednjih pet kilometara i Van Art je odmah otpao. Etapu je završio 33 sekunde iza Martineza, a u generalnom plasmanu je završio na sedmom mjestu, minut i 57 sekundi iza Evenepula i dvije sekunde ispred Kusa.[337] Dana 24. februara vozio je Omlop het Nijuvsblad, gdje je tim Vizma—lejz a bajk razdvojio grupu jakim tempom na 100 km do cilja i u glavnoj grupi je ostalo 30 vozača, koji su dostigli bjegunce. Na usponu Volvenberg, na 50 km do cilja, odvojila se grupa od sedam vozača, u kojoj je bio Van Art zajedno sa suvozačima Laportom i Jorgensenom.[338] Na 21 km do cilja, Jorgensen je napao, dok je grupu dostiglo još vozača. Jorgensen je dostignut na usponu Bosberg, nakon čega je Tratnik napao na 9 km do cilja, što je pratio Polit. Oni su stekli 40 sekundi prednosti, dok je u grupi Van Art samo pratio druge vozače. Tratnik je pobijedio napadom u finišu, a Van Art je odsprintao grupu i završio je na trećem mjestu, osam sekundi iza.[339] Dan kasnije vozio je Kirn—Brisel—Kirn, gdje je napao na 85 km do cilja, što su pratili samo Velens i Ojer Lazkano. Oni su radili zajedno do cilja, a Van Art je pobijedio u sprintu.[340]

Krajem marta vozio je E3 Sakso bank klasik, gdje je pao na usponu Pateberg, tokom kojeg je Van der Pul napao, što niko nije mogao da prati.[341] Radio je u grupi iza sa Stojvenom, Pedersenon, Grmajom i Velensom, a zatim je napao na usponu Aude kvaremont, što u početku niko nije pratio, ali ga je u finišu dostigao Stojven i otišao od njega; trku je završio na trećem mjestu, minut i 34 sekunde iza Van der Pula, kao i tri sekunde iza Stojvena.[342] Sezonu je nastavio na Dvars dor Flanderenu, gdje je pao na 66 km do cilja, zbog čega je morao da napusti trku.[343] Na trci je pobijedio njegov suvozač Jorgensen, kojeg su mediji kritikovali zbog toga što je napao odmah poslije pada.[344] U bolnici mu je dijagnostikovan prelom ključne kosti i nekoliko slomljenih rebara, zbog čega je morao da propusti Ronde van Flanderen, Pariz—Rube i Amstel gold rejs koje je planirao da vozi.[345] Dana 11. aprila objavio je da neće voziti Điro d’Italiju, na kojoj je trebalo da debituje, istakavši da mu je važnije da se potpuno oporavi.[346]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Oženio se sa ženom Sarom de Bi u julu 2018. godine,[13] sa kojom ima dva sina, Džordža koji je rođen 2021. i Džeroma koji je rođen 2023. godine.[347] Napustio je Tur de Frans 2023. prije početka etape 18, kako bi prisustvovao rođenju drugog djeteta.[348]

Sponzor mu je kompanija Red bul, čiju kacigu nosi, a nakon pobjede na četvrtoj etapi na Tur de Fransu 2022. slavio je imitirajući pticu, što su mnogi kritikovali ističući da podsjeća na slogan kompanije „Red bul daje ti krila“,[13] dok je on isticao da je htio da pokaže da mu je žuta majica dala krila.[235] U avgustu 2022. snimio je reklamu za kompaniju Red bul, zajedno sa Maksom Verstapenom.[349] Posjeduje svoju liniju odjeće pod nazivom Panache, gdje se između ostalog proizvode jakne, majice, dukserice i džemperi sa slovima WVA koja predstavljaju njegove inicijale.[13] Bio je veliki obožavatelj televizijske serije Igra prijestola.[13]

Tokom Tur de Fransa 2022. godine, Netflix je snimio dokumentarac pod nazivom Tour de France: Unchained, koji je pratio vozače i timove kroz trku, uključujući Van Arta i Tim Jumbo–vizma.[350] Od premijere je izrazio da se ne slaže sa načinom na koji je prikazan u seriji, izjavivši: „Prilično je uznemirujuće što je u dokumentarcu bilo priča kojih nije bilo. Za mene je serija fokusirana na metež.“[351][352]

Rezultati na trkama[uredi | uredi izvor]

Rezultati na grand tur trkama[uredi | uredi izvor]

Grand tur trke 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Roze majica Điro d’Italija — — — — —
Žuta majica Tur de Frans DNF 20 19 22 DNF
Crvena majica Vuelta a Espanja — — — — —

Rezultati na glavnim etapnim trkama[uredi | uredi izvor]

Etapne trke 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Pariz—Nica — — — 32 — —
Tireno—Adrijatiko — — 2 — 53 —
Vuelta a Katalunja — NH — — — —
Vuelta al Pais Basko — — — — —
Tur de Romandi — — — —
Kriterijum di Dofine 47 32 — 49 —
Tur de Svis — NH — — 31

Rezultati na klasicima[uredi | uredi izvor]

Monumentalni klasici 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Milano—Sanremo — 6 1 3 8 3 —
Ronde van Flanderen 9 14 2 6 — 4 —
Pariz—Rube 13 22 NH 7 2 3 —
Lijež—Bastonj—Lijež — — — — 3 — —
Điro di Lombardija — — — — — —
Ostali klasici 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Kadel Evans rejs — — — — — — —
Omlop het Nijuvsblad 32 13 11 — 1 — 3
Strade Bjanke 3 3 1 4 — — —
Klasik Briž—De Pan 36 — — — — — —
E3 Sakso bank — 2 — 11 1 1 3
Gent—Vevelgem 10 29 8 1 22 2 —
Dvars dor Flanderen 83 — — — — — DNF
Amstel gold rejs — 58 — 1 — — —
Fleš Valon — — — — — — —
Ešborn—Frankfurt — — — — — —
Klasik San Sebastijan — — — — — —
Hamburg sajklasik — — — — 2 —
Bretanje klasik — — — — 1 —
Gran pri sajkliste de Kvebek — — — — 4 —
Gran pri sajkliste de Montreal — — — — 2 —
Kirn—Brisel—Kirn — — — — — — 3
Brabantse pajl — — — — 2 — —
Milano—Torino — — 3 — — —
Kopa Bernoki — — — — — 1

Rezultati na Olimpijskim igrama[uredi | uredi izvor]

Olimpijske igre 2020.
Drumska trka 2
Vožnja na hronometar 6

Rezultati na Svjetskom prvenstvu[uredi | uredi izvor]

Svjetsko prvenstvo u drumskoj vožnji 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Majica duginih boja Drumska trka — — 2 11 4 2
Majica duginih boja Vožnja na hronometar — — 2 2 — 5

Rezultati na Evropskom prvenstvu[uredi | uredi izvor]

