Масакр у Дракулићу

Извештај бањалучког одсека Усташке надзорне службе о убиствима у Дракулићу и Мотикама.
Једна од спомен плоча са именима убијених
Икона страдања у Дракулићу (манастир Јасеновац)

Масакр у Дракулићу,Шарговцу и Мотикама је масовно погубљење српских цивила које су починиле усташе 7. фебруара 1942. у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац, Мотике и у руднику Раковац. Град Бањалука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу се налазио Анте Павелић. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. Злочин у овим насељима представља највећи покољ у само једном дану. Усташе су кобног дана убиле више од 2300 српских цивила,од којих 551 дијете. Исти дан у бањалучкој Основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац, извршен је покољ 52 српска ђака.

Масакр[уреди | уреди извор]

Припадници Павелићеве гарде (Поглавников тјелесни сдруг) и VIII усташког батаљона убили су хладним оружјем око 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути дијелом домаћег хрватског становништва. У покољу је између осталог кориштен и србомлат.[1] Побијени су углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа.[тражи се извор]

Жртве усташког покоља у Дракулићу, Шарговицу, Мотикама и руднику Раковац 7. фебруара 1942.[2]
мјесто покоља број жртава (сви српске националности)
Дракулић 1.363
Шарговац 257
Мотике 679
рудари из околних села (рудник Раковац) 16
укупно 2.315

Према списку из књиге „Рат и дјеца Козаре“, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 дјеце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дијете у ова три насеља.[3]

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"[4]

О самом покољу:[уреди | уреди извор]

  • Овај злочин представља најмасовнији покољ Срба, у једном дану,на кућним огњиштима.
  • Покољ је почео у раним јутарњим часовима и био је завршен до 14ч.
  • Геноцид је извршен над сасвим мирним српским становништвом,није представљао одмазду за било шта.
  • Покољ је предводио и показно клао Србе, злогласни Фра Мирослав Филиповић.
  • Према списку, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 дјеце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дијете млађе од 12 година у ова три насеља.[3]
  • Комунистичке власти СФРЈ су годинама после рата сакривале овај злочин, како се не нарушавали идеологију братства и јединства југославенских народа. Тек 1965. године у Дракулићу је подигнут споменик са петокраком, на коме је наслов био "ЖРТВАМА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА": Исто тако, на споменику је умањен број жртава. Писало је да је убијено 1.400 људи, а сакривена је и националност жртава и џелата.
  • 1988. године, у Дракулићу је започета изградња спомен храма, за жртве усташког покоља 1942. године, а 1989. храм је и освештан. Током распада СФРЈ, 1991. године, градске власти Бања Луке, су замениле на споменику петокраку са православним крстом, а број жртава је преправљен на 2.300 људи. Споменик је тада и освештан и одржавају се сваке године парастоси

Покољ српских ђака у Шарговцу:[уреди | уреди извор]

Истог дана, усташе су у данашњој Основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац заклале 52 српска ученика.

Учитељица, Добрила Мартиновић, послије рата је дала драгоцјену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако:

  • “У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…

Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.

Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: 'Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разријешити свих греха.'

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.

Суђења[уреди | уреди извор]

Мирославу Филиповићу је суђено 1946. пред судом у Београду. Осуђен је на смрт и обешен. Виктор Гутић је после рата побегао у Италију. Препознат је и изручен Југославији. Суђено му је пред судом у Сарајеву. Осуђен је на смрт и погубљен у Бањалуци 20. фебруара 1947.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]