Годишњак (народни календар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Празник Срба

Годишњак временски (српски народни календар)[1] је скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вековима придржавао, паралелно са црквеним правилима.[2]

Прошлост и настанак годишњака[уреди]

По остацима многобројних вјеровања, обичаја и обреда везаних за зимски и љетни солстициј, јесењу и прољећну равнодневницу, дознаје се да су стари Срби годишње вријеме одређивали по сунчевом кретању, тј. по топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га љетом у смилу трајања од године дана. Каже се „старац од стотину љета.„ Посматрајући мјесечеве мјене (прва фаза млад мјесец), његово „ пуњење и опадање “ народ је годину дијелио на мјесеце. Дани у мјесецу почињали су од мјесечеве младине и завршавали се пред појаву наредне младине. Вријеме од мјесец дана дијелило се на пет дијелова, сваки од по шест дана, који су се називалио по дану одмора: недјеља (по новом седмица). Данашњи народни називи седмичних дана показју да су стари Срби у пријехришћанском времену имали шест дана, без суботе, која је уведена с хришћаснтвом. Тада је у мјесецу било пет недјељних седмица. Прецизно одређивање трајања соларне године није посотојало, као што ни сада у народу не постоји прецизно трајање дана и ноћи. Дан је од изласка сунца до његовог заласка; од заласка сунца па до његовог изласка је ноћ. Половина дана по садашњем узимању, је дан, а његова друга релативна половина је ноћ, прва свијетла, а дурга тамна. Народ је годину дијелио у два релативна полугодишта: љетње и зимско. Оба приближно одговарају прољећној и јесењој равнодневници. Прелазно вријеме од зиме у љето је „јаро“ или прољеће, а прелазно од љета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна вјеровања и обреде.[3]

Нова година[уреди]

Стари Срби нису прослављали нову годину као што се данас прославља. Мјесто ње прослављали су почетке полугодишта: љета и зиме. Љетником се називало вријеме око 1. марта. И сада се тако назива 1.март у селима Подримља, понегдје на Косову , а у Црној Гори то је прољетњак. Још даље у прошлости Срби су љетник прослављали око прољећне равнодневнице, па је по официјелном календару помјерен на 1.март. „Љетник је народна прослава обновљене природе послије проспаване зиме. “ Тог дана се и сада обављају новогодишњи обичаји, који су исти или сродни божићњим. Устаје се рано, дјеца честитају родитељима срећан љетник, иду од куће до куће и свима редом честитају празник. Дјеца у поврци се називају љетничари. Успут сакупљене треске дрвета, уносе у куће на огњишта и успут честитају празник и благосиљају укућане. Домаћица их благосиља љешницима, орасима и медом који се за ту прилику тог дана вади из кошнице. Пази се да у кућу уђе прво мушко дијете ако се у коћи желе мушка дјеца, или женско, ако се желе женска дјеца. Учесници гледају да тога дан спазе птицу да би били лаки као она, али и да имају новац код себе да би се множили и зарађивали. У кућу се уносе дренове гранчице са којих сваки укућанин прогута по један пупољак као причест. Пази се на првог посјетиоца тога дана, од кога, по вјеровању зависи срећа у новој години. На овај дан, дан љетника, бирао се или само потврђивао сеоски старјешина. [1] И данас се у народу првога марта и уочи Благовјести (25. марта), понегдје и неког другог дана, спаљују буњишта (стрњишта) или се пред улазом у кућу ложи ватра, коју укућани прескачу да би били здрави. Рађања у природи ваља заштити, по вјеровању, палеђи нечистоћу и болест. Зимско полугодиште почиње по завршетку скупљања љетине, управо на почетку јесење сјетве, а код сточара по спуштању стада стоке из планинских станова и катуна у јесен у жупне крајеве, а то је управо око јесење равнодневнице. И по Вуку Караџићу је стара народна нова година почињала у јесен, пошто се покупи љетина. Стари Срби су вријеме рачунали по полугодиштима, а само изузетно на годину: служба је текла од почетка до краја љетњег или зимског полугодишта. (од Ђурђевдана до Митровдана, од 23.априла до 26. октобра); стока је у планини у љетњем полугодишту, а у зимском је код куће; сеобе птица настају у почетку зимског полугодишта, а враћају се пред почетак љетњег полугодишта, итд. [1]

Народна имена мјесеца у години[уреди]