Evropsko prvenstvo u drumskoj vožnji 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Drumska trka 3 — — — — 2
Vožnja na hronometar — — — — — 3

Rezultati na nacionalnom prvenstvu[uredi | uredi izvor]

Prvenstvo Belgije 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Drumska trka 63 47 9 60 13 3 — 1 — 47
Vožnja na hronometar — — — 6 — 1 1 — — 1

Rezultati u ciklokrosu[uredi | uredi izvor]

Prvenstva 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Majica duginih boja Svjetsko prvenstvo 2 1 1 1 2 4 2 — 2 —
Evropsko prvenstvo 2 3 — 2 — — — — — —
Prvenstvo Belgije 3 1 1 1 2 5 1 1 — —
Legenda
— Nije učestvovao
DNF Nije završio
NH Није одржано

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ а б „Wout van Aert”. eurosport.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  2. ^ „Team Jumbo-Visma: Wout van Aert”. teamjumbovisma.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  3. ^ „Van Aert to race cyclo-cross season with Cibel-Cebon”. cyclingnews.com. 5. 10. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  4. ^ а б „Cheery Christmas for ambitious Team Jumbo-Visma”. teamjumbovisma.com. Team Oranje Road BV. 21. 12. 2018. Архивирано из оригинала 13. 04. 2019. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  5. ^ „Team Jumbo-Visma 2020 roster presented in Amsterdam”. Bianchi. F.I.V. Edoardo Bianchi S.p.A. 20. 12. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  6. ^ „Jumbo-Visma”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 2. 1. 2021. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  7. ^ а б „Van Aert joins Team Jumbo-Visma from March 2019”. cyclingnews.com. 18. 12. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  8. ^ „Ook buitenlandse media zien van Aert als de meest complete renner ter wereld: "Niet meer gezien sinds Hinault en Merckx"”. Het Nieuwsblad (на језику: холандски). 25. 7. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  9. ^ „Van Aert vs. Van der Poel: A Rivalry for the Ages”. welovecycling.com. Siegfried Mortkowitz. 12. 4. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  10. ^ „Wout van Aert v. Mathieu van der Poel - a truly rare and iconic sporting rivalry”. cyclingweekly.com. Tom Thewlis. 7. 2. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  11. ^ Cotton, Jim (12. 10. 2020). „Wout van Aert: 'Mathieu van der Poel wanted me to lose rather than win himself'”. velonews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  12. ^ De Wit, Annick (27. 9. 2020). „Interview. De mama van Van Aert: "Ik gok: een overbezorgde, maar heel lieve papa, dat wordt onze Wout””. hln.be (на језику: холандски). Приступљено 12. 4. 2024. 
  13. ^ а б в г д ђ Thewlis, Tom (2. 6. 2023). „21 things you didn't know about Wout van Aert”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  14. ^ Flax, Peter (29. 6. 2023). „Wout Van Aert: Tour de Force”. redbull.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  15. ^ а б Nilsson-Julien, Olivier (5. 1. 2021). „Wout van Aert: Comeback Kid”. Rouleur. Приступљено 12. 4. 2024. 
  16. ^ а б Goh, ZK (12. 9. 2020). „He's tearing up the roads, but this is just the start for Wout van Aert”. redbull.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  17. ^ Decaluwé, Brecht (28. 1. 2012). „Van der Poel grabs first world title”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  18. ^ „CM - UCI World Championships: Men Under 23”. uci.org. Приступљено 12. 4. 2024. 
  19. ^ „Superprestige, Cyclo-cross, U23 2013”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  20. ^ „Double success for Martin in Tour of Belgium”. cyclingnews.com. 24. 5. 2013. Приступљено 12. 4. 2024. 
  21. ^ Hymas, Peter (26. 5. 2013). „Tony Martin wins the 2013 Tour of Belgium”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  22. ^ „Van Aert schenkt België 2e titel na onemanshow”. sitiodeciclismo.net (на језику: холандски). 2. 2. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  23. ^ „BPost Bank Trofee, Cyclo-cross, U23 2014”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  24. ^ „Superprestige, Cyclo-cross, U23 2014”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  25. ^ „First career prologue win for Gilbert in ZLM Toer”. cyclingnews.com. 18. 6. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  26. ^ „Gilbert prevails at Ster ZLM Toer”. cyclingnews.com. 19. 6. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  27. ^ „National Championships Belgium - Road Race 2014”. cyclingnews.com. 19. 6. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  28. ^ „Van Aert powers to U23 European cyclo-cross championship”. cyclingnews.com. 8. 11. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  29. ^ Weislo, Laura (29. 1. 2024). „Could Mathieu van der Poel give up 'cross if he wins Worlds in Tábor?”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  30. ^ „BPost Bank Trofee, Cyclo-cross 2015”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  31. ^ White, Kevin (7. 11. 2015). „Lars Van Der Haar claims first ever elite men’s European cyclocross championship title”. cxmagazine.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  32. ^ Decaluwé, Brecht (31. 1. 2016). „Van Aert takes emotional World Championship victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  33. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2016”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  34. ^ „Superprestige, Cyclo-cross 2016”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  35. ^ „BPost Bank Trofee, Cyclo-cross 2016”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  36. ^ „UCI Ranking, Cyclo-cross 2016”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  37. ^ „Baloise Belgium Tour: Van Aert wins prologue”. cyclingnews.com. 25. 5. 2016. Приступљено 12. 4. 2024. 
  38. ^ Curtin, Daniel Jr. (27. 5. 2016). „Van Aert stuns in Tour of Belgium opener, remains in top 10”. cxmagazine.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  39. ^ „Devenyns wins Baloise Belgium Tour”. cyclingnews.com. 29. 5. 2016. Приступљено 12. 4. 2024. 
  40. ^ „Ster ZLM Toer: Vanmarcke wins stage 4, takes overall lead”. cyclingnews.com. 18. 6. 2016. Приступљено 12. 4. 2024. 
  41. ^ Decaluwé, Brecht (30. 10. 2016). „European Cyclo-cross Championships: Toon Aerts wins elite men's race”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  42. ^ „Van Aert wins second consecutive cyclo-cross world title”. cycling.today. Приступљено 12. 4. 2024. 
  43. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2017”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  44. ^ „DVV Verzekeringen Trofee - Sprint, Cyclo-cross 2017”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  45. ^ „Superprestige, Cyclo-cross 2017”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  46. ^ „Tour of Norway: Boasson Hagen wins overall”. cyclingnews.com. 21. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  47. ^ „Van der Poel best on stage 2 in Baloise Belgium Tour”. cyclingnews.com. 25. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  48. ^ „Baloise Belgium Tour: Brandle best in time trial”. cyclingnews.com. 26. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  49. ^ „Baloise Belgium Tour: Lammertink wins stage 4”. cyclingnews.com. 28. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  50. ^ „Keukeleire wins Baloise Belgium Tour”. cyclingnews.com. 29. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  51. ^ „Van Aert continues road success with Ronde van Limburg victory”. cyclingnews.com. 12. 6. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  52. ^ „Top 10 for Serry in Ride Bruges”. soudal-quickstepteam.com. 18. 6. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  53. ^ „National Championships Belgium ME - ITT 2017”. soudal-quickstepteam.com. 18. 6. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  54. ^ „Devenyns podiums from the break at Grand Prix Cerami”. soudal-quickstepteam.com. 19. 7. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  55. ^ „Van Der Hoorn beats Van Aert in Schaal Sels 2017”. schaalsels.be. Приступљено 12. 4. 2024. 
