Етничко чишћење у рату у Босни и Херцеговини

С Википедије, слободне енциклопедије
Етничко чишћење у Рату у Босни и Херцеговини
Ексхумиране жртве Сребреничког масакра
Етничка дистрибуција Босне и Херцеговине прије и после рата
Датум1992–1995.
УбијеноДесеци хиљада убијених[1]
Између милион[2] и милион и пол[3] протераних
Рањено18.000[4] до 25.000[5] силованих жена

Етничко чишћење у рату у Босни и Херцеговини који је трајао од 1992. до 1995. резултирало је великим бројем протераних цивила.[6][7][8][9]

Почевши од 1991, расљено је око 2,7 милиона људи до средине 1992. године, од чега је преко 700.000 тражило азил у другим европским земљама, чинећи то највећим егзодусом у Европи од Другог светског рата. Процењује се да је између 1,0 и 1,3 милиона људи било расељено у овим кампањама етничког чишћења, а десетине хиљада је убијено.[10][11]

Методе које су коришћене током кампања етничког чишћења у Босни и Херцеговини укључују "убиство цивила, силовање, мучење, уништавање цивилне, јавне и културне имовине, пљачку и разарање, као и присилно премјештање цивилних популација".[12] Хашки Трибунал касније је осудио неколико званичника због прогона из политичких, расних и верских разлога; присилног премештаја и депортације што чини злочин против човечности.

Кампање и методе[уреди | уреди извор]

Велики број Бошњака и Хрвата протерала је Војска Републике Српске и друге паравојне формације. Хрватске снаге такође су протеривали Бошњаке и Србе. Бошњачке снаге су криве због тешких кршења Женевских конвенција, али нису учествовали у систаматском протеривању других етничких скупина. По извештају Савета безбедности Уједињених нација не постоји чињенчна основа за релативизирање и изједначавање зараћених страна.[13]

Српске снаге[уреди | уреди извор]

Између 700.000 и 1.000.000 Бошњака протерано је из својих домова са територија који су били под контролом српских снага.[14] Други извор процењује да је барем 750.000 Бошњака и мањи број Хрвата протеран са ових подручја.[15] Додатно, око 30.000 Рома је такође било присиљено да се исели.[16]

Уведене су бројне дискриминаторне мјере против Бошњака на територији под контролом Војске Републике Српске. У граду Приједору, почевши од 30. априла 1992, многи су отпуштени су са послова и забрањен им је улазак у зграду Суда. Босњачки интелектуалци и други су депортовани у логор Омарска.[17]

У Бања Луци, Бошњаци и Хрвати избачени су из својих домова, а расељени Срби који долазе преузели су њихове смјештаје. Они који су напуштали Бања Луку морали су потписати документе о напуштању своје имовине без надокнаде. Слична присилна премјештања догодила су се у Фочи, Власеници, Брчком, Шамцу и другим градовима.[18]

Српске паравојне снаге су издвојиле Бошњаке и користиле насиље против њих. У масакрима у Вишеграду 1992. године, стотине Бошњака били су убијени и бачени у ријеку или закључане у кућама и спаљени живе;[19] босњачке жене су силоване.[20][21][22][23] Отприлике 70% свих протеривања догодило се између априла и августа 1992. године.[16] Након заузивања Сребренице 11. јула 1995. 7.475 Бошњака је убијено а до 13. јула око 23.000 људи одвежено је аутобусима на териториј под контролом АРБиХ.[24]

Хрватске снаге[уреди | уреди извор]

Почетком 1992, док су снаге ВРС-а напредовале према Оџаку и Босанској Посавини, хрватске снаге су протерале српске цивиле који су живели на том подручју и превезли их у Хрватску. Такође су протерали Србе из Херцеговине и запалили њихове куће у мају 1992.[25] године. Власти босанских Хрвата су 1993. користиле етничко чишћење у Мостар, где су Бошњаци били смештени у логоре које су водили Хрвати. Хрватске снаге исељавале су Бошњаке из западног дијела Мостара и других градова и села, укључујући Столац и Чапљину.[26] Како би преузео власт у заједницама у средњој Босни и западној Херцеговини, Мате Бобан наредио је Хрватском вијећу обране (ХВО) да почне с прогоном Бошњака који живе на овим просторима. Хрватске снаге су користиле "гранатирање, деложацију, насиље, силовање, пљачку и изнуду" да протерају или убију бошњачко становништво, од којих су неки били заточени у логорима Хелиодром и Дретељ. Покољи у Ахмићима и Ступном Долу имали су за циљ уклањање Бошњака са ових простора.[27]

Хрватски војници дигли су у ваздух бошњачке фирме и радње у неким градовима. Ухапсили су хиљаде бошњачких цивила и покушали да их протерају из Херцеговине депортујући их у треће земље.  

