Битка за Врбањски мост

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка за Врбањски мост
Део Рата у Босни
Битка за Врбањски мост
Француски ВАБ УНПРОФОР оклопни транспортер током опсаде Сарајева
Време:27. Мај 1995.
Место:Мост Суаде и Олге, Сарајево, Босна и Херцеговина
Исход: Француске Мировне снаге Уједињених нација поново заузимају осматрачницу
Сукобљене стране
Република Српска Војска Републике Српске (ВРС) Уједињене нације УНПРОФОР
Команданти и вође
Непознат Ерик Сандахл
Франсоа Лекоантр
Јачина
14 људи
1 заробљени Француз оклопни транспортер
100 људи
6 ERC 90 Sagaie оклопних аутомобила,
неколико ВАБ оклопних транспортера)
Жртве и губици
4 убијена
Неколико рањених
4 заробљена (касније пуштена)
2 убијена
7 рањених
12 узетих за таоце (касније пуштени)


Битка на Врбањском мосту била је оружани сукоб који се догодио 27. маја 1995. године између мировних снага Уједињених нација (УН) из састава француске војске и велемената Војске Републике Српске (ВРС). Борбе су се догодиле на прелазу Врбањског моста преко реке Миљацке у Сарајеву, током рата у БиХ. ВРС је заузела осматрачнице Заштитних снага Уједињених нација (УНПРОФОР) са француском посадом на оба краја моста, узевши за таоце дванаест француских мировњака. Десет је одведено, а двоје су задржани на мосту као живи штит.

Вод од 30 француских мировњака предвођен тадашњим капетаном Франсоа Лекуантром поново је заузео мост уз подршку 70 француских пешака и директну ватру из оклопних возила. Током француског напада, елементи АРБиХ су самоиницијативно отворили ватру на осматрачнице које је држала ВРС, случајно ранивши једног француског таоца. Током битке су погинула два француска војника, док је још 17 рањено. Четири војника ВРС су убијена, неколико њих рањено и четири заробљена. После битке, примећено је да је мање вероватно да ће снаге ВРС-а ангажовати француске мировне снаге УН распоређене у граду. Године 2017, Лекунтр, сада војни генерал, именован је за начелника француског штаба одбране.

Позадина[уреди | уреди извор]

Мост Врбања се налазио на ничијој земљи између опкољене АРБиХ и околне ВРС током опсадe Сарајева. Био је окружен високим зградама, што га је чинило метом снајперске ватре од почетка рата у БиХ.[1][2] Дана 5. априла 1992.српска полиција је пуцала на демонстранте на мосту. Од последица су погинуле две жене, Суада Дилберовић и Олга Сучић, које многи сматрају првим жртвама рата.[3]

У марту 1995. године, док је Северноатлантски пакт (НАТО) планирао нову стратегију подршке мировним операцијама УН у БиХ, прекид ватре који је посредовао бивши предсједник Сједињених Америчких Држава Џими Картер између АРБиХ и ВРС је истекао и борбе су настављене. Како се борба постепено ширила АРБиХ је покренула офанзиву великих размера око Сарајева. Као одговор, ВРС је запленила тешко наоружање из складишта које су чувале УН и почела да гранатира циљеве око града,[4] што је навело команданта Команде Босне и Херцеговине, британског генерал-пуковника Руперта Смита, да затражи ваздушне нападе НАТО-а на ВРС. НАТО је одговорио 25. и 26. маја 1995. одбомбардовање депоније муниције ВРС у главном граду босанских Срба, Палама.[5][6] Мисију су извели Ф-16 ваздухопловства Сједињених Америчких Држава и ЕФ-18А Хорнетс шпанског ваздухопловства наоружани ласерским навођеним бомбама.[7] ВРС је тада заузела 377 талаца УНПРОФОР-a и користила их као живи штит за разне потенцијалне циљеве НАТО ваздушних напада у БиХ, присиљавајући НАТО да прекине ваздушне операције против ВРС.[8] Од талаца УН-а које су узели припадници ВРС, 92 су били Французи.[9]

Битка[уреди | уреди извор]

ВРС напад[уреди | уреди извор]

