План РАМ
План РАМ, такође познат као Операција РАМ, План Брана или Бедем-91, био је војни план развијен током 1990. године и финализован у Београду у Србији, током састанка о војној стратегији у августу 1991. од стране групе високих српских официра. Југословенске народне армије (ЈНА) и стручњака из Одељења за психолошке операције ЈНА. Његова сврха је била организовање Срба ван Србије, учвршћивање контроле над Српском демократским странком (СДС) и припрема оружја и муниције у настојању да се успостави држава у којој би "сви Срби са својим територијама живели заједно у истој држави".
Планирање и цурење информација[уреди | уреди извор]
План РАМ („оквир“) је развијен током 1990. године. [1] Финализован је у Београду, Србија током састанка о војној стратегији у августу 1991. од стране групе српских официра Југословенске народне армије (ЈНА), међу којима су били генерал Благоје Аџић, генерал-мајор Милан Гверо, мајор Чедо Кнежевић, потпуковник Раденко Радиновић и генерал Александар Васиљевић, [2] и стручњаци Одељења за психолошке операције ЈНА. [3] Истог месеца председник Србије Слободан Милошевић и Радован Караџић састали су се да разговарају о томе када да нападну Босну и Херцеговину током чега је Караџићу речено да ће му ускоро стићи оружје од генерала Николе Узелца, команданта ЈНА Бања Луке. [4] Током разговора Милошевић је поменуо РАМ, питајући Караџића „Знаш ли шта је РАМ?“, на шта је Караџић позитивно одговорио. Милошевић и Караџић су били у редовном контакту телефоном. [5]
Септембра 1991. постојање РАМ плана процурео је од стране југословенског премијера Антеа Марковића, а његови детаљи су објављени у београдском недељнику Време. [6] Он каже да је „линија јасно успостављена између српске владе, војске и српских политичара у Босни и Херцеговини. Знам јер сам чуо да је Милошевић наредио Караџићу да ступи у контакт са генералом Узелцем и да нареди, по одлуци састанка војне хијерархије, да се подели оружје и да се наоружа и употреби ТО Крајине и Босне у реализацији плана РАМ.“ [7] Оптужио је ЈНА да се „ставила директно у службу једне стране“ [8] и тражио да југословенски министар одбране Вељко Кадијевић и Аџић поднесу оставке, тврдећи да су њих двојица „водли сопствени рат у Хрватској“ и да су договорили тајни договор о оружју са конзервативним војним вођама Совјетског Савеза током њихове посете Москви у марту 1991. године. Марковић је притиснуо Кадијевића да прокоментарише план РАМ-а. [9] Транскрипт снимка који је процурио каже: [7]
Милошевић: Иди код Узелца, он ће ти све рећи. Ако имате било каквих проблема, позовите ме.
Караџић: Имам проблема доле у Купресу. Неки тамошњи Срби су прилично непослушни.
Милошевић: Можемо да се носимо са тим. Само зови Узелца. Не брини, имаћеш све. Ми смо најјачи.
Караџић: Да, да.
Милошевић: Не брините. Док постоји војска, нико нас не може дирати... Не брините за Херцеговину, Момир [Булатовић, председник Црне Горе] је поручио својим људима: 'Ко није спреман да гине у Босни, нек иступи пет корака напред.' Нико то није урадио.
Караџић: То је добро... Али шта се дешава са бомбардовањем у –
Милошевић: Данас није добар дан за ваздухопловство. Европска заједница заседа.
Време је известило да су, поред проглашења аутономија босанских Срба, учињени напори да се српска села и градови у Босни и Херцеговини наоружају још 1990. године и настављени су до 1991. године. У њему је детаљно описано порекло оружја и умешаност ЈНА у то питање. [8] Током суђења Милошевићу пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, на снимку пуштеном 8. јула 1991. се каже: [10]
Милошевић: Од стратешког значаја је будућност РАМ-а, знате шта је РАМ?
Караџић: Да, све знам, све знам.
Милошевић: Бањалучка група је способна и мобилна.
Караџић: Добро.
Милошевић: Дакле, имате под један, да се побринете да је способна и мобилна и да нема проблема. И друго, да се за један сат јавите Узелцу са освртом на споразум.
