Логор Вилина Влас

С Википедије, слободне енциклопедије

Вилина влас је био логор за силовање активан током рата у Босни. Служио је као један од главних заточеничких објеката у којем су чувари затворенике премлаћивали, мучили и убијали, а жене силовали током масакра у Вишеграду током рата у Босни 1990-их. Налази се око четири километра североисточно од Вишеграда, у селу Вишеградска Бања. [1] [2]

После рата Вилина Влас је поново отворена као туристички објекат. Локалне власти су се активно супротстављале спомен-обележју и потискивале помињање њихових злочина у некада претежно муслиманском региону. [3]

Логор[уреди | уреди извор]

Хотел у ком су мучене жене

Године 1992. концентрациони логор и логор за силовање у хотелу Вилина влас био је један од главних заточеничких објеката на подручју Вишеграда. [4] Основао га је Ужички корпус крајем априла 1992. године и одиграо је значајну улогу у етничком чишћењу несрпског становништва овог подручја. [4] Хотел је служио као "бордел". [4] Бошњачке жене и девојчице, међу којима многе још нису имале 14 година, у логор су довели полицајци и припадници паравојних група Бели орлови, Аркана и Војислава Шешеља. [4]

Милан Лукић, вођа локалне групе паравојних формација које се називају Бели орлови, Осветници или Вукови, основао је свој штаб у хотелу Вилина влас, једној од различитих локација где су били заточени локални Бошњаци. Група, повезана са локалном полицијом и српским војним јединицама, играла је истакнуту улогу у етничком чишћењу Вишеграда, починивши бројне злочине укључујући убиство, силовање, мучење, премлаћивање, пљачку и уништавање имовине.

Многа силовања на подручју Вишеграда су наводно почињена на очигледно систематски начин. У извјештајима Комисије експерата Уједињених нација Савету безбједности (Комисија Басиоуни) наводи се да су жртве сакупљане и транспортоване на места попут Вилине Влас и Хотела Вишеград, очигледно у сврху заточења и силовања. [5]

У једном извештају Басиоунијевој комисији процењује се да је 200 жена, првенствено Бошњакиња, било заточено у Вилиној Власи и сексуално злостављано. Хотел је био познат као место где су биле заточене само младе, лепе жене, а у сведочењу Басиоунијевој комисији се тврди да су жене доведене у овај логор биране да рађају „четничку” децу и да су пажљиво „одабране”. [4] Тврдило се да су млађе девојке одвођене у хотел, док су старије жене одвођене на друге локације, као што су напуштене куће, где су силоване. Сматрало се да број и доследност извештаја пружају разумну потврду да се велики број силовања заиста догодио у хотелу. [6]

Затвореници су више пута силовани и тучени пендрецима. [4] [7] Многе жене су убијене, док су друге прогнане, полуделе или су себи одузеле живот. [4] Преживело је само неколико затвореница – мање од десет према Удружењу жена жртава рата, организацији која ради са женама које су преживеле и води кампање за процесуирање починилаца. Већина затвореница је или убијена или себи одузела живот. [8] Тела жртава нису пронађена и наводно су закопана на скривеним локацијама, а затим поново сахрањена. [9]

Током масакра у Сјеверину, 16 Бошњака је отео Милан Лукић док је путовао аутобусом из Србије за Босну, који су одведени у Вилину Влас, где су мучени и убијени. [10]

Логор је на крају затворен када се за његово постојање сазнало изван Босне, а преживели заточеници пребачени у друге логоре.

Суђења[уреди | уреди извор]

Милан Лукић је проглашен кривим за стријељање заточеника у логору. [11] Он није оптужен за силовање иако је и то добро документовано. [12] Председница Удружења жена жртава рата Бакира Хасечић оштро је критиковала Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу јер није уврстио силовање међу оптужбе против Милана Лукића када је изведен пред суђење. [12] Једна преживела жена пријавила је да ју је Лукић силовао неколико пута док је била заточеница у хотелу. [12]

Оливер Крсмановић је оптужен за силовање и тешко сексуално злостављање заточеница Бошњакиња у Вилиној Власи, као и за масакр 70 Бошњака у селу Бикавац. [13]

Ристо Перишић, начелник полиције и члан Кризног штаба, наводно је помагао у мучењу, силовању и погубљењу заточеника у Вилиној Власи. [14] Душко Андрић, директор Вилина влас, пријављен је као један од починилаца силовања у хотелу. [14] Душко Андрић је пензионер који и даље живи у Вишеграду. Никада није оптужен ни за какав прекршај.

Уметност и култура[уреди | уреди извор]

Боравак у Вилиној Власи током посете Вишеграду инспирисао је аустралску уметницу перформанса Ким Веркоа за рад „Седам километара североисточно: Представа о географији, туризму и зверству”. [15] Године 2013. објављен је филм Јасмиле Жбанић и Ким Верко За оне који не могу да говоре. Филм показује како се стравични злочини почињени над женама у Вилиној Власи и данас гурају под тепих, док починиоци остају некажњени, а хотел ради као да се ништа није догодило.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Kontakt | Vilina vlas”. Архивирано из оригинала на датум 2017-07-14. Приступљено 2014-01-10. 
  2. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 3. 2. 2007. Приступљено 2. 1. 2007. 
  3. ^ „Back on the tourist trail: the hotel where women were raped and tortured”. Guardian. 28. 1. 2018. 
  4. ^ а б в г д ђ е „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 3. 2. 2007. Приступљено 2. 1. 2007. {{cite web}}: CS1 maint: archived copy as title (link)
  5. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2009-04-27. Приступљено 2009-04-21. 
  6. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2009-04-27. Приступљено 2009-04-21. {{cite web}}: CS1 maint: archived copy as title (link)
  7. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2009-04-14. Приступљено 2009-04-21. 
  8. ^ „Visegrad rape victims say their cries go unheard”. Balkan Investigative Reporting Network. 20. 10. 2006. Архивирано из оригинала на датум 18. 6. 2009. 
  9. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2014-03-16. Приступљено 2016-12-04. 
  10. ^ „Serbs sentenced for war crimes”. BBC News. 2003-09-30. Приступљено 2010-05-27. 
  11. ^ „Prosecutor v. Milan Lukić and Sredoje Lukić” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 20. 7. 2009. 
  12. ^ а б в „Visegrad rape victims say their cries go unheard”. Balkan Investigative Reporting Network. 20. 10. 2006. Архивирано из оригинала на датум 18. 6. 2009. 
  13. ^ „Indictment against Oliver Krsmanovic Confirmed”. Balkan Investigative Reporting Network. 22. 11. 2011. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2012. 
  14. ^ а б „War Criminals in Bosnia's Republika Srpska: Who are the People in Your Neighbourhood?” (PDF). International Crisis Group. 2. 11. 2000. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 6. 2014. 
  15. ^ „Visegrad Report Inspires Australian Artist”. Institute for War & Peace Reporting. 15. 7. 2010. Архивирано из оригинала на датум 23. 01. 2011. Приступљено 04. 05. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]