Битка на Козари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Операција Западна Босна
Део Другог светског рата у Југославији
Време:10. јун - 15. јули 1942.
Место:планина Козара и Поткозарје
Резултат: Привремени успех осовинских снага; пробој обруча и покољ више од 30000 цивила који су већином побијени у логору Јасеновац
Сукобљене стране
Yugoslav Partisans flag (1942-1945).svg НОП и ДВ Југославије Трећи рајх Немачки Вермахт
Хрватска Трупе НДХ
Команданти и вође
Коста Нађ, командант Оперативног штаба за Босанску Крајину Генераллајтнант Фридрих Штал (нем. Generalleutnant Friedrich Stahl), командант 714. дивизије, именован за заповедника Борбене групе Западна Босна
Укључене јединице
Други крајишки НОП одред
Прва крајишка ударна бригада
Први крајишки НОП одред
Борбена група „Западна Босна“: 714. дивизија (Немачка)
718. дивизија (Немачка) (делови)
717. дивизија (Немачка) (мањи делови)
самостални 659. инжињеријски батаљон
немачке територијалне, специјалне и пратеће јединице
1. горска дивизија НДХ
5. пјешачка пуковнија НДХ
Четнички одреди Марчетића и Дреновића[тражи се извор]
Јачина
6.000[тражи се извор] 31.000[1]
Жртве и губици
2.500 избачених из строја 2.800 избачених из строја

Битка на Козари је једна од познатијих битака партизана против немачко-усташких снага у току Другог светског рата у Југославији.

Током пролећа 1942. партизански покрет у западној Босни је знатно ојачао. То је довело до заузимања Приједора и Љубије 16/17. маја и оснивања Прве крајишке бригаде 21. маја 1942. Иако се ово одвијало у периоду минималног немачког војног присуства у Југославији, пацификација постигнута у другим деловима земље омогућила је немачкој команди формирање знатне борбене групе. Њу сачињавали делови 3 (од укупно 4) немачке дивизије, као и главнина управо формираног Првог збора (корпуса) НДХ. Иако малобројне партизанске снаге које нису биле довољне ни за одбрану Козаре све време су угрожавале реку Саву, виталне комуникације у НДХ и у својим акцијама стизали до предграђа Бања Луке, што није могло да не изазове реакцију знатно бројнијих снага непријатеља и што је резултирало тешким цивилним жртвама.[2]

Ове снаге су 10. јуна отпочеле концентричан напад на партизане из свих околних гарнизона. Након извршеног опкољавања, оне су формирале широке запречне појасе око Козаре и кренуле у систематско потискивање и изнуривање бранилаца. Одбрана, у почетку врло успешна, након десетак дана почела је да посустаје услед губитака, замора и нестанка муниције.

Партизански делови који су се нашли ван обруча, применили су две врсте дејстава ради помоћи опкољеним снагама. 3. и 4. батаљон упорно су покушавали да се пробију у обруч ради помоћи, што је и успело деловима 4. батаљона. Остале снаге, 1. и 2. батаљон бригаде, и 1, крајишки одред, покренуле су низ енергичних напада на околне гарнизоне ради привлачења на себе делова осовинске оперативне групе. Извршени су успешни напади на Добрљин, Босански Нови и Сански Мост.

Ово ипак није довело до слабљења и одвајања значајних ефектива оперативне групе Западна Босна. Довођењем појачања, притисак на опкољене снаге је појачаван, што је довело до кризе одбране.

Суочени с немогућношћу даљег одолевања, борци Другог крајишког одреда одлучили су се за пробој из обруча. Пробој кроз вишеструке утврђене линије обруча одиграо се 3. јула 1942. у југозападном делу Козаре, 15 km источно од села Међувође, у северозападној Босни.

Кроз све линије обруча пробио се знатан део Одреда и један део збега цивила (око 10.000 људи). Интервенцијом оклопних делова Немци су у зору затворили брешу, поново успоставили обруч, и већ следећег дана кренули у прочешљавање Козаре. Остатак одреда и цивили који су остали у обручу покушавали су да се спасе кријући се у планини. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника.

Током наредне две недеље снаге Немаца и НДХ систематски су прочешљавале Козару и Поткозарје. Карактеристика ове операције је посебно бруталан поступак према цивилном становништву. Један број ухваћених становника ликвидиран је на лицу места, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намера да се подручје потпуно испразни од становништва, како би се партизани лишили базе и могућности преживљавања. Током операције преко 68.000 становника (око половина) депортована је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износи око 35.000 људи, од чега је највећи део страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је следила.

