Пређи на садржај

Опсада Сарајева

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Блокада Сарајева)
Опсада Сарајева
Део рата у Босни и Херцеговини

Колаж слика опсаде Сарајева
Време5. април 1992 — 29. фебруар 1996.
Место
Сарајево, Република Босна и Херцеговина
Исход Војни застој
Прекид ватре
потписан Дејтонски споразум
АРБиХ није успела да пробије опсаду
УН преузеле контролу над сарајевским аеродромом
НАТО извео ваздушне ударе на положаје ВРС
Територијалне
промене		 65% Сарајева тешко оштећено или уништено; град после рата подељен између Сарајева и Источног Сарајева
Сукобљене стране
Република Босна и Херцеговина Република Босна и Херцеговина
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватска Република Херцег-Босна
НАТО (подршка 1994—1996)		  Уједињене нације Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија (април—мај 1992)
Република Српска Република Српска (мај 1992—1996)
Команданти и вође
Алија Изетбеговић
Сефер Халиловић
Расим Делић
Јован Дивјак
Драган Викић
Мустафа Хајрулаховић		 Луис Макензи Милутин Кукањац
Радован Караџић
Ратко Младић
Станислав Галић
Драгомир Милошевић
Укључене јединице
АРБиХ (1. корпус АРБиХ)
ХВО
НАТО (подршка 1994—1996)		 УНПРОФОР ЈНА (април—мај 1992)
ВРС (мај 1992—1996)
Сарајевско-романијски корпус
Јачина
73.141 војника, полицајаца и нерегуларних; лако наоружани
100 минобацача (120 mm и 82 mm)
50 артиљеријских оруђа
2 тенка
импровизована оклопна возила
НАТО (ваздухопловна подршка 1994—1996)


НАТО (1994—1996)
 23.000 војника на врхунцу
1.700 хаубица, минобацача, ракетних бацача и јуришних топова
500 ПВО оруђа и митраљеза
150 оклопних транспортера
100 тенкова
Жртве и губици
6.137 погинулих[1]
3.587 рањених		 Француска:
20 погинулих[2]
25 рањених
1 оборен Мираж 2000N
Италија:
1 оборен Aeritalia G.222
4 члана посаде погинула		 2.241 погинули
71—73 рањених
215—218 заробљених
38 оштећених или уништених возила
1 уништен тенк
5.434 убијена или нестала цивила, укључујући 1.601 дете; око 56.000 рањених

Опсада Сарајева била је дуготрајна блокада и војно окружење Сарајева током рата у Босни и Херцеговини, које су од пролећа 1992. до почетка 1996. држале снаге Југословенске народне армије, а потом Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске.[3][4] У литератури и јавном дискурсу најчешће се наводи да је опсада трајала од 5. априла 1992. до 29. фебруара 1996. и да је представљала једну од најдужих опсада главног града у савременој историји.[5]

Према налазима Хашког трибунала, Сарајевско-романијски корпус располагао је опсадним снагама од око 13.000 до 18.000 војника, распоређених на положајима око града, са изразитом надмоћи у тешком наоружању.[3][4] Са тих положаја Сарајево је током опсаде било изложено артиљеријском, минобацачком и снајперском дејству, док су главне саобраћајнице, стамбена насеља, јавне установе и места окупљања цивила били под сталном претњом напада.[3]

Током рата Сарајево је било подељено линијама фронта и етнополитичке контроле. Делови града и његове околине који су били под српском контролом чинили су засебну целину познату као Српско Сарајево, док је урбано језгро и већина унутрашњег градског простора остала под контролом власти Републике Босне и Херцеговине.[6]

Према извештају Уједињених нација из 1994, у Сарајеву је до тада било убијено или нестало близу 10.000 људи, међу њима више од 1.500 деце, док је око 56.000 особа рањено, укључујући око 15.000 деце.[7] Према подацима Истраживачко-документационог центра, на подручју Сарајева је током опсаде страдало 13.972 лица, од чега 8.407 војника и 5.604 цивила.[8] Подаци Меморијалног центра Сарајево наводе да је током опсаде убијено 11.541 лице, међу њима 1.601 дете, док је више од 56.000 људи рањено.[9]

После рата, Хашки трибунал и Међународни резидуални механизам за кривичне судове утврдили су да је над цивилним становништвом Сарајева вођена кампања снајперског и артиљеријског терора. За злочине повезане са опсадом осуђени су, између осталих, Станислав Галић и Драгомир Милошевић, док су у предметима против Радована Караџића и Ратка Младића такође разматрани злочини почињени током опсаде Сарајева.[10][11]

Укупно становништво Сарајева је током рата нагло опало, а разарања, цивилне жртве, избеглиштво и послератни одлазак становништва из појединих делова града оставили су трајне демографске, политичке и симболичке последице на развој Сарајева после Дејтонског мировног споразума.[12]

Позадина

Види још: Распад Југославије и Рат у Босни и Херцеговини

Од свог оснивања након Другог светског рата, југословенске власти су пажљиво надгледале национализам међу југословенским народима, пошто је исти могао да доведе до хаоса и распада државе. После смрти дугогодишњег председника СФРЈ Јосипа Броза Тита 1980, ова политика задржавања је добила драматичан обрт.

Миладин Петровић, тадашњи новинар „Народне армије” и сведок дешавања у Добровољачкој улици, изјавио је да су напади на припаднике Југословенске народне армије који су по редовној дужности у тадашњој СФРЈ боравили у касарнама у Сарајеву почели пре референдума о независности БиХ на који Срби нису изашли.[13] Команда друге војне области СФРЈ која се налази у центру Сарајева је била, по његовој изјави, опкољена од стране паравојних муслиманских формација и пре 22. априла 1992.[13] Припадници ЈНА су, по њему, опкољени у касарнама које су биле у делу града под контролом Муслимана, а тадашњи командант војне области генерал Милутин Кукањац је звао Ејупа Ганића и захтевао да се прекину напади на ЈНА.[13]

Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији, које се десило 1. марта 1992. године, додатно је подигло тензије у самом граду у коме је становништво било национално измешано.[14][15]

Политичка и војна ситуација у Босни и Херцеговини

Након убиства Николе Гардовића у нападу на свадбену поворку испред Старе цркве на Башчаршији, исте ноћи, босанскохерцеговачки Срби су подигнули барикаде у Сарајеву, насељима Бравско и Врточе близу Босанског Петровца, Чајничу и другим местима. Следећег дана, 2. марта 1992. године, једна особа је убијена у Сарајеву, док су две особе убијене у Добоју. Оружани сукоби су се одвијали у Сарајеву током ноћи 3. марта 1992. године. Сукоби су ескалирали крајем марта, када је војска[појаснити] појачала артиљеријску ватру на границу Босанског Брода убивши притом десет особа.[16]

  • 12. марта, два муслиманска полицијска официра су убијена близу Тузле. Нападачи нису никад идентификовани.[тражи се извор]
  • 17. марта, након напада на муслимански погреб,[појаснити] избила је борба између снага које су припадале парамилитарној групи под називом „Бели Орлови” и муслиманско-хрватских снага.[тражи се извор]

У Сијековцу, крај тадашњег Босанског Брода, 26. марта 1992. године хрватска војска и муслиманске снаге су починиле масакр[17] и убили 9 Срба цивила.[18][19] У масакру у Сијековцу је убијено укупно 46 Срба.[20] Међутим, одређени аутори наводе да је наводни злочин у Сијековцу измислила српска страна, након што Срби нису успели да заузму Сијековац. У основном интервјуу са мештанима Сијековца, дошло се до сазнања да су већина убијених особа били војници укључени у сукоб, а смрт цивила је била проузрокована унакрсном паљбом.[21] Такође, није било приметно да је у сукобу коришћена претерана сила.[22]

  • Прве половине априла, Срби у полицијским снагама Босне и Херцеговине изјавили су да не признају наређења Босанске владе, те су формирали полицијску снагу која се састојала само из припадника српске националности.
  • 4. априла је Председништво Босне и Херцеговине објавило општу мобилизацију територијалне одбране, која се састојала из неколико војних јединица.
  • 5. априла су избиле борбе у Сарајеву. Српски полицајци су напали полицијске станице и потом зграду за обуку Министарства унутрашњих послова. Напад је проузроковао смрт двојице официра и једног цивила.[22]
  • 5. априла је српски нападач пуцао на хиљаде учесника марша мира из окупиране зграде, убивши притом Суаду Дилберовић, по којој је данас мост на којем је убијена добио име.[23]

Прва жртва рата је предмет спора између Срба и Бошњака. Срби сматрају да је прва жртва рата био Србин Никола Гардовић, младожењин отац који је убијен у свадбеној поворци првог дана референдума, 1. марта 1992. године.[24]

Биљана Плавшић, у својој књизи Сведочим, наводи да је она и њена породица са скоро 180.000 Срба Сарајлија успела на почетку сукоба да избегне из Сарајева. Око 15.000 је остало у граду а за око 10.000 се не зна где су нестали.[25] Слободан Милошевић је Силајџићу рекао да је, након што су издржали три године под гранатирањем муслиманска влада 'заслужила' Сарајево[26][27] и додао „Борили сте се за њега а те кукавице су вас убијале са брда”[28]