  56. ^ „National Championship, Cyclo-cross, Elite, Belgium 2018”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  57. ^ Decaluwé, Brecht (4. 2. 2018). „Van Aert wins cyclo-cross world title”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  58. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2018”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  59. ^ „Superprestige, Cyclo-cross 2018”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  60. ^ „Valgren wins Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. 24. 2. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  61. ^ Windsor, Richard (3. 3. 2018). „Tiesj Benoot puts in super show of strength to win 2018 Strade Bianche”. Cycling Weekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  62. ^ Decaluwé, Brecht (1. 4. 2018). „Niki Terpstra wins 2018 Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  63. ^ „Peter Sagan wins Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. 8. 4. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  64. ^ „Tour of Denmark: Van Aert wins stage 2 in Vejle”. cyclingnews.com. 2. 8. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  65. ^ „Tour of Denmark: Pedersen wins time trial”. cyclingnews.com. 4. 8. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  66. ^ „Wout Van Aert wins Tour of Denmark”. cyclingnews.com. 5. 8. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  67. ^ „Trentin wins European road championships; Sagan abandons”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  68. ^ „European Championship, Cyclo-cross, Elite 2018”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  69. ^ Robinson, Joe (21. 7. 2018). „Van Aert agrees three-year WorldTour contract with LottoNL-Jumbo”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  70. ^ Robinson, Joe (18. 9. 2018). „Wout van Aert terminates contract with Sniper Cycling”. cyclist.co.uk. Приступљено 12. 4. 2024. 
  71. ^ „Wout van Aert's lawyer expects UCI to allow rider to race in 2019”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2018. 
  72. ^ Fletcher, Patrick (15. 11. 2018). „UCI give Van Aert permission to look for new team”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  73. ^ Schuster, Zachary (5. 10. 2018). „Wout Watch: Van Aert signs with Cibel-Cebon Offroad Team for rest of 2018/19 season”. cxmagazine.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  74. ^ „National Championship, Cyclo-cross, Elite, Belgium 2019”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  75. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2019”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  76. ^ „Men's elite race results” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 2. 2019. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  77. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 Omloop Het Nieuwsblad (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  78. ^ „Alaphilippe wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. 9. 3. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  79. ^ Ostanek, Dani; Farrand, Stephen (23. 3. 2019). „Alaphilippe wins Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  80. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 E3 BinckBank Classic (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  81. ^ Farrand, Stephen (29. 3. 2019). „Stybar wins E3 BinckBank Classic”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  82. ^ Farrand, Stephen; Decaluwe, Brecht (7. 4. 2019). „Alberto Bettiol wins Tour of Flanders”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  83. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 Paris - Roubaix (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  84. ^ Ryan, Barry; Decaluwe, Brecht (14. 4. 2019). „Philippe Gilbert wins Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  85. ^ Fletcher, Patrick (21. 4. 2019). „Mathieu Van der Poel wins Amstel Gold Race”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  86. ^ „Criterium du Dauphine 2019: Boasson Hagen wins stage one with Froome in peloton”. bbc.com. 9. 6. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  87. ^ Ryan, Barry (11. 6. 2019). „Criterium du Dauphine: Sam Bennett wins stage 3”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  88. ^ Ballinger, Alex (12. 6. 2019). „Chris Froome sustained ‘multiple serious injuries’ in Critérium du Dauphiné 2019 crash, Team Ineos confirm”. Cycling Weekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  89. ^ Ryan, Barry (13. 6. 2019). „Criterium du Dauphine: Van Aert wins stage 5 in Voiron”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  90. ^ Ryan, Barry (16. 6. 2019). „Criterium du Dauphine: Fuglsang takes overall victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  91. ^ „National Championships Belgium ME - ITT 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  92. ^ „National Championships Belgium ME - Road Race 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  93. ^ „Tour de France 2019 : Start List”. ProCyclingStats. Приступљено 12. 4. 2024. 
  94. ^ Ostanek, Daniel (7. 7. 2019). „Tour de France: Jumbo-Visma win team time trial in Brussels”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  95. ^ „Tour de France: Alaphilippe wins stage 3”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 8. 7. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  96. ^ Benson, Daniel (10. 7. 2019). „Tour de France: Peter Sagan wins stage 5”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  97. ^ Fletcher, Patrick (11. 7. 2019). „Tour de France: Teuns wins atop La Planche des Belles Filles”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  98. ^ Benson, Daniel (15. 7. 2019). „Tour de France: Wout van Aert wins stage 10”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  99. ^ „Tour de France: Van Aert raises his own bar with exceptional sprint win”. 15. 7. 2019. 
  100. ^ Ballinger, Alex (23. 7. 2019). „Wout van Aert set to leave hospital in Pau four days after Tour de France crash”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 12. 4. 2024. 
  101. ^ Audoore, Bart (4. 9. 2019). „Wout van Aert mist zijn fiets: "Een klein toertje zou al deugd doen"”. Het Laatste Nieuws (на језику: холандски). Приступљено 12. 4. 2024. 
  102. ^ Long, Jonny (5. 9. 2019). „Wout van Aert says Tour de France crash 'could have been the end of my career'”. Cycling Weekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  103. ^ „Van Aert wins Flandrien of the Year award”. cyclingnews.com. 5. 11. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  104. ^ „Tour de France: Van Aert crashes out of time trial”. cyclingnews.com. 19. 7. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  105. ^ Sturney, Rob (27. 12. 2019). „Wout Van Aert returns to racing five months after Tour de France crash”. Canadian Cycling. Gripped Publishing Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  106. ^ „World Championship, Cyclo-cross, Elite 2020”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  107. ^ „Lille, Cyclo-cross 2020 Krawatencross”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  108. ^ Fletcher, Patrick (26. 2. 2020). „Van Aert parachuted into Omloop Het Nieuwsblad amid coronavirus fears”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  109. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2020”. RTÉ. 29. 2. 2020. Приступљено 12. 4. 2024. 
