Salvador E. Lurija

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Биолошком факултету у Београду.
Датум уноса: март—јун 2019.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.
Salvador Edvard Lurija
Salvador E. Luria ca.1969.jpg
Salvador E. Lurija
Datum rođenja13. avgust 1912.
Mesto rođenjaTorino
 Italija
Datum smrti6. februar 1991.(1991-02-06) (78 god.)
Mesto smrtiMasačusets
 SAD
Državljanstvoameričko, italijansko
ReligijaJevrejin
PoljeMikrobiologija, Molekularna biologija, Biohemija
UčeniciDžejms Votson
Poznat poistraživanja na bakteriofagu
NagradeNobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu

Salvador Edvard Lurija (ital. Salvatore Edoardo Luria; 13. avgust 19126. februar 1991) bio je italijanski mikrobiolog, kasnije naturalizovani američki građanin. Dobitnik je Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu za 1969. godinu, koju je podelio sa Alfredom Heršijem i Maksom Delbrikom, za istraživanja na nivou replikacionih mehanizama i genetičke strukture virusa.[1]

Rani život i obrazovanje[уреди]

Lurija je rođen u jevrejskoj porodici u Torinu kao Salvatore Edoardo Luria, od majke Ester i oca Davida Lurije. Učio je medicinu na Univerzitetu u Torinu, odakle je diplomirao 1935. godine. Od 1936. do 1937. godine služio je u italijanskoj vojsci kao medicinski oficir. Zatim je pohađao časove radiologije na Univerzitetu u Rimu, gde se upoznao sa radovima Maksa Delbrika o konceptu gena i počeo da razvija metode testiranja genetske teorije na bakteriofagu, virusu koji inficira bakterije.

Naredne, 1938. godine, dobija stipendiju za učenje u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je trebalo da radi sa Delbrikom. Međutim, usled tadašnjeg režima Benita Musolinija, Jevrejima se stipendije zabranjuju, te Lurija, bez sredstava za rad u SAD ili Italiji, odlazi u Pariz. Nakon upada nemačke vojske u Francusku, 1940. godine, napušta Pariz i odlazi u Marsej, gde dobija imigrantsku vizu za SAD.

Istraživanja na bakteriofagu[уреди]

Lurija je u Njujork stigao 12. septembra 1940. godine i ubrzo promenio ime, iz Salvatore Edoardo Luria u Salvador Edvard Luria (engl. Salvador Edward Luria). Dobija stipendiju Rokfeler fondacije, ubrzo upoznaje Delbrika i Heršija i sa njima počinje saradnju na eksperimentima u Kold Spring Harbor laboratoriji i u Delbrikovoj laboratoriji na Vanderbilt univerzitetu. Ova tri naučnika bila su posvećena istraživanjima na nivou bakteriofaga i formirala su takozvanu „grupu faga".[2]

Od 1943. do 1950. godine, Lurija je radio na Univerzitetu u Indijani. Njegov prvi diplomirani student bio je Džejms Votson, najpoznatiji po tome što je sa Frensisom Krikom otkrio sekundarnu strukturu DNK.

Njegov najpoznatiji eksperiment, Lurija-Delbrikov eksperiment, izveden je 1943. godine u saradnji sa Delbrikom. Njime su dati eksperimentalni dokazi da su bakterije rezistentne na bakteriofage rezultat spontanih mutacija, a ne da predstavljaju direktan odgovor na promene okoline.[3] Eksperiment je pokazao da nasleđivanje mora poštovati Darvinove, a ne Lamarkove principe. Ideja da prirodna selekcija utiče na bakterije imala je veliki značaj; objašnjava, na primer, kako bakterije razvijaju otpornost na antibiotike.

