Пређи на садржај

Силовања током рата у Босни и Херцеговини

С Википедије, слободне енциклопедије

Силовања током рата у Босни и Херцеговини представљало је политику масовног системског насиља усмереног против жена.[1] Иако су мушкарци свих етничких група починили силовања, већину су починили припадници Војске Републике Српске (ВРС) и других паравојних јединица, које су користиле силовање као средство терора и тактику,[2] у оквиру етничког чишћења.[3][4][5] Процене броја силованих жена током рата крећу се између 10.000 и 50.000.[6] Тачан број је тешко утврдити и верује се да је број непријављених случајева много већи од пријављених.[7]

Хашки трибунал прогласио је „систематско силовање” и „сексуално ропство” у ратно време злочином против човечности. Неки аутори закључили су на основу организоване и систематске природе масовних силовања женске бошњачке популације да су ова силовања била део шире кампање етничког чишћења[8][9][10] и да је ВРС спроводила политику геноцидног силовања против Бошњака.[11][12]

Суђење припаднику ВРС-а Драгољубу Кунарцу било је први пут да је особа осуђена због коришћења силовања као средства за вођење рата. Након рата, направљено је неколико награђиваних документараца, дугометражних филмова и представа које обрађују силовања и њихове последице.[13][14]

Силовања

[уреди | уреди извор]

Процене

[уреди | уреди извор]

Процене броја силованих жена и девојака варирају од 12.000 до 50.000, при чему огромна већина њих су Бошњакиње.[15] МКСЈ процењује између 20.000 и 50.000 силовања, и да се 80% тих случајева догодило током дужег периода заточеништва.[16] Стручњаци УНХЦР-а тврде да се догодило 12.000 силовања.[17][18] Комисија УН стручњака идентификовала је 1.600 случајева сексуалног насиља,[19] који је израчунао да су српске снаге одговорне за 90% сексуалних напада, хрватске снаге за шест одсто, док су бошњачке снаге одговорне за четири процента.[20][21]

Као етничко чишћење

[уреди | уреди извор]

Октобра 1992. Савет безбедности Уједињених нација основао је Комисију којом је председавао Махмуд Шериф Басиони. Према налазима комисије, било је очигледно да су српске снаге систематски користиле силовање, уз подршку команданата и локалних власти.[а] Комисија је такође закључила да: „Пријављена силовања вршиле су све стране у сукобу. Међутим, највећи број пријављених жртава су Бошњаци, а највећи број оптужених су Срби. Постоји такође и неколико извештаја о силовању и сексуалним нападима између припадника исте етничке групе.”[23]

У литератури о ратном сексуалном насиљу у Босни и Херцеговини посебно се издвајају наводи о присилним трудноћама, односно о случајевима у којима су жене после силовања држане у заточењу како не би могле да прекину трудноћу.[24][25] Још је истражна мисија Европске заједнице почетком 1993. оценила да је силовање муслиманских жена у БиХ вршено у широким размерама и у оквиру јасно препознатљивог обрасца, довољног да представља важан елемент ратне стратегије.[24] Каснији истраживачки радови, ослањајући се на документацију Уједињених нација и праксу Хашког трибунала, наводе да су неке жене након силовања задржаване до позне трудноће и пуштане тек када абортус више није био могућ, а починиоци су понекад такво насиље изричито повезивали са рађањем „српске деце”.[26][27] У новијој литератури ова појава описује се као део шире политике етничког чишћења и репродуктивног насиља, али се истовремено указује да таква дела у пракси МКСЈ најчешће нису била издвајана као посебна правна квалификација, већ су углавном процесуирана кроз силовање, сексуално ропство, мучење и прогон.[25][27]

Тим истражилаца Европске заједнице, у којем су били и Симон Веј и Ана Ворбертон, закључио је у свом извештају из 1993. да силовања која су починиле припадници ВРС-а, милиције, и других структура власти Републике Српске нису била споредна последица сукоба, већ део систематске политике етничког чишћења, те да су била „почињена са свесном намером да се заједнице деморалишу и тероришу, да се протерају из својих завичајних области и да се покаже моћ освајачких снага”.[28] И Амнести интернашонал и Хелсинки воч су током рата такође закључили да је силовање употребљавано као оружје рата, са основним циљем понижавања, деградације и застрашивања, како би преживели напустили подручје и никада се у њега не вратили.[29][30]