Увод[уреди]

Козара на мапи Босне и Херцеговине

Читав устанак на Козари је био важан за партизански покрет отпора током Другог светског рата. Касније је постао саставни део послератне југословенске митологије, која је славила јунаштво и мучеништво слабијих и лошије наоружаних партизана и цивила.

Неки историчари и публицисти ову операцију сматрају делом такозване Треће непријатељске офанзиве.

У пролеће 1942. партизани у централној и западној Босни су ослободили Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. 20. маја је основана I крајишка бригада, а следећег дана је добила тенкове и старе авионе. Слободна територија се простирала од реке Саве на југ до планина Козаре и Грмеча.

Након смиривања постигнутог у Србији и источној и централној Босни, немачки штабови опуномоћеног заповедника у Србији и команданта југоистока били су у могућности да, иако у великој оскудици снага, уз употребу усташа и домобрана организују операцију на Козару као најактивније жариште противосовинске борбе. Партизански одред на Козари угрожавао је виталне комуникације у долинама Саве, Врбаса и Сане. Немачки оперативни план предвиђао је уништење партизана, као и депортовање становништва и уништење материјалне базе за опстанак партизана на Козари.

Осовинске снаге су бројале 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, 20.000 усташа и домобрана, а Мађари су учествовали са 5 топовњача речне флотиле. За обезбеђење позадине употребљено је 2000 четника Дреновића и Марчетића. Партизанска формација на Козари, Други крајишки партизански одред, бројала је око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији.

План операције[уреди]

Одлука о чишћењу западне Босне (посебно северног дела у немачкој окупационој зони) донета је на конференцији у Опатији 2-3. марта 1942. којој су присуствовали представници немачких и италијанских окупационих снага у Југославији и представник оружаних снага НДХ, али су немачке јединице тек после завршетка операција у источној Босни могле да приступе остварењу те одлуке.[3]

За извођење офанзиве на Козару образована је Борбена група Западна Босна (нем. Kampfgruppe Westbosnien) под командом генерала Штала (Friedrich Stahl), команданта 714. пешадијске дивизије. Укупна јачина немачких снага износила је око 15.000 војника, две чете тенкова, један оклопни воз и неколико ескадрила јуришних бомбардера. Од снага НДХ у саставу групе било је око 3.000 усташа и 18.000 домобрана. Око 2.000 четника било је јужно од планине Козаре у рејону села Бронзаног Мајдана. У офанзиви на Козару учествовало је близу 40.000 војника Осовине и 5 мађaрских речних патролних бродова на реци Сави.[3]

Немачки план за угушење устанка у западној Босни предвиђао је две фазе. У првој фази требало је брзим продором од Бањалуке и Босанског Новог ка Приједору одвојити 2. крајишки НОП одред од осталих партизанских јединица Босанске крајине; поставити запречну групу Исток на линију: село Ивањска-Горњи Кијевци-Драгељи-Чатрња; групу Север на леву обалу Саве од Старе Градишке до Јасеновца; групу Југ дуж друма Ивањска-Приједор-Босански Нови; групу Запад на реку Уну између Босанског Новог и Босанске Костајнице.[3] Групе су имале задатак да поседањем погодних онемогуће пробој Одреда из окружења. После извршеног окружења 1. горска дивизија прелази у напад са линије Босанска Костајница-Босански Нови да би потиснула јединице 2. крајишког НОПО на исток на планину Козару и тако сузила обруч око њих, а затим увођењем главних снага прећи у општи напад, уништити одред и систематски прочешљати терен планине Козаре до Саве.[4]

У другој фази непријатељ је планирао формирање запречних група дуж леве обале Уне од Босанског Новог до Босанске Дубице и на линији Босански Нови-Приједор, а затим наступање борбене групе Боровски (ојачани 734. пешадијски пук и 1. горска дивизија са ојачањима) са линије Босанска Дубица-Приједор на запад ка колену реке Уне, ради уништења партизанских снага на том подручју. Наређено је да се током офанзиве примене најоштрије репресалије: интернирати све цивилно становништво, посебно мушкарце од 14 до 50 година, попалити села и тако испразнити и привредно разорити читаво подручје.[4]

Ангажоване снаге[уреди]

Осовинске снаге[уреди]

Немци су у том периоду располагали врло скромним ефективама у Југославији. Стога су били принуђени да за ову операцију окупе прилично разнородне снаге. Према истраживању Антуна Милетића, њихове снаге сачињавали су[5]:

