Шарл Робер Рише

С Википедије, слободне енциклопедије
Шарл Робер Рише
Лични подаци
Датум рођења(1850-08-26)26. август 1850.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти4. децембар 1935.(1935-12-04) (85 год.)
Место смртиПариз, Француска
Научни рад
Пољефизиологија, имунологија, физиолошка хемија, психологија
ИнституцијаУниверзитету у Паризу , Париз, Француска
Познат поимунологија, физиологија, физиолошка хемија
НаградеНобелова награда за физиологију или медицину 1913.

Шарл Робер Рише (франц. Charles Robert Richet), Париз, 26. август 1850 — Париз, 4. децембар 1935, [1] је био француски физиолог и имунолог. Добио је Нобелову награду за физиологију и медицину 1913. године за своја истраживања анафилаксе.[2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Шарл Рише је рођен 26. августа 1850. године у Паризу,[2] Француска, као син Алфреда Ришеа, професора клиничке хирургије на Медицинском факултету у Паризу, и мајке Еугеније. Образовао се у Гимназији Бонапарта (франц. Lycée Bonaparte) у Паризу[4] а затим је студирао медицину на Универзитету у Паризу. Студије је завршио 1869. године са докторатом медицине, док је докторат природних наука стекао 1878. године. Године 1887. постављен је за професора физиологије на Медицинском факултету у Паризу[2] где се бавио истраживањима у разним областима (варење, неурохемија, терморегулација код хомеотермних животиња, дисање).[5]

Каријера[уреди | уреди извор]

Као професор Рише је радио на широком спектру физиолошких питања. Свој рад је започео истраживањем регулације температуре код животиња, посебно заштити од прегревања путем знојења. Пре његових истраживања о полипнеји (или тахипнеји) и дрхтавици због повишене телесне температуре (од 1885. до 1895. године), мало се знало о методама којима животиње лишене могућности кожне транспирације могу да се заштите од прегревања (и како се животиње са сниженом телесном температуром могу поново загрејати). У експериментима са антителима успео је да покаже да су антитела формирана у крви након вакцинације успешна у борби против патогена. Рише је показао у експерименталној терапији, да су животиње вакцинисане против неке инфекције заштићене од те инфекције (новембар 1888. године). Први експеримент са давањем имуносерума људима извршио је 6. децембра 1890. године у Отел Дју у Паризу (франц. Hôtel-Dieu de Paris), најстаријој болници у Паризу.[6] Својим експериментима 1900. године, показао је и да исхрана млеком и сировим месом може излечити псе од туберкулозе. Установио је и да смањењем натријум хлорида у храни, лечење епилепсије калијум бромидом постаје толико ефикасно да се терапеутска доза смањује са 10 g на 2 g, 1901. године. Експериментушићи на псима (од 1901. године) Рише је радећи са Полом Портијеом (франц. Paul Portier), открио феномен анафилаксе.[7] Измислио је ову реч да означи осетљивост коју развија организам након што му је дата инјекција: колоидне, протеинске супстанце или токсина (1902). Он је показао да инјекција протеинске супстанце дубоко и трајно мења хемијску конституцију телесних течности. Рише и Портије су 15. фебруара 1902. године заједно представили своје експерименте у Француском биолошком друштву (франц. Société de biologie) у Паризу. Њихово истраживање се сматра почетком научног проучавања алергије (реч коју је сковао Клеменс фон Пирке, нем. Clemens von Pirquet, 1906. године).[8] Ришеов рад је помогао да се објасне алергијске реакције: на стране супстанце, астму, одређене реакције на интоксикацију и одређени случајеви изненадне срчане смрти. Он је наставио да проучава феномен анафилаксе да би 1913. године је за свој рад добио Нобелову награду за физиологију или медицину.[2][3][9] Поред медицинске делатности, имао је велико интересовање за спиритуализам[2] и водио је истраживања у парапсихологији па је створио термин ектоплазма (термин који се користи у спиритуализму да означи супстанцу или духовну енергију коју формирају физички медији када су у стању транса). Рише је био заговорник еугенике и залагао се за стерилизацију и забрану брака за ментално заостале особе.[1] Од 1920. до 1926. био је председник Француског еугеничког друштва. Био је активан у разним научним областима па је написао и Општу културну историју у којој је, веран својим пацифистичким идеалима, заговарао заједнички културни рад међу народима. Био је и пионир у авијацији.[4][10] Како је имао широко поље интересовања писао је књиге о историји, социологији, филозофији, психологији, као и о позоришту[2] и поезији.