Супротстављене стране

Армија Републике Босне и Херцеговине

Одбрану Сарајева у првим месецима рата нису чиниле само јединице које ће касније бити обухваћене Првим корпусом, већ и различите формације настале из Територијалне одбране, полиције, Патриотске лиге, ХВО-а и локалних одбрамбених група. Први корпус Армије Републике Босне и Херцеговине формално је устројен 1. септембра 1992, када су дотадашње снаге АРБиХ у Сарајеву и око њега добиле трајнију корпусну организацију.[29][3][30]

Корпус је 1993 бројао око 75.000 припадника распоређених на линијама око Сарајева, док се у једној војној процени број људи у „унутрашњем прстену” града креће између 33.000 и 50.000.[3] Иако су снаге АРБиХ у људству биле бројније од опсадних снага, њихова ватрена моћ је, нарочито у тешком наоружању, била знатно слабија од ватрене моћи Сарајевско-романијског корпуса.[3][31]

На самом почетку опсаде у одбрани града учествовале су и групе које су предводили људи са криминалном позадином. Комисија експерата УН забележила је да су међу њима били Мушан Топаловић — Цацо и Рамиз Делалић — Ћело, чије су групе у првим месецима рата деловале као део шире одбране града, а поједини њихови људи су касније уклопљени у формалније структуре АРБиХ.[7] Истовремено, присуство ових група сведочило је и о слабом степену институционалне уређености градске одбране у најранијој фази рата, пре потпуније консолидације корпуса и командне структуре.[7]

Војска Републике Српске

Снаге које су држале Сарајево у обручу чинио је пре свега Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске, који је настао преузимањем положаја, и већег дела наоружања дотадашње ЈНА у сарајевском подручју. До 10. септембра 1992. корпус је контролисао територију око Сарајева, укључујући успостављене линије раздвајања и артиљеријске положаје са којих је град могао бити држан под сталном ватром.[3][32]

Сарајевско-романијски корпус бројао је око 18.000 војника, организованих у 10 до 13 бригада. Његове главне снаге биле су распоређене у подручју Илиџе, Неџарића и Грбавице, односно на кључним тачкама унутрашњег и спољног обруча око града.[3] Корпус имао јасну предност у тешком наоружању и да је располагао артиљеријом, минобацачима, тенковима, снајперским положајима и другим тешким средствима ватрене подршке.[3][4]

Почетак опсаде

Април 1992. и успостављање обруча

Холандски новинар Роберт Дулмерс поред гроба Хакије Турајлића код Али-пашине џамије у Сарајеву, марта 1993.

Током априла 1992. оружани сукоб у Сарајеву брзо је прерастао у организовано опкољавање града. Јединице Југословенске народне армије и снаге босанскохерцеговачких Срба учврстиле су положаје на узвишењима и главним прилазима Сарајеву, чиме су постепено преузеле контролу над кључним тачкама око урбаног језгра.[33]

До маја 1992. град је фактички био стављен под блокаду. Главне комуникације са остатком територије под контролом власти Републике Босне и Херцеговине биле су пресечене или озбиљно отежан.[34][35] Овако успостављен обруч постао је основни војни оквир опсаде која је потрајала више од три године.[33]

Српски војници наздрављају у свом упоришту у Грбавици 1992.

Председништво Савезне Републике Југославије је 4. маја 1992. наложило повлачење ЈНА из Босне и Херцеговине у року од петнаест дана, али је у пракси то повлачење било само делимично. Према налазима у предмету против Драгомира Милошевића, ЈНА је приликом повлачења оставила већи део тешког наоружања, као и највећи део људства.[4] Истовремено је 12. маја 1992. Скупштина Републике Српске донела одлуку о оснивању Војске Републике Српске, при чему су јединице ЈНА које су остале у Босни и Херцеговини фактички преобликоване у њене формације, а Ратко Младић постављен за команданта Главног штаба.[33]

Борбена дејства

Април 1992: Битке за насеља

Главни чланци: Битка за Илиџу и Заузимање Сарајевског аеродрома

У пролеће 1992. ЈНА и локалне снаге Срба из БиХ, а потом и ВРС, преузеле су контролу над више сарајевских насеља и кључних тачака на ободу града, чиме је створен просторни оквир будуће опсаде. Међу најважнијим раним успесима српске стране били су овладавање Илиџом и сарајевским аеродромом, као и учвршћивање положаја у Грбавици, Неџарићима, Лукавици, Вогошћи, Рајловцу, Хаџићима и Илијашу.[36] Овим је српска страна стекла контролу над већим делом западних, северозападних и југоисточних прилаза Сарајеву, као и над низом узвишења и комуникација са којих је било могуће тући град артиљеријом и држати под ватром његове главне саобраћајнице.[3]

Посебан значај имало је заузимање сарајевског аеродрома 5. априла 1992, када су га заузеле јединице ЈНА.[36] Иако је аеродром касније, на основу споразума од 5. јуна 1992, стављен под контролу УНПРОФОР-а, његово почетно заузимање било је један од првих крупних корака у изоловању града и прекиду његових веза са спољним светом.[37][38] У исто време, борбе за Илиџу имале су велики оперативни значај, јер је то насеље повезивало аеродромски простор, правац према Храсници и Игману, као и српске положаје према Лукавици и даље ка Палама.[39]

Борбе за западна и југозападна предграђа Сарајева настављене су и после успостављања почетног обруча. ВРС је крајем 1992. покренула офанзиву на Отес и Ступ, а током фебруара и марта 1993. вођене су тешке борбе за Азиће и Ступ, с циљем да се град додатно изолује и браниоци потисну даље од аеродромског простора и правца Храсница—Бутмир—Игман.[39] Иако српска страна није успела да у потпуности овлада свим спорним насељима на западном прилазу, заузимање и задржавање већег броја предграђа и периферних општина омогућило је ВРС-у да током наредних година одржи Сарајево у обручу.[39][3]

Мај 1992: Напад на Председништво и колону ЈНА

Главни чланци: Напад на колону ЈНА у Сарајеву, Битка за Отес и Битка за Фалетиће
Карта Сарајева од 2. маја 1992. и правац напада

Почетком маја 1992. криза у Сарајеву прерасла је у отворену борбу за контролу над градом и његовим институцијама. У сарајевским сукобима од 2. маја, када је нападнуто и Председништво Републике Босне и Херцеговине, постало је јасно да се рат у граду више не води само око појединачних касарни и комуникација, већ и око контроле над кључним институцијама власти.[4]

Дана 2. маја 1992, док је Изетбеговић био на преговорима у Лисабону, ЈНА је извела је велики напад на центар Сарајева, уводећи оклопна возила у град и отварајући ватру на зграду Председништва Републике Босне и Херцеговине.[40] Напад је имао за циљ заузимање Председништва, али су га снаге лојалне властима одбиле, после чега су се борбе прошириле по граду.[41]

Око 19 часова, 2. маја 1992. на Сарајевском аеродрому, ЈНА је заробила Изетбеговића, када се враћао из Лисабона, а држан је у касарни у Лукавици.[42] Посредовањем УНПРОФОР-а, договорено је 3. маја 1992. ослобађање Изетбеговића, али да бошњачке снаге у Сарајеву престану да нападају Команду 2. војне области ЈНА и допусте излазак према Лукавици.

У пратњи мировних војника УН и генерала Луиса Мекензија, Кукањац, официри и војници ЈНА око 300 лица у око 40 возила кренули су на запад према Лукавици. Када се дио колоне у којој су били Изетбеговић и Кукањац одвојио и отишао према згради Председништва РБиХ, напад на остатак колоне извршиле су снаге Армије РБиХ у Добровољачкој улици у Сарајеву.

Током првих месеци опсаде једно од кључних питања било је да ли ће Сарајево остати повезано унутар свог урбаног језгра или ће бити пресечено на више целина. У борбама за Пофалиће средином маја 1992. снаге Армије Републике Босне и Херцеговине спречиле су покушај спајања линије Вогошћа—Жуч—Пофалићи—касарна „Маршал Тито”—Грбавица, што се у локалној историографији често наводи као један од важних тренутака одбране града.[43]

Лето и јесен 1992: Битка за северне прилазе и узвишења

Главни чланци: Битка за Жуч и Битка за Мојмилски гребен
Карта положаја током опсаде Сарајева

У јуну 1992, битка за плато брда Жуч добиле су нарочит значај, јер је контрола над тим простором непосредно утицала на северне прилазе Сарајеву и на могућност да град буде додатно подељен или стешњен.[44]

Јун и аугуст су више неуспјешних покушаја пробијања блокаде у операцијама Змај и Југ.

Жучи, децембар 1992.

Крајем новембра покренут је задњи покушај деблокаде u 1992. назван операција „Коверта”.[30][45]

У децембру је Сарајевско-романијски корпус покренуо офанзиву на Отес и Ступ, који су држале снаге ХВО-а и Армије РБиХ, настојећи да додатно изолује град и потисне браниоце са западног прилаза Сарајеву.[46]

1993: Грбавица, Отес, Ступ и планински појас око Сарајева

Главни чланци: Битка за Грбавицу (1993), Битка за Азиће и Операција Лукавац ’93
Сарајево током зиме 1992/1993.