  110. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 12. 4. 2024. 
  111. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 12. 4. 2024. 
  112. ^ O'Shea, Sadhbh; Ostanek, Daniel; Frattini, Kirsten (1. 8. 2020). „Wout van Aert storms to victory at Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  113. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2020 Milano-Torino (1.Pro), Italy”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  114. ^ MacLeary, John (8. 8. 2020). „Milan-Sanremo 2020 favourites: Who are we tipping for monumental success?”. telegraph.co.uk. Приступљено 12. 4. 2024. 
  115. ^ Ostanek, Daniel (8. 8. 2020). „Wout van Aert wins thrilling Milan–San Remo”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  116. ^ Sharland, Pete (12. 8. 2020). „Wout Van Aert continues imperious form with stage 1 win at Criterium du Dauphine”. eurosport.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  117. ^ Long, Jonny (16. 8. 2020). „Primož Roglič gives up race lead as he abandons Critérium du Dauphiné”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  118. ^ Cossins, Peter (16. 8. 2020). „Daniel Martinez wins Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  119. ^ Ostanek, Dani (20. 8. 2020). „Wout van Aert wins Belgian time trial title”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  120. ^ Cotton, Jim (24. 8. 2020). „Tour de France: Could Van Aert end Sagan’s grip on green?”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  121. ^ Benson, Daniel (28. 8. 2020). „Tour de France: Wout van Aert rules out green jersey challenge”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  122. ^ Farrand, Stephen (2. 9. 2020). „Tour de France: Van Aert wins stage 5”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  123. ^ Pretot, Julien (4. 9. 2020). „Leader turned domestique Van Aert still bossing the Tour”. Reuters. Thomson Reuters. Приступљено 12. 4. 2024. 
  124. ^ Benson, Daniel (9. 9. 2020). „Tour de France: Caleb Ewan wins stage 11 as Peter Sagan is relegated for dangerous sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  125. ^ Lowe, Felix (17. 9. 2020). „Tour de France 2020 stage 18 - As it happened”. Eurosport. Приступљено 12. 4. 2024. 
  126. ^ Windsor, Richard (19. 9. 2020). „Tadej Pogačar snatches Tour de France 2020 victory from Primož Roglič in dramatic time trial”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  127. ^ Fletcher, Patrick (20. 9. 2020). „Tadej Pogacar wins the 2020 Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  128. ^ Weislo, Laura (25. 9. 2020). „Ganna wins time trial title at Imola World Championships”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  129. ^ Benson, Daniel (27. 9. 2020). „Julian Alaphilippe wins world title at Imola World Championships”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  130. ^ Long, Jonny (28. 9. 2020). „Wout van Aert 'disappointed' with Worlds results: 'Silver twice, that hits hard'”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 12. 4. 2024. 
  131. ^ Cossins, Peter (11. 10. 2020). „Mads Pedersen wins Gent-Wevelgem”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  132. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2020 Gent - Wevelgem (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  133. ^ Cotton, Jim (12. 10. 2020). „Wout van Aert: 'Mathieu van der Poel wanted me to lose rather than win himself'”. velonews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  134. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2020 Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  135. ^ „Julian Alaphilippe crashes out of Tour of Flanders”. cyclingnews.com. 18. 10. 2020. Приступљено 12. 4. 2024. 
  136. ^ Owen, Tom (18. 10. 2020). „Men's Tour of Flanders - as it happened”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  137. ^ Cossins, Peter (18. 10. 2020). „Mathieu van der Poel wins Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  138. ^ Fletcher, Patrick (9. 10. 2020). „Paris-Roubaix cancelled after COVID-19 cases rise in northern France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  139. ^ „National Championship, Cyclo-cross, Elite, Belgium 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  140. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  141. ^ Weislo, Laura (9. 10. 2020). „Compton heading to Cyclo-cross Worlds in bittersweet goodbye to Belgium”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  142. ^ „Van Der Poel conquers Van Aert, ostend sand to claim fourth title: 2021 UCI Cyclocross World Championships – Elite Men’s report, results, photos”. cxmagazine.com. 31. 1. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  143. ^ „Cyclo-cross World Championships: Van der Poel beats Van Aert to elite men's title”. cyclingnews.com. 1. 12. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  144. ^ Ballinger, Alex (5. 3. 2021). „Wout van Aert: It's wise to focus on more than Alaphilippe and Van der Poel in Strade Bianche”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  145. ^ Start, James (18. 3. 2021). „Johan Museeuw impressed but concerned about MvdP, van Aert, Alaphilippe, and Primož Roglič”. velonews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  146. ^ Puddicombe, Stephen (5. 3. 2021). „Five things to look out for at Strade Bianche 2021”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  147. ^ Ryan, Barry (6. 3. 2021). „Strade Bianche - Live coverage”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  148. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (6. 3. 2021). „2021 Strade Bianche-Eroica Toscana (World Tour) Italy”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publisher. Приступљено 12. 4. 2024. 
  149. ^ Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Mathieu van der Poel wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  150. ^ Long, Jonny (6. 3. 2021). „Lift off for Mathieu van der Poel as Dutchman powers to Strade Bianche victory”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  151. ^ „Cycling-Van Aert wins Tirreno-Adriatico opening stage”. Reuters. Thomson Reuters. 10. 3. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  152. ^ Frattini, Kirsten (11. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Julian Alaphilippe wins stage 2”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  153. ^ Puddicombe, Stephen (12. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Mathieu van der Poel wins stage 3 in Gualdo Tadino”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  154. ^ „Tirreno-Adriatico 2021: stage win and GC lead Pogacar in queen stage”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  155. ^ Weislo, Laura (13. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Victory and leader's jersey for Pogacar on stage 4”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  156. ^ Weislo, Laura (14. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Mathieu van der Poel wins stage 5 after 52km solo attack”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  157. ^ Ostanek, Daniel (16. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Wout van Aert beats Filippo Ganna in closing time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  158. ^ Owen, Tom (10. 3. 2021). „Milan-sanremo Cycling 2021: Who Is Riding, When Is It On Tv, Can Wout Van Aert Win Again?”. eurosport.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  159. ^ Farrand, Stephen (19. 3. 2021). „Wout van Aert: Milan-San Remo comes at the perfect time for me”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  160. ^ Ostanek, Daniel (18. 3. 2021). „Mathieu van der Poel: Wout van Aert has the advantage as he's won Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  161. ^ Lowe, Felix (20. 3. 2021). „Milan-San Remo 2021: Jasper Stuyven stuns big guns, Caleb Ewan and Wout van Aert on podium”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  162. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 E3 Saxo Bank Classic (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  163. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Gent - Wevelgem (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  164. ^ Puddicombe, Stephen (28. 3. 2021). „Wout van Aert wins Gent-Wevelgem”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  165. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  166. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 De Brabantse Pijl (1.Pro), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  167. ^ Weislo, Laura (14. 4. 2021). „Tom Pidcock sprints to win at De Brabantse Pijl”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  168. ^ Long, Jonny (18. 4. 2021). „Wout van Aert beats Tom Pidcock in photo finish at Amstel Gold Race 2021”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 5. 6. 2023. 