Дана 27. маја 1995. у 04:30, војници ВРС, који су се представљали као француски војници, заузели су осматрачнице УН на оба краја Врбањског моста без испаљеног метка. Носили су француске униформе, панцирне јакне, шлемове и лично оружје и возили су француски оклопни транспортер (АПЦ) – сви заробљени од трупа УН заточених изван града.[10][11] Срби су разоружали дванаест француских мировњака на мосту под нишаном. Десет је одведено, а два таоца остала су на мосту као живи штит.[10] Према пуковнику Ерику Сандалу, команданту 4. француског батаљона (ФРЕБАТ4) који је у то време обезбеђивао 3. пешадијски пук маринаца, „Када су Срби претњом, прљавим триковима узели наше војнике под своју контролу, почели су да се понашају као терористи, то не можете подржати. Морате да реагујете. Дође тренутак када морате да зауставите. Тачка. И јесмо."[2]

Француска реакција[уреди | уреди извор]

Борбама оштећено сарајевско приградско насеље Грбавица код Врбања моста на ријеци Миљацки

Први доказ који су француске трупе УН добиле да нешто није у реду на Врбањском мосту била је радио тишина са француске поште. Око 05:20, командир чете, капетан Франсоа Леконтр, не могавши да успостави радио везу са стубовима, одвезао се до моста да сазна шта се дешава.[12] Сачекао га је српски стражар у француској униформи који је покушао да га зароби. Леконтре се брзо окренуо и одвезао до стадиона Скендерија, сједишта ФРЕБАТ4.[2] Када је вест о преузимању моста стигла до новоизабраног француског председника Жака Ширака, он је заобишао командни ланац УН и наредио напад како би се мост вратио од ВРС.[9]

Француска команда у БиХ је одговорила слањем вода од 30 војника ФРЕБАТ4 из 3. пешадијског пука маринаца да поново заузме северни крај моста, уз подршку још 70 француских пешака, шест оклопних аутомобила ЕРЦ 90 Сагаие и неколико оклопних возила ВАБ. Јуришне снаге је предводио Леконтр, који се приближио северној ивици моста уобичајеном рутом конвоја УН. Четрнаест војника ВРС је било на положају у тренутку напада.[13] Са причвршћеним бајонетима,[14] француски маринци су прегазили бункер који је држала ВРС, по цену живота једног Француза, војника Јацки Хумблот. Напад је подржан директном ватром од 90 милиметара из оклопних аутомобила и тешком митраљеском ватром. ВРС је одговорила минобацачким бомбама и ватром из противваздушног наоружања. Други француски војник који је погинуо у бици, војник Марсел Амару, убијен је од снајпера док је подржавао напад са сарајевског Јеврејског гробља. У сукобу је рањено седамнаест француских војника,[15][16] док су четири војника ВРС погинула, неколико их је рањено, а четири заробљена.[2][11]

У борбу су се самоиницијативно укључили снајперисти АРБиХ, који су случајно упуцали и ранили једног француског таоца. По завршетку ватре која је трајала 32 минута,ВРС је задржала контролу над јужним крајем моста, док су Французи заузели северни крај.[10] ВРС је тада постигла примирје да поврати своје мртве и рањене, под претњом да ће убити француске таоце. Рањени француски војник је одмах пуштен и евакуисан у болницу УН. ВРС је на крају одустала и напустила јужни крај моста. Други француски војник држан као талац на мосту, каплар, успео је да побегне. Војници ВРС заробљени у акцији третирани су као ратни заробљеници и заточени у објекту УНПРОФОР-а.[2][12][17][18]

Последице[уреди | уреди извор]

Суочени са текућом талачком кризом, Смит и други највиши команданти УН почели су да мењају стратегију. УН су почеле прераспоређивање својих снага на одбрамбене локације, како би их било теже напасти и теже узети за таоце.[19] 16. јуна 1995. донета је Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 998, којом су успостављене британско-француско-холандске снаге УН за брзо реаговање (УН РРФ) под Смитовим руководством. Овлашћени за јачину од 12.500 војника, УН РРФ је била тешко наоружана формација са агресивнијим правилима ангажовања, дизајнирана да предузме офанзивне акције ако је потребно да спречи узимање талаца и спроведе мировне споразуме.[19][20] Преостали УН таоци узети широм земље ослобођени су два дана касније,[21] као и четири војника ВРС заробљена код Врбањског моста.[22]

