Партизанско-четнички сукоб

Из Википедије, слободне енциклопедије
Партизанско-четнички сукоб
Део Другог светског рата у Југославији
Време: 1. новембар 194113. март 1946.
Место: окупирана Краљевина Југославија
Узрок: Идеолошке и политичке поделе
Резултат: Победа Народноослободилачког покрета Југославије
Сукобљене стране
Народноослободилачка војска Југославије НОВЈ Савезници:(од септембра 1944)
 Краљевина Југославија
 Уједињено Краљевство
 САД
 СССР (од септембра 1944)
 Југословенска војска у отаџбини
Четници
Савезници:
(од априла 1941 до септембра 1944)
 Краљевина Југославија
(од априла 1941 до септембра 1944)

 Уједињено Краљевство
 САД
Команданти и вође
Народноослободилачка војска Југославије Јосип Броз Тито
Народноослободилачка војска Југославије Александар Ранковић
Народноослободилачка војска Југославије Едвард Кардељ
Народноослободилачка војска Југославије Коча Поповић
Народноослободилачка војска ЈугославијеМилован Ђилас
Народноослободилачка војска Југославије Светозар Вукмановић
Савез Совјетских Социјалистичких Република Фјодор Толбухин
Југословенска војска у отаџбини Драгољуб Михаиловић
Југословенска војска у отаџбини Момчило Ђујић
Југословенска војска у отаџбини Павле Ђуришић
Југословенска војска у отаџбини Драгутин Кесеровић
Југословенска војска у отаџбини Драгослав Рачић
Југословенска војска у отаџбини Никола Калабић
Трећи рајх Александар Лер
Трећи рајх Максимилијан фон Вајхс
Трећи рајх Лотар Рендулић
Независна Држава Хрватска Анте Павелић
Независна Држава Хрватска Славко Кватерник
Србија под немачком окупацијом Коста Пећанац
Србија под немачком окупацијом Милан Недић
Независна Држава Црна Гора Секула Дрљевић
Јачина
150.000 војника 100.000 војника
Жртве и губици
20.000 и 120.000 цивила 10.000 и 50.000 цивила

Четничко-партизански сукоб, познат и као грађански рат у Србији (1941—1946), био је политички и војни сукоб између Народноослободилачке војске Југославије и Југославенске војске у отаџбини, који се догодио током Другог светског рата у Југославији. Оружани сукоб је избио на јесен 1941, током устанка у Србији, око питања власти, старешинства, јединствене (или заједничке) команде, колаборације и различите националне политике. Комунисти су били партија социјалне револуције и нису се одрицали револуционарне смене власти као крајњег циља, остварујући је у оквиру народноослободилачке борбе и југословенског покрета. Четници су за комунисте били носиоци предратне власти која жели да се настави преко политике српских буржоаских снага у земљи и иностранству, док су сами четници сматрали комунисте анационалном и антисрпском снагом која ради за рачун страног центра, у интересу светске превласти комунизма.[1]

Четници су у комунистима гледали главне супарнике, једнако као што су комунисти у четницима видели по себи најопаснију снагу након победе над фашизмом. Због повезаности четника са Савезницима, комунисти су их доживљавали као највећу сутрашњу опасност, неупоредиво већу од осталих и колаборациониста који трпе ратну судбину Немаца. Према гледишту комуниста, Недић, четници и избегличка влада су били беочузи јединственог ланца „великосрпске хегемоније”.[1] Комунисти се се борили против династије и за остварење социјалне револуције, док су четници били „само војници и борци за Краља и Отаџбину”. Четничке снаге нису се мириле са социјалном револуцијом и петокраком, и обратно, комунисти са одржавањем статуса кво и кокардом. Четници су испрва били признати као легитимна снага Краљевине Југославије, која ужива статус савезничке снаге, све док их се 1944. године краљ, влада и Савезници нису одрекли. Партизанско-четнички сукоб се у делу литературе назива „братоубилачким” или „грађанским ратом”. Сукоб на тлу Југославије није могао остати интерног карактера, јер су Британци у почетку подржавали Михаиловића, а Совјетски Савез тајно КПЈ. Карактеристика овог сукоба је у томе што се водио у условима окупације и подељене земље.