  169. ^ „Van Aert wins Belgian road championship”. teamvismaleaseabike.com. 20. 6. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  170. ^ Ryan, Barry (30. 6. 2021). „Tour de France: Pogacar smashes stage 5 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  171. ^ Glendenning, Barry (6. 7. 2021). „Tour de France 2021: Cavendish wins stage 10 as Pogacar stays in yellow – as it happened”. theguardian.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  172. ^ Fletcher, Patrick (7. 7. 2021). „Tour de France: Wout van Aert wins Mont Ventoux stage 11”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  173. ^ „Wout van Aert: "The biggest of my Tour de France wins"”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. 7. 7. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  174. ^ Benson, Daniel (17. 7. 2021). „Tour de France: Van Aert storms to victory as Pogacar seals his second overall title”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  175. ^ Owen, Tom (18. 7. 2021). „Tour de France 2021 – Wout van Aert wins as Mark Cavendish denied outright record on Champs-Elysees”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  176. ^ Ostanek, Dani (18. 7. 2021). „Wout van Aert: I'm just a little cyclipst compared with Eddy Merckx”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  177. ^ „Tour de France 2021: Wout van Aert denies Mark Cavendish taking record-breaking stage win”. Sky Sports. Sky UK. 19. 7. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  178. ^ Ryan, Barry (18. 7. 2021). „Wout van Aert: I'm just a little cyclist compared with Eddy Merckx”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  179. ^ Parker, Ian (18. 7. 2021). „Tour de France 2021: Tadej Pogacar wins as Mark Cavendish just misses out on stage record”Неопходна новчана претплата. independent.co.uk. Архивирано из оригинала 7. 5. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  180. ^ „Dvadeset dana do početka Olimpijskih igara”. b92.net. 3. 7. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  181. ^ „Ecuador's Carapaz wins Olympic road race gold medal”. espn.com. 24. 7. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  182. ^ Benson, Daniel (24. 7. 2021). „Olympics: Richard Carapaz claims men's road race title”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  183. ^ Benson, Daniel (28. 7. 2021). „Olympics: Primoz Roglic wins gold for Slovenia in men's time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  184. ^ Ronald, Issy (5. 9. 2021). „Tour of Britain: Wout van Aert wins opening stage”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  185. ^ Ostanek, Dani (6. 9. 2021). „Tour of Britain: Robin Carpenter wins stage 2 in Exeter”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  186. ^ Fletcher, Patrick (7. 9. 2021). „Tour of Britain: Ineos Grenadiers win team time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  187. ^ „Tour of Britain: Van Aert beats Alaphilippe to win stage 4 at Great Orme”. cyclingnews.com. Future plc. 8. 9. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  188. ^ Fletcher, Patrick (9. 9. 2021). „Tour of Britain: Hayter wins amid sprint chaos on stage 5”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  189. ^ Benson, Daniel (10. 9. 2021). „Tour of Britain: Wout van Aert wins stage 6”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  190. ^ Benson, Daniel (12. 9. 2021). „Tour of Britain: Van Aert snatches overall victory with final stage win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  191. ^ Bull, Nick (12. 9. 2021). „Wout van Aert crowned 2021 AJ Bell Tour of Britain champion in Aberdeen”. Tour of Britain. Приступљено 12. 4. 2024. 
  192. ^ Ronald, Issy (19. 9. 2021). „Filippo Ganna wins elite men's time trial title at Flanders World Championships”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  193. ^ „Road World Championships 2021 - Julian Alaphilippe produces stunning ride to defend world road race title”. eurosport.com. 26. 9. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  194. ^ Ronald, Issy (27. 9. 2021). „Julian Alaphilippe defends world title with stunning victory in Flanders World Championships”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  195. ^ Farrand, Stephen (1. 4. 2021). „Paris-Roubaix postponed to October due to COVID-19 pandemic in France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  196. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Paris - Roubaix (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  197. ^ „National Championship, Cyclo-cross, Elite, Belgium 2022”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  198. ^ „Val di Sole, Cyclo-cross 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  199. ^ „Dendermonde, Cyclo-cross 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  200. ^ „Zolder, Cyclo-cross 2021 GP Eric De Vlaeminck”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  201. ^ „Boom, Cyclo-cross 2021 Niels Albertland Cyclo-cross”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  202. ^ „Baal, Cyclo-cross 2022 GP Sven Nys”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  203. ^ „Loenhout, Cyclo-cross 2021 Azencross”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  204. ^ „Herentals, Cyclo-cross 2022”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  205. ^ Puddicombe, Stephen (26. 2. 2022). „Wout Van Aert takes solo victory at Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  206. ^ „Jumbo-Visma sweeps opening stage of Paris-Nice”. cycling.today. Приступљено 12. 4. 2024. 
  207. ^ Ryan, Barry (7. 3. 2022). „Paris-Nice: Jakobsen tops Van Aert to win stage 2”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  208. ^ Ryan, Barry (8. 3. 2022). „Paris-Nice: Pedersen wins stage 3”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  209. ^ Fletcher, Patrick (9. 3. 2022). „Van Aert moves into Paris-Nice lead with time trial victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  210. ^ Fletcher, Patrick (10. 3. 2022). „Paris-Nice: McNulty makes up for lost time with stage 5 win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  211. ^ Snowball, Ben (13. 3. 2022). „Primoz Roglic wins Paris-Nice despite familiar late wobble as brilliant Simon Yates denied”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  212. ^ Puddicombe, Stephen (13. 3. 2022). „Roglic holds on to win Paris-Nice overall as Simon Yates attacks”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  213. ^ „Roglic takes overall victory Paris-Nice after exciting final stage”. teamjumbovisma.com. Team Oranje Road BV. 13. 3. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  214. ^ Ostanek, Daniel (19. 3. 