Током 1993. линије фронта у урбаном подручју у великој мери су се стабилизовале, али су борбе око кључних висова, предграђа и приступних праваца остале од пресудног значаја. Грбавица је током већег дела рата остала под контролом Сарајевско-романијског корпуса, док је линија раздвајања на том потезу ишла дуж Миљацке, Врбања моста и простора према Јеврејском гробљу. Према налазима Трибунала, положаји у Грбавици током рата мењали су се врло мало,[4] а на том потезу током године редовно су се водили локални окршаји, нарочито око Врбања моста и Јеврејског гробља.[46]

Истовремено су западна предграђа остала један од најосетљивијих сектора сарајевског фронта. Борбе за Азићи и Ступ у фебруару и марту 1993. представљале су наставак операције коју је ВРС отпочела у децембру 1992. нападом на Отес, са циљем даљег изоловања Сарајева.[46] Према Balkan Battlegrounds, циљ тих операција био је да се снаге Армије РБиХ потисну даље од аеродромског простора и правца Храсница—Бутмир—Игман, чиме би одбрана града била додатно ослабљена.[46] Иако је ВРС на појединим деловима фронта постигла локалне успехе, западни прилаз граду остао је спорно и нестабилно подручје током читаве године.[46]

Карта подручја Горажде—Трново, јануар—август 1993, Операција Лукавац 93

Игман и Бјелашница доминирали су сарајевским простором и прилазима Храсници, Бутмиру и Илиџи, па је контрола над тим правцем била важна и за војне операције и за опстанак комуникација према граду.[4] Када су снаге ВРС-а у лето 1993. покренуле офанзиву на Игман, Савет безбедности УН осудио је ту акцију као напад усмерен ка даљем изоловању Сарајева.[47] Поред борби на Игману, у западним предграђима и на унутрашњој линији раздвајања, у тој фази посебан значај добили су изградња тунела Д—Б и више локалних операција чији је циљ био одржавање комуникација и побољшање тактичког положаја бранилаца града.[30]

У октобру 1993. власти Републике Босне и Херцеговине покренуле су акцију „Требевић 2” ради обрачуна са одметнутим и криминализованим групама унутар сопствених редова, пре свега са снагама Мушана Топаловића Цаце и Рамиза Делалића. Акција је била усмерена и на враћање под команду делова Армије РБиХ који су се у великој мери отели контроли, али је приликом покушаја хапшења Цаце дошло до оружаног отпора, у којем је убијено девет припадника војне и цивилне полиције, док су истовремено страдала и петорица припадника његове 10. брдске бригаде.[48][49]

1994: Маркале и привремена деескалација

Година 1994. представљала је прекретницу у међународном третирању опсаде. После првог масакра на Маркалама 5. фебруара 1994, уследио је снажан међународни притисак да се тешко наоружање удаљи од Сарајева, што је довело до привременог смањења интензитета артиљеријских напада, али не и до окончања опсаде.[3][50] Упркос томе, град је и даље остао под блокадом, а фронт на правцима као што су Грбавица, Игман и јужни прилази Сарајеву наставио је да одређује свакодневицу опкољеног становништва.[4]

1995: завршна фаза опсаде и покушај деблокаде

Главни чланци: Покушај деблокаде Сарајева и Операција Намерна сила

Током 1995. борбе су поново појачане и у ширем сарајевском ратишту и на планинским правцима. У пресуди против Драгомира Милошевића помиње се да је у јуну 1995. тежиште појединих борбених дејстава било на правцима Трескавице и Игмана, док су напади на град истовремено настављени.[4] У јуну 1995. Армија РБиХ покушала је да пробојем са сарајевског ратишта растерети град и поправи тактички положај својих снага. Јединице 12. дивизије Армије РБиХ вршиле су притисак према Ступу и Неџарићима, али су оствариле само ограничене добитке, док су напади на другим правцима имали за циљ да вежу резерве Сарајевско-романијског корпуса.[51] Убрзо потом, 28. јуна, снаге 1. илиџанске бригаде ВРС-а извршиле су противнапад на Ступ и заузеле више разрушених индустријских објеката.[51]

После другог масакра на Маркалама 28. августа 1995. уследили су ваздушни удари НАТО-а на положаје Војске Републике Српске у операцији Намерна сила.[4][52]

Окончање опсаде

Општи поглед на централни део Грбавице у Сарајеву, 19. марта 1996.

Масакри на Маркалама представљају врхунац опсаде Сарајева, где је у два различита минобацачка напада на сарајевску пијацу Маркале у Сарајеву живот изгубило 105 особа. Након овог напада, НАТО је отпочео војну операцију кодног имена Операција намерна сила, с циљем умањења војне моћи Војске Републике Српске.

У јесен 1995. додатни војни притисак у западној Босни акцијама Олуја и Сана који су угрозили Бања Луку и дипломатски притисак на политичко вођство Републике Српске довео је до мировних преговора.[53]

Споразум о проглашењу прекида ватре је постигнут у октобру 1995. године,[54] док је са потписом Дејтонског споразума 14. децембра 1995. године у земљи проглашен мир.

18. марта 1996. талијански војници чувају тројицу мушкараца осумњичених за подметање пожара на Грбавици, дан прије него што ће бити предано под контролу РБиХ

Биљана Плавшић у својој књизи Сведочим тврди да је током преговора у Дејтону Слободан Милошевић предао цело Сарајево бошњачкој страни рекавши Алији Изетбеговићу: „Ето ти, Алија, цело Сарајево, заслужио си га.” Тим потезом се, према њој, више од стотину хиљада Срба из Сарајева и околине иселило из ових крајева.[55]

Дејтонским споразумом и његовим Анексом 2 утврђена је Међуентитетска линија разграничења између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, чиме је окончана ратна подела Сарајева и одређено које ће општине и насеља припасти којем ентитету.[56] Према плану примене мировног споразума, Вогошћа, Илијаш, Хаџићи, Илиџа и Грбавица прешли су у састав Федерације Босне и Херцеговине током фебруара и марта 1996, док су друга подручја под српском контролом остала у саставу Републике Српске и касније постала језгро Источног Сарајева.[57][58]

Егзодус Срба из Сарајева

Главни чланак: Егзодус Срба из Сарајева

После Дејтонског споразума и почетка преноса власти над сарајевским насељима која су током рата била под контролом Републике Српске, уследио је масован одлазак српског становништва из делова града који су у пролеће 1996. прешли под власт Федерације Босне и Херцеговине. Реч је пре свега о Грбавици, Илиџи, Вогошћи, Хаџићима и Илијашу, чији је пренос представљао један од првих великих тестова цивилне примене мировног споразума.[59][60]

Међународни извори број одсељених најчешће процењују на око 60.000 до 62.000 људи. Према једном извештају УНХЦР-а, у раздобљу после Дејтона око 60.000 Срба напустило је сарајевска предграђа, а да је остало око 8.000 становника српске националности.[61][60]

Разлози овог одласка били су вишеструки. Канцеларија високог представника је у марту 1996. оценила да су егзодус убрзали и ратно наслеђе, недовољно поверење сарајевских Срба у будућу мултиетничку управу.[59][60]

У данима који су претходили преносу власти, као и непосредно после њега, у појединим насељима дошло је до пљачке, паљења и уништавања имовине, што је додатно продубило атмосферу страха и безакоња. Међународни посматрачи су за тај развој догађаја одговорност приписивали различитим актерима: политичком вођства Републике Српске због организованог подстицања одласка, властима у Сарајеву због недовољно уверљивих мера за стицање поверења српског становништва, као и међународним снагама због ограничене способности да спрече уништавање имовине и обезбеде ред током транзиције.[60][59]

Живот у опкољеном Сарајеву

Снабдевање, несташице и хуманитарна криза

Оштећене пословне зграде у Сарајеву после опсаде

Живот у опкољеном Сарајеву одвијао се у условима дуготрајне изолације, разорене комуналне инфраструктуре и сталне несигурности. У свакодневици становништва несташице воде, електричне енергије, огрева, лекова и прехрамбених намирница биле су трајно обележје ратног периода, а набавка најосновнијих средстава за живот зависила је од комбиновања хуманитарне помоћи, личних веза, импровизације и црног тржишта.[62]

Грађани су воду набављали на јавним чесмама, из импровизованих извора и на пунктовима за расподелу, често под ризиком од гранатирања и снајперске ватре. Прекиди у снабдевању струјом и грејањем били су чести, због чега су станови, посебно зими, остајали без основних услова за живот. У таквим околностима развијене су разне стратегије преживљавања, од употребе импровизованих пећи и горива до размене робе и ослањања на неформалне канале снабдевања.[62][63]

Хуманитарна помоћ представљала је један од основних услова опстанка великог дела становништва. Према подацима о међународној операцији ваздушног снабдевања, у Сарајево је допремљено око 160.000 тона хране, лекова и друге помоћи, док је ваздушни мост коришћен и за евакуацију више од 1.100 лица којима је била неопходна хитна медицинска нега.[5][38] Ипак, и поред обимне међународне помоћи, количина и структура испорука нису биле довољне да отклоне несташице, па је свакодневица у граду и даље била обележена оскудицом, дугим чекањем и неизвесношћу.[63][62]

Болнице, школе и свакодневица

Уништени станови на Грбавици

Свакодневни живот у граду одвијао се под сталном претњом артиљеријског, минобацачког и снајперског дејства, због чега се кретање становништва сводило на најнужније активности. Одлазак по воду, храну, огрев, до болнице или до радног места представљао је ризик, а приватни и јавни простори изгубили су уобичајену разлику између релативне сигурности и зоне непосредне опасности.[62][3]