Састав и јачина Борбене групе »Западна Босна« био је следећи:
6. јуна 1942.
Оперативни штаб Борбене групе »Западна Босна«123 војника
721. пп (без 1. батаљона), око1900 војника
661. арт. дивизион (без 4. бат.)522 војника
1. бат. 750. пп683 војника
1. тенк. бат. 202. окл. пука (без 1. чете)699 војника
3. чета 659. инж. бат.127 војника
вод брд. топ. 670. арт. дивиз. (два топа)око 40 војника
924. ландесшицен бат.495 војника
Мађарска дунавска флотила254 војника
Оклопни воз 2340 војника
Укупно око4883 војника

Овој Борбеној групи су биле потчињене или су је помагале још и ове снаге:

8. грађевински ландесшицен бат. (Штаб и 2. и 6. чета под командом мајора Шлебаха)348 војника
Велика ауто-колона 4/614 (могућност 30 т)20 војника
Мала ауто-колона 878 (3 камиона, 8 6).5 војника
Чета за дотур, око65 војника
Санитетско-армијска екипа (1 ауто, 5 болничких кола и 1 камион)8 војника
Ветеринарско одељење 718. пд10 војника
Вод војне полиције31 војник
Војна пошта у Окучанимаоко 10 војника
Железничко-инжињеријско одељење11 војника
Две грађевинске групе23 војника
Укупно531 војник

Као појачање Борбеној групи »Западна Босна« 24. јуна 1942. године је придодат:

Опреативни штаб »Боровски« (Штаб 704. п. дивизије), ојачан149 војника
734. пп2152 војника
1. бат. 721. пп, око550 војника
Штаб и 2, 3. и 4. бат. арт. див., око522 војника
3. бат. 670. арт. див., око157 војника
4. бат. 661. арт. див., око157 војника
1. чета тенк. бат. 202. оки. пука67 војника
659. инж. бат. (без 1. чете и 1. вода)308 војника
Транспортна колона (10 возила)20 војника
Одељење за везу 704.15 војника
Одељење војне поште 704.15 војника
Музика 704. пд28 војника
Укупно4155 војника

У оквиру Борбене групе »Западна Босна« придодаване су или су је потпомагале у различитим временским приликама још и ове снаге:

Специјална чета 800. пука »Бранденбург« (од 18. до 29. јуна)300 војника
Чета за везу 3. бат. 521. пука везе (од 24. јуна)156 војника
1. бат. 737. пп (од 5. јула)550 војника
1. бат. помоћне полиције (две чете од 11. до 21. јула)240 војника
2. бат. помоћне полиције (три чете од 11. до 21. јула)360 војника
Укупно1606 војника

Од 5. јуна 1942. године до даљег потчињавају се у тактичком погледу новоформираном Оперативном штабу Борбене групе »Западна Босна« у Бањој Луци следеће усташко-домобранске јединице:

Преко потпуковника Сколибер Славка чији се штаб налази у Босанској Дубици: 2. бат. 5. пп и 9. чета 5. пп, 9. чета 11. пп и 1. батер. 4. арт. дивизиона;.
1. брдска (горска) дивизија преко њеног команданта пуковника Перичић Стјепана са штабом у Петрињи, јачине 4.888 војника;
3. брд. здруг (горски здруг) преко њеног команданта пуковника Рупчић Мате са штабом у Бањој Луци, јачине 3.432 војника;
Бањалучки здруг преко њеног команданта пуковника Ивана Брозови-ћа са штабом у Бањој Луци, јачине 5.609 војника;
Авио-група »Ценић« преко њеног команданта мајора Ценић Ивана са штабом у Бањој Луци, јачине 67 војника;
3. техничка чета железничког бат. са штабом у Бос. Новом;.
Преко Команде I збора (корпуса) у Сиску под командом генерала Румлер Драгутина:.
Јединице за осигурање пруге Костајница — Бос. Нови и против, авион, чета, 5. и 25. чета 2. пп, 3. чета 4. усташког бат., 9. чета и 7. чета 12. пп;.
Посада у Двору на Уни: 1. чета 1. јуришног бат., 4. усташки батаљон без 3. и 4. чете и 7. усташки бат..
Посада у Добрљину: 3. бат. 2. пп без 9. и 11. чете;.
Посада у Бос. Новом: бат. 12. пп без 10. и 12. чете, 1. и 2. чета 2. жандармеријског (оружничког) бат., 10, 13, 18. и 19. чета 11. пп, 3. батер. 1. арт. див., 1. вод 1. батер. 8. арт. див..
Три сабиралишта рањеника, једно хируршко одељење и један санитетски вод. Ове санитетске јединице имају се до 13. јуна распоредити, и то: једно сабиралиште рањеника у Бањој Луци, једно сабиралиште рањеника у Бос. Новом, једно сабиралиште рањеника и једно хируршко одељење у Костајници, а један санитетски вод у Новској
Укупно војника НДХ17.917 официра, подофицира и војника
Укупно војника Вермахтаоко 11.000 официра, подофицира
Са свим овим снагама сарађивало је и учествовало у борби на спољњем обручу и запречним линијама и око 2.000 четника самопрозваног војводе Уроша Дреновића. Од 50 дана борби на Козари четници се у немачким документима помињу само у првих неколико дана и то у тренутку када су били нападани од стране делова Прве крајишке бригаде која је покушавала да изврши продор на територију под контролом четника.
Заједнооко 31.000 људи