2022). „Matej Mohoric wins Milan-San Remo with daring Poggio descent”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  215. ^ „E3 Saxo Bank Classic 2022: Van Aert crowns brilliant Jumbo-Visma team-work”. cyclingnews.com. Future plc. 19. 3. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  216. ^ Farrand, Stephen; Ostanek, Daniel (25. 3. 2022). „Van Aert, Laporte go 1-2 for Jumbo-Visma at E3 Saxo Bank Classic”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  217. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2022 Gent - Wevelgem (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  218. ^ Netherton, Alexander (1. 4. 2022). „Ronde van Vlaanderen 2022: 'There is no chance' - Wout van Aert confirms Tour of Flanders absence due to Covid-19”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  219. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2022 Paris - Roubaix (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  220. ^ Ostanek, Daniel; Ryan, Barry (17. 4. 2022). „Dylan van Baarle wins thrilling Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  221. ^ Weislo, Laura (25. 3. 2022). „Van Aert with a 'small chance of winning' in Liège-Bastogne-Liège debut”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  222. ^ Ryan, Barry (24. 4. 2022). „Remco Evenepoel wins Liège–Bastogne–Liège”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  223. ^ Fotheringham, Alasdair (5. 6. 2022). „Van Aert sprints to victory in Critérium du Dauphiné stage 1”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  224. ^ Fletcher, Patrick (6. 6. 2022). „Vuillermoz wins Critérium du Dauphiné stage 2 from the breakaway”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  225. ^ Ryan, Barry (7. 6. 2022). „Critérium du Dauphiné: Gaudu pips Van Aert to win stage 3”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  226. ^ Farrand, Stephen (8. 6. 2022). „Ganna wins Critérium du Dauphiné stage 4 time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  227. ^ Ryan, Barry (9. 6. 2022). „Critérium du Dauphiné: Van Aert edges Meeus to win stage 5”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  228. ^ Farrand, Stephen (12. 6. 2022). „Primoz Roglic wins Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  229. ^ „Tour de France Sprinters and Green Jersey Contenders”. inrng.com. Future plc. 29. 6. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  230. ^ Dabbs, Ryan (1. 7. 2022). „Yves Lampaert storms to yellow jersey with Tour de France stage one time trial victory”. Cycling Weekly. Приступљено 6. 1. 2024. 
  231. ^ „Van Aert takes yellow and green jersey in second stage Tour de France”. teamvismaleaseabike.com. Future plc. 2. 7. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  232. ^ Sturney, Rob (3. 7. 2022). „2022 Tour de France: Van Aert leaves Denmark with three runner-up spots and yellow jersey”. Canadian Cycling. Gripped Publishing Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  233. ^ Dabbs, Ryan (5. 7. 2022). „Wout Van Aert victorious on stage four of Tour de France with solo attack”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  234. ^ Ostanek, Daniel (5. 7. 2022). „Sprinters foiled by Wout van Aert on stage 4 of the Tour de France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  235. ^ а б Dabbs, Ryan (7. 7. 2022). „Why is Wout Van Aert allowed to wear a Red Bull helmet - and did he really want to show that 'the jersey gives me wings'?”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  236. ^ Snowball, Ben (5. 7. 2022). „'I'm in shock!' – Wout van Aert lauded for 'demolishing peloton' at Tour de France”. Eurosport. Warner Bros. Discovery. Приступљено 12. 4. 2024. 
  237. ^ Zaccardi, Nick (5. 7. 2022). „Wout van Aert wins Tour de France stage 4; Jasper Philipsen thought he won”. NBC Sports. NBC. Архивирано из оригинала 05. 07. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  238. ^ Thewlis, Tom (6. 7. 2022). „Simon Clarke powers to victory on decisive cobbled Tour de France stage five”. CyclingWeekly. Приступљено 6. 1. 2024. 
  239. ^ Dabbs, Ryan (5. 7. 2022). „Tour de France 2022: Pogacar wins in Longwy to take yellow”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  240. ^ Fletcher, Patrick (8. 7. 2022). „Wout van Aert loses yellow jersey but goes down swinging”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. „However, he did end up with the combativity award, a result no one could argue with.” 
  241. ^ Weislo, Laura (9. 7. 2022). „Tour de France: Van Aert surges to stage 8 victory in Lausanne”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  242. ^ Becket, Adam (10. 7. 2022). „Tour de France 2022: Bob Jungels solos for 65km to stage nine victory”. CyclingWeekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  243. ^ Fletcher, Patrick (13. 7. 2022). „Vingegaard wins stage 11 of Tour de France as Pogacar cracks on Col du Granon”. CyclingNews. Приступљено 12. 4. 2024. 
  244. ^ Ryan, Barry (20. 7. 2022). „Van Aert seals Tour de France green jersey four days before Paris”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  245. ^ Thewlis, Tom (21. 7. 2022). „Tour de France 2022: Jonas Vingegaard wins stage 18 on Hautacam to increase gap to Tadej Pogačar in second place”. CyclingWeekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  246. ^ Poole, Harry (21. 7. 2022). „Tour de France – Vingegaard wins stage 18 – live text”. BBC Sport. Приступљено 12. 4. 2024. 
  247. ^ Elton-Walters, Jack (24. 7. 2022). „Tour de France 2022: Wout van Aert wins Stage 20 time-trial as Jonas Vingegaard seals overall victory”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  248. ^ Elton-Walters, Jack (24. 7. 2022). „Tour de France 2022: Jasper Philipsen wins Stage 21 sprint”. CyclingWeekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  249. ^ Cash, Dane (23. 7. 2022). „Wout van Aert named the Tour's most combative rider”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  250. ^ „Wout van Aert breaks Peter Sagan’s green jersey points record”. belgium.detailzero.com. 23. 7. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  251. ^ Ryan, Barry (21. 7. 2022). „Van Aert ends Pogacar's Tour de France hopes with decisive turn on Hautacam”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. „On Sunday, Jumbo-Visma will become the first team to ride into Paris with the yellow and green jerseys since Telekom did so with Jan Ullrich and Erik Zabel in 1997.” 
  252. ^ „Marco Haller surprises Wout van Aert in reduced sprint victory at Bemer Cyclassics”. VeloNews. 21. 8. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  253. ^ „Wout van Aert sprints to Bretagne Classic-Ouest France victory”. cyclingnews.com. Future plc. 28. 8. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  254. ^ „Grand Prix Cycliste Québec & Montréal: Two races, 34 laps and ultimately a top 20 result for Giovanni Aleotti”. bora-hansgrohe.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  255. ^ Hood, Andrew (9. 9. 2022). „Wout van Aert stymied in rare misfire at GP Québec: 'We chose to gamble'”. VeloNews. Приступљено 12. 4. 2024. 
  256. ^ „Tadej Pogaçar beats Wout van Aert to win Grand Prix Cycliste de Montréal”. velonews.com. 11. 9. 2022. Приступљено 6. 1. 2024. 
  257. ^ Farrand, Stephen (12. 9. 2022). „Wout van Aert beaten in Montreal but ever more confident for World Championships”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  258. ^ Ryan, Barry (3. 8. 2022). „Wout Van Aert opts out of World Championship time trial to focus on road race”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  259. ^ McGrath, Andy (22. 9. 2022). „2022 UCI Road World Championships – 10 riders to watch in the elite men's road race”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  260. ^ McGrath, Andy (25. 9. 2022). „UCI Road World Championships: Evenepoel, the Wizard of Oz”. uci.org. Приступљено 12. 4. 2024. 