Болнице и друге здравствене установе радиле су у условима хроничног недостатка санитетског материјала, лекова, кисеоника, анестетика, воде и електричне енергије. Према стручним медицинским извештајима, здравствени систем је, упркос директном гранатирању, прекидима виталних линија и несташици основних средстава, наставио да пружа бар минимални ниво хитне и хируршке неге, при чему су многи рањени у болнице превожени приватним возилима, а прву помоћ често су пружали грађани и непосредни спасиоци.[64][65]

Упркос ратним условима, у граду су одржавани и поједини облици школског живота. Настава је организована у импровизованим и прилагођеним просторима, укључујући подрумске и друге привремене учионице, а развијени су и посебни облици образовног рада, попут „ратних школа” и образовних радио-емисија. Такве праксе нису имале само образовну него и важну социјалну и психолошку улогу, јер су деци и младима обезбеђивале извесну структуру свакодневице и осећај континуитета у условима опсаде.[66] Свакодневицу у опкољеном Сарајеву обележавали су и напори да се очувају друштвени и културни облици живота.[62]

Сарајевски тунел

Галерија Сарајевског ратног тунела у Музеју тунела у Сарајеву

Тунел Д—Б, у јавности познат као Тунел спаса, изграђен је 1993. испод писте сарајевског аеродрома како би се опкољени град повезао са територијом под контролом Армије Републике Босне и Херцеговине изван непосредног обруча.[67] Тунел је повезао Добрињу и Бутмир, а његова изградња и функционисање постали су један од кључних услова опстанка Сарајева у другој половини рата.[67]

Према подацима Меморијалног центра Сарајево, кроз тунел је у просеку пролазило и до 4.000 људи дневно, а у другој половини 1995. кроз њега је прошло више од милион људи. Иако је изграђен за војне потребе, тунел је имао и велики цивилни значај: његовим отварањем у град су уношени храна, лекови, санитетски и други материјали, а цене хране у Сарајеву су после његовог пуштања у рад осетно пале.[68] Пре изградње тунела, више од 800 људи је изгубило живот покушавајући да пређе аеродромску писту, која је била под сталним надзором и ватром, па је тунел значајно смањио ту смртоносну праксу.[69]

У историографији и култури сећања у Федерацији БиХ тунел се сматра једним од најважнијих симбола опстанка опкољеног Сарајева. После рата је очуван део његове трасе, а комплекс на бутмирској страни претворен је у музејску и меморијалну поставку под управом Меморијалног центра Сарајево.[67][69]

Цивилне жртве и разарања

Страдање цивила

Становници Сарајева док прикупљају воду током опсаде

Цивилно становништво Сарајева било је током опсаде изложено дуготрајном гранатирању, минобацачкој и снајперској ватри, као и тешким последицама поремећеног снабдевања, уништене инфраструктуре и ограниченог приступа здравственој заштити.[35][62] У литератури се опсада редовно описује као облик свакодневног насиља усмереног не само на војне циљеве него и на нормалан живот града, при чему су кретање, набавка воде, одлазак на посао, лечење и боравак у стану били повезани са сталним ризиком по живот.[62][63]

Према често навођеним проценама, током опсаде убијено је око 11.541 лица, међу њима и око 1.601 дете.[35] Међутим, у појединим изворима укупан број страдалих, као и број убијене деце, може да варира у зависности од методологије, територијалног обухвата и временског раздобља које је укључено у обрачун.[70][71]

Поред непосредних смртних исхода и рањавања, опсада је оставила и дубоке психолошке и социјалне последице. Истраживања о ратном детињству и цивилном искуству у Сарајеву указују на трајну изложеност страху, губицима унутар породице, дуготрајној несигурности и поремећају основних образаца свакодневног живота.[72][73]

Страдање деце

Деца у опкољеном Сарајеву

Деца су била међу најугроженијим групама становништва током опсаде. Поред непосредне изложености гранатама и снајперској ватри, несташице воде, хране, лекова, струје и огрева непосредно су погађале њихово здравље, хигијенске услове, школовање и општи развој.[72]

У литератури о ратном детињству у Сарајеву посебно се истиче да су деца одрастала у условима у којима су подруми, импровизована склоништа и привремени школски простори постали саставни део свакодневице. Такви услови нису утицали само на физичку безбедност, него и на образовање, социјализацију и формирање дуготрајних сећања на детињство проведено под опсадом.[72][62]

Подаци које је Уницеф објављивао о деци у Сарајеву показују висок степен изложености трауматским искуствима, укључујући сведочење убиствима, живот у склоништима и дуготрајан боравак у средини под оружаним нападима.[74] Накнадна психолошка истраживања на узорцима деце из Босне и Херцеговине потврдила су снажну повезаност ратних искустава са трауматским реакцијама, поремећајима прилагођавања и другим дугорочним последицама по ментално здравље.[73][75]

Артиљеријски и снајперски напади

Раскрсница код Скендерије, позната као снајперска раскрсница током опсаде Сарајева

Масовна гранатирања и снајперска ватра представљали су једно од кључних обележја опсаде. У пресудама Хашког трибунала наведено је да су цивили гађани док су се кретали улицама, чекали воду, путовали трамвајем, обрађивали баште или боравили у близини својих домова.[3][4] У научној литератури о спорним артиљеријским нападима на град указује се да су управо такви инциденти, нарочито на местима цивилног окупљања, постали средишњи симболи страдања Сарајева у међународној јавности.[76]

Као један од познатијих примера, у предмету Драгомир Милошевић разматрано је снајперско дејство на трамваје 8. октобра 1994. у близини Холидеј ина и Народног музеја, када је један цивил погинуо, а више лица је рањено; убрзо затим рањена су и деца која су се кретала истом зоном ватре.[77] У предмету Галић суд је разматрао и бројне друге снајперске инциденте у Добрињи, Широкачи, Седренику и другим деловима града, као и нападе на цивиле који су прикупљали воду или дрва.[3]

Разарање града и културних добара

Вијећница након разарања

Разарања током опсаде нису погађала само стамбене и инфраструктурне објекте, него и установе од изузетног културног и историјског значаја. У литератури о уништавању културног наслеђа у Босни и Херцеговини напад на Сарајевску вијећницу, тадашње седиште Националне и универзитетске библиотеке Босне и Херцеговине, наводи се као један од најпознатијих примера намерног разарања културних установа током рата.[78][79] Према тим изворима, зграда је у ноћи између 25. и 26. августа 1992. запаљена гранатама испаљеним са положаја око града, а у пожару је уништен највећи део библиотечког фонда.[78][79]

Оштећена Олимпијска дворана „Зетра” у Сарајеву током опсаде

Поред Вијећнице, тешко су оштећени или уништени и други објекти културе, науке и јавне инфраструктуре, укључујући Оријентални институт у Сарајеву, чије су рукописне и архивске збирке готово у целини изгореле.[80][81] Страдање ових установа у литератури се тумачи не само као споредна последица ратних дејстава него и као удар на историјско памћење и културни континуитет града.[78][82]

Оштећени су или разорени и објекти изграђени или коришћени за Зимске олимпијске игре, међу њима Олимпијска дворана „Зетра”, Скендерија, Стадион Кошево, олимпијско село у Мојмилу, Боб и санкашка стаза на Требевићу, скакаонице и пратећи објекти на Игману, борилишта на Бјелашници и објекти на Јахорини.[83][84]

Масакри и напади на цивиле

Главни чланци: Масакри у Сарајеву и Масакри на Маркалама
Деца у опседнутом Сарајеву током зиме 1992/1993. позирају са псом

Међу најтежим судски утврђеним нападима био је масакр на пијаци Маркале 5. фебруара 1994, када је минобацачка граната испаљена са територије под контролом ВРС погодила препуно тржиште. Претресно веће у предмету Галић утврдило је да је граната била намерно испаљена на пијацу и да је том приликом убијено више од 60, а рањено више од 140 лица.[85][86]

У Добрињи 1. јуна 1993, пале су две минобацачке гранате које су погодиле окупљене гледаоце фудбалске утакмице у стамбеном делу Добриње IIIB. Према пресуди у предмету Галић, том приликом је убијено 12, а рањено 101 лице.[3]

У пресуди Галићу утврђен је и напад на Алипашино Поље 22. јануара 1994, када су три минобацачке гранате погодиле простор испред стамбених зграда у коме су се играла деца. Том приликом убијено је шесторо деце млађе од 15 година, док су једна одрасла особа и четворо деце рањени.[3]

Истом пресудом обухваћен је и напад на стамбено подручје Добриње 4. фебруара 1994, када су гранате погодиле место поделе хуманитарне помоћи и оближњу пијацу. Према утврђењу суда, убијено је осам лица, укључујући једно дете, а најмање 18 лица је рањено.[3]

За каснију фазу опсаде, у пресуди Драгомиру Милошевићу разматран је и други масакр на Маркалама, 28. августа 1995, када је граната експлодирала испред затворене пијаце. Суд је у доказном поступку имао списак од 35 погинулих и 85 рањених, а утврдио је да је пројектил дошао из правца територије под контролом ВРС.[77]

Међу најранијим масовним страдањима цивила током опсаде био је напад на ред за хлеб у тадашњој улици Васе Мискина, данашњој Ферхадија, 27. маја 1992, када је убијено 26, а рањено 108 људи.[87] Годину дана касније, 1. јуна 1993, у насељу Добриња две минобацачке гранате пале су на простор где се играо фудбалски меч, при чему је, према извештају Комисије експерата Уједињених нација, убијено 13, а рањено 133 лица; у истом извештају наведено је да је разумно закључити да су гранате испаљене са српске стране, јужно од касарне у Лукавици.[88] У низу напада на децу и младе посебно се издваја и гранатирање Бакареве улице на Бистрику 26. јуна 1993, када је убијено седам младих лица, међу њима шесторо деце.[89] У импровизованој учионици на Тргу ЗАВНОБиХ-а 9. новембра 1993. граната је убила учитељицу и троје ученика, док је више од двадесеторо деце рањено.[90]