Логори

[уреди | уреди извор]
„Караманова кућа” код Фоче. Била је једно од места мучења и силовања жена током рата.[31]

Током сукоба, жене свих етничких група биле су погођене, иако не у мери у којој је претрпела бошњачка популација.[18] Српске снаге су основале „логоре силовања” где су жене биле заточене, мучене и силоване током вишегодишњег периода. Жене задржаване у логорима пуштане су тек када би остале трудне.[32] Групна силовања и јавна силовања нису била ретка.[33] Ови логори су се налазили у Кератерму[34], Вилиној Власи, Мањачи[35], Омарској, Трнопољу, Узамници.[36] Старост жртава била је између 12 и 60 година и жене су често биле из исте породице.

У периоду од пет мјесеци између пролећа и лета 1992, између 5.000 и 7.000 Бошњака и Хрвата било је заточено у нехуманим условима у Омарској.[37] У концентрационом логору, силовање, сексуални напади и мучење мушкараца и жена били су уобичајена појава. Једне новине су тамошње догађаје описале као "место убијања, сакаћења, премлаћивања и силовања".[38][39]

У логору Трнопоље припрадници ВРС-а, милицајци и чувари логора силовали су непознати број жена и девојака.[40] У логору Узамница, један свједок на суђењу Оливеру Крсмановићу, оптуженом за злочине у вези са вишеградским масакрима, тврдио је да су заточеници својевремено били присиљени да силују жене.[41] Око 100 жена било је заточено и подвргнуто вишеструким силовањима у логору у Калиновику. Жене су биле принуђене да затрудне и рађају.[42]

У логору Челебићи којим су управљале бошњачке снаге, српски цивили били су подвргнути разним облицима мучења и сексуалног злостављања, укључујући силовање.[43] У ХВО логору Дретељ већину затвореника чинили су српски и бошњачки цивили који су држани у нехуманим условима, док су женски затвореници били силовани и речено им је да ће бити задржане док не роде „усташу”. И српски и бошњачки цивили били су заточени у ХВО логору Хелиодром у Родоцу.[44] Српске жене и девојке су биле силоване и мучене у борделима у делу Сарајева под контролом АРБиХ.[45]

Логори у Фочи и Вишеграду

[уреди | уреди извор]

Локације за затварање жена и дјевојака постојале су на више мјеста у Фочи и околини. У пресуди у предмету Кунарац, Ковач и Вуковић помињу се дворана „Партизан”, Фочанска гимназија, Бук Бијела, приватни станови и куће у Фочи, као и „Караманова кућа” у Миљевини.[46] Свједокиње су описале да су жене извођене из заједничких просторија, одвођене у учионице, станове или куће, а затим силоване саме или у групама.[46] Жалбено вијеће је касније потврдило да се радило о систему сексуалног насиља, затварања и поробљавања, а не о изолованим инцидентима.[47]

У Фочанској гимназији, према свједочењима прихваћеним у пресуди, жене и дјевојке су одмах по доласку одвајане и силоване у учионицама. Неке су биле силоване заједно. Војници су их прозивали по имену и изводили из просторија, а оне које су покушале да се успротиве биле су тучене пред осталима.[46] Слично је било и у дворани „Партизан”, одакле су жене редовно одвођене на силовање у станове, куће и војна упоришта.[46]

„Караманова кућа” у Миљевини постала је једна од најпознатијих локација ратног сексуалног насиља у Фочи. У њој су држане Бошњакиње различите животне доби, укључујући и малољетнице. У пресуди је наведено да је међу заточеницама била и дјевојчица стара око 12 година.[46] Свједокиња FWS-132 изјавила је да је током боравка у тој кући била непрекидно силована.[46] Иста пресуда биљежи да су из Караманове куће жене одвођене у друге станове и куће, гдје су поново силоване и злостављане.[46]