Милошевић је касније тврдио да је РАМ кодно име које указује на прелазак на сигурне комуникације и да не представља ратни план, иако се такав прелазак накнадно није десио [11], а Милошевић није објаснио зашто. [10] Хрватски историчар Давор Маријан је накнадно описао тврдње о плану РАМ-а као засноване на посредним доказима, рекавши да ажурирано: 2012.[ажурирање] године нису дати конкретни докази о плану . [12]
Цурење информација из септембра 1991. узнемирило је босанску владу, која је одлучила да прогласи независност 15. октобра. У то време, рат у Хрватској био је у пуном јеку, а српске акције у Босни одражавале су акције Срба у Хрватској. [6] У децембру 1991. Анте Марковић је поднео оставку у знак протеста против прекомерног коришћења југословенског буџета на војну потрошњу. [13]
Сврха плана[уреди | уреди извор]
Јарко Деко
Сврха плана била је организовање Срба ван Србије, учвршћивање контроле над Српским демократским странкама (СДС) и припрема оружја и муниције [1] у настојању да се успостави држава у којој би „сви Срби са својим територијама живели заједно у истој држави". [6] У свом плану, официри су описали како ће се артиљерија, муниција и друга војна опрема складиштити на стратешким локацијама у Хрватској, а затим и у Босни и Херцеговини. Тајна полиција би се користила у наоружавању и обуци локалних Срба за стварање полицијских снага и паравојних јединица у "сенци" унутар Републике Српске Крајине и Босне и Херцеговине. [14] Ове организоване и наоружане паравојне снаге босанских Срба требало је да формирају Војску Републике Српске (ВРС). [15]
У спровођењу плана постигнут је консензус да командни ланац буде што ограниченији и да личи на „чету“. [16] Створена је неформална група са одабраним генералима која је постала позната као Војна линија. [1] На њено чело постављен је Јовица Станишић, а као „министар етничког чишћења“ учествовао је Михаљ Кертес. [17] Одређено је да ће га руководити пуковник Жељко Ражнатовић (Аркан), а да ће генерал Ратко Младић и генерал Андрија Биорчевић [18] координирати „аутономне“ групе попут Белих орлова Војислава Шешеља и Арканове Српске добровољачке гарде (СДГ). [16] Њихово истраживање је показало да се Бошњацима „морал, жеља за борбом и воља могу лакше сломити нападом на жене, посебно малолетних и деце." [3] Према записнику, варијанта РАМ плана написана је закључила да: [16]
Наша анализа понашања муслиманских заједница показује да се морал, воља и ратоборна природа њихових група могу нарушити само ако своју акцију усмеримо на тачку где је верска и друштвена структура најкрхкија. Мислимо на жене, посебно малолетне, и на децу. Одлучна интервенција на овим друштвеним личностима унела би забуну [...], изазивајући пре свега страх, а потом панику, што би довело до вероватног повлачења са територија укључених у ратне активности. У овом случају, нашим добро организованим, оштрим акцијама морамо додати широку пропагандну кампању како би се паника повећала. Утврдили смо да координација између одлучних интервенција и добро планиране информативне кампање може изазвати спонтано бекство многих заједница.
Владимир Сребров, политичар који је заједно са Караџићем основао СДС, прочитао је РАМ план 1992. [19] и каже да су официри покренули велику кампању етничког чишћења „како би економски уништили Босну и потпуно истребили муслимански народ“. [14] Он је елаборирао да: [20]
План је 1980-их израдио Генералштаб Југословенске народне армије (ЈНА). Он је предвиђао поделу Босне на две интересне сфере, што би довело до стварања Велике Србије и Велике Хрватске. Муслимане је требало подвргнути коначном решењу: више од 50% њих побити, мањи део превести у православље, док је још мањи део - они са новцем, наравно - требало да оду у Турску, путем такозваног „турског коридора“. Циљ је био потпуно очистити Босну и Херцеговину од муслиманске нације, и поделити државу дуж реке Врбас. Само име Босне требало је да нестане.