Злочини на Казанима, Горњим Велешићима, Ледићима

Главни чланци: Казани, Масакр у Горњим Велешићима и Масакр у Ледићима 1992.
Локалитет Казана

Током опсаде Сарајева, на локалитету Казани на Требевићу почињена су убиства цивила која су, према послератним утврђењима и судским поступцима, доведена у везу са припадницима 10. брдске бригаде Армије Републике Босне и Херцеговине под командом Мушана Топаловића Цаце. Жртве су били углавном сарајевски Срби, а међу убијенима је било и лица других националности.[91][92]

После рата, из јаме на Казанима ексхумирани су посмртни остаци 23 жртве, од којих је део накнадно идентификован. За злочине повезане са Казанима осуђено је више лица, али су у већини случајева пресуде изрицане за убиства и непријављивање кривичног дела, а не за ратни злочин, што је касније било предмет јавних спорова и критика.[93][94][95] На Казанима је у новембру 2021. откривено спомен-обележје убијеним грађанима Сарајева.[91][92]

Поред злочина на Казанима, у сарајевском ратишту и његовој широј околини страдали су и српски цивили у другим местима. У том контексту у изворима се посебно помињу Пофалићи, као и село Ледићи код Трнова, где су у јуну 1992. убијена 24 српска цивила, међу којима је било жена, деце и стараца.[96][97] У сарајевском насељу Горњи Велешићи, у општини Ново Сарајево у масакру убијено је шест српских цивила из породице Ристовић.

Према наводима Тужилаштва БиХ, у објектима Централног затвора и војног затвора у бившој касарни „Виктор Бубањ“ од маја до новембра 1992. било је затворено најмање 200 цивила, претежно српске националности, којима у већем броју случајева није био саопштен разлог притварања. Заточеници су мучени, злостављани и приморавани на рад, а такво поступање имало је за последицу смрт 18 затвореника.[98]

Бивша касарна је крајем јуна 1992. почела да функционише као војни затвор, а потом и као притвор при Окружном војном суду у Сарајеву, где је био заточен већи број цивила српске националности изложених нехуманом поступању и злостављању.[99][100]

У Великом парку у 22. априла 1992. убијено је осам заробљених припадника резервног састава ЈНА српске националности, након чега су њихова тела уклоњена и одвезена на непознату локацију.[101][102]

Међународна реакција

Припадници Уједињених нација поред оклопних транспортера у ратом оштећеном Сарајеву

Међународна реакција на опсаду Сарајева развијала се постепено, од дипломатских апела и ограничених мировних мера до ширег хуманитарног и, напослетку, војног ангажовања. Уједињене нације су у лето 1992. прошириле мандат УНПРОФОР-а на подручје Босне и Херцеговине, при чему је један од главних задатака мисије био да обезбеди функционисање и заштиту сарајевског аеродрома ради допремања хуманитарне помоћи у опкољени град.[103][104]

Отварање сарајевског аеродрома за хуманитарне летове постало је један од првих конкретних резултата међународног ангажовања. Ваздушни мост ка Сарајеву почео је 3. јула 1992, а УНХЦР је касније ту операцију означио као кључни догађај у преузимању водеће улоге у међународном хуманитарном одговору у Босни и Херцеговини. До краја рата тим путем је у Сарајево допремљено више од 160.000 тона хуманитарне помоћи, претежно хране, лекова и другог неопходног материјала.[38][105]

Ипак, деловање УНПРОФОР-а било је ограничено мандатом, расположивим снагама и зависношћу од сагласности зараћених страна. Савет безбедности УН је више пута расправљао о ситуацији у Сарајеву, посебно о угрожености аеродрома, прекидању хуманитарних летова и тешкоћама у снабдевању опкољеног становништва. УН извештаји из 1995. бележе да су озбиљни инциденти око аеродрома доводили и до привремене обуставе летова УНПРОФОР-а, МКЦК-а и УНХЦР-а, што је додатно погоршавало положај града.[53]

Уз хуманитарни ангажман, међународна заједница је настојала да дипломатским и војнополитичким притиском ограничи насиље над градом. После првог масакра на Маркалама у фебруару 1994. уследио је снажан међународни притисак да се тешко наоружање удаљи из сарајевске зоне, а УН и НАТО су развили ближу координацију око примене претњи ваздушним ударима у случају даљих напада на град.[6][50]

Завршна фаза међународне реакције уследила је после другог масакра на Маркалама 28. августа 1995, када је НАТО покренуо операцију Намерна сила. Према званичним подацима НАТО-а, та ваздушна кампања трајала је дванаест дана и помогла је да се измени однос снага на терену, као и да се политичко вођство Републике Српске усмери ка преговорима.[106]

Судски поступци и одговорност

Прво појављивање Радована Карађића на Хашком Трибуналу

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију и Међународни резидуални механизам за кривичне судове у више пресуда утврдили су да је над цивилима у Сарајеву вођена дуготрајна кампања снајперског и артиљеријског дејства, са примарном сврхом ширења терора међу цивилним становништвом.[86][107][11][3][77]

У предметима против Станислава Галића, Драгомира Милошевића, Радована Караџића и Ратка Младића утврђено је да су снаге ВРС са положаја систематски гађале цивиле који су се кретали улицама, возили трамвајима, прелазили мостове, стајали у редовима за воду и хуманитарну помоћ, боравили на пијацама, у стамбеним насељима и у близини болница. Суд је као жртве таквих напада утврђивао мушкарце, жене и децу, а као типична места страдања наводио Маркале, Добрињу, Алипашино Поље, Кошево и градске саобраћајнице изложене снајперској ватри.[3][77][107][11]

Међу најпознатијим пресретнутим наредбама Ратка Младића из периода опсаде Сарајева јесте и заповест: „Велешиће туци и Пофалиће туци, тамо нема српскога живља много […] али иди на артиљеријско осматрање да не могу да спавају, да им развучемо памет њихову.”[108]

Судови у Босни и Херцеговини су процесуирали и злочине почињене над Србима у Сарајеву и његовој околини. Суд Босне и Херцеговине је у предмету Рамиз Авдовић и др. правоснажно осудио Рамиза Авдовића и Винтилу Јулијана Николаеа за ратни злочин против цивилног становништва у Сарајеву 1992—1993, у вези са злостављањем заточеника у бившој касарни „Виктор Бубањ”.[109] У предмету Џевад Салчин исти суд је донео правоснажну осуду за ратни злочин против ратних заробљеника на Игману.[110][111]

Сексуално насиље почињено током рата такође је било предмет судских поступака на обе стране сарајевског фронта. У предмету Самир Кешмер и др. Суд Босне и Херцеговине је правоснажно осудио Самира Кешмера и Мирсада Мензиловића, припаднике Армије РБиХ, за силовање почињено у Сарајеву у мају 1993.[112] У одвојеном предмету Заим Лаличић Суд Босне и Херцеговине је правоснажно осудио Заима Лаличића за злочин који је обухватао силовање и злостављање српске жене заточене у Храсници 1992—1993.[113]

Судска пракса је тако, поред утврђивања одговорности за опсаду као целину, обухватила и појединачне злочине над цивилима и ратним заробљеницима, укључујући злочине над Србима у Сарајеву, као и силовања и друге облике сексуалног насиља које су починили припадници различитих оружаних формација.[114][115]

На Грбавици су, поред убистава, пљачки и затварања, почињена и силовања и други облици сексуалног насиља над несрпским цивилима. Суд Босне и Херцеговине је у више предмета утврдио такве злочине на подручју Грбавице, Враца и Ковачића: Веселин Влаховић осуђен је за прогон који је обухватао и силовања, Саша Баричанин за силовање и одвођење у ропство једне жене, а Зоран Драгичевић за злочине против човечности у овим сарајевским насељима.[116][117][118][119]

Због злочина над Србима у току су поступци за злочине у „Силосу”, сарајевском насељу Алипашино Поље, Великом парку, Чемерном код Илијаша и Трнову, док је, с друге стране, у току поступак против бившег команданта Вогошћанске бригаде Војске Републике Српске.[111]

Сећање и наслеђе

У Српској

У култури сећања сарајевских Срба посебно место имају 17. фебруар и 16. март. Први датум се везује за почетак масовног егзодуса 1996, док се други у јавним комеморативним праксама обележава као датум сећања на његов завршетак, односно на последњи дан организованог изласка Срба из Грбавице.[120][121]

У текстовима посвећеним овом догађају, 17. фебруар се описује као почетак организованог и принудног исељавања становништва из Илиџе, Вогошће, Илијаша, Хаџића, Грбавице и других делова дотадашњег Српског Сарајева.[121][122]

16. март се у Републици Српској обележава као датум сећања на егзодус сарајевских Срба. Тај датум је у јавним комеморацијама повезан са завршницом исељавања и нарочито са последњим даном организованог изласка Срба из Грбавице, због чега је временом добио посебно место у обредима сећања, парастосима и пригодним програмима.[120][123][124]