Свједокиње FWS-75 и FWS-87 описале су да су, након што су предате Радомиру Ковачу, држане у његовом стану и другим становима под сталном контролом. Према судским налазима, силовања су се наставила готово свакодневно. Жене су морале да чисте, кувају и перу одјећу мушкарцима који су их држали, а када ти мушкарци нису били присутни, биле су закључаване.[46] FWS-75 је посвједочила да су она и друге заточенице морале да стоје на столу потпуно наге док их је Ковач понижавао, а потом им је пријетио клањем и бацањем у Дрину.[46]

У једној кући у улици Османа Ђикића, коју је Кунарац користио као штаб, FWS-75 је, према пресуди, била групно силована током више часова од најмање 15 војника. Суд је утврдио и да је Кунарац у више наврата доводио дјевојке у ту кућу знајући да ће бити силоване.[46] На истој локацији FWS-87 је силована, док је FWS-50 пријетњама приморавана на сексуални чин; један војник јој је пријетио да ће јој одсјећи руке и ноге и одвести је у цркву да је покрсти.[46]

Суд је посебно утврдио да су поједине заточенице третиране као власништво. У предмету је доказано да је Радомир Ковач једну дјевојку продао другом војнику за 200 њемачких марака, а друге жене предавао припадницима снага за које је знао да ће их наставити силовати.[46]

У Вишеграду су жене и дјевојке држане у више објеката које су српске снаге користиле као мјеста затварања и злостављања, а у хашким предметима се посебно помиње хотел „Вилина влас”, односно „Вишеградска бања”, који је служио као база и мјесто заточења.[48][49] У оптужници у предмету Васиљевић наведено је да су хотел „Вилина влас” и оближња Вишеградска бања служили као заточенички објекти у којима су затвореници пребијани, мучени и сексуално злостављани.[50]

Последице

[уреди | уреди извор]

Након краја рата и потписивања Дејтонског споразума било је континуираних покушаја да се супротстављене стране помире.[51]

Много је пажње посвећено потреби да се схвати реалност онога што се десило, разбију митови и томе да се одговорне вође доведу пред лице правде и подстакну да прихвате своју кривицу за масовна силовања и друге облике окрутности.[52]

Међу последицама овог рата јест и то да је етнички идентитет сада од много веће друштвене важности у Босни и Херцеговини него што је то био прије 1992. Од 60-их година 20. стољећа до рата постотак мијешаних бракова износио је приближно 12% и млађи грађани често би за себе прије говорили да су Босанци него идентифицирали своју етничку припадност. Након рата је постало обавезно да се људи идентифицирају као Бошњаци, Срби или Хрвати и то је био и остао проблем за дјецу силованих жена која одрастају и сазревају.[53]

Медицинска студија обављена на 68 Бошњакиња и Хрватица које су биле жртве силовања током рата од 1992. до 1995. открила је да су многе од њих као резултат претрпјеле психичке проблеме. Ниједна од њих није их имала прије силовања. Након силовања, 25 од њих имало је самоубилачке мисли, 58 патило је од депресије одмах након силовања, а 52 још су патиле од ње у вријеме провођења студије, годину касније. Четрдесет четири од њих силоване су више од једном, а 21 силована је сваког дана током периода у заточеништву. Двадесет девет их је затрудњело, а 17 их је побацило. Студија је дошла до закључка да су силовања имала „дубоке тренутне и дугорочне последице на ментално здравље” ових жена.[54] У БиХ, према подацима Амнести интернашонала, живи више од 20 хиљада преживјелих жртава ратног силовања.[55]

Судски епилог

[уреди | уреди извор]

Фоча

[уреди | уреди извор]
  • Драгољуб Кунарац — МКСЈ; правоснажно осуђен на 28 година затвора за силовање, мучење и поробљавање у предмету „Кунарац, Ковач и Вуковић”.
  • Радомир Ковач — МКСЈ; правоснажно осуђен на 20 година затвора у истом предмету, за силовање и поробљавање.
  • Зоран Вуковић — МКСЈ; правоснажно осуђен на 12 година затвора у истом предмету, за силовање и мучење.
  • Драган Зеленовић — МКСЈ; после признања кривице правоснажно осуђен на 15 година затвора за мучење и силовање жена и девојака у Фочи.
  • Радован Станковић — Суд БиХ; првостепено осуђен на 16 година, а затим правоснажно на 20 година затвора за злочин против човечности у предмету за Фочу.
  • Гојко Јанковић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 34 године дуготрајног затвора.
  • Неђо Самарџић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 24 године дуготрајног затвора.
  • Митар Рашевић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 7 година затвора за злочине против човечности у КПД Фоча.
  • Саво Тодовић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 12 година и 6 месеци затвора