Снаге НОВЈ[уреди]

У пролеће 1942. устанак у већем делу Босанске крајине био је у порасту. Посебно јако жариште било је на подручју планине Козаре, где је дејствовао 2. крајишки НОП одред. Својом активношћу Одред је паралисао непријатељев саобраћај на комуникацијама Бањалука-Приједор-Босански Нови-Босанска Костајница и Бањалука-Босанска Градишка-Босанска Дубица-Босанска Костајница, осујетио више покушаја непријатеља да га уништи, и непосредно угрожавао непријатељске гарнизоне око Козаре, од којих је неке и ликвидирао (у селу Козарац). Немце је нарочито погађало вишемесечно обустављање транспорта гвоздене руде из Љубије због дејстава Одреда на железничкој прузи Бањалука-Приједор-Босански Нови, које је изводио заједно са 1. крајишким НОП одредом.

У то време одред је израстао у добро организовану и чврсту јединицу (у мају 1942. имао је 5 батаљона од којих један ударни, у свему око 3.500 пушака, 150 пушкомитраљеза, 30 тешких митраљеза, 14 минобацача, 4-6 топова, 2 тенка, 2 оклопна аутомобила и један авион[3]) са знатним борбеним искуством. По наредби ВШ НОВ и ПОЈ од 30. априла 1942. Одред је заједно са 1. крајишким НОП одредом и Банијском пролетерском четом 16. маја ослободио Приједор, а 17. маја и Љубију. Том акцијом боље су повезане ослобожене територије Подгрмеча и Козаре. Неколико дана касније (21. маја) на Козари је формирана 1. крајишка бригада. Бројније, боље наоружане и борбено спремније крајишке јединице биле су сад у могућности да изврше јаче ударе по непријатељу.[3]

Уочи офанзиве јединице 2. крајишког НОП одреда биле су распоређене: 1. батаљон према Босанској Костајници и Босанском Новом; Ударни батаљон око Приједора и Козарца; 4. батаљон на линији село Мраковица (тачка 9 на мапи 2)-Лисина (978); 3 батаљон на простору села Доњи Подградци (тачка 10 на мапи 2) и Бистрица, а 2. батаљон око села Орахово, Босанске Дубице и села Слабиња.[4] Штаб одреда и Оперативни штаб за Босанску крајину располагали су извесним подацима о непријатељској офанзиви, али им нису поклањали пажњу, па их је офанзива потпуно изненадила. Нису ни приближно тачно оценили јачину ангажованих непријатељских снага, па многе предузете мере нису ни одговарале стварној ситуацији. Штаб Одреда је погрешно оценио да може одбранити Козару. Због величине простора на коме су биле распоређене јединице 2. крајишког НОП одреда, њима су у току козарске офанзиве командовала два штаба: Штаб Одреда и из њега образовани Оперативни штаб. Оперативни штаб непосредно је командовао 1., 2. и Ударним батаљоном, а Штаб Одреда 3. и 4. батаљоном. Координација та два штаба била је слаба због тешкоћа око одржавања везе, што није остало без последица, нарочито при организацији пробоја Одреда из окружења.[4]

Прва фаза: опкољавање[уреди]