Како је УН РРФ распоређен у јуну и јулу, постало је јасно да се УН померају ка ставу наметања мира, а не мировном. Британци су послали артиљерију и ваздушно-мобилну бригаду укључујући и јуришне хеликоптере, а снаге нису фарбале своја возила у бело нити носиле плаве шлемове, као што је било уобичајено у мисијама УН. Дана 1. августа, након пада заштићених зона Уједињених нација (УНСА) Сребреница и Жепа под ВРС, високи британски, француски и амерички официри упозорили су команданта ВРС, генерала Ратка Младића, да ће сваки даљи напад на УНСА довести до тога да НАТО и УН користе „непропорционалну“ и „преовлађујућу“ силу.[23]

Према речима највиших француских официра који су учествовали у борби, акција на Врбањском мосту показала је ВРС да се став УНПРОФОР-а променио. После битке, примећено је да је мање вероватно да ће снаге ВРС ангажовати француске мировне снаге УН распоређене у граду. Потпуковник Ерик Роусел, официр ФРЕБАТ4 који је учествовао у операцији, касније је рекао да су „од инцидента Срби необично тихи према нама“.[2] Ширакове акције није подржала цела његова влада, а начелник штаба одбране, адмирал Жак Ланксад, запретио је оставком. Ланксада су подржали француски премијер Ален Жипе и министар одбране Шарл Миљон, али их је одбацио Ширак.[24]

Дана 30. августа, на почетку НАТО-ове операције Намјерне снаге, комбинованом ваздушном и копненом кампањом против ВРС, РРФ УН-а је испалио 600 артиљеријских метака на артиљеријске положаје ВРС око Сарајева. УН РРФ је одиграо важну улогу у окончању опсаде и присиљавању српске стране да сједне за преговарачки сто касније те године.[20] Дана 20. децембра 1995. године, УНПРОФОР је смијењен од стране НАТО снага за имплементацију, након успјешних преговора о мировним споразумима Дејтонског споразума.[25] Споменик погинулим француским војницима у акцији откривен је 5. априла 1996, заједно са плочом у част Дилберовића и Сучића.[26] Тог дана мост је преименован у знак сећања на две жене.[27] Године 2017, Леконтр, који је постао познат бајонетом на мосту, а сада је генерал армије, именован је за начелника француског штаба одбране.[14]

Позитивно јавно мњење у Француској о очувању мира у рату у Босни и даље је нешто изнад просека за европске земље током целе мисије, при чему је већина француског становништва снажно за војну интервенцију током читаве мисије. Ово је на крају пратила француска политика, која је кренула са позиције која је одбијала употребу силе.[28]

Види још[уреди | уреди извор]