Вишеград

[уреди | уреди извор]
  • Милан Лукић — МКСЈ; правоснажно осуђен на доживотни затвор.
  • Средоје Лукић — МКСЈ; правоснажно осуђен на 27 година затвора, пошто је жалбено веће укинуло део осуде везан за Узамницу и снизило казну.
  • Митар Васиљевић — МКСЈ; првостепено осуђен на 20 година, а потом правоснажно на 15 година затвора.
  • Бобан Шимшић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 14 година затвора за злочине против човечности на подручју Вишеграда; пресуда изричито помиње помагање у подвођењу девојака и млађих жена другим војницима ради силовања.
  • Жељко Лелек — Суд БиХ; првостепено осуђен на 13 година, а правоснажно на 16 година затвора; пресуда се односи на противзаконита затварања, мучења и силовања у Вишеграду.
  • Петар Ковачевић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 9 година затвора за злочине против човечности, укључујући прогон, затварање и силовање.
  • Вук Ратковић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 8 година затвора за ратни злочин против цивилног становништва.

Приједор

[уреди | уреди извор]
  • Миломир Стакић — МКСЈ; правоснажно осуђен на 40 година затвора за истребљење, убиства и прогоне на подручју Приједора.[56]
  • Жељко Мејакић — МКСЈ / Суд БиХ; предмет уступљен Суду БиХ, који га је осудио на 21 годину затвора за злочине у логору Омарска.[57]
  • Момчило Грбан — МКСЈ / Суд БиХ; предмет уступљен Суду БиХ, који га је првостепено осудио на 11 година затвора.[57]
  • Душан Кнежевић — МКСЈ / Суд БиХ; предмет уступљен Суду БиХ, који га је осудио на 31 годину затвора.[57]
  • Душан Фуштар — МКСЈ / Суд БиХ; после споразума о признању кривице осуђен на 9 година.[57]
  • Душко Сикирица — МКСЈ; после признања кривице правоснажно осуђен на 15 година затвора за злочине у логору Кератерм.[58]

Власеница

[уреди | уреди извор]
  • Драган Николић — МКСЈ; после признања кривице правоснажно осуђен на 20 година затвора за прогоне, убиства, сексуално насиље и мучења у логору Сушица.[59]

Калиновик

[уреди | уреди извор]

Зворник / Сребреница / Братунац

[уреди | уреди извор]
  • Адем Костјеревац — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 7 година затвора за силовање; према Суду БиХ био је припадник Војне полиције и Муслиманске бригаде Зворник Армије БиХ.[61]

Сарајево

[уреди | уреди извор]
  • Самир Кешмер — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 6 година затвора за ратни злочин против цивилног становништва, односно силовање почињено у мају 1993. на подручју Сарајева; Суд БиХ га наводи као припадника Армије БиХ.[63]
  • Мирсад Мензиловић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 6 година затвора у истом предмету и за исто дело.[63]
  • Веселин Влаховић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 42 године затвора за злочине над цивилима на подручју Грбавице, Враца и Ковачића, укључујући вишеструка силовања и друга сексуална злостављања.[64]
  • Саша Баричанин — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 18 година затвора за злочине на Грбавици; пресуда наводи да је извршио силовање и одвођење у ропство, као и да је омогућио другом лицу да силује заточену жртву.[65]
  • Зоран Драгичевић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 11 година затвора за злочине на подручју Грбавице, Враца и Ковачића, укључујући силовање једне жене.[66]

Бихаћка регија

[уреди | уреди извор]
  • Адил Војић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 9 година затвора за силовање; према Суду БиХ био је припадник ИДВ 501. бригаде V корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине.[67]
  • Бекир Мешић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 9 година затвора у истом предмету; Суд БиХ га такође наводи као припадника ИДВ 501. бригаде V корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине.[67]