Kasniji rad[уреди]

Godine 1950, Lurija stupa na poziciju profesora bakteriologije na Univerzitetu u Ilinoju. U ovom periodu proučavao je kulturu bakterije Escherichia coli i njene interakcije sa bakteriofazima.[4]

Godine 1959, postao je profesor mikrobiologije na MIT-ju. Tada je svoje istraživanje fokusirao na ćelijsku membranu i na bakteriocine ili kolicine, proteine koje proizvode određene bakterije. Godine 1963, na Univerzitetu Paster u Parizu, otkrio je da bakteriocini narušavaju funkcionisanje ćelijske membrane. Njegovo osoblje na MIT-ju otkrilo je da bakteriocini formiraju kanale u ćelijskoj membrani i tako dozvoljavaju protok jona, koji remeti elektrohemijski gradijent u ćeliji.[5]

Lurija je bio osnivač Centra za istraživanje raka na MIT-ju i njegov prvi predsednik.[6] Centar je osnovan 1974. godine, a odsek koji je Lurija predvodio činili su budući dobitnici Nobelovih nagrada Dejvid Baltimor, Susumu Tonegava, Filip Alen Šarp, H. Robert Horvic.

Lurija je bio i pisac. Godine 1953, objavio je priručnik "General Virology". Godine 1974, njegova knjiga "Life: The Unfinished Experiment" nagrađena je američkom Nacionalnom nagradom za knjige, u kategoriji naučnih knjiga.[7]

Privatni život[уреди]

Godine 1945, oženio se Zelom Hurvic (eng. Zella Hurwitz), sa kojom je imao jednog sina, Danijela, rođenog 1948. godine.[8]

U januaru 1947. godine postao je naturalizovani građanin Sjedinjenih Američkih Država.[8]

U toku čitave karijere, Lurija je bio otvoreno politički angažovan. Zajedno sa Lajnusom Polingom je protestovao protiv testiranja nuklearnog oružja 1957. godine, a sedamdesetih godina je učestvovao i u debatama o manipulaciji gena i genetskom inženjeringu.[9]

Lurija je preminuo od srčanog udara, 6. februara 1991. godine, u Leksingtonu u Masačusetsu.[10]

Nagrade i priznanja[уреди]

  • Dobitnik je Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu za 1969. godinu, koju je podelio sa Alfredom Heršijem i Maksom Delbrikom, za istraživanja replikacionih mehanizama i genetske strukture virusa.[1]
  • Postao je član Nacionalne akademije nauka 1960. godine.
  • Bio je član, a od 1968. do 1969. godine i predsednik Američkog društva za mikrobiologiju.
  • Zajedno sa Maksom Delbrikom, bio je dobitnik Louisa Gross Horwitz nagrade 1969. godine.[11]
  • Dobitnik je Nacionalne nagrade za knjigu iz oblasti nauke 1974. godine, za knjigu "Life: The Unfinished Experiment".[7]
  • Godine 1991, nagrađen je Nacionalnom medaljom za nauku.[12]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1969”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  2. ^ Morange, Michel (1998). A history of molecular biology. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 9780674398559. OCLC 37981242. 
  3. ^ „Salvador Luria | Italian-American biologist”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  4. ^ Luria, S. E.; Human, Mary L. (октобар 1952). „A NONHEREDITARY, HOST-INDUCED VARIATION OF BACTERIAL VIRUSES1”. Journal of Bacteriology. 64 (4): 557—569. ISSN 0021-9193. PMID 12999684. 
  5. ^ „The Salvador E. Luria Papers: From Phage to Colicins, 1945-1972”. profiles.nlm.nih.gov. Приступљено 14. 4. 2019. 
  6. ^ „The Koch Institute: History”. ki.mit.edu. Приступљено 14. 4. 2019. 
  7. 7,0 7,1 „National Book Awards 1974”. National Book Foundation (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  8. 8,0 8,1 „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1969”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  9. ^ „The Salvador E. Luria Papers: Politics, Science, and Social Responsibility”. profiles.nlm.nih.gov. Приступљено 14. 4. 2019. 
  10. ^ Severo, Richard (7. 2. 1991). „Salvador E. Luria Is Dead at 78; Shared a Nobel Prize in Medicine”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 14. 4. 2019. 
  11. ^ „Horwitz Prize Awardees”. Columbia University Irving Medical Center (на језику: енглески). 20. 6. 2018. Приступљено 14. 4. 2019. 
  12. ^ „The President's National Medal of Science: Recipient Details | NSF - National Science Foundation”. www.nsf.gov. Приступљено 14. 4. 2019. 

Spoljašnje veze[уреди]