У својим покушајима да преклиње српске националисте да не спроводе план, српске милиције су га затвориле и мучиле. [19]
Имплементација[уреди | уреди извор]
Војислав Шешељ
Током 1990. и 1991. године, Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини су прогласили српске аутономне покрајине, по неким тврдњама, са намером да их касније уједине и створе Велику Србију. [21] Године 1990. Територијална одбрана Босне је разоружана, артиљерија је била позиционирана да опколи веће градове, а известан број фабрика оружја пребачен је из Босне и Херцеговине у Србију. [5] Већ у септембру или октобру 1990. ЈНА је почела да наоружава босанске Србе и организује их у одреде. До марта 1991. ЈНА је поделила око 51.900 комада ватреног оружја српским паравојним јединицама и 23.298 комада ватреног оружја СДС-у. [4] Као резултат операције, хрватски и босански Срби су били „добро наоружани“ до лета 1991. године. [22] Према историчару Ноелу Малколму, „кораци које су предузели Караџић и његова странка - „аутономни региони“, наоружавање српског становништва, мањи локални инциденти, непрекидна пропаганда, захтев за „заштитом“ савезне војске – тачно је одговарало ономе што је урађено у Хрватској. Мало посматрача могло би сумњати да је један план био у функцији.“ [6] Комисија експерата Уједињених нација је испитала следеће: [23]
Прво, паравојне снаге босанских Срба, често уз помоћ ЈНА, преузимају контролу над тим подручјем. У многим случајевима, становницима Србије се каже да напусте то подручје пре него што насиље почне. Куће несрпских становника су на мети уништавања, а културни и верски споменици, посебно цркве и џамије, уништени су. Друго, ова област потпада под контролу паравојних снага које тероришу несрпско становништво насумичним убиствима, силовањима и пљачкама. Треће, заузетим подручјем управљају локалне српске власти, често у сарадњи са паравојним групама. Током ове фазе, несрпски становници су заточени, премлаћени, а понекад и пребачени у заробљеничке логоре где је дошло до даљег злостављања, укључујући масовна убиства. Несрпски становници често бивају отпуштени са посла, а имовина им је конфискована. Многи су били приморани да потпишу документе којима се одричу права на своје домове пре него што буду депортовани у друге делове земље.
У извештајима које је Аркан слао Милошевићу, Младићу и Аџићу наводи се да план напредује, уз напомену да је психолошки напад на бошњачко становништво у Босни и Херцеговини био ефикасан и да треба да се настави. [24] Докази које су прибавиле хуманитарне организације, укључујући Уједињене нације и Human Rights Watch, потврђују да је политика силовања била организована и спроведена. Њихови налази су утврдили да је „истраживање, планирање и координација логора за силовање била систематска политика српске владе и војних снага са експлицитном намером стварања етнички чисте државе”. [3] UNCoE је закључио да су „праксе етничког чишћења, сексуалног напада и силовања неке од страна спроводиле тако систематски да се снажно чини да су производ политике“. У накнадном извештају је навео да је „убеђен да ова гнусна пракса представља намерно ратно оружје у испуњавању политике етничког чишћења“. [25]
У потрази за „одлучном интервенцијом” плана, Милан Дедић, командант трећег батаљона ВРС, известио је Кертеса да је: „У центрима за расељена је 680 муслиманских жена на нашој територији. Велики број њих су трудне, посебно старости од петнаест до тридесет година. По оцени Боћка Келевића и Смиљана Герића, психолошки ефекат је јак и зато се мора наставити“. Кертес је рекао српској војсци да: [26]
Југословенско Министарство унутрашњих послова, тј. Влада Србије неће отварати истрагу о силовањима јер су она део активности психолошког и стратешког притиска војске. У складу са министарствима здравља и безбедности, а на захтев др Виде Мандић и пуковника Логинова, утврђено је да ће одређени број девојака, колико ће бити договорено, бити пребачено у Славонију и Барању за потребе српских снага и такође за УНПРОФОР официре.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Judah 2000, стр. 170.
- ^ Allen 1996, стр. 56.
- ^ а б в Salzman 1998, стр. 356.
- ^ а б Ramet 2006, стр. 414.
- ^ а б Ramet 2006, стр. 415.
- ^ а б в г Lukic & Lynch 1996, стр. 204.
- ^ а б Judah 2000, стр. 191.
- ^ а б Udovički & Štitkovac 2000, стр. 180–181.
- ^ Cohen 1995, стр. 231.
- ^ а б Sense Agency & 10 April 2003.
- ^ Marijan 2012, стр. 252–253.
- ^ Marijan 2012, стр. 252.
- ^ Udovički & Torov 2000, стр. 101.
- ^ а б Danner & 4 December 1997.
- ^ Hoare 2004, стр. 36.
- ^ а б в Allen 1996, стр. 57.
- ^ Sémelin 2009, стр. 192.
- ^ Judah 2000, стр. 170, 187.
- ^ а б Sells 1998, стр. 15–16.
- ^ Tatum 2010, стр. 77.
- ^ Lukic & Lynch 1996, стр. 203.
- ^ Donia & Fine 1994, стр. 216.
- ^ UNSC & 28 December 1994.
- ^ Allen 1996, стр. 59.