Критика и ревизионизам

[уреди | уреди извор]

Српска православна црква је приче о масовним силовањима муслиманки од стране Срба из Босне и Херцеговине окарактерисала као крупне пропагандне лажи светских медија против Срба. Свети архијерејски Сабор је тим поводом, ради истинитог обавештавања међународне и домаће јавности објавио посебно Саопштење поводом лажних оптужби против српског народа у Босни и Херцеговини. Највише црквено тело је за те оптужбе рекло да су оне фабриковане у служби нечасне ратне пропаганде против српског народа у целини.[68]

Преживеле жртве су се и после рата суочавале са вређањем, неповерењем и разним облицима ревизионизма. У јавном простору бележени су покушаји умањивања или релативизације ових злочина, као и величање појединих осуђених ратних злочинаца, што су организације за људска права и медији који прате транзициону правду описивали као део ширег обрасца негирања ратних злочина у Босни и Херцеговини.[69][70]

Ревизионизам у погледу ратних силовања у Босни и Херцеговини не испољава се само кроз отворено негирање, већ и кроз прећуткивање, умањивање размера злочина, оспоравање исказа преживелих и уклањање сексуалног насиља из јавне културе сећања. Судски утврђене чињенице о ратним злочинима често занемарују у медијима и образовању, док је Канцеларија високог комесара УН за људска права указала да стигма, недовољна институционална подршка и отежан приступ репарацијама додатно потискују преживеле у тишину.[71] Упечатљив пример релативизовања представља јавно и туристичко представљање хотела „Вилина влас” у Вишеграду, иако је у судским и новинарским изворима документован као место заточења и силовања жена и девојака, што је у истраживачким текстовима оцењено као облик брисања сећања на злочин.[72] Такви обрасци нарочито су видљиви у деловима српског политичког, образовног и меморијалног простора, где се пресуде о сексуалном насиљу често не уграђују у доминантне наративе о рату.

Активисткиња и жртва силованја Бакира Хасечић у својим је јавним иступима указивала на историјски ревизионизам у Босни и Херцеговини, истичући да негирање ратних злочина и чињеница да поједини починиоци, према њеним наводима, и даље слободно ходају Вишеградом, продубљују трауму преживелих жртава.[73]