У Федерацији

Тачка пада минобацачке гранате на тргу Маркале 5. фебруара 1994, обележена Сарајевском ружом

Међу најпрепознатљивијим обележјима опсаде налазе се Сарајевске руже, назив за кратере и оштећења у асфалту настала од граната на местима на којима су страдали грађани.[125] У литератури се оне тумаче као спој аутентичног ратног трага и накнадне меморијалне интервенције, односно као облик комеморације који је истовремено локалан, материјалан и свакодневно изложен пропадању, обнављању и новом тумачењу.[126][127]

Посебно место у култури сећања имају Маркале, као једно од централних места цивилног страдања у граду. У литератури се меморијално обележавање Маркала наводи као пример начина на који су појединачни локалитети масовног страдања постали кључне тачке сарајевског јавног памћења и урбаног меморијалног пејзажа.[126][125] На самом локалитету постављене су спомен-плоче и друга обележја, а у јавним комеморацијама Маркале се редовно појављују као једно од главних места полагања цвећа и одавања поште жртвама опсаде.[128]

5. април је одлуком Градског већа Града Сарајева утврђен као Дан почетка опсаде Сарајева 1992—1995. Тим поводом градске институције и друге делегације сваке године организују комеморативне програме на кључним местима страдања, а последњих година приређивани су и посебни јавни меморијални пројекти, међу којима је и поставка „Стазом сећања 11.541…”, посвећена убијеним грађанима током опсаде.[129][130]

Сећање на детињство током опсаде институционализовано је и кроз рад Музеја ратног детињства у Сарајеву. Ова установа се описује као музеј заснован на личним предметима и сведочанствима, са наглашеним ослонцем на искуство појединаца и на приповедне, предметне и архивске облике памћења ратног детињства.[131] Према подацима музеја, његова прва стална поставка у Сарајеву отворена је у јануару 2017, док се збирка представља као најобимнија архивска целина посвећена искуству одрастања у рату у Босни и Херцеговини.[132][133][134]

Покушаји помирења

После Дејтонског мировног споразума предузимани су покушаји помирења кроз повратак расељених лица, повраћај имовине и обнову мултиетничких институција у Сарајеву. Сарајевска декларација из 1998. предвидела је да избеглице и расељена лица из Сарајева морају имати могућност повратка у своје домове, док је Канцеларија високог представника истицала потребу да се обнови мултиетнички карактер града.[135][136]

Ови покушаји, међутим, били су отежани несигурношћу, међуетничким неповерењем и слабом применом прописа о повратку и имовини. У извештајима међународних институција наводи се да су право на останак, право на безбедан живот и право на повратак у сарајевским предграђима дуго били озбиљно угрожени, што је ограничило домете послератног помирења.[137][138]

Иако су постојале иницијативе усмерене ка обнови поверења, зтрајно помирење остали су ограничени, а комеморативне праксе углавном су се развијале одвојено у различитим националним заједницама.[139]

