Косовска операција 1944.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Косовска операција
Део Другог светског рата
Bulgarian troops inYugoslavia.jpg
Бугарски војници у источној Србији у октобру 1944. године
Време: 15. октобар22. новембар 1944.
Место: Косово и Метохија
Резултат: Победа Народноослободилачке војске Југославије и Савезника, снаге немачке Групе армија Е наставиле повлачење према Немачкој
Сукобљене стране
НОВ Југославије
Бугарска армија
Албанија НОВ Албаније
Трећи рајх Немачки Вермахт
Албанија Бали Комбетар
Команданти и вође
Миле Чаловић
Томица Поповић
Кирил Станчев
Албанија Енвер Хоџа
Трећи рајх Александар Лер
Албанија Мидхат Фрашери
Укључене јединице
24. дивизија
46. дивизија
1. косметска бригада
2. косметска бригада
3. косметска бригада
4. косметска бригада
5. косметска бригада
Друга армија (2, 4, 6, 9. и 12. дивизија)
Албанија 3. бригада
Албанија 5. бригада
Трећи рајх Група армија Е
Трећи рајх борбена група „Лангер“
Трећи рајх борбена група „Бредов“
Трећи рајх борбена група „Скендербег“
Јачина
око 13.000 војника
78,000 војника
Трећи рајх 11,000 војника
Албанија 10,000 бораца

Косовска операција обухвата завршне борбе НОВЈ и Савезника за ослобођење Косова и Метохије од немачко-балистичке снага, које су трајале од 15. октобра до 22. новембра 1944. године.

Распоред снага[уреди]

Спајањем Прве армијске групе НОВЈ са Црвеном армијом код Младеновца 10. октобра 1944. и ослобођењем Ниша 14. октобра коначно је осујећено повлачење немачке групе армија „Е“ долином Јужне и Велике Мораве чиме је ова група била присиљена на повлачење преко Косова поља ка Краљеву и преко Рашке ка Пријепољу. Да би омогућила уредно повлачење својих трупа преко Косова, група армија „Е“ је са борбеном групом „Лангер“ заузела Куршумлију и затворила правац од Прокупља према Подујеву, а борбеном групом „Бредов“ код Бујановца затворила правац према Гњилану и Приштини. Међупростор тих група Немци су бранили са око 10.000 албанских квислинга са Косова.[1]

После ослобођења Ниша, бугарска Друга армија је у сагласности са Врховним штабом НОВ и ПОЈ продужила дејства према Косову пољу да би спречила повлачење групе армија „Е“ у долину Западне Мораве. По наређењу Главног штаба НОВ и ПО Србије 24. и 46. српска дивизија НОВЈ и Друга, Трећа и Пета косовско-метохијска бригада дејствовале су заједно са бугарском 2. армијом.[1]

Ток операције[уреди]

Операције на Косову[уреди]

Јединице Друге бугарске армије (4. дивизија и делови тенковске бригаде) прешле су у напад ка Куршумлији 15. октобра. Под њиховим притиском борбена група „Лангер“ напустила је 16. октобра то место и повукла се на положаје 2 км јужно од Куршумлијске Бање где је ојачана батаљоном немачке 22. дивизије, артиљеријским дивизионом, противтенковском батеријом 88 мм и батеријом топова. Бугарске снаге и 17. бригада 24. српске дивизије НОВЈ продужиле су напад: 17. бригада извршила је обухватни маневар борбене групе „Лангер“, што је допринело њеном повлачењу са положаја код Куршумлијске Бање на линију ПреполацМердаре. Немци су задржали ове топографски јаке положаје и стабилизовали одбрану. За то време 12. дивизија бугарске Друге армије и 5. косовско-метохијска бригада наступајући правцем Лебане-Медвеђа-Туларе избиле су 18. октобра на линију Брвеник-Ајкобила где су задржане од немачких и балистичких снага. Издвојивши из главнине, која се повлачила преко Косова, четири батаљона и дивизион артиљерије, Немци су поновно ојачали борбену групу „Лангер“ која је проширила положаје и затворила правац од Медвеђе ка Приштини. Код Бујановца 46. српска дивизија НОВЈ и бугарска 2. коњичка дивизија, те 2. и 3. косовско-метохијска бригада водиле су борбе са борбеном групом „Бредов“ без виднијег успеха.[1]