У зору 10. јуна 1942. отпочела су дејства. Један немачки батаљон (борбена група Ведел), уз подршку тенкова, артиљерије и авијације, прешао је у напад дуж друма Ивањска-Приједор уз садејство два батаљона домобрана који су им обезбеђивали леви бок долином реке Гомјенице. Њима се супротставио 4. батаљон 2. крајишког НОП одреда код Омарске (тачка 1 на мапи десно) и 1. крајишка бригада код Радосавске (тачка 2 на мапи десно). После краћег отпора главнина 4. батаљона одбачена је северно од друма Ивањска-Козарац (тачке 3-4 на мапи десно)и немачке снаге су без озбиљнијег даљег отпора продрле у Приједор, а сутрадан и у Љубију. Изненађена Команда места, са заштитном четом, великим бројем грађана, градским НО одбором и руководствима политичких организација НОП, пробила се под борбом на Козару.[4]

Батаљон домобрана, који је наступао јужно од железничке пруге Ивањска-Приједор, разбила је 10. јуна после подне 1. крајишка бригада код Радосавске. Истог дана од Босанског Новог ка Приједору нападала је борбена група Geyso (1 немачки и 1 домобрански батаљон) коју су код Сухаче (тачка 5 на мапи десно) задржали Ударни батаљони 2. и 1. крајишког НОП одреда (Ударни батаљон 2. крајишког НОПО пребачен је 10. јуна на тај правац) и једна чета 1. батаљона 1. крајишког НОПО. После оштре борбе ноћу 10-11. јуна партизанске снаге су се повукле, јер су непријатељски тенкови из Приједора кренули у сусрет својим снагама код Сухаче и 11. јуна избили у село Шурковац. Ударни батаљон 2. крајишког НОПО повукао се према селу Паланчишту (тачка 6 на мапи десно) где је посео положај село Божићи-село Горњи Гаревци-Јаруге, док су се снаге 1. крајишког НОПО повукле јужно од Сухаче.

Непријатељске снаге из Приједора и Босанског Новог спојиле су се 11. јуна и почеле да утврђују положаје дуж друма Ивањска-Приједор-Босански Нови. Запречне групе Исток, Север и Запад поселе су одређене положаје и зако је другог дана офанзиве са свих страна затворен обруч око 2. крајишког НОПО, а већ 14. јуна непријатељ је почео да га стеже. Тога дана у напад је прешла 1. горска дивизија са одсека Босанска Костајница-Босански Нови. Њен 1. горски здруг нападао је у 3 колоне: десна (правцем Добрљин-Мићин гроб-Доњи Јеловац), средња (правцем село Грдановац-Оштра глава-Стригово-Мирковац-Маглајци) и лева (правцем село Равнице-Грабашница-Каран-Вилић брдо-Вис). Пред тим снагама бранили су се 1. и 2. батаљон и једна чета Ударног батаљона који су на више места водили оштре борбе, од којих је најзначајнија борба 1. батаљона и чете Ударног батаљона код брда Пастирево 14/15. јуна када је уништена ојачана 2. бојна из 2. горског здруга (60 погинулих и више рањених, заробљено 283 војника, 2 официра и 5 подофицира). Под притиском надмоћних непријатељских снага те јединице 2. крајишког НОПО су се под борбом повлачиле ка планини Козари. Са њима су се повукле и велике масе народа са најнужнијом покретном имовином. Јединице 1. горске дивизије су 18. јуна избиле на линију село Бјелајци (тачка 7 на мапи десно)-Маглајци (тачка 8 на мапи десно)-Поглеђево-Вис (401)-Вилић брдо-Похарино брдо-Паланчиште. Према тим непријатељевим снагама од села Бјелајци до села Поглеђево био је 2. батаљон, а јужије 1. и део Ударног батаљона. Према 3. и 4. батаљону Одреда непријатељ није у то време био активан.[4]

Мапа битке на Козари.