  • Операција Аманда
  • Операција Булебанк

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Finkel, Alain; Leroux, Jérôme (2014-03-06). „Neue, einfache Algorithmen für Petrinetze”. Informatik-Spektrum. 37 (3): 229—236. ISSN 0170-6012. doi:10.1007/s00287-013-0753-5. 
  2. ^ а б в г д ђ Finkel, Alain; Leroux, Jérôme (2014-03-06). „Neue, einfache Algorithmen für Petrinetze”. Informatik-Spektrum. 37 (3): 229—236. ISSN 0170-6012. doi:10.1007/s00287-013-0753-5. 
  3. ^ Barnes, A.J.; Maksić, Z.B.; Meić, Z.; Orville-Thomas, W.J. (1992). „Preface”. Journal of Molecular Structure. 266: xv. ISSN 0022-2860. doi:10.1016/0022-2860(92)80042-g. 
  4. ^ Fiesler, Emile; Beale, Russell, ур. (1997). Handbook of Neural Computation. IOP Publishing Ltd. ISBN 0-7503-0312-3. 
  5. ^ Fraser, John; Thomas, Robert; Burg, Steven L.; Shoup, Paul S.; Anzulovic, Branimir (1999). „The Disintegration of Yugoslavia”. International Journal. 55 (1): 146. ISSN 0020-7020. doi:10.2307/40203461. 
  6. ^ Kennedy, Gary W. (2003). Nato. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  7. ^ Ripley, Brian D (2001). „The R Project in Statistical Computing”. MSOR Connections. 1 (1): 23—25. ISSN 1473-4869. doi:10.11120/msor.2001.01010023. 
  8. ^ Bucknam, Mark A. (2003-03-01). „Responsibility of Command. How UN and NATO Commanders Influenced Airpower over Bosnia”. Fort Belvoir, VA. 
  9. ^ а б Wilson, Robert Rathbun (2000). „Rathbun 2018, p. 141.”. Physics in Perspective. 2 (2): 141. ISSN 1422-6944. doi:10.1007/s000160050041. 
  10. ^ а б в editor., Dietzenbacher, Erik, editor. Lahr, Michael L., editor. Lenzen, Manfred,. Recent developments in input-output analysis. ISBN 978-1-78643-081-6. OCLC 1178251917. 
  11. ^ а б C., Mills, Terence (c. 2016). Economic forecasting : an Edward Elgar research review. Edward Elgar Publishing Limited. ISBN 978-1-78471-892-3. OCLC 988142085. 
  12. ^ а б Chauvin, Brigitte; Cohen, Serge; Rouault, Alain, ур. (1996). „Trees”. doi:10.1007/978-3-0348-9037-3. 
  13. ^ „SEG Newsletter 22 (July)”. SEG Discovery (22): 1—44. 1995-07-01. ISSN 2694-0655. doi:10.5382/segnews.1995-22. 
  14. ^ а б „THE SUPPORTING ROOTS: STRUCTURE AND FUNCTION”. Arboricultural Journal. 21 (4): 370—370. 1997. ISSN 0307-1375. doi:10.1080/03071375.1997.9747182. 
  15. ^ Auteur., Franco, Aurore (1981-....). (2013). Cinématique actuelle du Nord de l'Amérique Centrale : zone de jonction triple Nord Amérique-Cocos-Caraïbe. Atelier national de reproduction des thèses. OCLC 973386354. 
  16. ^ Panon, Jean, Oxford University Press, 2011-10-31, Приступљено 2022-03-30 
  17. ^ Morrison, Kenneth; Lowe, Paul (2021). „Reporting the Siege of Sarajevo”. doi:10.5040/9781350081802. 
  18. ^ Mark., Riebling,. Wedge : from Pearl Harbor to 9/11 : how the secret war between the FBI and CIA has endangered national security. Simon & Schuster, 2002. ISBN 978-1-4516-0385-9. OCLC 1285855525. 
  19. ^ а б Bucknam, Mark A. (2003-03-01). „Responsibility of Command. How UN and NATO Commanders Influenced Airpower over Bosnia”. Fort Belvoir, VA. 
  20. ^ а б Puget, J. (2010), Synthèse et conclusions, Elsevier, стр. 116—117, Приступљено 2022-03-30 
  21. ^ 1951-, Mireault, Marie-Francine, (1996). Opération Windigo. Éditions HRW. OCLC 49159300. 
  22. ^ David., Mendelow, A. (2000). Brain edema XI : proceedings of the 11th International Symposium, New Castle-upon-Tyne, United Kingdom, June 6-10, 1999. Springer-Verlag. ISBN 3-211-83561-X. OCLC 45500353. 
  23. ^ Inhaltsangabe der Kapitel, Oldenbourg Wissenschaftsverlag, 1998-12-31, стр. 73—74, Приступљено 2022-03-30 
  24. ^ Wilson, Robert Rathbun (2000). „Wilson”. Physics in Perspective. 2 (2): 141. ISSN 1422-6944. doi:10.1007/s000160050041. 
  25. ^ „North Atlantic Treaty Organization (NATO)”. International Year Book and Statesmen's Who's Who. Приступљено 2022-03-30. 
  26. ^ The role of the victim, Aarhus University Press, стр. 285—296, Приступљено 2022-03-30 
  27. ^ Anthropology of violence and conflict. Bettina E. Schmidt, Ingo Schröder, European Association of Social Anthropologists. London: Routledge. 2001. ISBN 0-415-22905-7. OCLC 44932133. 
  28. ^ International public opinion and the Bosnia crisis. Eric Shiraev, Richard Sobel. Lanham, Md.: Lexington Books. 2003. ISBN 0-7391-0479-9. OCLC 50123338. 

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Интернет извори[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]