  261. ^ Fotheringham, Alasdair (25. 9. 2022). „Van Aert fourth after rock-solid teammate role for World Champion Evenepoel”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  262. ^ „UCI World Cup Standings Men” (PDF). UCI. 29. 1. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  263. ^ „Telenet Superprestige 2022-2023 - Standings - Men Elite” (на језику: холандски). Приступљено 12. 4. 2024. 
  264. ^ „X2O Badkamers Trofee 2022-2023 - Elite Mannen” (на језику: холандски). cyclocross24.com. 29. 1. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  265. ^ Ostanek, Dani (5. 2. 2023). „Mathieu van der Poel sprints past Wout van Aert to clinch fifth Cyclocross World Championships crown”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  266. ^ Chiu, Nigel (27. 2. 2023). „Wout van Aert to miss Strade Bianche as illness delays his road season, will begin campaign at Tirreno-Adriatico”. Eurosport. Warner Bros. Discovery. Приступљено 12. 4. 2024. 
  267. ^ Weislo, Laura; Ostanek, Daniel (7. 3. 2023). „Filippo Ganna smashes Tirreno-Adriatico opening time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  268. ^ Weislo, Laura (12. 3. 2023). „Tirreno-Adriatico: Primoz Roglic seals overall victory, Philipsen wins final sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  269. ^ Fotheringham, Alasdair; Farrand, Stephen (18. 3. 2023). „Milan-San Remo: Mathieu van der Poel ignites Poggio descent for solo victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  270. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 E3 Saxo Bank Classic (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  271. ^ Farrand, Stephen (24. 3. 2023). „E3 Saxo Classic: Wout van Aert wins battle of titans in Harelbeke”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  272. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Gent - Wevelgem (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  273. ^ „Boonen, Merckx, Museeuw criticise Van Aert's decisions at Gent Wevelgem”. stickybottle.com. 27. 3. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  274. ^ Ryan, Barry (26. 3. 2023). „'It's almost hard to believe we did it again' – Another procession for Van Aert and Laporte at Gent-Wevelgem”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  275. ^ „Eddy Merckx and Tom Boonen criticize Wout van Aert for gifting Gent-Wevelgem”. cyclingmagazine.ca. Future plc. 27. 3. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  276. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  277. ^ Ryan, Barry; Farrand, Stephen (2. 4. 2023). „Tour of Flanders: Tadej Pogacar wins alone after stunning Kwaremont attack”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  278. ^ а б в г Fletcher, Patrick (9. 4. 2023). „As it happened: Paris-Roubaix 2023”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  279. ^ Ostanek, Daniel; Fletcher, Patrick (9. 4. 2023). „Paris-Roubaix: Mathieu Van der Poel conquers the greatest cobbled Classic”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  280. ^ „Van der Poel wins Paris-Roubaix after Degenkolb crash and Van Aert flat”. The Guardian. Reuters. 9. 4. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  281. ^ Puddicombe, Stephen (11. 6. 2023). „Tour de Suisse: Stefan Kung wins opening time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  282. ^ Fotheringham, Alasdair (16. 6. 2023). „Gino Mäder dies after Tour de Suisse crash”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  283. ^ „Evenepoel wins stage 7 of Tour de Suisse”. cyclingnews.com. Future plc. 17. 6. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  284. ^ Ostanek, Dani (18. 6. 2023). „Mattias Skjelmose wins Tour de Suisse”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  285. ^ „National Championships Belgium ME - ITT 2023”. procyclingstats.com. 16. 6. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  286. ^ Duhaney, Taneika (14. 6. 2023). „Is the Depiction of Wout Van Aert in ‘Tour de France: Unchained’ Accurate? He Doesn’t Think So”. bicycling.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  287. ^ „“Ik ben niet van plan om de geboorte van mijn tweede zoon te missen”: wat zijn de gevolgen van een mogelijk vroegtijdige exit Wout van Aert in de Tour?”. hln.be (на језику: холандски). 12. 6. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  288. ^ Whittle, Jeremy (2. 7. 2023). „Tour de France: Victor Lafay wins stage two but Adam Yates keeps overall lead”. The Irish Times. Архивирано из оригинала 7. 7. 2023. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  289. ^ Jary, Rachel (2. 7. 2023). „Opinion: Wout Van Aert deserved better from his team in stage two of the 2023 Tour de France”. bicycling.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  290. ^ „Tour de France: Jai Hindley wins stage five to take yellow jersey”. BBC. 5. 7. 2023. Архивирано из оригинала 7. 7. 2023. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  291. ^ Duhaney, Taneika (14. 6. 2023). „Tour de France 2023: Pogacar bests new maillot jaune Vingegaard”. bicycling.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  292. ^ „Tour de France: Tadej Pogacar beats Jonas Vingegaard to win stage six after thrilling finale”. BBC. 6. 7. 2023. Архивирано из оригинала 8. 7. 2023. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  293. ^ „"It was not my intention to create bad vibes" - Mattias Skjelmose apologises to Wout van Aert after spreading rumours of his imminent departure”. cyclinguptodate.com. 12. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  294. ^ Ryan, Barry (11. 7. 2023). „'It was all just a rumour' – Van Aert denies he is leaving the Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  295. ^ Fotheringham, Alasdair (12. 7. 2023). „Skjelmose apologises to Wout van Aert for spreading rumour he'd quit Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  296. ^ „Video: Van Aert & Van Der Poel attack together on stage 10 of the Tour de France”. cyclinguptodate.com. 11. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  297. ^ Glendenning, Barry (11. 7. 2023). „Tour de France 2023: Bilbao holds off Zimmermann to win stage 10 – as it happened”. theguardian.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  298. ^ Snowball, Ben (12. 7. 2023). „Tour de France: 'I don't understand it at all' – Tom Dumoulin criticises Wout van Aert for stage 10 attack”. eurosport.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  299. ^ а б в Ostanek, Daniel (16. 7. 2023). „As it happened: Vingegaard and Pogacar inseparable on Tour de France stage 15”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  300. ^ Ostanek, Daniel (16. 7. 2023). „Tour de France: Wout Poels blasts to blockbuster stage 15 solo victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  301. ^ „Tour de France Stage 16 Preview”. inrng.com. 18. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  302. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2023). „As it happened: Tour de France stage 16 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  303. ^ Whittle, Jeremy (18. 7. 2023). „Jonas Vingegaard leaves Tadej Pogacar trailing in Tour de France time trial”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 24. 7. 2023. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  304. ^ „Van Aert has left the Tour de France”. teamjumbovisma.com. 20. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  305. ^ Ostanek, Daniel (24. 7. 2023). „Vingegaard completes Tour double as Meeus pips Philipsen on Champs Elysees”. channelnewsasia.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  306. ^ Ostanek, Daniel (6. 8. 