Види још

Референце

  1. ^ Ivan Tučić (фебруар 2013). „Pojedinačan popis broja ratnih žrtava u svim općinama BiH”. Prometej.ba. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 4. 8. 2014. 
  2. ^ „Serbs detaining Canadian troops”. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р „Prosecutor v. Stanislav Galić, Trial Judgement” (PDF). ICTY. 5. 12. 2003. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 11. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Prosecutor v. Dragomir Milošević, Trial Judgement” (PDF). ICTY. 12. 12. 2007. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 05. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  5. ^ а б „Looking back at the siege of Sarajevo – 20 years after”. UNHCR. 3. 4. 2012. Архивирано из оригинала 29. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  6. ^ а б „The Making of the Sarajevo Siege, 1990–1994” (PDF). SENSE Center. 2006. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  7. ^ а б в „Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to Security Council resolution 780 (1992), Annex VI: Study of the battle and siege of Sarajevo” (PDF). United Nations. 27. 5. 1994. Архивирано (PDF) из оригинала 28. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  8. ^ „Ljudski gubici u BiH 1991–1995”. Istraživačko-dokumentacioni centar. Архивирано из оригинала 03. 12. 2010. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  9. ^ „Opsada Sarajeva”. Memorijalni centar Sarajevo. Архивирано из оригинала 15. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  10. ^ „Prosecutor v. Stanislav Galić, Appeal Judgement” (PDF). ICTY. 30. 11. 2006. Архивирано (PDF) из оригинала 07. 05. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  11. ^ а б в „Mladić, Ratko (MICT-13-56)”. IRMCT. Архивирано из оригинала 25. 10. 2020. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  12. ^ „Sarajevo”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 15. 4. 2026. 
  13. ^ а б в Добрић, Жељка (11. 9. 2010). „„Миладин Петровић: Напад на колону у Добровољачкој злочин из слијепе мржње””. glassrpske.com. Архивирано из оригинала 29. 6. 2013. г. Приступљено 22. 9. 2016. 
  14. ^ „Годишњица убиства српског свата на Башчаршији”. glassrpske.com. 1. 3. 2009. Архивирано из оригинала 3. 5. 2009. г. Приступљено 22. 9. 2016. „Референдум: Истог дана 1992. године одржан је и референдум о независности БиХ. Референдум, који је био прави покретач непријатељстава, донио је очекивани резултат, јер је 62,7% муслиманских и хрватских бирача гласало за независност БиХ и излазак из СФРЈ.” 
  15. ^ N.N.. „Narodno prosvjećivanje i osvješćivanje - Feljton - Glas Srpske”. www.glassrpske.com. Архивирано из оригинала 28. 05. 2008. г. Приступљено 2026-04-16. 
  16. ^ Ramet 2006, стр. 427.
  17. ^ „Обиљежена деценија и по од покоља Срба у Сијековцу код Брода”. glassrpske.com. 27. 3. 2007. Архивирано из оригинала 11. 10. 2016. г. Приступљено 22. 9. 2016. 
  18. ^ „„Sijekovac: Džombić poručio institucijama BiH da izjednače žrtve””. Архивирано из оригинала 23. 09. 2016. г. Приступљено 22. 9. 2016.  (26. 3. 2011). nezavisne.com
  19. ^ „„U Sijekovcu obilježavanje stradanja””. Архивирано из оригинала 08. 12. 2019. г. Приступљено 22. 9. 2016.  (26. 3. 2016). atvbl.com
  20. ^ „Годишњица страдања Срба у Сијековцу”. РТРС. 26. 3. 2009. Архивирано из оригинала 11. 01. 2012. г. Приступљено 22. 9. 2016. 
  21. ^ Cushman & Mestrovic 1996, стр. 98.
  22. ^ а б Nizich 1993, стр. 19—20
  23. ^ Clancy 2007, стр. 120.
  24. ^ „„Годишњица убиства српског свата на Башчаршији””. Архивирано из оригинала 25. 11. 2018. г. Приступљено 22. 9. 2016.  (1. 3. 2009). glassrpske.com
  25. ^ Плавшић, Биљана (2005), , Сведочим 1, стр. 34 . Бања Лука.
  26. ^ Evropa, Radio Slobodna (18. 11. 2015). „U Dejtonu prije 20 godina - Milošević: Muslimanska vlada je zaslužila Sarajevo (16. dio)”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Архивирано из оригинала 13. 08. 2023. г. Приступљено 13. 8. 2023. 
  27. ^ „Muslims learn to fear Tudjman's embrace”. The Independent (на језику: енглески). 25. 11. 1995. Архивирано из оригинала 13. 08. 2023. г. Приступљено 13. 8. 2023. 
  28. ^ Packer, George (10. 4. 2019). „The End of the American Century”. The Atlantic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 08. 2023. г. Приступљено 13. 8. 2023. 
  29. ^ „Prosecutor v. Hadžihasanović and Kubura, Appeal Judgement” (PDF). ICTY. 22. 4. 2008. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  30. ^ а б в „Prvi korpus Armije Republike Bosne i Hercegovine” (PDF). Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu. 2017. Приступљено 14. 4. 2026. 
  31. ^ „Robert Donia's Sarajevo” (PDF). European Stability Initiative. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  32. ^ „Prosecutor v. Ratko Mladić, Appeal Judgement” (PDF). IRMCT. 8. 6. 2021. Архивирано (PDF) из оригинала 04. 03. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  33. ^ а б в „Prosecutor v. Ratko Mladić, Amended Indictment” (PDF). ICTY. 10. 10. 2002. Архивирано (PDF) из оригинала 07. 10. 2018. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  34. ^ Wardrop, Murray (26. 5. 2011). „Ratko Mladic arrested: siege of Sarajevo background”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 13. 09. 2015. г. Приступљено 22. 9. 2016. 
  35. ^ а б в „Siege of Sarajevo”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 14. 4. 2026. 
  36. ^ а б „Decision on Fifth Prosecution Motion for Judicial Notice of Adjudicated Facts” (PDF). ICTY. 14. 6. 2010. Приступљено 14. 4. 2026. 
  37. ^ „Agreement of 5 June 1992 on the reopening of Sarajevo Airport”. Peace Agreements Database. Архивирано из оригинала 25. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  38. ^ а б в „The humanitarian operation in Bosnia, 1992–95” (PDF). UNHCR. 1999. Архивирано (PDF) из оригинала 22. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  39. ^ а б в Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995. 1. Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 153, 407—408. 
  40. ^ „Stanislav Galic - Judgement”. International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. Архивирано из оригинала 29. 04. 2026. г. Приступљено 21. 4. 2026. 
  41. ^ „Sjećanje na 2. maj kad je spriječeno zauzimanje Sarajeva i Predsjedništva BiH”. Radio Slobodna Evropa. 2. 5. 2023. Архивирано из оригинала 13. 07. 2025. г. Приступљено 21. 4. 2026. 
  42. ^ Логос 2019, стр. 169.
  43. ^ „Prošlo je trideset godina: Sjećanje na Pofalićku bitku”. Grad Sarajevo. 16. 5. 2022. Приступљено 14. 4. 2026. 
  44. ^ „Sjećanje na čuvenu bitku na Žuči”. Grad Sarajevo. 8. 6. 2021. Приступљено 14. 4. 2026. 
  45. ^ „Timeline — Odbrana Bosne i Hercegovine”. Odbrana BiH. Приступљено 14. 4. 2026. 
  46. ^ а б в г д Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995. 1. Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 407—408. 
  47. ^ „United Nations Security Council Resolution 859 (1993)”. United Nations. 24. 8. 1993. Архивирано из оригинала 27. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  48. ^ „Warlord executed in Bosnia”. The Canberra Times. 29. 10. 1993. стр. 8. Приступљено 15. 4. 2026 — преко National Library of Australia. 
  49. ^ „Sarajevo’s Homage to Caca”. DWP-Balkan. 29. 10. 2023. Архивирано из оригинала 24. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  50. ^ а б „Repertoire of the Practice of the Security Council, 1993–1995: The situation in the Republic of Bosnia and Herzegovina” (PDF). United Nations Security Council. Архивирано (PDF) из оригинала 11. 07. 2025. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  51. ^ а б „The Sarajevo Breakout Attempt, June 1995”. Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995. 1. Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. 
  52. ^ „Operation Deliberate Force”. NATO. Архивирано из оригинала 22. 10. 2025. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  53. ^ а б „Report of the Secretary-General pursuant to Security Council resolutions 982 (1995) and 987 (1995)”. United Nations. 22. 3. 1995. Архивирано из оригинала 21. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  54. ^ Dobbs, Michael (6. 10. 1995). „Bosnian Factions Agree to Ceasefire, Peace Talks”. The Washington Post. 115 (47). стр. 2. 
  55. ^ Плавшић, Биљана (2005), , Сведочим 2, стр. 79 . Бања Лука.
  56. ^ „Annex 2: Agreement on Inter-Entity Boundary Line and Related Issues”. Office of the High Representative. Архивирано из оригинала 20. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  57. ^ „Report of the Secretary-General pursuant to Security Council resolution 1035 (1995)” (PDF). United Nations. 29. 3. 1996. Приступљено 15. 4. 2026. 
  58. ^ „OHR Statement on Sarajevo – Rome, 18/2/96”. Office of the High Representative. 18. 2. 1996. Архивирано из оригинала 25. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  59. ^ а б в „1st Report of the High Representative for Implementation of the Bosnian Peace Agreement to the Secretary-General of the United Nations”. Office of the High Representative. 14. 3. 1996. Архивирано из оригинала 19. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  60. ^ а б в г „U.S. Committee for Refugees World Refugee Survey 1997 – Bosnia and Herzegovina”. Refworld. 1997. Архивирано из оригинала 16. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  61. ^ „Healing the Wounds: Refugees, Reconstruction and Reconciliation”. UNHCR / International Peace Academy. 1996. Архивирано из оригинала 23. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  62. ^ а б в г д ђ е ж Maček, Ivana (2009). Sarajevo Under Siege: Anthropology in Wartime. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. doi:10.9783/9780812204612. Архивирано из оригинала 21. 01. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  63. ^ а б в Andreas, Peter (2008). Blue Helmets and Black Markets: The Business of Survival in the Siege of Sarajevo. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-1-5017-0433-8. Архивирано из оригинала 24. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  64. ^ Pretto, Ernesto A.; Begovic, Mirsada; Begovic, Mirza (1994). . „Emergency Medical Services During the Siege of Sarajevo, Bosnia and Herzegovina: A Preliminary Report”. Prehospital and Disaster Medicine. 9 (S1): S39—S45. doi:10.1017/S1049023X00041170. 
  65. ^ Šimunović, Vjenceslav J.; Simić, Dragan; Ivanković, Dragan (2007). . „Health care in Bosnia and Herzegovina before, during, and after 1992–1995 war: a personal testimony”. Conflict and Health. 1 (7). doi:10.1186/1752-1505-1-7. 
  66. ^ Lucić, Luka (2021). . „War Schools: teaching innovations implemented across makeshift educational spaces during the military siege of Sarajevo”. Pedagogy, Culture & Society. 29 (4): 563—582. doi:10.1080/14681366.2020.1768582. 
  67. ^ а б в „Tunel spasa”. Memorijalni centar Sarajevo. Архивирано из оригинала 22. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  68. ^ „Tuneli kroz historiju”. Memorijalni centar Sarajevo. Архивирано из оригинала 30. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  69. ^ а б „Obilježavanje: Prokopan i pušten u funkciju Tunel spasa”. Memorijalni centar Sarajevo. 30. 7. 2024. Приступљено 14. 4. 2026. 
  70. ^ „Divisive Political Tactics Must Not Be Allowed to Endanger Peace, Security, Constitutional Order in Bosnia and Herzegovina, High Representative Tells Security Council”. United Nations. 10. 5. 2023. Архивирано из оригинала 07. 12. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  71. ^ „Population Losses in the “Siege” of Sarajevo, 10 September 1992 to 10 August 1994” (PDF). ICTY. 2002. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 11. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  72. ^ а б в Lucić, Luka (2016). . „Developmental Affordances of War-Torn Landscapes: Growing up in Sarajevo under Siege”. Human Development. 59 (2–3): 81—106. doi:10.1159/000449275. Приступљено 15. 4. 2026. 