Бошњачке снаге[уреди | уреди извор]

Према "Завршном извештају" Савета безбедности УН (1994), Бошњаци су се криви за "тешка кршења Женевских конвенција и друга кршења међународног хуманитарног права", али нису учествовали у "систематском етничком чишћењу".[28] Босанскохерцеговачки тужиоци оптужили су бивше припаднике Армије БиХ за злочине против човечности над Србима, с циљем њиховог протеривања из Коњица и околних села у мају 1992.[29][30] Током опсаде Горажда 1993. године, бошњачке снаге су неке Србе протерале из града, а друге ставиле под кућни притвор. Слични инциденти догодили су се у марту 1993. када су бошњачке власти покренуле кампању протеривања Хрвата из Коњица. Из Бугојна је 1993. и 1994. Армија Републике Босне и Херцеговине протерала хиљаде хрватских цивила.[31][26] Током опсаде Сарајева, вођа бошњачке паравојне формације Мушан Топаловић и његове снаге отимале су и убијале углавном Србе који су живјели у и око сарајевског предграђа Бистрик прије него што је војна полиција АРБиХ убила Топаловића у октобру 1993.[32] Након рата, Хрвати су добровољно напустили Вареш, бојећи се бошњачке одмазде. Одлазак Хрвата из Сарајева, Тузле и Зенице имао је различите мотиве, који нису увијек били директна посљедица притисака Бошњака.[33]

Судске пресуде[уреди | уреди извор]

Међу осуђенима за учешће у кампањама етничког чишћења у Босни и Херцеговини су политичари, војници и званичници босанских Срба, Момчило Крајишник,[34] Радослав Брђанин,[35] Стојан Жупљанин, Мићо Станишић,[36] Биљана Плавшић,[37] Горан Јелисић,[38] Мирослав Дероњић,[39] Зоран Жигић,[40] Благоје Симић,[41] Јовица Станишић, Франко Симатовић,[42] Радован Караџић анд Ратко Младић.[43]

У пресуди Караџићу, Хашки трибунал утврдио је да је постојао удружени злочиначки подухват који је имао за циљ присилно пресељење несрба из великих делова Босне, а да је постојао од октобра 1991. године:

...Вијеће констатује да су заједно са оптуженим Крајишник, Кољевић и Плавшић делили намеру остваривања заједничког плана о трајном уклањању босанских Муслимана и босанских Хрвата са територије на коју су босански Срби полагали право, те да су са својих руководећих позиција допринели извршењу заједничког плана од октобра 1991. до најмање 30. новембра 1995.

У пресуди лидеру босанских Хрвата Дарију Кордићу, Хашки трибунал утврдио је да је постојао план да се Бошњаци уклоне са територије на коју су Хрвати полагали право:

...Претресно вијеће из ових доказа (и доказа о другим нападима ХВО-а у априлу 1993) изводи закључак да је до тада постојао заједнички план или план који је осмислило и извршило руководство босанских Хрвата за етничко чишћење Лашванске долине. Дарио Кордић, као локални политички лидер, био је део овог дизајна или плана.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Seybolt 2007, стр. 177.
  2. ^ Totten 2017, стр. 21.
  3. ^ Phillips 2005, стр. 5.
  4. ^ Crowe 2013, стр. 343.
  5. ^ Haddad 2011, стр. 109.
  6. ^ A. D. Horne (22. 8. 1992). „Long Ordeal for Displaced Bosnian Muslims”. The Washington Post. Приступљено 7. 5. 2020. 
  7. ^ „War Crimes in Bosnia-Hercegovina: U.N. Cease-Fire Won't Help Banja Luka”. Human Rights Watch. јун 1994. Приступљено 25. 7. 2019. 
  8. ^ „War and humanitarian action: Iraq and the Balkans” (PDF). UNHCR. 2000. стр. 218. Приступљено 25. 7. 2019. 
  9. ^ Bell-Fialkoff 1993, стр. 110.
  10. ^ Erlanger, Steven (10. 6. 1996). „The Dayton Accords: A Status Report”. The New York Times. 
  11. ^ Wren, Christopher S. (24. 11. 1995). „Resettling Refugees: U.N. Facing New Burden”. The New York Times. 
  12. ^ „Annex IV : The policy of ethnic cleansing”. web.archive.org. 2012-05-04. Архивирано из оригинала 04. 05. 2012. г. Приступљено 2023-08-22. 
  13. ^ „Annex IV : The policy of ethnic cleansing”. web.archive.org. 2012-05-04. стр. 36—37. Архивирано из оригинала 04. 05. 2012. г. Приступљено 2023-08-22. 
  14. ^ Burg & Shoup 1999, стр. 171.
  15. ^ Thompson 2014, стр. 465.
  16. ^ а б Calic 2013, стр. 126.
  17. ^ Prosecutor v. Karadžić – Judgement, 24 March 2016, pp. 651–652
  18. ^ „War Crimes in Bosnia-Hercegovina: U.N. Cease-Fire Won't Help Banja Luka”. Human Rights Watch. јун 1994. Приступљено 25. 7. 2019. 
  19. ^ „Milan Lukić and Sredoje Lukić Convicted of War Crimes in Višegrad | International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia”. www.icty.org. Приступљено 2023-08-22. 
  20. ^ „Hope for Bosnia town whose bridge will shine again”. Reuters. 26. 5. 2007. 
  21. ^ „Institute for War and Peace Reporting”. Institute for War and Peace Reporting. Приступљено 19. 4. 2018. 
  22. ^ „IDC: Podrinje victim statistics”. Архивирано из оригинала 2007-07-07. г. Приступљено 2008-10-17. 
  23. ^ „ICTY: Milan Lukić and Sredoje Lukić judgement” (PDF). 
  24. ^ Bartrop & Jacobs 2014, стр. 186.
  25. ^ Burg & Shoup 2015, стр. 229.
  26. ^ а б Burg & Shoup 1999, стр. 180.
  27. ^ Bartrop 2016, стр. 25.
  28. ^ ANNEX IV: Policy of Ethnic Cleansing - Part Two: Ethnic Cleansing in BiH - I: Introduction, 27 May 1994, pp. 36–37
  29. ^ Grebo, Lamija (4. 12. 2017). „Bosnia Arrests 13 Suspected of Crimes in Konjic”. BalkanInsight. 
  30. ^ Muslimovic, Admir (8. 5. 2019). „Bosnia Tries Ex-Fighters for Crimes Against Humanity in Konjic”. BalkanInsight. 
  31. ^ Evangelista, Matthew; Tannenwald, Nina (2017). Do the Geneva Conventions Matter?. Oxford University Press. стр. 222. ISBN 978-0-19937-979-8. 
  32. ^ Hedges, Chris (12. 11. 1997). „Postscript to Sarajevo's Anguish: Muslim Killings of Serbs Detailed”. The New York Times. 
  33. ^ Burg & Shoup 2015, стр. 172.
  34. ^ „UN tribunal transfers former Bosnian Serb leader to UK prison”. UN News. 8. 9. 2009. Приступљено 15. 4. 2018. 
  35. ^ „Bosnian Serb politician convicted by UN tribunal to serve jail term in Denmark”. UN News. 4. 3. 2008. Приступљено 8. 5. 2018. 
  36. ^ „Former high-ranking Bosnian Serbs receive sentences for war crimes from UN tribunal”. UN News. 27. 3. 2013. Приступљено 17. 4. 2018. 
  37. ^ „UN tribunal sentences former Bosnian Serb president to 11 years”. UN News. 27. 2. 2003. Приступљено 12. 4. 2020. 
  38. ^ Butcher, Tim (15. 12. 1999). „'Serb Adolf' killer gets 40 years for war crimes”. The Independent. 
  39. ^ „UN war crimes tribunal jails Bosnian Serb for 10 years for burning down village”. UN News. 30. 3. 2004. Приступљено 14. 2. 2020. 
  40. ^ „UN war crimes tribunal convicts five Bosnian Serbs for 'orgy of persecution'. UN News. 2. 11. 2001. Приступљено 12. 4. 2020. 
  41. ^ „Three officials in former Yugoslavia sentenced by UN tribunal to 6-17 years”. UN News. 17. 10. 2003. Приступљено 12. 4. 2020. 
  42. ^ Julian Borger (30. 6. 2021). „Serbian secret police chiefs sentenced to 12 years over Bosnian war atrocities”. Guardian. Приступљено 1. 7. 2021. 
  43. ^ „UN hails conviction of Mladic, the 'epitome of evil,' a momentous victory for justice”. UN News. 22. 11. 2017. Приступљено 25. 7. 2019. „The convictions against the former Bosnian Serb army commander included for commanding violent ethnic cleansing campaigns across Bosnia and Herzegovina from 1992 to 1995 

Извори[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Научни часописи[уреди | уреди извор]

Други извори[уреди | уреди извор]