2023). „UCI World Championships: Mathieu van der Poel wins 2023 Elite Men's Road Race”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  307. ^ „Mathieu van der Poel Wins the 2023 Men's World Championship Road Race”. Bicycling. 6. 8. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  308. ^ Shrubsall, James (11. 8. 2023). „Remco Evenepoel wins World Championship time trial as Josh Tarling grabs superb bronze”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  309. ^ Tyson, Jackie (27. 8. 2023). „Wout van Aert and Pauliena Rooijakkers win Houffa Gravel”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  310. ^ „Kooij extends dominance with fourth win in Tour of Britain”. teamvismaleaseabike.com. 6. 9. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  311. ^ Hudson, Joe (7. 9. 2023). „2023 Tour of Britain, Stage 5: report and results”. teamvismaleaseabike.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  312. ^ Frattini, Kirsten (9. 9. 2023). „Tour of Britain: Wout van Aert caught in final metres as Rasmus Tiller wins stage 7 reduced sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  313. ^ Beavis, Jack (10. 9. 2023). „2023 Tour of Britain, stage 8: report and results”. teamvismaleaseabike.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  314. ^ „Report: Wout van Aert wins Tour of Britain”. velouk.net. 10. 9. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  315. ^ Ostanek, Dani (20. 9. 2023). „European Championships: Josh Tarling dominates men's time trial in Emmen”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  316. ^ Frattini, Kirsten (24. 9. 2023). „European Championships: Christophe Laporte solos to title ahead of Wout van Aert”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  317. ^ Buck, Monica (25. 9. 2023). „“It leaves mixed feelings”: Wout van Aert Reflects on His 13th Silver at Major Championships”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  318. ^ Benson, Daniel (2. 10. 2023). „Coppa Bernocchi: Wout van Aert wins from Jumbo-Visma and Soudal Quick-Step heavy break”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  319. ^ Fotheringham, Alasdair (5. 10. 2023). „Gran Piemonte: Andrea Bagioli tops Marc Hirschi in Favria”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  320. ^ „Bad luck continues to haunt Wout Van Aert - Belgian punctures and crashes at gravel World Championships”. cyclinguptodate.com. Future plc. 8. 10. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  321. ^ Moultrie, James (8. 10. 2023). „Matej Mohoric survives late crash to win UCI Gravel World Championships solo”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  322. ^ Davidson, Tom (9. 10. 2023). „Wout van Aert rides Gravel World Championships faster than winner, finishes 8th”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  323. ^ Farrand, Stephen (8. 10. 2023). „Crashes and punctures wreck Wout van Aert’s Gravel World Championships ambitions”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  324. ^ Benson, Daniel (21. 1. 2024). „Cyclo-cross World Cup Benidorm: Wout van Aert ends Mathieu van der Poel's incredible run”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  325. ^ „UCI Cyclo-cross World Cup: Standings” (pdf). ucicyclocrossworldcup.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  326. ^ „Superprestige Veldrijden 2023-2024 - Elite Mannen”. cyclocross24.com (на језику: холандски). Приступљено 12. 4. 2024. 
  327. ^ „Exact Cross Essen 2023 - Elite Mannen (C2)”. cyclocross24.com (на језику: холандски). 9. 12. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  328. ^ „Exact Cross Mol - Zilvermeercross 2023 - Elite Mannen (C2)”. cyclocross24.com (на језику: холандски). 22. 12. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  329. ^ „X2O Trofee Baal - GP Sven Nys 2024 - Elite Mannen (C1)” (на језику: холандски). cyclocross24.com. 1. 1. 2024. Приступљено 12. 4. 2024. 
  330. ^ „X2O Trofee Koksijde - Vlaamse Duinencross 2024 - Elite Mannen (C1)” (на језику: холандски). cyclocross24.com. 4. 1. 2024. Приступљено 12. 4. 2024. 
  331. ^ Poole, George (15. 11. 2023). „Wout van Aert: The main goal for 2024 is the Giro d'Italia”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  332. ^ Fotheringham, Alasdair (11. 2. 2024). „Wout van Aert and Tim Wellens to test off-road form at Monday's Clásica Jaén”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  333. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2024 Clásica Jaén Paraíso Interior (1.1), Spain”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  334. ^ Frattini, Kirsten (16. 2. 2024). „Volta ao Algarve: Wout van Aert surges from bunch sprint to win stage 3”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  335. ^ Weislo, Laura (17. 2. 2024). „Volta ao Algarve: Remco Evenepoel takes race lead with powerful stage 4 win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  336. ^ Price, Matilda (18. 2. 2024). „Volta ao Algarve: Remco Evenepoel wins overall for third time as Martínez takes final stage”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  337. ^ Weislo, Laura (18. 2. 2024). „Remco Evenepoel wins 2024 Volta ao Algarve as Dani Martinez seizes stage victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  338. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2024: Tratnik bests Politt in sprint-à-deux”. cyclingstage.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  339. ^ Ryan, Barry (24. 2. 2024). „Omloop Het Nieuwsblad: Jan Tratnik makes it three wins in a row for Visma-Lease a bike”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  340. ^ Ostanek, Dani (25. 2. 2024). „Wout van Aert completes another perfect Opening Weekend for Visma-Lease A Bike”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  341. ^ „E3 Saxo Classic 2024: Van Der Poel crowns long-range solo attack”. cyclingstage.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  342. ^ Ryan, Barry; Farrand, Stephen (22. 2. 2024). „E3 Saxo Classic: Mathieu van der Poel takes stunning solo win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  343. ^ Ostanek, Dani (27. 3. 2024). „Jorgenson wins Dwars door Vlaanderen on day with mixed feelings for Team Visma Lease a Bike”. teamvismaleaseabike.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  344. ^ Ostanek, Dani (28. 3. 2024). „'Should we then just throw in the towel?' – Jorgenson responds to critics after Dwars door Vlaanderen win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  345. ^ Ryan, Barry (27. 3. 2024). „Wout van Aert fractures collarbone and ribs in high-speed Dwars door Vlaanderen crash”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  346. ^ Hood, Andrew (11. 4. 2024). „Wout is Out, No Giro d’Italia for Van Aert: ‘It’s a Big Shame’”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  347. ^ „Wout van Aert and Sarah De Bie welcome second son, Jerome”. cyclingmagazine.ca. 21. 7. 2024. Приступљено 12. 4. 2024. 
  348. ^ „Van Aert withdraws from Tour for birth of child”. BBC Sport. 20. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  349. ^ Cotton, Jim (11. 4. 2024). „Wout van Aert trades bike racing for movie-making with Max Verstappen and Red Bull”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  350. ^ Stephen Farrand (8. 6. 2023). „Tour de France: Unchained review - An addictive and entertaining Netflix series”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  351. ^ „Is the Depiction of Wout Van Aert in 'Tour de France: Unchained' Accurate? He Doesn't Think So.”. Bicycling. 2023-06-14. Приступљено 12. 4. 2024. 
  352. ^ Ryan, Barry; Ryan, Daniel Ostanek (12. 6. 2023). „'Focused on commotion' - Wout van Aert critical of Netflix Tour de France series”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ваут_ван_Арт&oldid=27715873”