Почасти и награде[уреди | уреди извор]

Рише је 1913. године добио Нобелову награду за физиологију и медицину као признање за његов рад на анафилакси[2][3]. Постао је члан Француске академије наука (франц. Académie des sciences, France)[I]1914. године, чији је председник био од 1933. године[4]. Изабран је и за придруженог члана Краљевске академије наука Белгије (франц. Académie royale des Sciences, des Lettres et des Beaux-Arts de Belgique), 1919. године[11]. За почасног члана Краљевског друштва у Единбургу (енгл. Royal Society of Edinburgh) је изабран 1920. године[12]. Добио је и високо француског одликовања Легију части (франц. Ordre national de la Légion d’honneur) 1926. године[13].

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Једна од пет академија Института Француске (франц. Institut de France).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „ÖNB-ANNO - Wiener Medizinische Wochenschrift”. anno.onb.ac.at. Приступљено 2023-12-07. 
  2. ^ а б в г д ђ е „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1913”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-07. 
  3. ^ а б в „Charles Richet | Nobel Prize, Immunology, Allergy | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2023-11-30. Приступљено 2023-12-07. 
  4. ^ а б в Wolf, Stewart (2012). Brain, Mind, and Medicine: Charles Richet and the Origins of Physiological Psychology. New Brunswick, USA; London, UK: Transaction Publishers. стр. 1-101. ISBN 1-56000-063-5. 
  5. ^ Dworetzky, Murray; Cohen, Sheldon (август 2002). Cohen, Sheldon G.; Zelaya-Quesada, Myrna, ур. „The allergy archives: Pioneers and milestones”. The Journal of Allergy and Clinical Immunology. 110, ISSUE 2: 331—336. 
  6. ^ „De l’action anaphylactique de certains venins – ScienceOpen”. www.scienceopen.com. Приступљено 2023-12-16. 
  7. ^ Richet, Gabriel (2003). „[The discovery of anaphylaxis, a brief but triumphant encounter of two physiologists (1902)]”. Histoire Des Sciences Medicales. 37 (4): 463—469. ISSN 0440-8888. PMID 14989211. 
  8. ^ Ring, Johannes; Grosber, Martine; Brockow, Knut; Bergmann, Karl-Christian (2014-05-27). „Anaphylaxis” (на језику: енглески). doi:10.1159/000358503. 
  9. ^ Richet, Gabriel; Estingoy, Pierrette (2003). „[The life and times of Charles Richet]”. Histoire Des Sciences Medicales. 37 (4): 501—513. ISSN 0440-8888. PMID 15025138. 
  10. ^ Lacaze, Henri (2016). Les avions Louis Breguet. Vol. 2: le règne du monoplan. Paris, France: Le Vigen. ISBN 978-2-914017-89-3. 
  11. ^ „Académicien décédé: Robert Charles Richet”. Académie royale des Sciences, des Lettres et des Beaux-Arts de Belgique. Приступљено 21. 12. 2023. 
  12. ^ „Fellows Directory. Biographical Index: Former RSE Fellows 1783–2002” (PDF). Royal Society of Edinburgh. Приступљено 21. 12. 2023. 
  13. ^ „LEONORE, Dossier : 19800035/0042/5213, 1 / 36”. Archives Nationales. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]