За 23. октобар било је предвиђено да бугарска 2. дивизија и јединице НОВЈ пређу у напад на свим правцима (Куршумија-Подујево, Мердаре-Приштина, Бујановац-Гњилане-Приштина). Истовремено, Штаб бугарске 2. армије припремао је да између 4. и 12. дивизије убаци у борбу 9. дивизију, а 6. дивизију на крило 4. дивизије, у захвату комуникације Куршумлија-Подујево. Пошто није сачекала ангажовање јединица бугарске 2. армије, 24. дивизија НОВЈ је 23. октобра прешла у напад и тога дана овладала Угљарским кршем, Кртњаком и Тачевцом. До 28. октобра продрла је у Пакаштицу и Бајгору, угрозивши леви бок немачких снага код Преполца и Косовску Митровицу. Истог дана немачке и балистичке снаге из рејона Црног врха, Подујева и Оштрог копља извршиле су противнапад и довеле 24. дивизију у веома тешку ситуацију; истакнута испред фронта, претрпевши тешке губитке (118 мртвих и 209 рањених) повукла се на положај Угљарски крш-Кртњак-Тачевац, где ју је нешто касније сменила 22. дивизија НОВЈ.[2]

Ради заузимања Малог Косова, бугарска 2. армија је 1. новембра са 6, 4. и 12. дивизијом прешла у напад и присилила борбену групу „Лангер“ да се повуче на линију Бараина-Шајковац-Главник-Кодра голма.[3] Поновно ојачана са осам батаљона, два артиљеријска дивизиона и четом тенкова, борбена група „Лангер“ требало је да обезбеди даље повлачење групе армија „Е“ преко Косова поља. Пошто је убацила у борбу 9. дивизију, а 12. ојачала 6. граничним пуком, бугарска 2. армија је са 4, 9. и 12. дивизијом, уз подршку тенковске бригаде, прешла у напад 8. новембра у правцу Приштине, док је 6. дивизији ставила у задатак да овлада јужним падинама Копаоника. На десном крилу 6. дивизије нападала је 22. дивизија НОВЈ. У борбама код Каљине, Главника, Лужана, Шајковца и Дражње чуке, вођеним између 8. и 15. новембра, Немци су успели да одбију све нападе бугарске 2. армије и јединица НОВЈ, и одрже положаје. Код Бујановца 46. српска и бугарска 2. коњичка дивизија, 2. и 3. косовско-метохијска бригада извршиле су напад 8. новембра на положаје борбене групе „Бредов“, која се повлачила. Истог дана делови бугарске 2. коњичке дивизије ушли су у Бујановац, а 16. новембра са 25. бригадом 46. дивизије у Гњилане.[4]

Операције у Метохији[уреди]

Обезбеђење левог бока групе армија „Е“ у Метохији вршила је борбена група „Скендербег“, образована од делова раније разбијене немачке 21. СС дивизије „Скендербег“ и око 4.000 морнара из Грчке, укупно 7.000 војника (дивизију су сачињавали и албански квислинзи из Албаније, Косова и Метохије). Група је уз помоћ балиста, углавном, држала Пећ, Ђаковицу и Призрен, обезбеђујући комуникације које из Метохије воде ка Косову пољу. Против тих снага дејствовале су Прва и Четврта косовско-метохијска бригада и албанске 3. и 5. бригада НОВ. Како је средином новембра повлачење немачких снага преко Косова поља улазило у завршну фазу, борбена група „Скендербег“ почела је 17. новембра повлачење из Метохије. Тог дана су 1. косовско-метохијска бригада и албанска 3. бригада ослободиле Пећ, а сутрадан 4. косвско-метохијска и албанска 5. бригада Призрен чиме је Метохија коначно ослобођена.[1]

Завршетак операција за ослобођење[уреди]

Зачене јединице групе армија „Е“ почеле су 16. новембра напуштати јужни део Косова поља, а 17. новембра почела је повлачење и борбена група „Лангер“. После борби са немачким заштитницама делови бугарске 2. коњичке дивизије и 25. бригада 46. дивизије НОВЈ ушле су 19. новембра у Приштину, 8. бригада 22. дивизије НОВЈ у Вучитрн 20. новембра, а делови бугарске тенковске бригаде и 12. бригада 22. дивизије у Косовску Митровицу 22. новембра.[5] Тиме су биле завршене операције за коначно ослобођење целе косовско-метохијске области. 22. дивизија је затим била оријентисана према Рашкој, док је бугарска 2. армија повучена у простор Лесковца и Ниша.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Партизанска споменица 1941. Део искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.