Истог дана када су непријатељске снаге избиле на поменуту линију, 1., 2. и делови Ударног батаљона напали су и одбацили непријатеља на десном и левом крилу, а једино се у Поглеђеву одржала 1. бојна 1. горског здруга. У противнападу је непријатељ повратио Похарино брдо и Вилић брдо. Сутрадан (19. јуна), јединице Одреда преотеле су ове висове и уништиле 3. бојну 2. горског здруга, а 20. јуна заузеле су Поглеђево и нанеле 1. бојни 1. горског здруга тешке губитке. Тим нападима фронт 1. горске дивизије био је разбијен и њен 2. горски здруг одбачен западно од друма Приједор-Босанска Дубица према Хасиној стражи (429). Убацивањем свежих снага из Приједора и Босанске Дубице, непријатељ је тек после 2 дана успео да среди снаге 1. горске дивизије и да делимично утврди положаје. Мада је то пружило повољне услове да се 2. крајишки НОПО, заједно с народом, пробије из обруча, прилика је пропуштена и кроз створени продор извукло се само око 5.000 избеглица. Утолико пре што је 1. крајишка бригада све до 18. јуна успешно везивала значајне снаге (немачку борбену групу Wedel, западни одсек одбране Бањалуке, делове 3. горског здруга, четнички пук Мањача и посаду Санског Моста) које су је до тог тренутка окруживале у рејону Бронзаног Мајдана (тачка 11 на мапи 2). Извлачењем Бригаде преко Сане, те снаге су постале слободне.[4]

Наредних дана водиле су се оштре борбе на целом фронту око планине Козаре, сем на одсеку 3. батаљона. Непријатељ је 21. јуна напао делове Ударног и 4. батаљона на положају село Паланчиште-Божићи-Горњи Гаревци, али је уз тешке губитке одбачен. Ноћу 23-24. јуна на одсеку Долови-Југовићево брдо, 1. и 2. батаљон са деловима Ударног батаљона нанели су тешке губитке 3. бојни 4. горске пуковније (150 мртвих и 60 заробљених) коју су заједно са комбинованом бојном те пуковније (ове две бојне стигле су као појачање 1. горској дивизији) одбацили према селу Грбавцима. Но, непријатељ је 25. јуна повратио изгубљене положаје.[4]

Друга фаза: пробој[уреди]

Ситуација 2. крајишког НОПО све се више погоршавала. Његове јединице, посебно 1., 2. и Ударни батаљон биле су крајње преморене и исцрпљене; Одред је имао око 500 рањеника (махом тешких, на носилима), а у шумама се налазило око 80.000 избеглица чији се положај ионако све више погоршавао због недостатка хране. Штаб Одреда до 30. јуна није ништа предузео за пробијање из окружења, јер је још увек постојала нада у могућност одбране Козаре. Кад се развојем догађаја увидело да је једино решење пробој из обруча, тада су услови за његово извођење постали знатно тежи, не само због рањеника, избеглица, преморености бораца и све веће оскудице, већ и зато што је непријатељ утврдио своје положаје и довео свеже снаге за коначан напад. Непријатељска артиљерија и авијација тукле су положаје Одреда и збегове народа, наносећи им знатне губитке.[4]

Одлуку за пробој Штаб Одреда донео је 3. јула изјутра. Пробој је требало извршити на одсеку село Мирковац (тачка 1 на мапи 3)-Вилић брдо, ширине до 7 км, општим правцем село Доњи Јеловац (у непријатељским рукама)-Горња Градина-Крива Ријека (тачке 2, 3 и 4 на мапи 3). Ударни, 1. и 2. батаљон били су близу изабраног места пробоја, док је 3. батаљон био удаљен око 30 км, а 4. батаљон око 15 км. Задаци појединих батаљона били су: Ударни батаљон пробија се на одсеку Патрија-Средел и после избијања на друм Приједор-Босанска Дубица заузима положај према Приједору (Хасина стража-село Брезичани); 1. батаљон напада правцем Патрија-Долови, садејствујући десно 2. батаљону у ликвидацији непријатељскох снага у селу Доњи Јеловац, лево Ударном батаљону у заузимању Планинице (370), а потом наступа правцем Горња Градина-село Марини; 2. батаљон напада правцем Југовићево брдо-село Хајдеровци и садејствује 1. батаљону у заузимању села Доњи Јеловац; 3. батаљон наступа долином реке Мљечанице према селу Мирковцу, обезбеђујући се делом снага према Босанској Дубици, а после извршеног пробоја батаљон се креће правцем село Мурати-Бањаци. У заштитницу је одређен 4. батаљон (у ствари, имао је улогу резерве), који је делом снага требало да наступа за 3., а делом за Ударним батаљоном.

Из дотадашњих борби непријатељ је закључио да је наступио повољан тренутак да пређе у општи напад и то са свежим снагама. Од немачких јединица које су до тада ангажоване (Одред је све до пробоја, углавном, водио борбе са усташким и домобранским јединицама), формирана је посебна група Borowski (командант 704. дивизије) састава 734. пп., 1. батаљон 737. пп., 721. пп. и 1. батаљон 750. пп. Та група је 3. и 4. јула сменила јединице 1. домобранске горске дивизије.