Нусрета Сивац је у својим јавним иступима указивала да у Приједору и даље постоји прећуткивање и негирање злочина, наводећи да „власти упорно покушавају да се тај део историје од 1992. до 1995. заборави”, као и да о ономе што се догодило „влада тишина у медијима, код власти, свуда”.[74][75]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „У Босни, неки од пријављених случајева силовања и сексуалног злостављања које су извршили Срби, углавном против муслимана, јасно су резултат индивидуалног или малог групног понашања без доказа о систематском дјеловању. Међутим, много више случајева чини део општег обрасца чије карактеристике укључују: сличности међу праксама у просторно неповезаним географским подручјима; истовремено кршење других правила међународног хуманитарног права; истовремена војна активност; истовремена активност усмерена на расељавање цивилног становништва; заједнички елементи при извршењу силовања, максимизирање понижења на жртве и заједнице; и време силовања. Један посебан фактор који води до овог закључка је велики број силовања која су се догодила у местима притвора. Силовања у притвору не делују насумично и указују на најмање политику подстицања силовања, уз подршку намерног пропуста командира логора и локалних власти да врше команду и контролу над особљем које је под њиховом надлежношћу.” [22]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Doja, Albert (2019). „Politics of mass rapes in ethnic conflict: a morphodynamics of raw madness and cooked evil” (PDF). Crime, Law and Social Change (на језику: енглески). SpringerLink. 71 (5): 541—580. ISSN 1573-0751. S2CID 149928004. doi:10.1007/s10611-018-9800-0. 
  2. ^ Bell 2018.
  3. ^ Totten & Bartrop 2007, стр. 356–57.
  4. ^ Henry 2010, стр. 65.
  5. ^ Hyndman 2009, стр. 204.
  6. ^ Bell (2018); Turto (2017); Džidić & Dzidic (2015); Reuters (2019); Gadzo (2017); Crowe (2013)‍:p. 343
  7. ^ „In Bosnia and Herzegovina, stigmatization persists for victims of wartime sexual violence”. TRIAL International (на језику: енглески). 17. 4. 2020. Приступљено 2. 6. 2020. 
  8. ^ Cohen 1996, стр. 47.
  9. ^ Boose 2002, стр. 73.
  10. ^ Becirevic 2014, стр. 117.
  11. ^ Johan Vetlesen 2005, стр. 197.
  12. ^ Fairbanks, Bailey (2019-01-11). „Rape as an Act of Genocide: Definitions and Prosecutions as Established in Bosnia and Rwanda”. Historical Perspectives: Santa Clara University Undergraduate Journal of History, Series II. 23 (1). 
  13. ^ Morales 2001, стр. 180.
  14. ^ Stiglmayer 1994, стр. 202. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFStiglmayer1994 (help)
  15. ^ Wood 2013, стр. 140, 343.
  16. ^ Bartrop, Paul R. (4. 3. 2016). Bosnian Genocide: The Essential Reference Guide. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-3868-2. 
  17. ^ Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (4. 3. 2015). Ethnic Conflict and International Intervention: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93. Taylor & Francis. стр. 222—223. ISBN 978-1-317-47101-1. 
  18. ^ а б Wood 2013, стр. 140.
  19. ^ Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (4. 3. 2015). Ethnic Conflict and International Intervention: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93. Taylor & Francis. стр. 222—223. ISBN 978-1-317-47101-1. 
  20. ^ Kennedy 2002, стр. 252.
  21. ^ Waller 2002, стр. 276–277.
  22. ^ Allen 1996, стр. 47.
  23. ^ Allen 1996, стр. 78.
  24. ^ а б „Report on Rape in Bosnia-Herzegovina: EC Investigative Mission into the Treatment of Muslim Women in the Former Yugoslavia”. European Community Investigative Mission (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-10. 
  25. ^ а б „Forgetting as False Forgiveness: Bosnia’s Survivors of Wartime Sexual Violence and the Struggle for Reparations”. Post-Conflict Research Center (на језику: енглески). 2017-08-31. Приступљено 2026-04-10. 
  26. ^ „The Legacy of Wartime Rape in Bosnia and Herzegovina”. University of Michigan Press / JSTOR (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-10. 
  27. ^ а б „Unpacking the Harms of Reproductive Violence in Mass Atrocities: Developing a New Typology”. International Journal of Transitional Justice (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-10. 
  28. ^ Hazan, Pierre (2004). Justice in a Time of War: The True Story Behind the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. College Station: Texas A&M University Press. стр. 34. ISBN 978-1-58544-411-3. 