Стање пре рата[уреди]

Комунисти и официри, као језгро четничког покрета, били су непомирљиви противници још из предратног времена. Штабови и више инстанце Југословенске војске су учестало упозоравали на опасности од комунизма и неопходности његовог сузбијања, нпр:

  • Извештај Главног генералштаба од 19. октобра 1939. министру војске и морнарице о појачаној активности КПЈ и предлог за образовање концентрационих логора,
  • Наредба министра војске и морнарице од 25. октобра 1939. за енергично сузбијање комунистичке активности у војсци.[2]

Априлски рат[уреди]

Нападом сила Осовине предвођен Немачком и Италијом на Југославију 6. априла, земља је распарчана на шест окупационих зона. Немогућност да се држава енергичније супротстави далеко бројнијем и надмоћнијем непријатељу, те је стога била принуђена да потпише капитулацију 17. априла. Немачке снаге су ушле у Београд 12. априла, а Србија је након тога била подељена на четири окупационе зоне под контролом Немачке (Централна Србија и Банат), Мађарске (Бачка), Велике Албаније (Косово и Метохија и Рашка област) и Бугарске (Источна и Јужна Србија).

Формирање покрета отпора[уреди]

С једне стране била је легална државна војска која је добијала инструкције од владе у изгнанству, која се са нападом сила Осовине склонила у Лондон. Војска Краљевине Југославије је током рата преиначила свој назив у Југословенска војска у отџбини, а касније је добила скраћени назив Четници, нарочито од комуниста. Југословенска војска у отаџбини која је рат отпочела као покрет отпора у почетку је своје војне операције усмерила против окупатора, али је већ у јесен 1941, ушла у колаборацију са окупационим снагама покушавајући да се, на првом месту, бори против комунистички оријентисаних партизанских јединица. С друге стране нашла се партизанска, у почетку слабо организована војска која је, уз сталну борбу против окупатора, водила и борбу за револуционарни преокрет и увођење комунизма. У почетку, партизани су се искључиво борили против окупатора, али су се касније, искључиво у Србији борили против Четничких јединица.

Устанак у Србији[уреди]

Југословенска војска у отаџбини[уреди]

Након слома Југославије јединице ЈВуО под контролом генерала Драгољуба Драже Михаиловића су се склониле на Равну гору. ЈВуО је од своје појаве под заставом легитимизма искључиво (тада) регуларне државне војске себи давала за право на вођење покрета отпора. Михаиловић је тада, као легитимни представник Југословенске војске и на основу ратних закона тражио одазивање војних обвезника његовим четничким јединицама. У другој половини августа 1941. је започео формирање четничких одреда, чији је задатак био нападање окупаторских база и ослобађање окупираних градова и територија. Михаиловић је у почетку устанка водио борбе у корелацији са партизанским снагама које су се заједно са четницима бориле против окупатора. Касније му је сметало што се партизанске снаге нису позивале за краља и Отаџбину, што су биле организоване на „политичкој основи“, имале своје штабове и команданте и образовале своје органе власти. Образовање нових органа власти посебно је љутило четнике који су сматрали да место старих органа власти не треба стварати нове. Четници су, као и краљевска влада у избеглиштву, страховали да се у условима окупације не јаве социјални немири, превратничке тежње, нове друштвене снаге које би могле да искористе рат за друштвену промену.[1]

Народноослободилачки партизански покрет[уреди]

Грађански рат[уреди]

Партизанске тврдње су да је први међусобни оружани сукоб четника и партизана избио у Сувоборском селу Планиници, крајем августа 1941. године, када је пуковник Михаиловић лично повео напад на партизане Славковачке чете Ваљевског партизанског одреда који су покушали из села да однесу прикупљено оружје за устанак. Михаиловић је напао партизане јер је наводно „чувао села од пљачке“.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Branko Petranović: Srpski narod u ustanku
  2. AVII, Aprilski rat 1941, 1969, 412-417, 427-430, itd.
  3. Dubravka Stojanović: Ulje na vodi

Спољашње везе[уреди]