- ^ Salzman 1998, стр. 355–356.
- ^ Allen 1996, стр. 59–60.
Литература[уреди | уреди извор]
- Adams, Nathan A. (2000). „A Human Rights Imperative: Extending Religious Liberty Beyond the Border”. Cornell International Law Journal. 33 (1): 1—66. ISSN 0010-8812.
- Allen, Beverly (1996). Rape Warfare: The Hidden Genocide in Bosnia-Herzegovina and Croatia
. Ithaca: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8014-4158-5.
- Cohen, Lenard J. (1995). Broken Bonds: Yugoslavia's Disintegration and Balkan Politics in Transition
. Boulder: Westview Press. ISBN 978-0-8133-2477-7.
- Danner, Mark (4. 12. 1997). „America and the Bosnia Genocide”. The New York Review of Books.
- Donia, Robert J.; Fine, John V. A. (1994). Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed
. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-10160-8.
- „The Policy of Ethnic Cleansing”. Final Report of the United Nations Commission of Experts Established Pursuant to Security Council Resolution 780 (1992) (Извештај). United Nations Security Council. 28. 12. 1994. S/1994/674/Add.2. Архивирано из оригинала 4. 5. 2012. г.
- Hoare, Marko Attila (2004). How Bosnia Armed. London: Saqi Books. ISBN 978-0-86356-367-6.
- Judah, Tim (2000). The Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08507-5.
- Lukic, Reneo; Lynch, Allen (1996). Europe from the Balkans to the Urals: The Disintegration of Yugoslavia and the Soviet Union. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-829200-5.
- Magaš, Branka; Žanić, Ivo (2001). The War in Croatia and Bosnia-Herzegovina 1991–1995. London: Frank Cass. ISBN 978-0-7146-8201-3.
- Marijan, Davor (новембар 2012). „Zamisao i propast napadne operacije Jugoslavenske narodne armije na Hrvatsku u rujnu 1991. godine” [The Conception and Failure of the Offensive Operation of the Yugoslav National Army in September 1991]. Journal of Contemporary History (на језику: српскохрватски). Croatian Institute of History. 44 (2): 251—275. ISSN 0590-9597.
- „RAM – šifra ili plan?” [RAM - Code or Plan?]. Sense Agency (на језику: српскохрватски). 10. 4. 2003. Архивирано из оригинала 11. 10. 2018. г. Приступљено 12. 06. 2022.
- Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918–2005. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8.
- Salzman, Todd A. (мај 1998). „Rape Camps as a Means of Ethnic Cleansing: Religious, Cultural, and Ethical Responses to Rape Victims in the Former Yugoslavia”. Human Rights Quarterly. 20 (2): 348—378. S2CID 143807616. doi:10.1353/hrq.1998.0019.
- Sell, Louis (2002). Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia
. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-8525-7.
- Sells, Michael Anthony (1998). The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-92209-9.
- Sémelin, Jacques (2009). Purify and Destroy: The Political Uses of Massacre and Genocide. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-51237-4.
- Tatum, Dale C. (2010). Genocide at the Dawn of the Twenty-First Century: Rwanda, Bosnia, Kosovo, and Darfur. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-31609-6.
- Udovički, Jasminka; Štitkovac, Ejub (2000). „Bosnia and Hercegovina: The Second War”. Ур.: Udovički, Jasminka; Ridgeway, James. Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Durham: Duke University Press. стр. 175—216. ISBN 978-0-8223-2590-1.
- Udovički, Jasminka; Torov, Ivan (2000). „The Interlude: 1980–1990”. Ур.: Udovički, Jasminka; Ridgeway, James. Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Durham: Duke University Press. стр. 80—108. ISBN 978-0-8223-2590-1.
Спољашње везе [уреди | уреди извор]
- „Ante Markovic's Testimony”. Bosnia Report. Bosnian Institute (36). October—December 2003. Архивирано из оригинала 23. 09. 2015. г. Приступљено 12. 06. 2022. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=
(помоћ) - Čamo, Mensur (26. 12. 2003). „Alo, Radovane, ne čujem te dobro” [Hello, Radovan, I Can't Hear You Well]. B92 (на језику: српскохрватски).
- Kulenović, Adil (September—December 1995). „Interview with Vladimir Srebrov”. Bosnia Report. Bosnian Institute (12). Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=
(помоћ)[мртва веза] - Stephen, Chris (29. 4. 2005). „Courtside: Milosevic Trial”. Institute for War & Peace Reporting.[мртва веза]