  73. ^ а б Allwood, Maureen A.; Bell-Dolan, Deborah; Husain, Syed A. (2002). . „Children's trauma and adjustment reactions to violent and nonviolent war experiences”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry. 41 (4): 450—457. doi:10.1097/00004583-200204000-00011. Архивирано из оригинала 28. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  74. ^ „Children First: The Story of UNICEF, Past and Present” (PDF). UNICEF. Архивирано (PDF) из оригинала 06. 10. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  75. ^ Goldstein, Richard D.; Wampler, Nancy S.; Wise, Paul H. (1997). . „War experiences and distress symptoms of Bosnian children”. Pediatrics. 100 (5): 873—878. doi:10.1542/peds.100.5.873. Архивирано из оригинала 29. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  76. ^ Rusek, Byron; Ingrao, Charles (2004). . „The “Mortar Massacres”: A Controversy Revisited”. Nationalities Papers. 32 (4): 835—837. doi:10.1080/0090599042000296186. Приступљено 15. 4. 2026. 
  77. ^ а б в г „Prosecutor v. Dragomir Milošević, Trial Judgement” (PDF). ICTY. 12. 12. 2007. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 05. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  78. ^ а б в Riedlmayer, András (1995). . „Erasing the Past: The Destruction of Libraries and Archives in Bosnia-Herzegovina”. Review of Middle East Studies. 29 (1): 7—11. doi:10.1017/S0026318400027934. Приступљено 15. 4. 2026. 
  79. ^ а б „The National and University Library of Bosnia and Herzegovina”. UNESCO. 7. 4. 2009. Архивирано из оригинала 16. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  80. ^ Riedlmayer, András (1996). . „Libraries Are Not for Burning: International Librarianship and the Recovery of the Destroyed Heritage of Bosnia-Herzegovina”. Art Libraries Journal. 21 (1): 20—26. doi:10.1017/S0307472200009170. Приступљено 15. 4. 2026. 
  81. ^ „The Situation of the Cultural and Architectural Heritage and of Educational and Cultural Institutions in Bosnia and Herzegovina”. UNESCO. Архивирано из оригинала 15. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  82. ^ Walasek, Helen (2019). . „Cultural heritage and memory after ethnic cleansing in post-conflict Bosnia-Herzegovina”. International Review of the Red Cross. 101 (910): 273—305. doi:10.1017/S1816383120000104. Приступљено 15. 4. 2026. 
  83. ^ „Sarajevo Winter Games venues crumble into oblivion” (на језику: енглески). Reuters. 29. 10. 2013. Архивирано из оригинала 06. 12. 2025. г. Приступљено 29. 4. 2026. 
  84. ^ „Mojmilo Olympic Village”. olympics.com (на језику: енглески). International Olympic Committee. 14. 6. 2021. Архивирано из оригинала 09. 01. 2026. г. Приступљено 29. 4. 2026. 
  85. ^ „Prosecutor v. Stanislav Galić, Trial Judgement” (PDF). ICTY. 5. 12. 2003. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 11. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  86. ^ а б „The Siege of Sarajevo”. International Residual Mechanism for Criminal Tribunals. Архивирано из оригинала 17. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  87. ^ „Sarajevo marks 30 years since Ferhadija massacre”. N1. 27. 5. 2022. Приступљено 15. 4. 2026. 
  88. ^ „Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to Security Council resolution 780 (1992)” (PDF). United Nations. 27. 5. 1994. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 08. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  89. ^ „Day of Remembrance of the Murdered Children of Sarajevo in the period 1992–1995”. Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu. Приступљено 15. 4. 2026. 
  90. ^ „Obilježena još jedna tužna godišnjica: prije 31 godinu u učionici ubijeni su učiteljica Fatima Gunić i троје učenika”. Vlada Kantona Sarajevo. 9. 11. 2024. Приступљено 15. 4. 2026. 
  91. ^ а б „Sarajevo Unveils Memorial to Victims of Kazani Pit Killings”. Detektor. 15. 11. 2021. Архивирано из оригинала 20. 12. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  92. ^ а б „Sarajevo to Build Massacre Memorial without Naming Perpetrators”. Detektor. 27. 10. 2021. Архивирано из оригинала 29. 05. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  93. ^ „Bosnian Activists Urge Memorial for Sarajevo Siege Killings”. Detektor. 25. 10. 2018. Приступљено 15. 4. 2026. 
  94. ^ „Murder or War Crime? Why Bosnia Had a Dilemma”. Detektor. 16. 10. 2019. Архивирано из оригинала 31. 12. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  95. ^ „New Search for Bodies Urged at Sarajevo's Kazani”. Detektor. 6. 3. 2014. Приступљено 15. 4. 2026. 
  96. ^ „Масакр над Србима у Ледићима, у коме су убијане и бебе, и даље без оптужнице?!”. РТРС. 1. 6. 2017. Архивирано из оригинала 05. 09. 2025. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  97. ^ „Масакр над Србима у Ледићима и 25 година послије без казне”. РТРС. 3. 6. 2017. Архивирано из оригинала 19. 10. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  98. ^ Brkanić, Džana (21. 4. 2021). „Izvještaj o stradanju Srba u Sarajevu nasuprot sudski utvrđenim činjenicama”. Detektor. Архивирано из оригинала 16. 04. 2026. г. Приступљено 22. 4. 2026. 
  99. ^ „Kako učiti i podučavati o ratu u BiH” (PDF). Detektor. 2025. стр. 252. Приступљено 22. 4. 2026. 
  100. ^ „Ramiz Avdović i dr. (S1 1 K 008241 11 Krž)”. Sud Bosne i Hercegovine. Приступљено 22. 4. 2026. 
  101. ^ „Indictment issued for war crimes committed in Veliki Park in Sarajevo”. Tužilaštvo Bosne i Hercegovine. 29. 12. 2016. Приступљено 22. 4. 2026. 
  102. ^ „S1 1 K 024139 16 Kri Dragan Vikić i dr.”. Sud Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 28. 04. 2026. г. Приступљено 22. 4. 2026. 
  103. ^ „Former Yugoslavia – UNPROFOR”. United Nations Peacekeeping. Приступљено 14. 4. 2026. [мртва веза]
  104. ^ „Repertoire of the Practice of the Security Council, 1992” (PDF). United Nations. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 04. 2022. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  105. ^ „Working in a War Zone: A Review of UNHCR's Operations in the Former Yugoslavia”. UNHCR. 1. 4. 1994. Архивирано из оригинала 26. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  106. ^ „Final Communiqué”. NATO. 5. 12. 1995. Архивирано из оригинала 16. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  107. ^ а б „KARADŽIĆ, Radovan (MICT-13-55-ES)”. International Residual Mechanism for Criminal Tribunals. Архивирано из оригинала 17. 03. 2019. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  108. ^ „Prosecutor v. Ratko Mladić, žalbena presuda” (PDF). IRMCT. 8. 6. 2021. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 04. 2026. г. Приступљено 14. 4. 2026. 
  109. ^ „Ramiz Avdović i dr. S1 1 K 008241 11 Krž”. Sud Bosne i Hercegovine. Приступљено 15. 4. 2026. 
  110. ^ „Salčin Dževad S1 1 K 008978 16 Krž”. Sud Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 19. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  111. ^ а б „BIRN Fact Check: Izvještaj o stradanju Srba u Sarajevu nasuprot sudski utvrđenim činjenicama”. Detektor. 21. 4. 2021. Архивирано из оригинала 16. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  112. ^ „Samir Kešmer i Mirsad Menzilović osuđeni na kaznu zatvora od po šest godina”. Sud Bosne i Hercegovine. 5. 7. 2019. Приступљено 15. 4. 2026. 
  113. ^ „S1 1 K 017982 15 Krž 2 – drugostepena presuda u predmetu Zaim Laličić” (PDF). Sud Bosne i Hercegovine. 25. 5. 2015. Приступљено 15. 4. 2026. 
  114. ^ „Crimes of Sexual Violence”. IRMCT. Архивирано из оригинала 30. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  115. ^ „Towards Justice for Survivors of Conflict-Related Sexual Violence in Bosnia and Herzegovina: Progress before Courts in BiH 2014” (PDF). OSCE Mission to Bosnia and Herzegovina. 2014. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  116. ^ „Veselin Vlahović S1 1 K 004659 13 Krž”. Sud Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 22. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  117. ^ „Saša Baričanin osuđen na 18 godina zatvora”. Sud Bosne i Hercegovine. 10. 11. 2011. Архивирано из оригинала 15. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  118. ^ „Zoran Dragičević S1 1 K 008024 14 Krž”. Sud Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 24. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  119. ^ „Na godišnjicu reintegracije: šta trebate znati o sudski utvrđenim činjenicama o zločinima na Grbavici”. Detektor. 17. 3. 2023. Архивирано из оригинала 24. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  120. ^ а б „Sjećanje na egzodus sarajevskih Srba”. РТРС. 16. 3. 2019. Приступљено 21. 4. 2026. 
  121. ^ а б „Tri decenije od egzodusa sarajevskih Srba: Pamtimo i nadamo se”. Глас Српске. 23. 2. 2026. Приступљено 21. 4. 2026. 
  122. ^ „Živi i mrtvi sarajevski Srbi u istoj izbjegličkoj koloni”. РТРС. 25. 2. 2019. Приступљено 21. 4. 2026. 
  123. ^ „Počeo program obilježavanja 23 godine od egzodusa sarajevskih Srba”. РТРС. 15. 3. 2019. Приступљено 21. 4. 2026. 
  124. ^ „Milunović: 16. mart - važan datum u istoriji srpskog naroda”. РТРС. 16. 3. 2019. Приступљено 21. 4. 2026. 
  125. ^ а б Kappler, Stefanie (2017). . „Sarajevo’s ambivalent memoryscape: Spatial stories of peace and conflict”. Memory Studies. 10 (2): 130—143. doi:10.1177/1750698016650484. Приступљено 15. 4. 2026. 
  126. ^ а б Tanović, Sabina (2026). „Material Modalities and Processes of Remembering in Sarajevo, Bosnia and Herzegovina”. The Palgrave Encyclopedia of Cultural Heritage and Conflict. Cham: Palgrave Macmillan. doi:10.1007/978-3-030-61493-5_207-1. Приступљено 15. 4. 2026. 
  127. ^ Boerhout, Laura (2016). „Sarajevo’s Markers of Memory: Contestations and Solidarities in a Post-War City”. Ур.: Üngör, Uğur Ümit. Genocide: New Perspectives on its Causes, Courses, and Consequences (PDF). Amsterdam: Amsterdam University Press. стр. 177—196. doi:10.1515/9789048518654-009. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  128. ^ „Sarajevo”. Memory Lab. Архивирано из оригинала 26. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  129. ^ „Na inicijativu gradonačelnika Skake: 5. april i zvanično utvrđen kao Dan početka opsade Sarajeva 1992.-1995.”. Grad Sarajevo. 29. 5. 2019. Архивирано из оригинала 18. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  130. ^ „Obilježavanje 5. aprila: Sarajevska "Staza sjećanja 11.541..."”. Grad Sarajevo. 5. 4. 2024. Архивирано из оригинала 23. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  131. ^ Halilović, Jasminko (2019). . „The War Childhood Museum: Creation and Principles”. Museum International. 71 (1–2): 124—131. doi:10.1080/13500775.2019.1638067. Приступљено 15. 4. 2026. 
  132. ^ „Permanent Exhibition Sarajevo”. War Childhood Museum. Приступљено 15. 4. 2026. 
  133. ^ „War Childhood Museum Bosnian Collection”. War Childhood Museum. Архивирано из оригинала 26. 04. 2026. г. Приступљено 15. 4. 2026. 
  134. ^ Horigan, K. P. (2021). . „Commemoration in Contexts of Precarity: Memorializing War-Affected Children in Postconflict Sarajevo”. Journal of Folklore Research. 58 (3): 55—84. doi:10.2979/jfolkrese.58.3.03. Приступљено 15. 4. 2026. 
  135. ^ „Sarajevo Declaration, 3 February 1998”. OHR. Архивирано из оригинала 07. 02. 2026. г. Приступљено 21. 4. 2026. 
  136. ^ „OHR Bulletin 43 – April 07, 1997”. OHR. Архивирано из оригинала 18. 09. 2025. г. Приступљено 21. 4. 2026. 
  137. ^ „Implementation of the Human Rights Provisions of the Peace Agreement”. OHR. 13. 6. 1996. Архивирано из оригинала 13. 01. 2026. г. Приступљено 21. 4. 2026. 
  138. ^ „Human Rights Report October 1999”. OHR. Архивирано из оригинала 17. 09. 2025. г. Приступљено 21. 4. 2026. 
  139. ^ „Breaking the vicious circle”. OSCE Mission to Bosnia and Herzegovina. Архивирано из оригинала 12. 02. 2026. г. Приступљено 21. 4. 2026. 

Литература

Спољашње везе

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсада_Сарајева&oldid=31069300”