Организација пробоја по замишљеном плану била је слаба, изведена на брзину и није било остварено садејство јединица ни за време пробоја, а ни после. 3. батаљон није стигао да учествује у пробоју. Напад 2. крајишког НОПО ради пробоја почео је 3. јула у 23 часа и партизани су се сударили са свежим немачким снагама, што је такође утицало на ток и исход пробоја. Ударни и 1. батаљон су у јуришу разбили непријатеља на свом правцу са релативно малим губицима и наставили да надиру према Планиници. Кроз продор ширине око 2 км извукло се око 10.000 избеглица и Штаб 2. крајишког НОПО, без Оперативног штаба. Мада је бреша била отворена 4. јула до 8 часова, због слабе организације пробоја и недостатка веза, она није потпуно искоришћена за извлачење избеглица. 2. батаљон наишао је на јаке непријатељске снаге, па су се уз велике губитке пробили само његови мањи делови, а главнина се 4. јула у зору повукла на планину Козару. Истовремено су се пробили и мањи делови 4. батаљона. Интервенцијом тенкова и резерви непријатељ је 4. јула око 9. часова опет затворио обруч и посео положаје које је држао 3. јула.

Трећа фаза: операција чишћења[уреди]

Ноћу 4-5. јула Оперативни штаб поново је покушао да се с преосталим јединицама пробије из обруча. Пробој је погрешно извршен на истом правцу као и претходне ноћи. Пошто је непријатељ то очекивао, ниједна комплетна јединица није се пробила, сем неколико дестина бораца из свих батаљона. Јединице Одреда имале су знатне губитке, нарочито у командном кадру.

У зору 5. јула преостале јединице повлачиле су се дубље у планину Козару, неспособне да пруже организован отпор непријатељу који је прешао у противнапад. Једна јача непријатељска колона продрла је долином реке Мљечанице до места где су били рањеници, и зверски их поубијала (од 500 рањеника 50 је измакло покољу). Пошто више није било никаквог изгледа за пробој, Оперативни штаб одлучио је да се преостале јединице поделе у мање групе, посакривају у шуми или провуку кроз обруч, избегавајући сукоб са непријатељем.

Од 5. до 18. јула непријатељ је детаљно претресао планине Козару и Просару. Неке групе партизана успеле су да се ноћу провуку кроз непријатељев распоред, док се већина склонила у импровизована склоништа и тако избегла уништење. Непријатељ је похватао народ у збеговима и побио при томе већи број људи, жена и деце. Према службеним подацима НДХ, 68.000 људи, жена и деце прикупљено је у сабирним логорима. У њима је извршена подела на 3 основне групе: за концентрационе логоре (Јасеновац, Стара Градишка и оне у Норвешкој)-виђеније припаднике НОП; за присилан рад у Немачкој-углавном, остали радно способни мушкарци и за расељавање-сви остали, највећи део становништва.

Дејства снага НОВЈ ван обруча[уреди]

За време Козарске офанзиве, Оперативни штаб за Босанску крајину настојао је да помогне 2. крајишком НОПО. Са 1. крајишком бригадом и 1. крајишким НОПО појачао је дејства на непријатељеве гарнизоне у долинама Уне и Сане и у непосредној позадини непријатеља, да би ослабио притисак на Козару. Тако су партизанске јединице 20. јуна заузеле Босанску Крупу, 27. јуна напале Сански Мост, вршиле притисак према Бихаћу, ноћу 2-3. јула заузеле Добрљин, 7. јула напале на Босански Нови. Али, те борбе и успеси у којима су 1. крајишка бригада и 1. крајишки НОПО имали знатне губитке, нису могли да измене ситуацију 2. крајишког НОПО на Козари.

Ударни и 1. батаљон са деловима Одреда, који су успели да се пробију (око 800 бораца), прикупили су се на подручју Пастирево-Планиница-Сводна, одакле су ометали саобраћај на правцу Приједор-Босански Нови и осигуравали прелазак избеглица код села Сводне ка Подгрмечу. Нешто касније (15. јула) те снаге су се пребациле јужно од реке Сане у рејон села Витасоваца, Радомировца и Миске Главе ради одмора. Но, непријатељ их је 18. јула напао и брзим продором ка селу Јапри раздвојио тако, да је Ударни батаљон (без 1 чете) одбачен јужно од Сухаче, а 1. батаљон са четом Ударног батаљона ка Сани коју су прешли наредног дана и продужили у правцу Пастирева.