  29. ^ Stiglmayer, Alexandra, ур. (1994). Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herzegovina. Lincoln: University of Nebraska Press. стр. 85. 
  30. ^ Dombrowski, Nicole A., ур. (2004). Women and War in the Twentieth Century: Enlisted With or Without Consent. New York: Routledge. стр. 333. ISBN 978-0-415-97256-7. 
  31. ^ Irwin, Rachel (4. 10. 2013). „Witness Describes Sexual Torture by Bosnia Serb Forces”. iwpr.net (на језику: енглески). Institute for War and Peace Reporting. Приступљено 31. 8. 2023. 
  32. ^ Crowe 2013, стр. 343.
  33. ^ Parrot & Cummings 2008, стр. 39.
  34. ^ Downey 2013, стр. 139.
  35. ^ Skjelsbæk 2006, стр. 63.
  36. ^ Mojzes 2011, стр. 172.
  37. ^ Robinson 1998, стр. 185.
  38. ^ Henry 2010, стр. 66–67.
  39. ^ Hewstone 2009, стр. 73.
  40. ^ Halilovich 2013, стр. 91.
  41. ^ Tausan 2013.
  42. ^ Weitsman 2008, стр. 561–578.
  43. ^ Walsh 2012, стр. 63.
  44. ^ Bogati 2001.
  45. ^ Nikolic-Ristanovic 2000, стр. 59.
  46. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Prosecutor v. Dragoljub Kunarac, Radomir Kovač and Zoran Vuković — Judgement” (PDF). ICTY. 22. 2. 2001. стр. 24—25, 116—117, 241—248. Приступљено 9. 4. 2026. 
  47. ^ „Prosecutor v. Kunarac, Kovač and Vuković — Appeal Judgement” (PDF). ICTY. 12. 6. 2002. стр. 9—10. Приступљено 9. 4. 2026. 
  48. ^ „Prosecution Final Trial Brief, Prosecutor v. Milan Lukić and Sredoje Lukić” (PDF). ICTY. 12. 5. 2009. стр. 12. Приступљено 9. 4. 2026. 
  49. ^ „Amended Indictment, Prosecutor v. Mitar Vasiljević” (PDF). ICTY. 25. 1. 2000. стр. 3. Приступљено 9. 4. 2026. 
  50. ^ „Amended Indictment, Prosecutor v. Mitar Vasiljević” (PDF). ICTY. 25. 1. 2000. стр. 3. Приступљено 9. 4. 2026. 
  51. ^ Malek 2005.
  52. ^ Boraine 2002.
  53. ^ Saunders 2009.
  54. ^ Lončar & Medved 2006, стр. 67-75.
  55. ^ Milojević, Milorad (2023-01-11). „Sarajka, prva žrtva ratnog silovanja kojoj BiH treba isplatiti odštetu”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 23. 8. 2023. 
  56. ^ „Case Information Sheet: Milomir Stakić” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-10. 
  57. ^ а б в г „Case Information Sheet: Mejakić et al.” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-10. 
  58. ^ „Case Information Sheet: Sikirica et al.” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-10. 
  59. ^ „Case Information Sheet: Dragan Nikolić” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-10. 
  60. ^ а б в „Предмет: Ђорђислав Ашкраба, Ратко Бундало и Неђо Зељаја”. Суд Босне и Херцеговине (на језику: српски). Приступљено 2026-04-10. 
  61. ^ „Adem Kostjerevac”. Sud Bosne i Hercegovine (на језику: бошњачки). Приступљено 2026-04-10. 
  62. ^ а б в г „Case Information Sheet: Popović et al.” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-10. 
  63. ^ а б „Samir Kešmer i Mirsad Menzilović osuđeni na kaznu zatvora od po šest godina”. Sud Bosne i Hercegovine (на језику: бошњачки). 2019-07-05. Приступљено 2026-04-10. 
  64. ^ „Влаховић Веселин”. Суд Босне и Херцеговине (на језику: српски). Приступљено 2026-04-10. 
  65. ^ „Отпремљена другостепена пресуда у предмету Саша Баричанин”. Суд Босне и Херцеговине (на језику: српски). 2012-06-07. Приступљено 2026-04-10. 
  66. ^ „Зоран Драгичевић”. Суд Босне и Херцеговине (на језику: српски). Приступљено 2026-04-10. 
  67. ^ а б „Vojić Adil i dr.”. Sud Bosne i Hercegovine (на језику: бошњачки). Приступљено 2026-04-10. 
  68. ^ Јањић 2018, стр. 468.
  69. ^ „Vrijeđanjem dočekane žene žrtve zločina u Foči”. Radio Slobodna Evropa. 18. 8. 2011. Приступљено 9. 4. 2026. 
  70. ^ „Kako i zašto izvještavati o tranzicijskoj pravdi” (PDF). Detektor. 2024. Приступљено 9. 4. 2026. 
  71. ^ „Preliminary Observations after the Official Visit to Bosnia and Herzegovina”. Office of the United Nations High Commissioner for Human Rights (на језику: енглески). 2021-12-17. Приступљено 2026-04-10. 
  72. ^ „Promoting a Bosnian War 'Rape Hotel' Means Erasing History”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2020-08-17. Приступљено 2026-04-10. 
  73. ^ „Justice for Višegrad Victims”. Institute for War and Peace Reporting. Приступљено 18. 4. 2026. [мртва веза]
  74. ^ Арнаутовић, Марија (6. 8. 2012). „Порицање злочина двадесет година од затварања логора Омарска”. Радио Слободна Европа / Радио Слобода. 
  75. ^ „The Courage to Testify: Nusreta Sivac”. Remembering Srebrenica. 8. 6. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Сведочанства

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Силовања_током_рата_у_Босни_и_Херцеговини&oldid=31122891”