Народна имена за мјесеце у години давана су, као и за називе дијелова године, по њиховим природни особинама: сјечањ или сјечко је мјесец који мразом сјече. То је први мјесец у официјелној години, јануар, понегдје и други, фебруар; коложег (I), у селима око Ниша коложегом се називало вријеме од нове године до дана св. Јована (7. јануар); вељача, авељача (II фебруар) је мјесец често промјењљивог времена; „сјечко сјече, марта (III- март) дере, л(а)житрава(њ) (IV -април) коже дере“, тј. стока се у сјечку мрзне, у марту болује, у априлу угине, па јој се тада кожа дере и скупља; сухи, брезен, љетник (III); травањ, биљар, биљобер (IV) је мјесец када се бере пољско биље и од њега вију вјенци за кућу, зграде, торове и њиве, а сада се то чини на Ђурђевдан (23. априла); љековито и мајгиско биље бере се уочи Ивањдана (24.јуна), па је тај дан посвећен св. Јовану Биљоберу; цвијетни, цвијетањ (V) је вријеме када цвијета цвјеће; црвеник, черешњар (трешњар VI) је мјесец у коме зрију трешње; горешњак (VII) је најтоплији мјесце у години, назива се и жарки, жетвар, када зрију жита, и српањ када настају жетве; коловоз (VIII) је забиљежен у четрнаестом вијеку у значењу најживљег кретања кола приликом сабирања љетине; у планинским крајевима у којима биолошки процеси касне због другачијих климатских услова српањ је када тамо стигне жетва; назив гумник настао је по вршидби жита на гувнима у том мјесецу; гроздобер (IX) назван је по берби грожђа; листопад (X) је мјесец када почиње да опада лишће; груден (XI); студен, просинац, коледар су називи мјесеца: коложег, у коме се о зимској солстицији спаљивало коло (точак), да би се појачала снага сунца. Неки мјесеци су перонификовани: Дједа Сјечко (I) и Баба Марта (III) а мјесец Студен је с бијелом брадом.

Најстсарији забиљежени називи мјесеца су: цвијетиј (V) и черешњар (VI) 1450.г. и 1489.г.; срп п н (VI) је још старословенски назив, употребљава се и у другим словенским језицима; коложег (VIII) у XIV вијеку; груден (XI) и студен (XI,XII).

На једном недатираном рукописном јеванђељу на пергаменту пронађеном у манастиру Боговађи, забиљежени су ови називи мјесеца: роуиен (рујан септембар), листопад (октобар), лист са називом новембра је изгубљен тако да назви мјесеца изостаје, студени (децембар), просинец (јануар), сјечен (фебруар), сухи (март), брзосок (април), тревен (травањ, мај), изок (јун), червен (јул), за август недостаје назив. Брзок и изог су вјерватно калуђерски називи.

У предјелу Тимока забиљежени су ови називи мјесеца: трешњар (јун), жетвар (јул), гроздобер (септембар), листопад (октобар) и коледар (децембар).

Вук Караџић је у Дубровнику у првој половини 19. вијека забиљежио ове називе мјесеца: сијечањ-јануар, вељача – фебруар, љежак или ожујак- март, травањ – април, мај није забиљежен, липањ – јун, српањ – јул, коловоз – август, рујан – септембар, листопад – октобар, студен – новембар, просинац – децембар.

У неколико српских крајева забиљежени су ови називи за мјесеце: коложег, сјечко, љетник, биљар, черешњар, црвеник, жетвар, гумник, гроздобер, листопад, студен и коледар.

Под утицајем цркве настали су ови називи мјесеца: богојављенски, сретењски, благовјештенски итд. Српска православна црква завела је службени јулијански календар. Тада су многи народни обичаји и обреди помјерени са многобожачких дана празновања на црквене празнике. Тако је испраћај старе године одређен за Бадње вече;нова година се у народу празнује на Божић, а по црквеном календару 1. јануара; љетник се прослављао око прољећне равнодневнице, а сада 1.марта и уочи Ђурђевдана (23. априла) итд.[1]

Упоренди називи мјесеци[уреди]

латински српски српски народни називи значење
1 Ianuarius јануар сијечањ, коложег мјесец када се сијече (дрво), мјесец када се спаљује коло(точак)
2 Februarius фебруар вељача, авељача мјесец промјена (вељања)
3 Martius март ожујак, љетник, сухи, брезен варљив (лажљив) мјесец
4 Aprilis април травањ, биљар, биљобер мјесец када трава окопњава и појављује се испод снијега
5 Maius мај свибањ, цвијетни, цвијетањ мјесец када пупе (свибе) пупољци
6 Iunius јун липањ, црвеник, черешњар , трешњар мјесец када цвјетају липе
7 Iulius јул српањ, горешњак, жарки, жетвар мјесец када се коси (српом), највеће врућине
8 Augustus август коловоз, гумник мјесец када се возе запрежна кола (за вријеме жетве), када се врши жито на гумну
9 September септембар рујан, гроздобер мјесец када све руји (сазрева) и постаје црвено (рујно), мјесец када се бере грожђе
10 October октобар листопад мјесец када опада лишће
11 November новембар студени, груден хладни (студени) мјесец
12 December децембар prosinac, коледар мјесец када сунце просијава (почиње да сија)

[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.г.
  2. Годишњак – древни српски календар
  3. GODIŠNJAK, DREVNI SRPSKI KALENDAR: Narod je nekada ovako uvek tačno RAČUNAO VREME

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]