Од 18. до 21. јула непријатељ је прегруписао снаге, чиме је почела друга фаза офанзиве. Пошто је јаким снагама посео долину Сане од Приједора до Босанског Новог и долину Уне од Босанског Новог до Босанске Дубице, борбена група Borowski ( сада састава ојачани 734.пп. и ојачана 1. горска дивизија) прешла је 21. јула у напад са линије Босанска Дубица-Приједор на запад ка колену Уне ради поновног чишћења тог дела планине Козаре, и на том задатку се задржала до 30. јула. У наступању те групе 1. батаљон и чета Ударног батаљона окружени су код села Пастирева одакле су се ноћу 26-27. јула пробили на планину Козару. До 31. јула ту су се прикупиле све снаге 2. крајишког НОПО, сем Ударног батаљона који је ушао у састав 2. крајишке бригаде, па је Оперативни штаб одмах почео да реорганизује и сређује Одред.

Последице[уреди]

Након интезивне битке, у ноћ 3. јула неке партизанске јединице су пробиле обруч, али је главна група следеће ноћи опет остала опкољена и углавном је уништена. Само неколико стотина бораца са делом становништва пробило је обруч и успело да се извуче према планини Грмеч. Велики број оних који се нису успели провући кроз обруч пали су у руке усташама и Немцима, и тада су почињени велики злочини над њима. На месту пробоја обруча, у југозападном делу Козаре данас се налази споменик назван "Патрија".

Жртве су усташе убијале клањем на лицу места непосредно након заробљавања или маљевима на обали Саве код Босанске Дубице, а неки су по захтеву немачких власти, првенствено Глеза фон Хорстенауа, одведени на рад у Немачку. Међу овима је проценат преживљавања био знатно већи. Преостали су одведени у хрватске концентрационе логоре, махом у Јасеновац и Стару Градишку.

После заробљавања народ је транспортован делимично у Јасеновац, а делимично у оближње привремене логоре код Босанске Дубице, Костајнице и друге одакле је затим пребациван у Јасеновац у групама по неколико хиљада људи. Жртве су убијане одмах. Према сведочењима Јевреја сабраним у књизи "Сећања Јевреја на логор Јасеновац" усташе су се брзо решиле огромног људства са Козаре. Према тим сведочењима, усташки кољачи су се тих дана највећих покоља Козарчана „по цели дан вуцарали по логору и смејали се пред заточеницима, певали и хвалили се како су данас имали много посла“.

По усташким и немачким документима, у козарачкој офанзиви заробљено је 68.000 људи. Спомен парк Козара прикупио је непотпуни списак од 33.398 побијених козарачких цивила док судбина многих несталих ни до данас није позната.

Око 900 преживелих партизана је основало Пету крајишку бригаду. У исто време, главнина партизана са Титом се кретала из источне у запдну Босну. За време офанзиве, Први крајишки одред и делови Прве крајишке бригаде извршили су нападе на Босански Нови, заузели Босанску Крупу, и извршили већи број других напада у циљу смањивања притиска на Козару. Непосредно након операције, 31. јула ослобођен је Кључ, а са доласком пролетерских бригада створена је пространа слободна територија.

Крвава епопеја на Козари претворила је ову планину у легенду. Она је постала симбол партизанског отпора и страдања. О Козари је након рата написано на десетине књига, на Козари подигнут монументални споменик.

Током осамдесетих откривено је да је тадашњи аустријски председник и бивши први човек Уједињених нација Курт Валдхајм заправо некадашњи нацистички официр умешан у ратне злочине те да је учествовао у усташко-немачкој операцији на Козари. То је подстакло појачано интересовање страних публициста и новинара за крваву драму на Козари, а књиге о козарачкој епопеји преведене су на многе светске језике.

Референце[уреди]

  1. ^ Антун Милетић: НЕКЕ МЕРЕ И ДЕЈСТВА ВЕРМАХТА НА КОЗАРИ 1941-1942. ГОДИНЕ, p. 210
  2. ^ Војна енциклопедија IV том, Београд 1972.г
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 674. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 675. 
  5. ^ Антун Милетић: НЕКЕ МЕРЕ И ДЕЈСТВА ВЕРМАХТА НА КОЗАРИ 1941-1942. ГОДИНЕ у : Козара у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији (1941—1945): радови са научног скупа одржаног на Козари (Мраковица) 27. и 28. октобра 1977, Приступљено 9. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]